Српске буне

[JASON]

У Панчеву, 5. Марта. Новине 'Ново Време' од 9. р. Марта повторавају простодушно разлог 'Југославенски Новина' у предмету затвора једног шпијона, и ухваћеног једног Кошутовог писма, где се подмеће, да Кошут позива Турке, да нападну аустријске Србље. Ова подлост изилази из оне исте фабрике, из које изилази наименовање Стратимировића за хрватског бана и србског војводу. Будући да отачаском правителству није за руком изишло превући Турску у свој сајуз против Славена аустријскиј, оно је веровало, да ће истиј резултат добити, ако наведе Славене против Турске, и ето зашто тражи да даду таковиј значај ухваћеној кореспонденцији. Чрез лаж о Стратимировићу хотели су Јелачићеву верност прама круни узгрејати, која је оладнила после четирикатног сметнућа, и његовог хрђаво-позлаћеног робства у Пешти. У толико, у колико се ова кореспонденција може представити за праву ил' лажљиву, - она је у себи садржавала писмо ђенерала Дембинског, где он понуђава своје посредствовање између Маџара и Славена, сугласно оним условијама, која је положијо маџарском правителству, које мора гледати своје некадашње поданике славенске, као своје искрене сајузнике. – Она осим тога у себи садржава позив на Србље, да би своје препирке са Маџарима мирно уредили, са обећањем, да ће се уважити праведне жеље Србаља. Ово је дакле што траже да зауставе само оно помирење, које би поштедело поток проливене крви на хасну трећег, кои је интересиран у овој борби, ово је што траже обманути чуства, да узбуде већма једног против другога, и удруче све, кад већ једанпут буду ослабљени. Ето доказа за христијанско чуство, које одржавати намарава се – у Риму. Они намеравају свом силом покренути напрезања Славена са оног пута, кои су ови за добар нашли и увидили. Они хоће да имају повод, да освоје ратом Србију и Босну, и сва средства би ијм добра била, која би водила овој цели. Срећа, што Славени подунавски нису више деца, која се варати дају каквом обсеном званичном ил' приватном, но које ништа друго није но једна дебела лаж.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Хрватска и Славонија.

У Загребу, 26. Фебруара. Јутрос нам дође устав у готовости! Он је страшно побуђење овде изазвао. Нико живиј није с њиме задовољан. Граница није саставниј крај тројне краљевине, она не подпада под власт банову – него министарству, централној власти, да јој робује, служи, да буде ергела солдачке! То је правда, и равноправност! Аустрија није могла оштрији нож у наше срце ринути, него нам је овај не наравниј устав наметнула. Није то устав, него путо, ком се народ наш окива. 'Да му буде счастљив конац!' – Сво је наше уздање у Јелачића-бана, сви на њега очи упиремо! Да ли ће му блага душа допустити, да народ наш тако раскида? – Видићемо, хоће ли се сада борити за 'целокупност народа свога,' као што се борио за 'целокупност Аустрије!'

У Карловцу, 2. Марта. Добили смо и ми октроираниј устав, којему никакве радости и поштовања изјавити неможемо, нити нам се хоће. Овако незадовољство и даље се простире, па ће бити и код нас свакојака поремећења. Данас нам стиже глас, да се петиј батаљон Личана побунијо и неће да иде у Италију као мува без главе. Побуна ова Личана таман се слаже са октроираним уставом!

У Загребу, 4. Марта. Јуче се у овдашњој саборној цркви обдржавало Te Deum, и тамо су присуствовали од цивила само деветорица, од кои ћу да напоменем: Летулаја, банског наместника, другог Летулаја, Шрабца, Краља, Зденчаја, Куковића и т. д. Ови су се заједно са бискупом Хауликом на октроираниј устав заклели. На част ијм устав и јучерања молитва! Граничари нису били на том 'торжественом' богослужењу. Солдати од Есте, кои су парадирати морали, дрктали су као да иј грозница спопада; а стојећи овде топови били су наперени и танетима набијени, чекајући ако се што појави, да начну грувати. Дакле жалостниј Te Deum, кои су обдржавали као да сарањују устав и све намере! Они су по заповести обдржавали Te Deum; али са великом страхом и трепетом, да неби наши огорчени духови уздигли се и растерали шварцгелбске свечаности!
Хвалио се наш госпон Фрањо Кулмер, садашњиј министар, да је он припомогао, те се граница одели и министарству приложи; будући би Хрватска много опаснија но Угарска постала, кад би оружану силу у рукама имала. Јест, Кулмер мисли, да је октроираним уставом на дебелиј колач сео, и мисли да су у Хрватској духови клонули и укочили се; но није тако, већ напротив; сад су се како треба духови запалили и сад може свашта следовати; а то може бити, да је жеља и Кулмера, да би се више могао ширити, те тако напућује министарство на танак лед! – Устав је прерано изникао, па ће га ова сурова зима једним јутром загристи, да му више трага бити неће. – Кулмеру ће илинска запара на брзо одузети и душу и тело, па ће се обрћати као враг у мало воде! – Пословица вели: 'што ко чинијо, оно му и било.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Загребу, 5. Марта. Данас се овде гласа, или управ о томе се настои, да се депутација бану пошаље ради известија, шта он мисли о овој конштитуцији октроираној и шта да се предузме? – Из Маџарске разни гласови стижу. Војска је царска код Солнока страдала: пало је 10 сами официра и преко 400 војника; изгубили су 4 топа, сву багажу бежећи у непријатељским рукама оставили. Дембински је послао све приватне и друге заробљене свари Виндишгрецу, да поврати чије је што. Граничари нису хотели бити код Солнока, и зато Виндишгрец пошаље бана к њима, и кад иј запита: 'Шта вам је браћо?' одговоре: 'Ми нећемо свуд да предњачимо, а Швабе за нашим леђима пландују, и за то још и плаћу потежу.' Лепиј нам се дух у граничарима развијати почео и ми ћемо по мало к нашој цели доспети. Живили граничари!
Немци се радују октроираном уставу и подигли су уши, као зечеви; но брзо ће смотати краке, па ће без обзира кроз маглуштину тражити Вранквурт. Немци, па и неки други, говоре, да ми неможемо сами себи помоћи; нека се они нестарају за нас, како ће нам бити и нек' нас нежале. Ми од њи ништа нетражимо – но нека иду с милим Богом и одговарају за велике дугове, које нису кадри нигда исплатити! Они не само да нам ништа непомажу, но огулише и понесоше сву нашу сиротињу у својој неситој просјачкој торби! Наша крв се пролива, а не немачка; ми гинемо на све стране, а Немци једу наш хлеб, паше се кроз нашу границу и држи се свакиј да је царев наместник. Но нека знају, да пашовање већ престаје; могу јошт свакојако проћи.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Далмација и Истрија.

У Пасману, у недељу православија. Прошасте године месеца Септембра 2. изишао је један декрет N⁰ 5692 ф. 1302 од министарства просвештенија у Бечу, у ком између другога у I. §. овако од речи до речи говори: 'У народним школама, мора се у будуће деци предавати настављеније на њиовом матерњам језику. Ово се мора одма почети, ако неби к тому препјатствовало качество учитеља или ученика, и у противном случају имају се одма употребити нуждне наредбе к испуњавању ове мере, тако да она с почетком предстојеће школске године 1848/9, где неби на путу била неизбежима препјатствија, приведе се у дејство барем за мале школе, и у првој класи већи школа.'
По сили овог декрета, которско обштество, где осим чиновника ни једног Италијанца нема, пође код бискупа, и кажу му, да они хоће школу на матерњем језику. Бискуп по имену Лучић-Павловић одговори ијм: 'Наш је матерњиј језик италијанскиј!' Шта су пак други бискупи одговорили, позивам Вердољака Имоћанина нека дође прочитати у Задру; он зна где треба.
Да су у једном граду многи од народне страже, баш онда, кад су са ексерцирања дошли, викали: 'morte agli Slavi,' а други сви мучали а не да су се противили, следователно ваљда оне речи одобравали, то је цела истина. Да су у другом граду претили Србима, да ће иј све побити, то је већ одавно познато. И ово су Вердољакови католици чинили, кои се, чини ми се, не држе јеванђелски Христови речиј, где се говори: Љуби твога искренога; а ко је мој искрениј? Без разлике свакиј човек (Лук. гл. 10. сх. 30. и пр.); него се држе некакве секте, од које је и Вердољак, кои би хотели да нема друге вере на свету осим њиове.
За мало ономад непобише Србе на једном месту при мору у граду, и ово ће рећи Вердољак да није истина. Шта су јадни православни у Далмацији под Лилијенбергом препатили у оно доба, кад се унија на силу уводила, и шта је папскиј бискуп у Шибенику онда чинијо, то је уписано као најбесомучније гоњеније у историји србске православне цркве.
Један опет лане бискуп, арцибискуп, шта ли је?, истера свога клирика из семинарије само зато, што је почео србски учити. И ово су све наша браћа! Ово су наши ближњи! Што они нама желили, то њима Бог дао.
Оволико зазад на онолике бљувотине Вердољакове, с коима је опоганијо газету задарску. А да је више памети имао, мање би речиј просуо. Ја видим, да сам наступијо на аспида и на василиска, и на змију и на скорпију, но уповање моје Бог. Ја се не дичим мојом науком, као Вердољак својом.  Проигуман Далматинскиј.

[JASON]

Угарска. Царска војска, како новине 'Пресе' пишу, овако сад стои: Такај је заузет бригадом г. м. Геца, Мишколц г. м. кн. Јабланског; ф. м. л. Шлик стои са својом бригадом код Јегре, а одатле до Салнока сакупљена је велика војска; бан је са своим гл. станом прво био у Цигледу, а затим у Кечкемету, а фелдмаршал је у Будиму. – По известијама из Пеште од 12. Марта, Маџари су се опет преко Тисе одвукли, а житељи Солнока за своје повторено вероломство казњени, јер је, како кажу, поводом њиовог издајства царска војска овде и код Каполоне потучена била. Поред тога несрећа се ова приписује и несмотрености војсковођа, због чега су ђенерали Каргер и Деим у неповерење пали и под суд стављени. Ф. м. л. Врбна биће пензијониран, а ђенералу Хартлибу одузета је команда. Код Каполоне била је страшнија и погибелнија битка него код Солнока. Ту је до таквог окршаја дошло, да су се ратници и с једне и с друге стране у коштац хватали и били. Од Маџара је погинуло 400, а од царске војске 1200, као што полузваничан лист 'Фиђелмези' јавља.
У Пешти невлада најбољиј дух, те се нова пештанска цитадела на врат на нос утврђује и оружа. Кнез Виндишгрец издао је на житеље Угарске проглас, где између осталога ово вели: 'Коловође буне неће само Угарску, него у сајузу са своима приврженицима сву Европу у анархију да баце; они проповедају слободу, једнакост и братство, а при томе најсветија права човечества, моралност, свакиј напредак, свако стање, свачије имање очевидно ногама газе. Крепке су мере потребне. Ја ћу иј извести. Ко се моме делу противи, тај ће бити уништен.'
По мађарским новинама 'Фиђелмези' на јужној страни пештанске жупаније у Шолту побуне су се појавиле у интересу Кошутовом, тако да сељаци у друштву хонвидаца почеше већ близу Пеште појављивати се, и цару верна села узбуњивати; зато против ови чета послата је била војска са две стране, од Дунава и од стране Кечкемета. Кад је царска војска у место Дунавечиш стигла, сељаци са хонвидцима ватру на њи  просуше, но она са гранатама село запали, и освои. Главније сељаке су похватали и тако у оном крају све се умирило, но по другим странама једнако јошт чете Кошутове узнемирују оближња села. – У толанској жупанији налазе се многи Кошутовци, кои народ узбуњују; говори се, да ђенерал Перцел и К. Баћани овде ландштрум против царске војске устројавају. – У поменутим новинама у уводном чланку један великаш маџарскиј своју за Кошутом блудећу браћу моли, да ступе једанпут на поље помирења и изравнања, то јест да Виндишгрецу у том смислу једно прошеније поднесу.
Најновији 'Филђемези' јавља, да се Јелачић-бан из Кечкемета повратијо у Пешту, и да је тамо нашао много оружја и у једној цркви батерију топова сакривену. Ђенерал Хамерштајн долази из Галиције са 10 батаљона царској војсци у помоћ. Из тога се види, да ова најбоље не стоји. – Као што исте новине јављају, на границу Ердеља долазе 12.000 Козака. – Друге опет новине пишу, да је Дембински оставијо команду маџарске војске, па ова да је предана Гергеју. – Судећи по новинама министеријалним – између кнеза Виндишгреца и министарства аустријскога наступило је неко неспоразумљење; у чему се управо састои, за сада није могуће сазнати.

[JASON]

Србске Новине, бр. 22. од 15. Марта 1849.

Војводовина Србска.

Од Дунава, на мученике. Ако остане овако, као што подарениј устав аустријскиј нишани, онда се равноправност народностиј славенски мора као капља воде у Дунаву изгубити и нестати је. Tо је у провинцијалу, а у граници биће одсад по томе уставу горе и жалостније по нашу народност, јер ће одсад немштина јошт постојаније и круће трудити се и саму клицу народности таманити, што је пре чинила полак. То је што се народности тиче. А политичној слободи тако су нам крила скресана, да ћемо пиштати као устрељен орао. Ко ће по оном цензусу од 500 фр. ср. непосредствено данак на годину плаћајући, моћи н. пр. доћи из Срема у 1-ву камеру? Пејачевић, Елц, Одешкалки!  Шта се може народ од такви људиј за своју слободу надати? Такови су га и досад управљали, па смо видили како му је било. Слобода штампе обречена је, али ће се новим законима тако утеснити, да ћемо за сваку одрешиту реч седити на клупи обтужени. Ја незнам шта та господа мисле. Познаду ли они народ – знаду л' они његову досадашњу патњу – знаду л' они особито како наши Варадинци, Шајкаши о управи границе мисле, и шта су се од свои толики напрезања добити надали? Ја незнам како други људи мисле, али судим, да би се слабо ко нашао, ко би смео – сад казати, да ће они опет под немачку команду доћи. Бог и душа, мене је страх и много горег покора. Ако наш народ (за хрватскиј незнам) то чује и осети, а казати и објавити мораће му се, онда – онда шта се случи – грех на душу онима, кои су томе својом неразборитом претераности повода дали. Ако се то или не преиначи, или ако се, као што је могуће, обстојателства не промену, па с тим се и од те њиове намере не одступи, већ ако збиља при тој намери остане, и при њој се узмора остати – онда ћемо сви, кои свом народу заиста добра желимо, морати ма и с тужним срцем наш народ у стрпљењу саветовати, да се неби незаконом путу устремио. То ће бити, реко, дужност сваког добромислећег Србина, само ако могуће буде исправити неправичност оне господе у Бечу, кои цару уз колено седе.
Кад сам некиј дан видио на бедему градском нашег каишника на овом ладном ветру у својој окрпљеној хаљини на стражи, пожелио сам Штадијона и Шварценберга, да га и они виде, ал' би ијм пожелио и моје познање тог доброг и красног народа – које би и друга чуства за тај народ у њима произвело, па би га јамачно престали сматрати као голу трупину за људску касапницу – гледајући га где о свом хлебу царева говеда чува.
По најновијим известјама из Баната Маџари су освоили Сибињ у Ердељу, па затим су окренули на Тамишград, коме се већ приближавати почињу. Ономадне су ударили на Србе у Турској Кањижи, и с овима се љуто побили, заробивши ијм две кумпаније граничара, на које су ови ретерирати морали. Штета с обе стране није сасвим незнатна. Патријарх је на ово расписао ландштрум. - 'Фиђелмези' из званични дебрицински новина 'Кезлењ' јавља, да је мајор Михл Јовановић у арадској битки погинуо. – Новоизданиј устав аустријскиј не само да у војводини није проглашен, него и нико несме да га прогласи. Незадовољство је народа на највећем степену и ни мислити није, да ће речениј устав примљен бити. Депутација србска у Бечу добила је наставленије у преговорима са министарством, не одступивши од закљученија нар. скупштине од 1. и 3. Маја.

[JASON]

Хрватска и Славонија.

У Краини, 27. Фебуара. Код нас, где другчије зима и по равници, и у долини, белом својом ризом одева земљу, ове године, ни у планинама, на три јерарха, није било снега видети. Цела зима сува скоро да прође. А кад јуче, а оно се намршти, рекао би човек да ће се катран из облака пролити и опет, чуда! место да је земљу поцрнило, проспу се пред подне најпре цигани (крупица), те сва земља повели, а после поврве снег и све до пре позне ноћи претвори се у мећаву, која пресуву земљу дебелим снегом покрије, те учини, да се данас права зима појави изведривши се лепо. Зубата ведрина једва је по гдекоју водну капцу са стреха из снега извести могла.
Чланак онај из Краине у србским новинама, под бројем 8. од 25. Јануара т. г. у срце је убо и ускомешао гдекоје, те живо, да је човек и нехотице морао рећи: 'Коме пчела за клобуком?' Нико, од ти ускомешани, не рече: 'Право је! другиј пут нећемо тако;' него свак' рад бијаше знати, ко је чланак тај писао; по свој прилици освете ради. А будући да се у том чланку Гомирје спомиње, то су ујазвљени суд свој одма изрекли, да је из Гомирја и чланак тај потекао. Ја пак слушајући то у срцу се радујем, не испитујући одкуда је, како ли је, кад само знам да је добрим плодом уродијо, особито за старца Николу Мамулу, утешеног и обрадованог. Он сад не кукуче, нити лелече, него Бога хвали и онога, кои се њега примијо и за његово добро. Између оног времена, кад се он јадиковао, то његово јадиковање штампало а у свет разашиљало, дошао је г. Драгојловић у Огулин за подполковника; - муж честит, високонаучан, просвештен и добро одгојен, духа проницателна, искуством богат, у дужности строг, у друштву искрен, у обште љубезан, именом, племеном и характером Србин, и то такав, кои се неда за нос вући; речи човек, којему равна само тражити треба! – Чим се овај јавио само у Огулину, а већ су –тић и –дрић с њиовог заповедништва у суноврат пасти морали. Он, Драгојловић, није рекао: лези круше, да те јем; теци вино, да те пијем; него чим је заповедником постао, потекао је од места до места, од кумпаније до кумпаније, да све види, да све чује. На бадњиј дан, божић и божиј дан, био је у Гомирју; на богојављење у Плашком, посете и празника ради. Кад се вратијо, видевши гдешто, одма изда заповест, да, ко год има што просити, или тужити, у погледу и дижућег се 5 и 6 батаљона, нека се на уречениј дан јави њему. – Мислите ли да је требало Николи Мамули стрепсти и зебсти, словити и молити много за свог сина Саву, доказивати дубоку своју старост и крстне листове за то вадити и показивати? Боже сачувај! То је већ све готово било; и старац Никола исписан, и Сава му код куће остављен, и све тако уређено, да старцу честном није ни корака требало куд даље корачити, но, са утехом и благосиљањем, кући се вратити. – О, ви добра господо! која ту уплив имадосте, кажите нам, зашто свагда, по правди, не би могло бити!? – Како ће пак бити с онима, где иј се више у кући налази, и хоће ли се Јовану Маравићу јединац вратити, за сада се не може ништа знати; али је жива истина, и противу ње нико се на ноге поставити је може, да је из куће Тодора Милановића јесенас њи седам, пет у Италију, а два у Маџарску, отишло било, док из куће Јосифа Мрвоша, арендатора, није био ни један изишао! А требало је, а могло је, а и право је било! Сад, зашто није? То се зна! – То се зна, - да мало политичнији будем.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У Загребу, 4. Марта. Данас је изишла из печатње нова брошура под насловом: 'Основа за утемељење народне војске у троједној краљевини хрватско-славонско-далматинској, по начелу подпуне једнакости између краине и провинцијала, и по начелу уставног завода народне одбране.' Дело је по себи врло добро, а и у свом простирању на народно право и укрепљење домовине. Огњеславу Утјешеновићу, сачинитељу истог дела, лепа хвала као искреном домољубу. Награда нек' му је наша топла благодарност и признателност.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У Загребу, 6. Марта. Непрестано се труби о октроираном уставу. Раздраженост духова све на вишиј степен ступа. Поред оваке чудновате појаве и друге се узастопце натечу, као силни таласи на отвореној пучини сињег мора. Јуче су нам овде приспела троја кола наши рањени сережана, кои уцвиљени с грднима ранама повраћају се у своју бедну домовину! Срце пуца у човеку, кад погледа с каквом се наградом наши јунаци са бојног поља повраћају. Питали су неки са тужним речма: 'како сте браћо?' одговори један завезаниј безушњак: 'наопако! ако не верујете – погледајте!' У то се хвати руком у недра и извади комад артије, коју размотавши, покаже два ува: 'Ево плате, за ово сам ходијо да наказан и жалостан дома се враћам! Ово ми је од Швабе биљега и црна медаља – па јошт да се борим за њега!' Ово су награде за нашу борбу, за наше подупирање – цесаревине! За ово нам је дао октроираниј устав и одцепио границу и свом бичу подвргао! Сгрози се човек кад погледа овакове пострадавше јунаке – некиј без руке, некиј без ноге, некиј без ушију и т. д. повраћају се међу жалостну породицу.

У Загребу, 7. Марта. Јутрос нам одавде путујући из Беча г. капетан-аудитор Јовановић, брат храброг Михла мајора, одпутовао у војводовину. Десет је година, од како је свој завичај оставијо, - а међу несродним елементом проводијо. – Са боишта различни гласови стижу. Говорило се и писало у новинама, да је Виндишгрец рањен. Некиј опет веле, да су га граничари престрашили, те сад топли у Будиму. Поражениј нам је глас стигао, да су наши бановци преко 400 у Тиси се потопило; а сувише множина изгинула и израњена. – Бана свакојако трактирају, час је командант, час под опаском и Бог зна како. Сада је постао фелдцајгмајстор. Бан, ако жели срећу оној домовини, која га је у свом простодушном и красном недру подигла, која га је у последње време нашег препорођаја за свога поглавара и бранитеља изабрала, нека се скорим у домовину поврати; иначе народ ће свако поверење прама њему изгубити, и он ће морати тужну судбу искусити.

У Карловцу, 8. Марта. Велико незадовољство код нас се породило. Букти пламен новог преокрета нашег стања. И у Огулину су издерали октроираниј устав, будући је против њиовог начела душу и срце сваког ранијо; зато је местниј капетан сваком од незадовољника по 100 батина одвалијо; но шат дође једанпут и овом зулуму крај, па ће се многи љуто кајати. Из Градца нам долазе вести, да су се тамо радикалци побунили, и командант је извео граничаре да пуцају на бунџије, но ови одговоре: 'Нама ништа нису криви, ми иј нећемо бити.' – Куда ће се ова раздраженост и комешање одвести – судите сами.

[JASON]

Далмација и Истрија.

У крај мора, 13. Јануара. Наша кукавна Далмација никако не може да стресе са себе одећу старе своје судбе, и да се нађе у новом овом свету онако, као што би доликовало чистој славенској држави. – Од времена јошт несретног Димитрија Звонимира, кои је, по савету сплитског арцибискупа Лаврентија, папи Григорију VII. све своје земље поднесао, да иј после од њега као црквениј феуд прими, жалостан је био положај далматинског народа. Од њега су се јагмили Млетчани, Цариграђани, и Угри. Моралци су га с једне стране умножавали, а Монголи с друге опустошавали. А кад царевина србска после битке косовске изгуби своју самосталност, и кад се православниј грчки Цариград претвори у османску порту, онда је народ далматинскиј у непрестаном немиру пребивао, и у невољама се налазијо, јер се турском јавном и потајном нападању никако пут могао препречити у Далмацији.
До француске револуције, од прошастог пролећа, била је тим начином Далмација понајвише раскомадана на три стране, један комад држала је порта, и то онај, кои је под србским краљевима некад био, други је држала Угарска, а трећиј су држали Млетчани. Револуција француска, као што је испреметала била сву скоро западну Европу, тако је исто и млетачку републику оборила, и овим поводом Далмација подпадне 1797. године под Аустрију. – Мало доцније у миру пожунском добије Наполеон од Далмације оно, што су некад Млетчани држали, а у бечком миру добије и оно, што је некад угарско било. А кад великој сили Наполеоновој истеку сви дани; онда опет Далмација Аустрији западне у срећи, а Далмацији западне под Аустријом у несрећи некакво празно име краљевине, које је она тако носила, па и данас носи, као да јој је из подсмеха то име издевено.
Да и не узмемо у рачун овде оно, што је од почетка деветог столећа бизантинска влада из политични намера радила с Далмацијом, што јој се у почетку тога столећа догодило од стране Карла великог, и мало доцније од млетачки дужда, све до Крешимира хрватског краља, кои је име и далматинског краља на се узео; - доста би било напоменути само ону несрећу њену, која се по изнутрашњем животу народном за време ти тако замршени промена, а особито од 1052. године до 1462. повлачила, или од времена Крешимира до оног, кад су Османлије своје безбожне прсте у њу помешали; па да се свакиј довољно увери о невољама њеним.
Више свештенство далматинско окретало се у ово време за своим особитим користима, као што се окреће чегртаљна за ветром. Цариград је био један извор, а Рим је био другиј, из кои су користи на њи текле. – Од које су се стране већој својој користи надали, тој су страни и они већма тежили, и безазлениј народ за собом повлачили. Догађај Звонимиров доказује нам, да је римскиј епископ надјачао цариградског патријарха, кога се власт умалила била у Далмацији, што се под силним Душаном србска независна патријаршија завела, која је и у далматинскога србскога народа живот јако утицала. Које тако спољашњим нападањем од туђи властиј и елемента, која су поцепала земље далматинске и у њима народ србскиј на више властиј, једну према другој непријатељски постављени, - које таким изнутрашњим комешањем народа у домаћем побожном животу своме, коме су различите једна према другој непријатељски одушевљене цркве повода давале, бачен је наш народ и до 1816. године у праву несвестицу, а од то доба до данас тако му је стање било, да се није могао ни најмање разабрати од те несвестице своје. А како би могао и доћи к себи, кад нема пред очима ништа, што би га на то опомињало и пооштравало. Ми имамо у спљетским Диоклетијановим, и другим развалинама споменике римске некадашње владе, имамо у варошима, по начину талијанском сазиданима, споменике талијанске владе, а у језику талијанском и немачком, коима се управљамо, имамо споменике живота талијанског и знаке владе немачке; - али немамо никакви споменика из нашег народног живота. Код православног нашег народа једини су намастири остали, кои се могу сматрати као остаци наше рођене прошлости; а код нашег народа римске цркве нема ништа друго до оне мрзости противу нас, коју су њиови свештеници из они несретни стари времена наследили, и дан данас је као аманет у срцу чувају, и сваком приликом осведочавају.
Наши су србски патријарси за свога времена гледали, да освоје и код далматинског народа ону точку у животу његовом, у којој се најбоље дух православија источног задржао, како ће после с те точке моћи истиј дух православија у цео живот неодтуђеног јошт народа србског увести, и онде га утврдити. А та су точка били у оно време намастири, и у њима живећи калуђери, кои су пореклом своим били све сами Србљи, а по начину простога живота свога нису се обзирати могли за оним већим користима, које су више свештенство к римском престолу привлачиле.
Ова је околност довела патријархе србске на ту сретну помисао, да далматинским калуђерима предаду паству народа, и издаду скоро сваком намастиру повеље на више парохија у име тамјана, или као што они у повељама веле 'на ормијам', али то је управо зато било, да се сачува православије, и у њему дух народа, кои је на све стране развлачен бивао. Намастири су наши одговарали тој цели, као што и  учениј Француз Ламартин у своме делу примечава. И што се није сав наш православниј народ под толиким туђинским властима и под толиким невољама, које су Османлије, Талијани, Французи и Немци на врат товарили кроз толике векове, у тој несвестици сасвим изгубио, то се може приписати једино намастирима нашим, у коима је имао народ наш у свима променама политичнога живота постојану једну точку, за коју се, као жицу живота свога народног, држао, и себе од вечите пропасти сачувао. – Сад кад је настало тобоже време свести народне за све народе, морали би и ми сви највише око тога бавити се, да оно што је остало од народа нашег од несвестице избавимо.
Али код нас неможе никакав дух времена да наиђе ни сад јошт на овај правац, кои му слобода народна показује. А ко је томе највише крив? Криве су наше политичне власти и криви су наши црквени поглавари. Нас од стране политичне власти непрестано јошт и данас гњечи талијанштина, као што нас је и до сада гњечила. Нама се од стране цркве и сада јошт мећу на пут различите препоне, које нам сметају, да неможемо из несвестице наше к себи да дођемо. Више свештенство римске цркве јошт и данас онако окреће шијом народа свог, као што је окретало у време Звонимирово. А наш владика јошт и данас мисли, да се православниј наш народ далматинскиј само зато у своме православију досада сачувао, да може његовој аристократској самовољности боље служити. Римском свештенству није стало ни најмање до крви братске, која је једна и иста у нама као и у њима; него ијм је стало више за оним користима, које су они до сада уживали у саможивој својој цркви. А нашем владици не лежи на срцу живот народа далматинског и будућност његова толико, колико му у срцу лежи то, да он може што год хоће радити по вољи својој, па ма воља његова и не била за народниј живот пробитачна.
Ове околности натерују праве далматинске родољубце на плач и јадиковање. А нама су православним Србима толико теже, што ми осећамо, да би и ми сад за наш народниј живот много могли учинити, кад би и ми имали у овај пар међу нама каквог Јосифа, кои би се за народ жртвовао. Наши се Србљи у Срему, Бачкој и Банату подигоше, и изабраше себи патријарха и војводу, а наш се владика томе покрету и тој народној свести подсмевао све дотле, док није видио, да народ србскиј од озбиљне намере своје неодустаје, а кад је то видио, онда је он неку стотину форинтиј у помоћ послао, да тиме забашури ону аристократску себичност, коју у срцу носи. Патријарх Јосиф труди се тамо код вас, да из раздробљени частица живота народног једно цело састави, један целокупан народниј живот створи; а наш владика код нас ради, да се ми између себе пораскидамо, и да у несвестици нашој останемо. Ми знамо шта су нама намастири наши у тешка времена били, и шта су нам били и онда, кад је догађај Краљевићев нас у забуну довести намеран био, али наш владика неће да зна за то, него напада на наше намастире баш сада кад би требало, да с њима заједно ради о будућности народној, и на то иде, да иј сасвим упропасти, отимајући ијм паству стада духовног, коју су ови од србски патријарха због поменутог узрока добили. Па нека би и то радијо, кад би будућност народа то изискивала, али он неради то, што мисли тим начином отворити пут бољој будућности народној, него ради само зато, да може после и над калуђерима, и над свештеницима по аристократској самовољности својој слободно грмити, и слободније ијм грозити стрелама некога неограниченога господарења, које православна источна црква србска неможе по начелима своима ни од кога подносити. Он је у ово последње враме увео, на срамоту нашу и на саблазан, раздор у нашу цркву, кои ће и народ по свој прилици у православној свести његовој усколебати.
Кад су се неки намастири наши молили код политичне власти, да ијм се парохије не одузимају, онда он побуни грађанско свештенство, да и саме богослове, кои се за будуће пастире народне под његовим надзиравањем воспитавају, да се туже код политичне власти против калуђера; а то је радијо само зато, да покаже, да он може чинити с калуђерима шта је њему драго, и да његова мора бити старија. Леп изглед за народ наш србскиј, кад његов владика, у место љубави, слоге, и једномислија, у народ неслогу, мрзост, и раздор сам собом уводи, и кад на младеж нашу, у место чисте правствености, така развратност са престола владичиног силази сад, кад би требало, да и наш владика по примеру светога патријарха Јосифа и народ, и младеж народну за народну нашу будућност највећма одушевљава.
Та Бог га видијо, зар он није имао другог средства, да покаже да његова мора бити старија, имао он право или неимао; него се морао латити онога, кога се већ данас и сами avocati стиде, и чувају. Зар он неосећа, да већ нестаје оног времена, кад су старији јели греш и вињаге, а млађима су зуби од тог њиовог једења трнули; и да сад већ почињу ономе зуби трнути, кои греш и вињаге једе, па био он млађи или старији. О томе се бар могао уверити и у случају, кои је с професором Д. имао.
Ето таки су поступци наши старији узрок, што се ми неможемо од наше несвестице народне да отресемо, и да чисту народну савест добијемо, која тамо код вас чудеса чини. Али ми се надамо, да ће светиј патријарх наш Јосиф, коме је врло добро познат народ наш далматинскиј, и коме је врло добро познато, шта су били до сада намастири наши, не владици, свештенстви, богословима, и којекаквим поталијанченим одпадницима, него правом нашем народу далматинском, овим невољама лека потражити и изнаћи, и да ће аристократску самовољност нашега владике у толико ограничити, да он без договора с њиме таке промене непредузима, које у живац народа дирају. Срушити оно, што је до сада народ у православију сачувало, ласно је, али је тешко наместо тога што јаче поставити, што ће га од сада чувати, и подпомагати, да у свести својој напредује. Морнари не заборављају на оне звезде, по коима су се кроз тавне ноћи по мору управљали, нити уништавају компасе, кад пристаниште с мора очима спазе.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Најновије.

Данас су нам дошли гласови, да су 27-га и 28-га пр. м. Маџари на Сибињ ударили и овај за цело освоили, а затим Аустријанце и Русе до границе Влашке гонили. Битка је била страховита. Царско-аустријска војска сасвим је распуђена, тако да је ђенерал Пухнер 7-га Марта без и једног војника у Влашку добегао. Све су му топове Маџари отели. На глас о овом поражењу 4-га Марта отишла је била из Букурешта заповест, да јошт 10.000 руске војске у Ердељ пређу, и војска је ова већ на путу била, кад 7-га стигне друга заповест, да се сва руска војска има за Ердељ натраг вратити, које је таки учињено. Шта може бити узрок овом напрасном одлазу Руса – нико није у стању сасвим известно да нам каже, једни веле: да ће бити какав дипломатичниј или стратегичниј узрок; другиј пак опет казују, да су се Аустријанци са Mаџарима изравнали, да је Кошут, кои се томе изравнању непрестано противио, немогавши ништа успети – из Угарске већ отишао, и Дембински да је за цело оставијо команду над војском маџарском, па у следству тога да су Руси из Ердеља отишли, јер непријатељства између Аустрије и Маџара више непостоје. Сад ће, говоре неки, Маџари сву силу на Србе, па онда на Хрвате обратити, те стару своју владу повратити, и опет два владајућа елемента у Аустрији – немачкиј и маџарскиј – подићи. Ми, истина неможемо јошт да верујемо, да ће све ово бити истина, ал' некако последње вести из војводства слажу се у нечем са овим гласовима, па дају повода свакој сумњи. Маџари навалише са сви страна на Банат и Бачку, Срби ишту од ђенерал-штаба помоћи и упутства – а овај – на кога кормилу стои од Виндишгреца посланиј Херди – чини се невешт и оставља Србе да страдају!? – При свему томе, потворавамо опет, колико би год желили, да се несрећниј рат у Угарској што скорије сврши, ипак не можемо веровати, да је изравнање и по томе помирење учињено, особито на овако перфидниј начин, јер смо с друге стране, и то из доста веродостојнога извора извештени, да је у кабинету аустријском закључено, војводство прогласити за крунску област, сва народна закључења од 1. и 3. Маја потврдити и војену границу истина у милитарском устројству задржати - ал' јој сасвим народниј изглед и управителство дати. Ово изриком противслови горњим гласовима, и ако је ово истина, то заиста ни помислити није, да су Маџари на таковиј мир својевољно пристали. Неизвестност ова скорим се разбистрити мора. За сада relata refero.
Једно из Беча, у Земуну јуче ухваћено, и на некога барона у Темишвару упућено писмо јавља, да је кнез Виндишгрец позван, да ново министарство за Аустрију састави.

[JASON]

Србске Новине, бр. 23. од 18. Марта 1849.

Одкако се цела аустријска војска против Маџара бије, већ је више месеци прошло, па јошт до данас Кошутова војска коначно потучена није; шта више, из најновији догађаја види се, да положење царске војске није баш тако угодно, као што се из војени известија Виндишгреца и Велдена црпи. Главна страна војске већ од које доба у Будиму и околним местима чами и изчекује гласове коначног поражења дебрицинске војске. Но из Ердеља све црњи и гори гласови стижу. Ово су околности, које садашње стање народа, па и на октроиран устав велики уплив имају. – Помислимо јoшт, да су заплетена спољашња одношења Аустрије, да у унутрашњости праведно незадовољство влада; помислимо на поремећен Аустрије кредит, на финансију и Кошутове банке, па лако закључити можемо: да је Аустрије правац, у новом уставу изражен, само привремениј и све на боља времена изчекује. И доиста, нити би што паметније могло бити, него да се данашње стање, коим се тек старе распре понављају, из темеља преиначи.
Из тога, што царска војска Кошутовце јошт до данас уништила није, могу се разне ствари, разна следства толковати. По недовољном војске успеху судећи, даје се закључити, да je царскa војска или недовољна да уништи маџарску војску, или да се маџарској војсци хотимице кроз прсте гледа. Ово последење страшно је и помислити, ал' немогућно није, јер таково што у историји Аустрије није редка ствар. Особито кад се сравне разни гласови, кои потврђују, да се Кошут у Дебрецину са противном партајом завадијо и исту варош, па и саму Угарску оставијо, да нова партаја у Дебрецину влада: то заиста по данашњем стању царске војске и Маџара за Србље и Хрвате зле би се ствари ковале. Нова дебрецинска партаја морала би гора и опаснија бити од Кошутове, јер би се Аустрији лако подвргла под условијем, да се границе и контракти старе Угарске утврде, а само да над Србима и Хрватима на ново монополизирати могу.
Ако је царска војска слаба, може се догодити, да ће се и сама аустријска политика упустити у помирење са Маџарима, особито кад Кошут онде никаквог уплива нема, но сами новоизникавши печовићи. Но шта ће граничарска војска на ово рећи? шта ли ће хрватскиј и србскиј народ рећи?
Народ много на бана полаже, но много од бана и изискује. У бановом лицу представљен је хрватско-србскиј народ; у овом магновењу судба народа је скопчана са дејствовањем бана. Покаже ли Виндишгрец и кабинетска политика намеру са Маџарима на сумнителан начин мирити се, народ, кои је бану војску у руке дао, пуним правом то изискује, да та иста војска у приправности буде, своје народне границе у свакој случајности бранити, ако би се Маџари онако sub rosa на Србље и Хрвате напустили. Бан као глава народа и одговоран је народу. Ми ћемо да верујемо, да се он против октроираног устава, где се народна самосталност и граница удручава, озбиљно изјаснио. Времена су сад такова настала, да је iuste milieu политичан грех; сад се човек мора ил' десног ил' левог држати. Ми ћемо да верујемо, да је бан изразио, да кад је Драву прешао, није тако разумевао 'einigesstarkes Österreich,' као што то Шварценберг Штадијон узима.
Но питамо, шта ће рећи србскиј и хрватскиј народ на грозеће се јошт опасности, и октроиран устав?..  јер приметити морамо, да нов устав народу, а особито граници, ни објавити се не сме, јер народ никакве самосталности не има, а граничар, кои је у Милану, Сомакампањи, код Виченце, Веленца, Беча, Мора, Каполоне, Солнока, Томашевца, Панчева, Вршца, Арада, Сентомаша крв проливао, и сад једнако пролива – постављен 'изван грађанства.' То му је дакле у хатар заслуга дато! – Хоће ли србскиј и хрватскиј народ народне саборе држати, и нужна расположења за своју сигурност што пре учинити? хоће ли бан што пре сабор сазвати, кои ће његово незгодно положење олакшати?... Види се, да ово изискује критично стање народа…