Српске буне

[JASON]

Стигавши у Пожаревац, према  власти коју је добио од Милоша, Јеврем отпоче истрагу да би пронашао узроке и зачетак буне, те да казни њене виновнике и предупреди њезин повраћај. Док се чинила ова истрага, пронађе да кућа господара Јована није била опљачкана од устаника, већ од самих становника из Пожаревца, који се хвалисаше да су сами били кадри да натерају Јована у бегство. Да би осветио ову увреду, нанесену своме брату, Јеврем хтеде, ништа мање, већ да, пошто осуди на смрт најкривље, преда град разузданости војника.
Али Јован, који се беше вратио у Пожаревац са својом породицом, чим је буна била стишана, паде пред ноге Јеврему, и са сузама молише за град, за све његове становнике, па шта више и за оног развратног попа, који је гонио и вређао његову жену Круну, молећи и уверавајући  брата да он неће да пролева крв ради личних увреда. Јеврем је, мада невољно, био принуђен да услиши његове молбе.

Милош пак, вративши се у Крагујевац, као да није помишљао на освету и на казну главнијих бунтовника и коловођа. Напротив, изгледало је да хоће да изглади сећања на последње догађаје: ни у кога није дирао, нити је кога гонио. Наравно све је то била политика да се прво духови смире. Ту политику Милош је отпочео прокламацијом од 6-ог фебруара, шаљући 'поздравље благородним кнезовима, почтенородним кметовима  и целом љубезном народу' сваке нахије понаособ:

Разумели сте љубезна браћо, а неки и очима видили сте какав несрећни случај показао се у Нахији Смедеревској, и докле се простро био. Коловођа побунија онога био је неки Милоја Поповић, прозвани Ђак, из села Кусатка Нахије Смедеревске. Он је био свештеник три дана, а четврти дан овај свети и от Бога преко Апостола нам даровани чин одбацио и погазио. Шта сад друго код оваквог човека свето тражити и наћи можемо!? Био је по том трговац и пострадао. Тражећи он, речени Ђак или боље рећи распоп, Милоје Поповић, начин помоћи се, наишао је на злотворе наше бивше прве старешине и на Морејске Грке, који сваким начином старају се потрести правитељство наше из темеља и превратити га, а по том и против самог Царства устати и сотим све данашње, и оно благополучје Народа уничтожити, којеми се от премилостивог Цара надамо.
Он, распоп Милоје, употребио је на своју ползу неке обиде, које су од кнезова Нахије Смедеревске Народу ономе чињене, побунио Народ и позвао га одмах на оружје. Чујући ја да се Народ у Нахији Смедеревској буни, послао сам одмах брата мојего Јована да извиди на што се онај Народ тужи, којему представили су највеће тужбе на кнезове момке, што им се не допушта шуму сећи, што се ливаде од свиња и усеви други од сваке друге стоке бране, што се курјаци бију, што трговаца у вилајету неимају и што им се не допушта по недељу дана славити и свадбовати. За овакве ствари зактевали су да се момци кнезовски промене, и на место досадашњега кнеза, да се често именовани распоп постави…
Ја сам њега (Ђака) писменим мојим советовао, на кога ми није хотео отговорити; пошиљао сам њему најотменије свештенике, но није их хотео к себи пустити, пошиљао сам кметове од других нахија, но није хотео проговорити шњима, но је само оволико казао: Докле ја овако кроз цели пашалук прођем, онда ћу доћи у Крагујевачко Поље и с Милошем разговоре под оружјем чинити! Овакови поступак проклетог распопа, који се ни на каково предложеније моје не склањаше, видећи, принуђен сам био позвати и потрудити вас, храбра браћо, да врагу оному заједно на пут станемо, кому ја сам лепим начином доказати могао нисам, да одбранима сочасно обште благополученије наше…

[JASON]

Милош даље благодари 'сердечно како оној браћи, која су на обрану обштега благополученија дошла, тако и онима дома оставшим, која су тишину набљудавали'. Затим се враћа на тужбе смедеревске нахије које су Јовану представљене у Паланци 'с оружјем у рукама':

Може бити да би и ви сами но без сумње лепим начином на исте тегобе потужили се, оне се тужбе касају: сечења шуме без потребе, чување свиња од ливада и усева од сваке друге стоке, бијење вукова стоци вредносних, свадбовања и слављења по недељу дана. Ја сам се надао да су те уредбе овоме народу велику вајду чиниле, чувајући га од свакога рода раскоша у ово време, у ком се новци врло тешко добивају, и никада помислио нисам ускратити славе које су код народа нашега у свети обичај ушле. Тужите се да трговци међу народ не излазе и зато новаца немате, а не видите ли да је трговина на све стране пала. Ја сам, истина, трговцима забранио био да без готових новаца стоке од народа не гонити, као што сам народу заповедио без готових новаца трговцу стоке своје не давати. Надам се да ће сваки благоразумни видити да сам ја ово чинио да не би народ на трговцима толике новце губио, којим се догоди те пострадају. Видећи ја да се вишеименоване уредбе моје вама противне и несносне чине, то све оне остављам на вољу вашу држати ји или сасвим оставити. При овој оскудости новаца, види вам се, може бити, данак велики. Истина трговине сваки дан мање а с њом и новаца, мирија пак царска и везирска и прочи данци и трошкови остају при својој величини. И зато ја за добро судио сам позвати кметове од целога пашалука о идућем Ђурђеву дну овамо на скупштину и с њима договорити се хоће ли се којим начином који грош на ниже учинити. С договором кметова, љубезна браћо, све се учинити може, а не буном, као што је проклети распоп Милоје учинио, толику срамоту и страданије на народ наш навукао и себе без сваке нужде упропастио.

Најзад Милош тражи да му 'свака нахија во особ објасни која јој се од горњих уредаба … несносна види, и које би желела, да у својој првој сили опет остану'.

Време које је до скупштине остало, нарочито друга половина фебруара и први дани марта, употребљено је на држање народних и кметовских зборова, по кнежинама, на којима су кнезови читали прокламацију Милошеву и допуњавали је усменим објашњењима. Народ је с понизношћу 'скидајући капе и до земље клањајући се, с одушевљењем и радошћу примао ову отеческу милост и помилованије'.

После овог службеног и свечаног увода дошло је наравно време да народ тачно и јасно изложи своје жеље. Али су оне очевидно излазиле из круга, који је обележен прокламацијом. Народ је, колико је могао, отворено пред кнезовима додирнуо своје главне и праве невоље. Изјављујући задовољство с Милошевом управом, пожешка је нахија на пр. доставила на што се до сада жалила, и тражила је:

1.  да је слободно сваком трговцу ходити по нахији и куповати стоку, да се и ђумрук смањи, јер он одбија трговце те… стока не пролази;
2.  да се у недељни дан не забрањује народу у чаршији продавати и крчмити месо и пиво и да му на то нема ђумрука;
3.  за мерење на чекију да се узима по 2 паре;
4.  скеларина да буде као што је била у старо време;
5.  да села не дају лисице, но који носи лисице нека ји купује за своје новце;
6.  да се забрани Србима узимати спахилуке под закуп;
7.  за печате владичне тешко нам је тражити проте и по 20 пара за печат давати, а код куће кад овај дође трошак чинити;
8.  што нисмо имали обичај до сада прије године који се ожени порезу ударати, а сада се узима и што се свака сирота у Бога у тевтер уписа;
9.  да се од еминских села по старом обичају ушур узима;
10. кад се ко из нахије у нахију пресели, његови рукосади, у беглук не обрћу… итд.

[JASON]

23-ег фебруара Василије Поповић је писао Милошу из Чачка: 'Неки говоре: радо бисмо да је нижа пореза, но ако ћемо терати дрва и сено у Београд везиру, опет волимо и по оволико давати'. У београдској нахији кнежина Николе Катића молила је да се пореза умали, макар кулук остао и даље. Овде је реч о кулуку везиру и муселиму, који је новцем био замењен. На збор који је држао, опет у београдској нахији 15-ог фебруара, кнез Живко Михаиловић за своју кнежину, били су дошли кметови из кнежине Јована Вићентијевића и тражили да им Живко буде кнез. Они су већ изабрали коџа-башу, кнезовског заступника, неког Панту Јовановића из села Влашке.
У акту народа и кметова кнежине Павла Даниловића, писаном негде око 1-ог марта стоји: 'Ми и робље наше о вашем смо скуту, а до последње капи крви наше оставити и изневерити вас нећемо, него о свему заповести свакој, коју нам дате, покоравати се. За нас полезне уредбе ваше: да се шума брани, ливаде чувају, вукови бију, да се владическа мирија заједно с порезом купи, да на капији ч. везира и муселиму кулука не чинимо, и сено и дрва не вучемо и проче желимо да у досадањој сили остану. Нама се види да би нам при овој оскудности лакше било да се дозволи сваком трговати, но не одбацујемо мудри савет ваш да мала нашег на вересију не дајемо. А за порез, молимо, ако је могуће да би нам у овом отлакшали'.

Збор нахије смедеревске држан је 8-ог марта код крњевске цркве. С тога збора кнезови пишу Милошу да су истумачили народу његове посланице и да они и народ одговарају: 'вијалетски скупа… како начине прочих 11 кадилука пристајемо и ми, и како што сте казали да се порез може скинути на 14 гроша, а старе кулуке и проче што сте назначили теглити, молимо да се не враћамо у перве Турком кулуке, а порез нека буде како што је био, но само молимо да се лакше и одвише него што се до сад пута купи'.
7-ог марта Јоксим Милосављевић писао је Милошу за рудничку нахију: 'Сви желе да им се данак умали, но не само порез већ и поповима'. Смањивање пореза тражено је једногласно и ако завијено понекад, и очекивало се да се Милош томе одазове.

Ови зборови кнежина у смедеревској нахији били су повод за молбе тужне садржине, које откривају дубоку беду грађанског рата. 12-ог марта похарана села са збора у Кусатку молила су књаза да одобри да по правичну цену могу откупљивати своје похаране ствари. Веле да су остали без коња, казана, рува итд., 'тако да човек човека, жене жене, девојка девојке, што више кћи отца свога због голотиње своје стиди. Рите наше ни у чем готово опрати немамо, већ двадесет кућа на један бакрач спали пак докле ред добије опрати се, гад нас много једе'. С другога једног збора народ је молио Милоша да се смилује и допусти да Ђака погребу! То је било у марту а Ђак је погинуо 26-ог јануара.
На свршетку ових скупштина сви су се присутни, или нарочито изабрани од скупштине јемци за мир у сваком селу, заклињали на часноме крсту и еванђељу да ће бити верни своме 'отечеству и књазу', и да ће књазу остати 'верни служитељи и подајници до смерти'.

[JASON]

Задатак старешина на тим скупштинама није био лак. Милош је тражио народно изјашњење преко њих, али није допуштао да се у тим изјавама отворено критикује његова управа и да се указује на њене недостатке. У главноме требало се држати саопштења у прогласу. Нахијске старешине су то добро знале, имале су отворене очи на све, и у томе су смислу и уређивана изјашњења, која су у првом реду имала да траже оно чему је Милош био вољан да попусти. Праве осећаје народне Милош није хтео у 'изјасненијама', а баш и да је желео, народ се мучно исповедао пред властима.
Главне старешине добиле су заповест да другим путевима дознају шта народ осећа, тј. да се 'народна мњенија преко потајних пријатеља докучују.' Истога мишљења био је и Јеврем: 'Такођер ми је необходно нужно, пише он Милошу 16-ог фебруара, особито у ове три нахије наше, тајне шпијоне имати и обдржавати, само овим путем благостојаније ваше, а на кнезове ове и тако се сасвим ослонити не може.' И поједине старешине су имале 'потајне пријатеље', који су пазили шта се ради и говори у народу. Извештаји тих 'потајних пријатеља' остали су исти онакви какви су били у самом почетку буне, тј. у великој већини неповољни по Милошеву управу. Ево неколико примера.

Село Гвозденовић. Поп Дамњан Ђелмаш тужи се да је данак 'тежак' и да су старешине рђаве. 'Да је знала Посавина да се Господар неће лепо разговарати с Ђаковом војском него бити и арати не би му ниједан дошао.'
Мали Борак. 'Да не дође господар Јеврем ома на Уб, Борчани запалише Уб', говорио је неки Дамњан.
Село Јајчић. Радивоје Пауновић: 'Сиротиња кад би могла свакад давати и Турци би јој добро бивали; кад не може да даје… она устане.'
Село Цветановци. Јанко Јовић говори: '...нама који немамо горе бити неће. Да оће Београдска нахија, ја бих био први, већ се на ову руку живети не може.'
Село Планиница. Живан Кубасица: 'Наше старешине мисле да овај прости народ ништа не зна, али он зна од триста ђавола, па кад му се досади… не мари ни за жену ни за децу. И наше старешине су на зулум устале као и ови што су сада устали на њих, пак нека се не љуте.'
Село Равње. Радоња кмет: 'нека ми неко забрани шуму сећи, да му ја ј…. матер.'
Село Кључ. Теодор кмет: 'Ови ђумруци никако добро бити не могу, јер однесе жена по једну оку тежине да узме, сирота, оку соли, а они узму ђумрук, па она продала не продала. Ја отерах десет овнова те ми узе Тимотије десет марјаша, а Бога ми не продадох ни једнога.'
Тома, паланачки кмет: 'Ја понесох десет јагњетина, те ми узе на сваку по две паре, а ја после дадох једва по 4 паре.'
Драгијевица. Станислав Пуцар: 'А шта ћеш брате, да је јоште стало недељу дана па да је Ђак затурио овамо све би отишло за њим.'
Марко из Драгијевице: 'Ову порезу давати не можемо, ако што не облакша Господар… онда… '
Пантелија Тодоровић из Причевића: 'Ићи ћемо код Господара и молити да нам облакша, ако ли не може, сви у воду или у гору. '

[JASON]

Било је, међу тим, људи који су отворено хвалили Милошеву управу, али су били ретки.

Село Робаје. Јаков Радосављевић говори: 'Вала Богу, сад ми је како ја оћу.'
Село Дупљаје. Поп Иван Радовановић: 'Како је ова земља постала овога добра није било, браћо, јес Бога ми.'
Село Кадина Лука. Живко Сијић: 'Ми смо зли и несрећни. Нигде пристали нисмо. Неће бити добро кад смо ми своме Господару неверни. Веће трећи пут како се на свога оца дижемо и ратимо с њим, а људи, знате ли ви да се њему море досадити пак отићи између нас, пак ћемо ондај плаћати ко вук кожом.'
Неки Милисав Лаповац (будући да је Милоје Ђак знао помало читати и писати) предлагао је јавно 'да се побију сви који знаду читати и писати, јер учени људи буне дижу против свога правитељства', а када му је неко рекао: 'Па шта ћемо онда без писара? Како ћемо купити порезу и јављати један другом којешта?', он је одговорио: 'Порезу ћемо резати на рабош, а кад имам што коме да јавим, ја ћу по момку послати јабуку – и поручити оно што имам да му јавим.'

Милош се није задовољио народним изјашњењима и извештајима шпијона. Он је хтео и лично да прође кроз побуњене нахије и да својим очима види шта се где има учинити да би повратио народу веру у будућност и да га припреми за скупштину, коју је одложио за 1-ви мај. Почетком априла он се крене на пут који је дао најлепше резултате. Пријем у нахијама, нарочито пожаревачкој, потпуно га је задовољио. Вас народ га је свуда 'с великом радостију и сваком покорностију сретао и пратио.'
О томе срећном догађају, Милош је похитао да обавести Јеврема и прве старешине, кривећи за зимушњу аферу народне кнезове. Јеврем, препун радости, отписао је Милошу: 'Примечанија ваша у призренију народа са свим су основата и место своје имају, и познато је да су врло редки случајеви, у којима би се погрешка какова простоти приписати могла, јербо све до старешина стоји.'

[JASON]

Глас о буни Турци су примили с незадовољством, нарочито везир. Успех буне могао је повући несагледиве последице; народ би могао устати и против Турака. 'Турци капилије дознавајући за то, видим, доста су весели, мислећи да је народ противу вас возбунтовао; од ерлија и спахија не знам оће ли бити десет до петнаест који се буни радују, а прочи сви врло су невесели и забринути', писао је 18-ог јануара Ђ. Поповић Милошу.
Милош је известио Абдурахмана да против бунтовника полази с оружјем 'не жалећи за цареву вајду ни живот свој.' Он је представљао Ђаков устанак као протест против његове туркофилске политике, као покрет против турске управе у Србији. И ако је везир тачно знао шта је у ствари, он се ипак радовао Милошевом успеху над бунтовницима и саветовао му је да пажљиво потражи узроке буне и да кривце строго казни. Турцима је забрањивао да говоре против Милоша, и уверавао их да је Ђаков покрет против Турака; да бунтовници 'само из политике' вичу против књаза, а кад би се мало оснажили они би устали и на цара. За пример им је наводио случајеве Карађорђа и Пазван-огла. Везир је уопште показивао много интереса за целу ствар и као да је озбиљно био вољан да Милошу учини услуге.

1-ог фебруара призвао је Ђ. Поповића и остале београдске кнезове и тужио им се како целе ноћи није спавао размишљајући како да Ђакову буну представи Девлету. Најзад је решио да тога дана позове на скупштину ерлијске, спахијске и друге турске поглаваре и да их запита шта мисле о узроцима и намерама Ђаковог покрета? Милошевим људима унапред је изложио ток  расправе.
'Говорите сада, казао је везир агаларима, шта који знате и немојте по буџацима лонџати и којекакве речи истурати, јер овде долазе моји и девлетски татари и ја им не могу уши и уста запушити да оно у Цариграду не казују што ви по сокацима говорите!' - 'Ефендум, одговориће му они, ми смо дознали да је ова буна на Милоша и кнезове и да се нас не тиче. Ми тако о томе судимо, а ви ћете најбоље знати!' -'Пеки, прихватиће Абдурахман, а ја сам дознао и потпуно сам уверен да народ на нас ударити не може докле је Коџа-Милош жив, али кад њега нестане знам шта би од нас било… Сада ја од вас тражим да ми ово судски одиламите да та ствар тако стоји, да ја ваше сведочанство Девлету пошаљем, а ако се ко од вас после овога усуди друго што прозборити одсећи ћу му главу!'

Месец дана доцније везир је још даље отишао. У почетку марта спремио је нарочиту бурунтију народу у корист Милошеву. Милош није тражио тај проглас али му се његова садржина допадне те преко Ђ. Поповића потражи да везир у сваку нахију пошаље по један примерак и бумбашира који ће је читати. Да би боље заплашио народ он је тражио да се у бурунтију дода како су нереди у Србији довели дотле Високу Порту да је скадарском везиру дато ферманом пуномоћје 'да све оближње паше под својом заповешћу има и на свако движеније Сербије да удари!'
Везир је нашао да је излишно писати дванаест бурунтија, но да су довољна два бумбашира и две бурунтије, једна за горњих, друга за доњих шест нахија. Што се тиче додатка о скадарском везиру то није хтео да чини, 'јер, рекао је Абдурахман, не верујем да ће народ поверовати да Шкодарлија од цара има такво пуномоћје.'

[JASON]

Везир је имао уходе по народу, слушао је и од Срба и од Турака шта се све о Милошу мисли, и према свему требало је бити на опрезу. Он је причао Ђ. Поповићу како зна да у земљи има много људи који су с књазом незадовољни 'и говоре да нису ни од Турака ни од Немаца толико резилука и срамоте поднели и да они то оставити неће, но само чекају летње времe.'
Ако је Милош био готов да плаши народ турском војском, везир није био рад да се њоме уистину послужи. На Милошево наваљивање Абдурахман је, не без устезања, пристао на још једну услугу, тј. да изда другу бурунтију која ће бити још боље накићена (21. марта). Неколико дана доцније везирова бурунтија је била готова и преведене на српски. Почетком априла отпочето је читање њено по нахијама пред народним старешинама и кметовима.  У бурунтији је везир излагао своје гледиште на буну, осуђујући Ђаково предузеће:

Кад сам ја то разабрао, од стране царске како ми је дат изун и власт, с истом влашћу ја сам дао власт Коџа-Милошу, по мојој заповести, Ђаку је низам учинио… Који људи у овако неваљалим пословима буду те одвраћају цареву рају да знате да се цар своје раје и сиротиње проћи неће, и који би против Коџа-Милоша устао тај и против мене иде, а који против мене иде тај се противи и самому цару. Наоколо што се налазе везири, паше и муселими, сваки с великом војском на вас ће послани бити и после ћете се покајати, грех вам на вашу душу, сваки за своју штету нека промисли, сваком великом и малом тако да се каже. И ти, баш-кнеже Милоше, са царевом рајом лепо да живиш и свакому по његовом делу да расудиш, између ње ако се који нађе, који сам себе не зна, те хоће цареву рају да одврати и цар што не бегенише, који у том послу буде, да му се по заслузи низам учини.

Читање везирове бурунтије оставило је у народу мучан утисак, и ма колико је стање у земљи изгледало сталожено, оно је у основи било још ровито и није било без бојазни да не искрсну нови заплети.

[JASON]

Народне старешине имале су заповест да на скупштину у Крагујевац доведу људе одане Милошу. Скупштина је држана 5-ог маја. На њој су биле нахијске и кнежинске старешине, кнезови судова и знатан број сеоских кметова из сваке нахије. Милош је држао говор у коме је кудио буну, необавештеност и лаковерност народа према букачима и потстрекачима, али је изјавио да свима прашта у нади да ће се убудуће народ  држати његових очинских савета и мотрити на мир и ред у земљи. Свему овоме он је додао материјалне олакшице. Пореза је смањена на 13 гроша по курсу у царском ферману, и утврђен је курс по коме ће трговци примати новац из Аустрије и давати народу. Побуњене нахије једногласно су изјављивале писменим актом кајање за учињене погрешке и радост што су из уста књажевих чуле да им он опрашта.

Изјава пожаревачке нахије. Од сада у будушче пред Богом и пред лицем Сијатељства Вашег заклињемо се да који би у чем било против Вас и Отечества нашег роптао, онаковог ухватићемо и Вашем лицу на одговор дати. А опет када сви по кнежинама својима растуримо се, ми ћемо и остале кметове савокупити и заклетвено писмо од све кнежине послати.
Нахије које су биле у миру само су захваљивале на учињеним олакшицама.
Изјава шабачке нахије. Узвјестни да ће сва браћа наша, народ шабачке нахије, који је нас на позивање Вашег Сијатељства, к скупштини овој послао, са сада учињеним закљученијем да порез, давајући новце по ферману цара нашег, по 13 гроша буде, са определенијем теченија новаца, по коме ће трговци наши ове из Цесарије примати и народу давати, и са учрежденијем свештенству нашем давајеме мирије, са свим задовољни, а на Сијатељства Вашег, на прошеније наше од 5-ог с., торжествено учињеном обећању, да ћете нам и у будуче отац, благодетељ и покровитељ бити, тако исто восхишчени и благодарни, као и ми што смо, бити, усуђују се долеподписани усредњејшу поданическу благодарност своју у име свега народа нахије шабачке… Сијатељству Вашем поднети… (6. мај).

На поменутој скупштини искупљени кнезови, по напред спремљеном плану, поднели су Милошу једно 'изјасненије' у коме је поменуто тамновање народних пуномоћника у Цариграду. Ово 'изјасненије' намењено Порти и београдском везиру, саставио је Милошев секретар Лазар Тодоровић, а кнезови, који тобоже исказују своје негодовање, имали су само да ударе своје печате. 10-ог маја Јеврем дође у Београд да с још неколицином кнезова поднесе везиру представку.
Но одједном појави се неочекивано велика заплетеност у српско-турским односима.

[JASON]

Баш кад је Јеврем Обреновић стигао у Београд с кнезовском представком о депутатима, пукне по вароши глас да је у Земун стигао руски курир с важним порукама за Милоша и Србију. Та је новост учинила велико узбуђење и у Београду и у Земуну. Заиста глас је био истинит: поменути руски курир био је Михаило Герман.
Германова мисија била је резултат извештаја српског рускоме министарству. Још 27-ог новембра 1824. Милош је, агитујући против старешина у Бесарабији, јавио у Петроград да они спремају за март 1825. буну у Србији, под изговором избаве од Турског јарма. Угушивши Ђакову буну, која није имала везе с емиграцијом, Милош се 31-ог јануара обрати опет рускоме министарству, јављајући му како су поред све његове строгости и пажње старешине у Бесарабији договорно с Грцима изазвале буну као што је то доказао испит над неким учесницима, - што у осталом није била истина – и како су агитатори тврдили у народу да је Портин човек, и да је послао депутате у Цариград само као залогу за мир у земљи. Због овога Милош је тражио да Русија склони емигранте што дубље у Русију и да српске депутате избави затвора.
Милош није пропустио прилику да питање унутрашње политике веже за спољашњу. Ђаков покрет представио је као дело српских емиграната, који потстрекују против њега народ, незадовољан, што Порта не испуњава своје обавезе по VIII чл. Букурешког Уговора.

Руско министарство прими тај извештај као истину и било је уверено да је револуционарна агитација, осим Грчке, обузела и Србију и да се тамо могу очекивати озбиљни нереди. 4-ог априла, обраћајући се европским дворовима, у намери да докаже потребу што бржег решења грчког питања, министарство је употребило као аргуменат и појаву Ђакове буне и Милошево тврђење да може доћи до озбиљнијих заплета.
Није чудо што је у томе уверењу руско министарство послало и у Србију нарочите поруке. Та је мисија била намењена Михаилу Герману који је, с писмом грофа Неселроде, пошао из Петрограда у својству руског курира. У писму је изјављивано жаљење што је било нереда у Србији, представљено је старање Русије за српски народ, препоручивано стрпљење и одржавање мира и давано уверење да ће Порта испунити своје обавезе.
Како је тим кораком Русија показивала своје старање за одржање мира, она га није крила. Герман је имао не само пасош рускога министарства него и препоруку за аустријске власти од аустријског посланика на руском двору. С тога је Герман  јавно дошао у Земун правећи се важан (што му је у осталом била слабост), и као да никог не познаје, мада је био стари познаник многих Земунаца и аустријских власти.
Милош, добивши тако важне поруке, које су могле послужити његовој политици, сазове поново скупштину старешина, кнезова, кметова и свештенства за 27. мај. На тој скупштини представио је будућност Србије у врло лепој боји, само ако се мир одржи. Чувши жеље и старање силне Русије за Србију, скупштина се разишла у највећој раздраганости.

[JASON]

У октобру и новембру Милош је добио врло повољне извештаје од старешина о стању у земљи, нарочито у београдској, смедеревској и пожаревачкој нахији. Он је и сам пропутовао од октобра до децембра пожаревачку, ћупријску и јагодинску нахију и није могао да се довољно нахвали доказима привржености и љубави народне. За буну је опет кривио старешине. На овакав његов извештај из Плажана од 13-ог децембра Јеврем одговара:
Милоствјејши Господару, и преотвећ је известно и истинито примечаније ваше да се зимушња буна праведно худом поведенију местних кнезова и злоутребљенију дате им власти приписати има, зато нам и треба и отвећ обозрителнима на поступке млађих наших с народом бити. Кад млађи дату им власт злоупотребљују, простота, која не дознаје заповести и милостиве уредбе ваше, клониће се јединствено к општем добру, свагда већу част кривице овакве старијем приписује.

Jeврем је стекао већ и лично искуство како су народне старешине наопако извршавале књажеве заповести. Он је имао задатак да обиђе београдску нахију, да се обавести како о стању у њој и да истумачи Милошеву политику а нарочито све уредбе од последње буне. 8-ог децембра Јеврем дође у Сибницу где су дошли кнежински кнезови из целе нахије с кметовима и с нешто народа из сваког села. Народу, не хотећи да подгрева старе погрешке, задовољио се да само каже: да је сваком слободно 'кога би кнез или ко био неправедно напаствовао' доћи Народном Суду или књазу и поднети тужбу и то без страха да ће му се тужени моћи осветити. После скупштине призвао је познатије људе и испитивао их о пређашњем и садашњем поступању кнезова.

Сибница. 9. децембар 1825. Јеврем Милошу.
Пређашње поведеније овдашњих кнезова, тј. Станковића и Вићентијевића, доста је слично било поведенију смедеревских кнезова, особито у каштиговању људи, ибо овде се без точног испита кривице било церићем и прошћем, а сада су од овог свега од неког времена престали. Кметови, стари и одабрани, били су збачени за леђа и све неки утркаши кметовска места преотели. Народ се једино хвалио кнезом Живком. Београдска нахија може се поправити ако се њом правилно управља. У нахији овој много неисправности има, јер за бавленија мога много ми је тужба предложено. Ако се нека част ових, може бити, приписује непослушанију народа, доста већу част њихову приписати нужно је небреженију њихових кнезова…

[JASON]

Из свега се јасно види тежња да се народу учине неке oлакшице. Прво је, као што је већ речено, пореза смањена. Пореска стопа, која је износила у првом полугођу 1824. год. 20 гроша а у другом 19 гроша, пала је знатно 1825. године. Пореза разрезана у Гружи у јуну те године, с дрварским и сенским, износила је 16 гроша и 16 пара. Порезе је ослобођено било 2746 лица. Један сељак је у априлу рекао приликом неког весеља, чинећи алузију на Ђакову буну: 'Вала оној браћи која изгинуше, она нам порез умалише, јер не би Господар игда порез умалио!'

Тако је заиста и било. Ђакова буна донела је народу и боље старешине. По свим нахијама обраћена је пажња да се изаберу ваљани и поштени кметови и тужбе сељака против старешина испитиване су ревносније; било је доста старешина посаветовано, укорено, збачено или премештено. Милутин  Гарашанин, обор-кнез јасенички, и Петар Вулићевић, кнез смедеревске нахије, изгубили су своје положаје и ако су и даље уживали милост Милошеву. Јован Обреновић премештен је из Пожаревца у Брусницу; на његово место дошао је Вуле Глигоријевић, а у Пореч је постављен Јоксим Милосављевић. Итд.

Достава Василија Поповића Милошу, само је још једна потврда разузданости народних старешина: 'Михаило Ђорђевић Самаилац, кнез самаилски, збачен је са звања из узрока што је девет лица од његових бојева умрло, и то седам људи, једна баба и један човек за Карађорђево време, из којег се види да човек недостатак у разуму имаде.' Заменио га је привремено Милосав Петровић, писар В. Поповића. Неколико дана касније збачени кнез ослобођен је порезе и кулука 'за награду службе његове, коју је отправљао у званију кнеза…' и препоручено је властима 'да га тко неби напаствовао из какве злобе.' О Ускрсу 1825. некакав свештеник после службе почне наваљивати код сељака и кметова да се потпишу и да га траже опет за старешину. Свештеников је предлог дочекан с подсмехом и псовком.

Најзад, како је народ викао на шегу коју су с њим тералe старешине на конаку, Милош је заповедио да се престане с тим; но он сам, према својим чиновницима, терао ју је и даље.

[JASON]

(Ђакова буна била је повод за једну важну установу, за установу стајаће војске у Србији. У буни је Милош увидео да је потребно да има војску коју ће плаћати, ако хоће да је колико толико сигуран да неће прићи бунтовницима кад је против њих пошаље, и да ће одмах на његову заповест с потпуном опремом, извежбана, поћи куд треба, место да старешине, у критичним моментима моле сељаке да пођу књазу у помоћ као што се дешавало у Ђаковој буни. У фебруару већ старешине нахија и кнежина добили су заповест да узму у војнике из сваког села једног или двојицу 'здравих и гледних младића' из добрих и задружних кућа и да их уче војничком вежбању. Ти војници живели су по нахијским касарнама и звани су 'уписни пандури' за разлику од пандура који су под својим буљук-башама били на служби нахијских старешина и судова. Име пандура дато је и њима јер се Милош прибојавао турског протеста што установљава редовну војску. Број тих пандура (и бећара) износио је о Ђурђевском полугођу 1825. 1147 а о Митровском 1140. Тек 1826. уписни пандури у Пожаревцу добијају име 'солдати' и то је име постепено ширено и на друга места, па како није било турских протеста, у месецу мају 1827. год. сви уписни пандури буду прозвани солдатима и полугодишња им плата повећана од 16 на 18. 20 гроша.

Право егзерцирање тих момака почело је 5. августа 1826. у Шапцу. Три дана пре тога Јеврем је писао Милошу: 'Не знам шта ће моји Шапчани (Турци) чинити, јер су сад живи помрли, и верујем кад стане добош лармати да ће се у град затворити…'  5-ог увече, тј. истог дана кад је вежбање почело, Шапчани су послали четири изасланика у Београд везиру, а само неколико дана доцније и сами су отпочели вежбања по европском начину, те су говорили међу собом, како је султан намеравао већ толико година увести 'тулум војске', али га Срби претекоше!
Вежбање солдата било је по аустријском начину с 'гарабиљима.' Јеврем Обреновић је добавио 'екзерцир-мајстере' који су служили у аустријској војсци 'као стражмештери и каплари из прека.' Најбољи је међу њима био неки стражмештер, који је у 'штифту царском на науци био,' али је ускоро отпуштен пошто се показао као бекрија и 'мало ћанут.' Јеврем је имао два 'тамбура', обојицу из Србије; један од њих био је добро обучен у свом послу, служио је у аустријској војсци и ратовао против Француза. Дужност 'фелдарца' вршио је тада познати Ђорђе ећим-баша, Грк.)

[JASON]

Док је Милош тако уводио нов ред и чинио олакшице народу, није заборављао на освету, као што је изгледало одмах после угушења буне. Он је, колико толико, чекао само док се духови смире.
Андрија Јокић, кога су Јасеничани извикали за старешину и кога је Милош потврдио, није дуго кнезовао: био је мучки убијен по његовој заповести. Вук Ст. Караџић пише у једној белешци: Андрију Јокића, у Врвици у колиби љубњачи, убио је Милутин Гарашанин, а Сараманда бацио (је) мало сламе на ватру, да би Милутин боље видео Андрију.
Нешто раније свршено je и с Петром из Селевца. Тај је Петар био онај кога је везао Петар Вулићевић, због чега је букнула буна. Као и према другим кривцима Милош се чинио и према њему невешт, и није га дирао. 26-ог марта дође у Београд писмо у коме је Милош препоручивао везиру, преко Ђ. Поповића како да 'соврши' с Петром. 'Ја сам, одговара Ђ. Поповић, ч. везиру одма отишао и све представио, на које за неколико минута није ми знао ништа одговорити…' (Петра везир није пуштао пред себе 'да га штогод испитује јербо му је ћехаја-бег казао да је Пера луд.') Најзад везир одговори да ће Петра домамити преко смедеревског војводе, као да је тобоже био болестан и да с њим има 'тајан разговор.'
'Оваку је ч. везир препоруку на војводу смедеревског учинио и јучер свога човека послао, које ако га овде домами да знате да ће се по вашој заповести совершити. За Перу ја бих знао везиру много говорити а могао бих и сам, нико да не зна совршити, али су времена чудновата пак се бојим да у чем не покварим.'
Најзад, Милош пренесе ту ствар на свога човека. 18-ог априла неки Стојан Ћирковић пише му из Крњева:
'Јављамо вама што сте нама налог наложили, ја сам по вашој заповести свершио и на доброму месту ставио Перу Селевчанина, у суботу сам га саранио. За овамо да се ништа не бринете, а и друго што нама наручите тако ћемо свершивати. Да вас Бог поживи, Господару, на многаја љета!'
Милосав Здравковић у своме писму Милошу од 21. априла ставља овај PS: 'Капетан Пере из Селевца преплива коњ Мораву и освану јутрос у моме јару, а њега нема зар је се удавио.'

[JASON]

(29-ог априла 1834. године, књаз Милош у селу Осипаоници, опростио је народу округа смедеревског погрешку, коју је био учинио пристајући на Ђакову Буну.)

Новине Србске, у суботу 5. Mаја 1834.
Осипаоница, 29-га  Априлија.

Данашњи дан остаће у вечном спомену народу Нахије Смедеревске: био нам је дан двогубе славе; Његова Светлост Књаз Милош славио је прекрасну черту отеческога великодушја, а Народ Нахије Смедеревске синовнога покајања.
Познано је исторически да је један Србин из Кусадка Милоје Ђак, заслепљен славом и властољубијем, месеца Фебруарија 1825-те дигао буну против Књаза Милоша, и ласкавим но и безпутним обећањима постараосе и већу част Народа Смедеревског на своју страну превести; познано је, да је Књаз с осталим Народом и Старешинама негодовао покушеније Ђаково, и да су сви ови на њега ополчилисе, и на Опленцу код Тополе, ударили, разбили га, и ухватили жива, а после да су га обштенародно у Хасан-Пашиној Паланци стрељали. Осталому заблудившему Народу опроштена је кривица његова. Ово је познано. Но то ће мање бити познано, да су села Кусадак и Селевац и друга, која су у истој Ђаковој буни највише участвовала, позније притекла к Књазу с представленијем, да им већ неколико година не има никаква изобиља, и да држе, да то отуд произилази, што иј сам Бог казни за безпутност, којом су се на Књаза дигла, кои је Сербију до данашњега стања  благоденства довео; да Га зато моле, да им опрости кривицу њину, и да иј благослови. Књаз није ни часа почасио, већ је житеље исти села сабрао у Хасан-Пашину Паланку, и ту дао очитати им преко покојнога Г-на Митрополита Мелентија, опроститељну молитву.

Ове године састанесе сав Народ Нахије Смедеревске, и замолисе Књазу да га удостоји милости, доћи Томине недеље у Осипаоницу, и на подобије вишепоменути села опростити свему заблуђеније, у које је пре више година пао, а за које се свесрдно и с сакрушеним срцем каје. Књаз, примио је позиваније ово драговољно, и 29-ог Априлија дође са светлом Својом Фамилијом, с Г. Митрополитом Петром, и са свитом Својом, која се састајала из внутрение и инострание канцеларије, Члена Суда Народнога Коце Марковића, велики сердара Јосифа Милосављевића и Вула Глигоријевића, капетана Милутина Петровића и Стефана Стефановића и домостроитеља књажескога Арсенија Андрејевића у Осипаоницу на конак, и буде до после подне 29-ог у њој.
Улазак Књаза у исто село био је подобан тријумфу. Како је Морава почела придолазити, то су се баре по ливадама Осипаоничким излиле биле тако, да си иј једва прегазити могао и на највишим коњма. Народ је на рукама носио чунове преко исти ливада и воде, и на њима Књаза и светлу фамилију. Од први кућа пак до цркве, око које су шатори разапети и колибе од шуме пограђене биле, стојао је Народ, како са села, тако и из Смедерева, које је Кметове своје послало, у два реда, и мушко и женско, и старо и младо измешано, и дочекивали су Књаза с поклоненијама и викањем: добро дошао Господару!  Девојке обасипалесу Књаза цвећем и гранчицама; међу тим је звоно звонило, топови су пуцали, а банда књажеска свирала је. Приспевши у ограду црквену, сјаши Књаз с коња, пред црквом дочека Га свештенство с крстом, еванђелијем и иконом распетија Христова, и поздрави с Христос воскресе! Целивавши иј, уђе у цркву, гди се молебство учини.

[JASON]

Сутрадан, 29-га Априлија, рано у 8 часова, засвира банда књажеска, и удари далбулана, звоно зазвони у цркву, и неизбројено число Народа од обе капетаније Нахије Смедеревске поврви и к цркви и у цркву, у којој је Г. Митрополит божествеину службу служио.
После службе обиђе сав спровод један пут с црквеним барјацима око цркве, а после станисе на поузвишеном месту, гди при клечању буду очитане молитве на всјакују литију и на благословеније стада. После осветисе водица, и Г. Митрополит изговори слово сходно еванђелију од истога дана, и по тексту: Мир вам! доказујући Народу, да су мир и спокојство душе и совести највећа блага на свету, и да се она добијају љубвом к Богу и к ближему и покоравању власти од коиј је свака од самога Бога установљена. С скрушеним срцем слушао је Народ речи Г. Митрополита, који иј је с особитим жаром говорио. После овога слова окренуосе Књаз к Народу и рекао му следујуће, кратке, но важне, речи:

Заборављање бурни и мутни догађаја, и незлопамтење јесу велико добро за свакога човека; ја сам заборавио несрећу, којом је један од Вас хтео Отечество да упропасти, заборавите и Ви да сте мене и Отечество икад увредили, ја Вас грлим и љубим као браћу рођену, будите спокојни, и не мислите више о оном што је било. Било пак и прошло.

На то је Народ у глас и са сузама у очима одговорио:

Бог да Те поживи Светли Господару! Бог да те укрепи! и осили, да Ти плати за ове твоје речи!

По овом дејанију целивалису Књаз, Књегиња Госпођа Љубица, сијатељни Њини синови: Господари Милан и Мијаило, а за тим свита и сав Народ обојега пола крст, и билису од првога до последњега члена пошкропљени светом водицом од Г. Митрополита.
За овим седне Књаз, окружен светлом својом фамилијом, под ладник. А четири најодабранија кмета, по два од сваке капетаније, дођу с Великим Сердаром Подунавским Јосифом Милосављевићем, с Членом Суда Смедеревског Петром Вуличевићем, и оба капетана Јованчом Спасићем и Симом Радојковићем, и поднесу Књазу благодарственио писмо следујућег  содржанија:

Ваша Светлост, Милостивејши Господару!
Данашњиј нам је дан, дан најсветлији и најрадостнији у животу нашем освануо. Милост нам га је Божја доживила, а Ваша Светлост торжествовати дозволила. Ово је дан, на који ми с највећом жељом и нестрпенијем толико година изгледасмо. Благодареније Богу, благодареније великодушју Светлости Ваше, који нас тако отечески , тако благодетељно у недра Ваша примате, и по вашим милостивејшим речма, све нас грлите као браћу своју, као синове своје. Ми величину благодетељства тог Вашег, којим нам погрешку нашу всеобште простите, само осећамо; но изразити зато достојну благодарност не кадри, са сузама приступамо к Светлости Вашој, Књазу и Отцу нашему, и најтоплију благодарност најусердније приносимо у име целог Народа окружија Смедеревског, који Вас је неразумним својим поступком увредио, као кметови  и начелници овдашњиј села, обећавајућисе свето и торжествеино, да ће нам мудра и добродетелна слова богоблагословеног нашег Господина Митрополита о миру свагда у срцу остати, и уверавајући Вашу Светлост, да ће великодушје Ваше, коим нас у число синова свои примате, у сердцу нашем довека остати, и да ћемо и синовима и унучадима нашима исто великодушје Ваше преповедати. Овом приликом усуђујемосе и малиј подарак наш Светлости Вашој поданически принети; и колико смо уверени, да он толиког благодејанија, и толиког благодетеља достојан није, толико се радујемо у сердцу нашем, што смо уверени, да Вам га најусредније и с таковом верностију и преданостију приносимо, с каковом нико од подданика Ваши није га принео Светлости Вашој.
Молећи Бога и Свевишњега за здравље Ваше, за здравље Свете Фамилије Ваше, препоручени указаној нам данас милости Вашој, с благодарним сердцем и најтврђом верностију пребивамо.

У Осипаоници 29-га Априлија 1834.

Вашој Светлости милостовејшему Господару благодарниј и верни подданици:
Кметови Капетаније подунавске:
Павле Костић, Милош Велимировић, Стаменко Станојевић, Радован Јовановић, Никола Јеремић, Мијаило Јовковић, Митар Мијаиловић, Станко Филиповић, Риста Тримчић.
Кметови Капетаније Јасеничке:
Радиша Стојановић, Стојан Радосављевић, Милош Ивановић, Јован Дамјановић, Гаја Марковић, Стефан Живановић, Маринко Бранковић, Вучко Голубовић.
У име свију остали Кметова и Народа окружија Смедеревског.
У име Суда Нахије Смедеревске член Судејскиј: Петар Вуличевић, Јованче Спасић, Кап. Подунавскиј, Сима Радојковић, Кап. Јасеничкиј, Јосиф Милосављевић, великиј Сердар Подунавскиј.