Српске буне

[JASON]

Најновије.

Добили смо поуздано известије из Влашке, да се она аустријска војска, која је у Ердељу разбијена била па зато у Влашку прешла, износећи 12.000 момака и 49 топова, под ђенералом Малковским у Краљеву искупила, и отуда са свима војеним потребама кренула, да преко Оршаве у Банат пређе. Иста војске већ ће у долазећу недељу бити у Оршави.
По најновијим известијама из Пеште – Маџари се вароши овој са свију страна приближују, на које се царска војска на Ракошу искупила. – Србска и хрватска депутација дошла је из Беча у Пешту, да се са баном договори, шта у данашњим невољним околностима народу србско-хрватском предузети ваља. Љубопитни смо на мненије Јелачића бана. Сад је дошло време, да се види, је ли он толикиј пријатељ народа свога, коликиј је Аустрије. Г. Јаков Живановић, члан србске депутације, поводом новоизданога ручнога писма на св. патријарха поднео је св. бану једно написано представљење. Како ово представљење, тако и обширно известије о успеху депутације саобштићемо у следујућем листу.

[JASON]

Србске Новине, бр. 29. од 9. Априла 1849.

У војводству нова се епоха рађа. Св. патријарх, србска административна влада, она влада, која је у одсудним магновењима за Аустрију народ управљала, даје се у руке Мајерхоферу, у руке човека инонародна, истина пријатељем Срба показивајућег се, ал' не Србина.
Народу војводства обречено је не једанпут собствено народно правителство. Но наредбама, које се у ручном писму налазе, собствено правителство се уништожава.
Србска депутација се обратила већ бану, да се до утемељења сталног стања србско правителство постојеће на миру остави; иста депутација надамо се, да ће настојавати и горе код пријатеља и непријатеља, да се недира у оно, што се без опасности преиначити неда. Правителство србско за србски народ је морална нужда. У ово смотренију изчекују се мере св. патријарха и ђенерла Мајерхофера.

Од Беча и Пеште ови дана слаба известија долазе, но при свем том из разнешени гласова даје се закључити, да се онде одсудне ствари не догађају; око Пеште на многим местима битке су биле, ал' не решителне. Толико је известно, да царска војска у последње доба није успевала, но све већма натраг се повлачила, а Маџари тим времена добили, силе своје јошт већма укрепили, и дух свои приврженика уздигли.
Ко је узрок овако слабог успевања? немарљивост, незнање, или лукавство Виндишгреца. Царска је војска добра, ту погрешке нема, али погрешка је код оног, кои је целу ствар руководијо. Виндишгрец због свог оклевања и опасни наредба о маџарским банкнотама више је шкодио него цела маџарска армада, а од како се са старом маџарском аристократијом здружијо, свако је предвидити могао, да ствари неће добар излазак имати.
Бан је из почетка одма ту велику погрешку учинијо, што је допустијо, да му се војска којекуд разштрка; доцније добио је опет под своју команду граничаре своје, ал' ови су били понамештани по таковим местима, где ијм Кошутова трупа са пропасти грози.
Неби човек веровати могао, да царска војска тако хрђав план операција војнички има. Шлик се тукао са малим своим оделењем против велике чете Маџара, а у суседству то друга бригада чује, па је не шиљу у помоћ Шлику. Граничаре постављају све тако, да ијм Маџари све поједине батаљоне нападати могу, као што се у Солноку догодило. Нижан стариј у место да у фланки левој подпомаже србску војску под Тодоровићем, гледи равнодушно, како Маџари шајкашкиј батаљон пале, шта више, Нижан премешта свој главниј стан у Руму, дакле непријатеља у Срему тражи… Тешко цару, тешко народима поред такови вођа, као што су Виндишгрец и Нижан. Нема у стратегији Виндишгреца и Нижана никакве решителности.
А могуће је да они против Маџара ратују по старој системи хофкригсрата; хоће непријатеља најпре сасвим у наоколо да обколе и као роботаши на хајки кад зеца обкољавају – па тек онда се туче. - Да је бан одма гледао, да се са војском војводства србског сајузи, данас би другчије ствари стајале, па нит' би се Маџар око Пеште витлао нит' у Дебрецину ширијо; ал' сад већ једна победа неможе Маџаре срушити, кад осим толике дебрецинске војске цео Ердељ је у маџарским рукама, и кад Бем једнако рекрутира. Излазак борбе све је неизвестнији.

[JASON]

Писмо Јакова Живановића, депутирца србскога, св. бану Јелачићу.

Ваша Светлости,
великоможниј господине бане!

Ја сам имао чест данас с браћом депутирцима хрватским предстати се в. св. по предмету наши народни дела, и у следству изданог октроираног устава. В. св. имали сте милости при бурним и многостручним пословима вашим утешити нас, да ћете све, што је год могућно, за народ наш радити, и да сте уверени, да ће вис. двор све наше праведне жеље испунити.
Ја се с благодарности к в. св. враћам у Беч на моје определење, ал' немогу пропустити, да оно, што сам данас у кратко представијо, писмено не представим бољег памтења ради.
Царство је св. патријарха нашег, кога је народ за привременог управитеља војводства изабрао, наименовало за царског комисара у жупанији сремској, бачкој и тотронталској, и у жупаније тамишградске кругу вршачком. За остале пак кругове тамишградске жупаније, за жупанију крашовску и барањску, поставило је друге краљевске комисаре, за сваку по једног; окром тога поставило је или ће поставити у свим овим жупанијама комисара за администрацију камерални добара; - г. пак ђенерала Мајерхофера поставило је за војеног окружног команданта у свима реченим жупанијама окром барањске.
Што се пак тиче милитарне границе, а имено регименте петро-варадинске, немачко- и србско-банатске, и шајкашког батаљона, поставила је влада г. ђенерала Мајерхофера у овима за политичног и војеног команданта, с налогом, да се с г. ф.м.л. Рукавином, г. патријархом као царским, и осталим краљевским комисарима споразумевати има. – И тако је само регимента романско-банатска неспоменута остала; ваљда она остаје под администрацијом барона Рукавине.
Кад се узме у разсуђење оно непријатно стање, у које је правителство војводства у последње време полагано било од стране ђенералне команде банатске, то ово привременство мора се признати за таково, које је могуће трпити, особито, ако остали комисари тако срећно изабрани буду, да је могуће гос. патријарху и правителству војводства с њима онако споразумевати се, као што се г. патријарх и правителство војводства с г. Мајерхофером до сада споразумевало, и надлежно и у напредак споразумеваће се.
Но кад се наредба посматра са стране стања војводства, са стране закључења мајске скупштине, жеља и потреба народни, и, што је најкритичније, са стане смисла октроираног устава, и од овуд необходимо нуждно происходећег затегнутог очекивања народног, кои по свима овим видовима, као и по војеном стању обштег отечества, готово у очајање долази: то онда по великом духу вашем извинићете ме, што исповедити морам, да овака наредба народ наш ни утешити ни задовољити не може. Ја се овде позивам на записник народне хрватске скупштине прошле године чланак VII.
'С тога сабор овај троједне краљевине по смислу 4. Точке записника србског народног сабора од ¹/₁₃ и ³/₁₅ Свибња (Маја) т. г. савез троједне краљевине са војводством србским из Срема са границом, Барања, Бачка с бечејским диштриктом и шајкашким батаљоном, и Баната с границом и диштриктом кикиндским састојећим, на темељу слободе и савршене једнакости основаниј прима, све жеље народа србског за своје собствене признав, - чега ради ће иј и код престола његовог величанства и на сваком месту подупирати, и у живот увести трудити се.'
Из овог се јасно види, да је сабор троједне краљевине изрекао части, које војводство састављају. – Како ће св. патријарх и правителство војводства, како ће народ цео наребу ову сматрати за такову, која жељама и потребама и закључењама народа неодговара, и је ли могуће, да они у наредби овој не увиде намере, које нарочито иду напротив народни закључења, од хрватске скупштине за своја признања? В. св. изволите сами разсудити. Ја сам уверен, да ће ова наредба најнепријатније дејство у народу произвести.
И ово је узрок, што се и писмено обраћам к в. св. с препокорном молбом, да моћним вашим садејством израдити изволите, да се г. патријарх, као што је од народа за привременог управитеља војводства изабран, и од њ. ц. кр. величества у истом качеству, или, ако тактика ратног стања тако са собом доносити мора, о чему ја врло сумњам, будући да војводство није у стању бунтовном, за царског комисара у целом војводству наименује, чим ће комисари за барањску, крашовску жупанију, и за округе тамишградске жупаније окром вршачког, као и краљевскиј комисар за администрацију добара камерални, коју г. патријарх посредством себи при руци стојећег правителства, на одсеке раздељеног, може руководити онако, као што се ова у троједној краљевини руководи, излишни постати; - г. пак ђенерал Мајерхофер могао би по струци војеној у споразумљењу с г. патријархом у војводству дејствовати, ал' тако, да г. патријарх и у провинцијалу и у граници администрацију води. Само оваква нарeдба могла би за време трајања овог провизоријума народ задовољити.
Aко би се при конштитуирању војводства нужно показало, да кои комад гореназначеног војводства одпустити мора на основу равноправности народа, о чему по закључењу народне скупштине она сама изрећи се има, томе неће ни мало на путу стоити то обстојателство, што би г. патријарх сада комисаром целог војводства био, онако, као што тому на путу неће бити ни ови комисари, кои су сада, окром г. патријарха, наименовани. Ово се разумева на слушај, ако браћи Романима, кои се у Ердељу, у Буковини, у Маџарској преко Мориша и у Банату налазе, целокупна, неразлучна сталност даровала била, и ако би они једну целокупну земљу, под називом кронланда, добили. Но будући да у октроираном уставу о њима, и у овом смислу, никаква спомена неима, и у непријатном случају они, кои би изван Ердеља и Буковине – обои kронланда, и то одвојени – налазили се, с Маџарима би остати морали; то на такав случај мислим, да је спасително за Романе банатске, да у војводству србском остану, као свагдашња србска једноверна браћа, на основу савршене равноправности. К овом намерењу очевидно је, да је много полезније, да г. патријарх управитељ целог војводства буде, како би овај провизоријум послужијо приуготовљењем за конштитуирање.
Нит' је пристојно, нит' може бити моје намерење, ласкати овде в. св., али у положењу, у ком се од стране војводства налазим, чистосрдачно исповедам, да народ србски свагда, особито у садашњем стању, где се налази лишен војводе свога, највећу надежду своју полаже на в. св. као савезника и највећег пријатеља свога. А да му је у садашњем разваљеном политичном стању, у ком су велике промене најобичнији догађају, необходимо нуждан, ради јемства будућности, и то колико скорије, какав такав изглед целокупности и састава, то ћете в. св. најбоље увиђати, кои најбоље познајете и ништину човечески ствариј, и преходителност свега светскога.
Колико је пак поцепано војводство горереченим начином, то није нужно овде описивати, као што није нужно ни спомињати, да провизоријум овај може врло дуго трајати, и да г. ђенерала Мајерхофера другиј, кои на Србље мрзи, изменити може, да неспомињем рат тридесетогодишњиј, и рат револуције англијске од 100 год. и т. д.
Молим дакле покорно в. св., да би сте код високог министарства дејствовати изволили, да се овим начином комисарство г. патријарха изрече, и целокупност војводства, ако и у провизоријуму састави.
С најдубљим и т. д.

У Будиму ³/₁₅ Марта 1949.
Др. Јаков Живановић св. р.
Депутирац војводства Србије при вис. влади ц. кр. аустријској.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Војводство Србско.

Из Срема, 29. Марта. Ја сам путујући обишао готово читаву границу војводства, и приметијо и доживијо многе догађаје и недостатке, које све кад би се обелоданило, јасније би осветљавало наше садашње стање, из чега се истинита закључења правити могу; но будући да се догађаји нагло мењају, узтезао сам се за свагда, описивати иј за јавност. Сад се пак од тог посла уздржати немогу, него морам некоја јавности предати, па куд пукло да пукло.
Кренувши се 20. т. м. из Каћа, где је ландштрум скупљен, па распуштен био, дођем у Чуруг, где сутрадан прочитам писмо, у којем се опет ландштрум сазива, јербо је Перцел захтевао, да се Ст. Томаш за 24 сата изјасни, је ли јошт на царској страни или не, у првом случају, и ако се непреда, поравниће га са земљом, и изсећи, што год живо нађе. Командант Боснић јави ствар ф. ц. м. Нижану, и заиште велике топове у помоћ, но добије одговор, да иј и сам потребује, и да му неможе ништа дати. Из Чуруга одем 21. у Н. Бечеј, кад ал' 22. т. м. по подне дође један Сентомашанин на коњу, и почне казивати, да је Ст. Томаш пао, које ми нехтесмо веровати, но држасмо вестника за бунтовника, и хтедосмо га затворити. Кад мало доцније, ал' се с оне стране Тисе укаже бежећиј народ, којега је број лако 10.000 износити могао. Страшан и ладан ветар дуваше, и отешчаваше превоз народа на две скеле. Несрећом отиде баш онај дан пароброд доле, и тако небијаше довољно превоза. Народ мораде на оној страни у страху без крова и покрова ноћити, свакиј час очекујући долазак Маџара из Фелдвара, кои је од наши остављен био, и доиста да су дошли били, сав би народ у Тиси гроб нашао. Кад помислимо, да је у Ст. Томашу сав народ из Кулпина, Кера, Врбаса и Куле прибежиште нашао, па скупа са Ст. Томашанима и с Бечејцима, код кои су житељи из Аде, Сенте, и т. д. прибежиште нашли, прибегао, лако се може рећи, да је најмање 20-25.000 људиј избегло. Деца су се многа погубила, и матере ове опет децу тражиле, а колико се је на Ст. Томашу у каналу подавило, и незна се. То је једна срећа, што Маџари нису у Ст. Томашу жене секли, него иј редом пропуштали, а напротив су мушке, мало и велико, секли. Међутим дође и војска наша из Ст. Томаша, оставивши и Ст. Бечеј, важну позицију, која се је дуго држати могла, да је било војске и топова, но са две разбијене кумпаније Варадинаца, кои су Ст. Томаш јуначки бранили, шта да се ради, кад шанцеви у Ст. Бечеју требају 2-3000 војника! Истина да је било у Н. Бечеју 2-3 батаљона, но они пушке неимадоше, а и ко ће им заповедити, да пређу у Ст. Бечеј? Главниј стан, кои је требао одавно у Н. Бечеј, у средоточију операцијоне линије, да стои, завукао се у Кањижу у буџак, где је 6 недеља неделателан стојао. Док дође тамо порука, а натраг одговор, у том и згодно време прође, које нигде скупље није, као у рату. Искала се помоћ и од ђенерала Тодоровића за Ст. Томаш, но незнам шта је одговорено, само сам чуо, да је један топ од 18 фунтиј до Н. Бечеја 23. т. м. стигао, а Ст. Томаш пао је дан пре.
Сутрадан отидем преко Меленаца у В. Бечкерек. Слушао сам од кочијаша Б. тужбу на Трифунце, како један у Меленци а другиј у В. Бечкереку глоби, и како су пре Маџарима угађали, а сад Србима. Сав су нам диштрикт, вели, оглобили. Ваљда прост овај човек лагати неће, јер из речиј његови видијо сам с тронућем родољубије његово. 'Дао сам, рече, краву једну у логор, имам осам волова, све би ијм дао, само да нам се вера и народност одржи. Имам сина јединца у стану, а ја ево форшпаним једнако и радо, само неби требало, да наш Трифунац од 5-6 људиј у кући једва једног у рат шиље. И попови наши неваљају, него нас глобе као и пре.' 'А познајеш ли, Бога ти, Бибиће? та то су честити људи!' – реко му. 'Та и ја сам наопако Бибић, како неби познавао, кад свакоиј час долазе у канцеларију, да виде шта је ново, и хоће ли скоро бегати. И они нас доста оглобише, ал' народ не охрабрише нигда, нит' прочиташе јавно какве новине, не маре они за народ.'
Дошавши у В. Бечкерек видим у мађистратској авлији много људи, кои сматраху једног Чивутина убијена. Овај због непријатељског брбљања под затвор стављен, усудијо се и ту на Србље викати, рекавши између осталога, да ће Раци само јошт два дана од Маџара живити. 'Кад је тако, вала, нећеш ни ти ни два минута' рекне један од Срба – разумевши за те речи, пружи кроз прозор на вратима пиштољ, и убије Чивутина на место.
Чујући да је наше правителство у Панчево отишло, пођем и ја у Панчево, уверивши се најпре да ово често трчкарање нашег правителства, ако оно има и добре узроке, народ ни мало не одушевљава, него само страши. 'Беже од Маџара', вели народ, 'ајдемо и ми за њима.' И заиста стизали су ме бегунци чак из Ст. Томаша и оба Бечеја у Панчеву и Земуну. Бечкеречка гарда, која је одавна требало барем у Ст. Томашу посаду да сачињава, крене се тај дан на Тису, но дошавши до Арадца, врати се натраг. А шта ће на Тиси, зашто не на Јарак преко Тисе? Ту треба В. Бечкерек бранити. Ово ти је гарда баш као и земунска, која читаво лето у рат неиде. Нико од њи јошт непогину. Кукавниј Сремац крвави се чак под Сегедином.
У Црепаи зачудим се, што стоје два топа од 12 фунтиј, питам зашто се нешиљу у Јарак, на које одборци рекну, да је туда пропутовао г. патријарх, и топове зауставијо, па курира у Кањижу с питањем послао, јесу л' тамо топови нужни. За Бога, нужни су свуда у пољу, јер и деца знаду, да су наши топови готово све сами 3-фунташи, и да се непријатељ, кои тешке топове има, само равним оружјем победити може. 'Иди ти пред њега батином', рече један киријаш у Земуну Код црног орла, 'кад он на 1000 хвати бије, а ми немамо ни пушке!' – а ја слушам и биљежим, шта народ мисли и говори. Да су нам та два топа на Ст. Томашу била, јамачно неби га изгубили, они су читаву зиму бадава у Панчеву стојали 'због хрђавог пута' кажу; ја пак знам, да ево 6 недеља ветар дува, и да је пут свуда сув, него се код нас небреженије и лакомисленост увукла, а људи, кои су висока званија получили, немају енергије, делателности ни способности, па тако народ упропашћују. А зашто се могао 18-фунташ у Бајмак вући, кои и тако само за градове, као н. пр. Ст. Томаш код нас, ваља? Нису л' такви топови само на тегобу, непокретни и за губитак, као што смо га у Бајмаку доиста и изгубили? Мимогред да рекнем, није требало војску ни крећати, ако се није намеравало на Суботицу ударити, јер Маџар, видећи да смо на њега пошли, изишао је сам на нас, и ударијо. Стеин се са шајкашима добро држао, а Драгић мајор, у место да му са своим батаљоном помогне, коју је помоћ Стеин и искао, смејао се само, говорећи: 'и оте ће се вашке!' У Црепаи нађемо велику непослушност, нико нехте на исписаниј ландштрум да изиђе, док неизиђу, веле, Панчевци. У Панчеву нађемо до 20 кола с барутом на пијаци, а на Јарку ни зрна, и тако су шајкаши морали у Панчево ићи, и сами барут захтевати. То исто чинили су и кикиндски депутирци. Барут тај кренут је је из В. Бечкерека при полазу правителства, а ваљало би да је барут најдаље једну штацију иза војске приправан, тако у Жабљу, Тителу, и В. Бечкереку.
Дошавши у Земун чујем, да су Маџари Јарак прешли, Госпођинце запалили, и нека села заузели, јер је Јарак пуст био од регуларне војске, а Нижан, кои је шајкаше из Сомбора кренуо, и у Батини пет дана бадава држао, чекајући од дана на дан, да му отац, као што вељаше, пароброд пошље, и бавећи се три дана у Вуковару, водијо је управ 14 дана граничаре из Сомбора до Карловаца, где је онда стигао, кад су Маџари Јарак прешли. Ово ти је ајлмарш! Шајкаши су хтели одма Ст. Томашу из Сомбора преко Куле и Врбаса у помоћ притећи, но младиј Нижан није ијм дао, него иј одведе преко Дунава. Он је то, као што то неки казују, зато учинијо, што се бојао ландштрума у Барањи, које ће тешко бити истина, јер неби војска бадава у Батини стојала, него ја мислим, да је Бачка хотимице Маџарима упуштена, да се Србљи ослабе и ликом опашу, па онда ће царска војска Бачку заузети, а политика ће казати: 'Ви Србљи нисте у стању били војводство отети и задржати, ви сте га изгубили, а царска га је војска добила; тако немате ништа више тражити, а што се границе тиче, ено вам устав.' Па ако би се и извинијо одлазак младог Нижана, ког су нам за команданта дали, то се неможе извинути главна погрешка, зашто између Сомбора и Ст. Томаша на главном друму, из Суботице у Варадин, посада у Врбасу не бијаше, него се је пролазак Маџарима тамо овамо допустијо, и тако је Маџар Врбас заузео, одакле је ласно десно лево нападати могао. Да је барем Нижан иза леђа нападао, неби Ст. Томаш пао. Из овога се види, да су Херди, Тодоровић и Нижан нашој несрећи криви, па сада иј неопра ни Дунав ни Сава. (Ми судимо, да је ова пресуда врло нагла; - истина не разумевамо се у стратегију - ал' познато нам је да ова има своју тактику – и по њеним правилима радити има; - само би се питање породити могло: да л' је стратегија добро удешена – и ако јој је тактика правилна, да л' је у одношењама Срба пробитачна? И зато мислимо, да неби требало лица осуђивати, но factum претрести, недостатке описати и исправити. И зато би баш радо чули противниј глас. – У.) А можда царска војска чека да Маџари Србље ослабе, па ће се после и с овима побити, док оне победи, као што неки те неки – официри и официрчићи – говоркају. Ја неверујем данашњој влади ништа и очекујем свашта од ње, као од хрђавог адвоката, а повод може служити к томе, ако на пр. изданиј устав не примимо, или ако се с Маџарима помиримо. Но пре ће Аустрија с Маџарима помирити се, и тако о нама без нас условија закључити.

[JASON]

У Вршцу, 1. Априла. На позив њ. светости, да се ландштрум дизати и уређивати има, таки се овде шест велики кумпанија устроило, где је свака себи капетана и остале чиновнике изабрала, и тако за сада редом службу у месту и вароши чине. Из исти ће се кумпанија, ако нужда буде изискивала, избор правити, и момци, кои млађи буду, вадити, и браћи у логор у помоћ шиљати, кои ће числом 600 бити. Други пак, кои су самци, и нису за бој, остаће код куће, да службу у месту одправљају.
Окром ови, 100 се је већ које од ђака, које од трговачки и мајсторски момака у својевољнике записало, од кои ће могућни сами себе а сиромашније свака отмена кућа по једнога или два оденути, тако, да ће сви солдачко одело имати. – Ваобште како младо, тако и старо веома је за бој сада одушевљено, те и сами кукуљави старци за срамоту држе, иза друге своје браће натраг изостати. – Оваково се исто одушевљење и по другим србским селима око Вршца показује; но Власи сасвим другчије дишу и мисле; и као што никада они нису приљежавали о оним, што част народа изискује, но увек су лукавство пред очима имали, и ономе се подметали, кои је јачи, тако исто и сада, при попису овоме, черте те карактера јавнима се чине. У сваком се је селу на разне неповољности и препоне налазило, и једни су се изговарали: да је њима грехота на браћу своју Маџаре ићи, и њи убијати, будући ијм нису ништа учинили, - други: да влашког народа полза не изискује, да се они за Србље боре, - а трећа: да они морају питати Рукавину, је ли то за цара или за Србље; и зато, потајне су депутације у Темишвар шиљали. Свуда пак на челу незадовољни стајали су влашки попови и бајаги учени кметови, од куда се увидити може: да би народ прост, влашкиј, добар и послушан био, но да га његови попови и надрикњиге влашке кваре; и да је Рукавина са нерасудним поступком своим, и злобом прама Србима, цео Банат и у њему станујући народ изопачијо; и противу Срба и цара озлобијо. Јербо не само да Немци, но и Власи сада више за Маџаре неголи за цара заузети су. Он је у царској служби остаријо, али злоба прама народности србској и војводству њеном тако му је очи заслепила, да он следство свога поступка несхваћа, и тако србству, које за царску ствар војује, јаму копајући, душмане њине а тим и царске подпомаже и тим царској ствари смртниј удар задаје! А тако мора бити, кад човек само пизму, а не следства пред очима има. Он је савете Амбразија и други Маџара следовао, па је далеко дотерао, и толике роге Немцима и Маџарима у Темишвару натакнуо, да су они сада другиј дан ускрса њина, у публичним баштама иза вароши, торжествено весеље и части за славу Кошутову и срећну победу маџарске војске над царском држали, и здравице напијали. Наравно да то старом војаку није мило било, и да је са солдатима тај карневал растерати и многе похватати дао, - па сад и град затвори, - но то је већ све доцне, јер Немци и Маџари, а сада и Власи тим, што је он њима све кроз прсте гледао, и све иј из апса попуштао; напротив пак Србље све озлобљавао и псовао, тако се сада у Темишвару, а и у окрестним местима озверообразили, да ће старац тешко сада успети моћи. – Па опет и сад он ова зла следства свои поступака несхваћа и непроницава, но све даље и даље једну погрешку за другом прави; по селима око Вршца намештене одборе квари и маџарске нотароше и кнезове на место њи намешта. Еда Бог да, да му буде счастљив конац! – Но неверујем.

Грдна је штета за будућу историју србску, што наши родољубци тако не марљиво пропуштају поједине истините догађаје, кои би се при свој мнимој маленкости њиовој највећма душе и срца коснули. Ево једног таквог примера, кога смо из приватни известија добити могли:
'У сред жестоке битке на Бајмаку, на нашу велику жалост, одкину се 4 предња коња од нашег 18-фунтова топа, а друга се 4 ућуде и покидају амове, точак предњи упадне у блато, јер је овде на близу бара једна била, преко које су Срби прећи морали. Срби потеку да топ избаве, а Маџари увидивши забуну њиову, тако живу ватру из плутона просипати почну, да су Срби принуђени били натраг се повући. Само Новак Николашев из Госпођинаца није хтео свог топа оставити, легао је на њега, и једнако је плакао, док га душманска кугла у слепо око сгодила није. И ту је сиромах свој живот као јунак, и верниј Србин, на бојноме пољу окончао. Бог да му душу прости! Нужно би било, да га свуда свештеници у црквама нашим спомињу!

Из Земуна јављају нам, да је прекјуче од министарства војенога дошла заповест, да ф. ц. м. Нижан војску преда ђенералу Мајерхоферу, које је и учињено, и Нижан се, кажу, враћа натраг у Градац.

[JASON]

Хрватска и Славонија.
У Загребу, 2. Априла. Одпутовавшио давде хонвиди викали су при поласку из свега гласа: илен Кошут, илен мађар-орсаг! – Долазећи гласови из Пеште велико незадовољство и очајање показују. Виндишгрец са рђавом операцијом узмиче непрестано и непријатељ узима мах те притерује царску војску у једно клупко, које се тешко размотава.

Угарска.
У Пешти, 27. Марта. Синоћ приспеше овде из Беча три члана србско-хрватске депутације Жигровић, Мажуранић и Живановић. Они су амо дошли к светлом бану, да се с њиме разговоре о стању наши народни ствариј, и о начину, како ће се ове на добар правац извести. Данас су били код св. бана и то како што чујем врло кратко, будући да је он сада у највећој забуни ратној, што је маџарска војска већ пред Пештом. Бан ијм је казао, да је добио ручно царево писмо, да се у октроираном уставу параграф онај о граници војеној тако разумева, да само у строго војеној струци она ће подлежати министарству, и јоште се од бана мненије у предмету овом, и он да ће тако одговорити, како ће народ моћи бити задовољан, сходно народним закључењама. Наговешћено му је, да војводство постане кронланд, и он је рекао да то неће фалити. Тако и за границу, да не буде одцепљен кронланд, већ колико припада троједној краљевини, да иде тамо, а колико војводству, да овоме приступи, и да бан и војвода буду грађански и војени губернатори. Бан све то одобрава, и моли, да сви спокојни буду, и да ће он радити све што треба, и да ће двор све испунити што је праведно и путно. Радује се, да се војводство Рукавине опростило, кои је у пензију постављен, о чему је он највећма настајавао. Молио је, да се само претрпе 14 дана, докле се мало војене ствари разбистре. Депутирац србски нашао је за добро истиј дан написати писмо једно св. бану, које добивено из поуздане руке овде вам саобштавам. (в. напред.) Депутација враћа се сутра у Беч на своје определење.
Овде је јака битка била 23. Марта на Бичке 2 сата далеко од Пеште. Маџари су нападали. Пред њима је био Дамјанић најмање са 30.000 људиј. У овој битки одликовао се ђенерал Растић. Његова бригада имала је два батаљона Оточанаца, један Слуинаца, и сачињавала је аријергарду. На ову бригаду ударе 10.000 Маџара. Граничари су тако жестоко Маџаре тукли, да су ови падали као снопље. 800 Маџара је погинуло, а граничара на 200. Растић је отео од Маџара 17 топова, од кои је 9 у Будим довезено, а оне друге Маџари су на ново освоили. Бан је усхићено рекао, да свакиј од јунака ови заслужује златну медаљу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Такође је била битка у петак 25. тек. м. на Ижасеку. И ту су нападали Маџари, но и опет су одбијени. На жалост пао је мајор оточанске регименте Давид Пешић, рођениј шајкаш; пао је мајор Ридезел, од бандеријални хусара капетан Ђурковић (Евг. Ђурковића брат), и неки субалтерни. У суботу такође избацили су Маџари неколико топова на наше. Ижасек, словенско село, изгорело је сасвим. – Не могу описати радост житеља пештански ово неколико дана. Али од јутрос покуњише носове, од како је ф. м. л. Врбна дао прилепити плакате, да није слободно у гомилама скупљати се и шуровати, и безпослено возити се по вароши. Иначе на најмањи повод он ће на варош просути ватру. Другиј је узрок зачамања њиов глас, да су се Маџари натраг повукли. Окром тога силна муниција и топови превозе се данас из Будима у Пешту, и даље, а и војска придолази с оне стране Дунава. Такође убија иј успех Радецког и примирје у Италији. Непрестано врви воинство по Будиму и Пешти. – На Коморан непрестано бацају се бомбе и гранати, и јошт неће да се преда. Кажу да иј је мноштво помрло од смрада, и да ијм је нестало меса и соли. У Вац је опет ушла царска војска.

[JASON]

Аустрија.

Литографисана 'дневна известија,' која министарство унутрашњи дела у Бечу издаје, од 1. и 2. т. м. јављају, да маџарски бунтовници по ципској жипанији непрестано војнике купе, па ко својевољно неће да ступи, тога силом терају. По истима известијама једно одељење Маџара, од 800 пешака и 200 коњаника са 5 топова, под предводитељством једног пољског официра 5. р. Априла ушло је у Левочу и у Најдорф, а сутрадан кренуло се к Розенау, одкуда ће на Прјашова. А у путу је спалило село Св. Петар; на то је резервниј батаљон Велденов ишао к Прјашови, где је 1. т. м. стићи имао. – Министар унутр. дела Штадијон, поболијо се и тога ради за неко време од послова удалијо, које је предузео министар правосудија. – Виндишгрец је дао оставку и на његово место цар је за повелитеља војске у Угарској поставијо ф. ц. м. Велдена, а заступником војен. и грађ. управитеља у Бечу ф. м. л. Бема.
Редован наш кореспондент из Беча под 1. т. м. јавља нам, да су посланици србски код министарства врло добро примљени, и да ијм је обећано, да ће скорим добити разсмотрење план устројенија војводства. Овај план, чули смо, да је израдио Исидор Николић, дакле не онај, кои је народна комисија сачинила. – Из Италије долази у Угарску 30.000 војске, из чега се, веле, даје закључити, да Руси неће интервенирати. - Виндишгрец је ручним писмом царским позван у Холомуц.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр. 30. од 12. Априла 1849.

У војводству влада смутна тишина. Народ онај, кои се од лањске године у тесним обстојателствима, ал' са највећим одушевљењем борио, смутним очима гледи на настојећу будућност своју… Народ србскиј, кои је толике жртве положио, очекује од свои управитеља и сад, да га на онај спасителан пут доведу, на којем би душу народности своје одржати, и своје ране преболети могао.
Но они, кои би задатак имали рачун са околностима учинити, - у неодважности и равнодушности пребивају, а магновења – за народ преважна – пренебрегавају се. Што у згодно време скупштина народна није сазвана, неможе се лако прегорети. Па бар сад да се народне ствари енергично подржавају, јошт би се све препоне зауставити могле: но на жалост – све се слепој случајности на расположење оставља.
Летаргија карактеризира данас ону класу људиј, која је лане одушевљење највеће народу уливала¸напротив средоточна Аустрије влада најхитренијом делателности увлачи се у све струке народне србске владе, и својом опаком паром опаљује младиј цвет србске слободе.
Ко би могао што радити, нема поља ил' одважност; коме је пут отворен, тај слабо мари, и тако равнодушно слуша како се бије дванаестиј сат народног живота. Будимо искрени једанпут сами себи, па рецимо: није добро, ал' би могло боље бити.
Народна србска војска, она војска, која је спомен своје прошлости, за спасителну будућност одушевљењем и кормилом србским управљана била, подпадаће ладнокрвној тактики хофкригатској, оној тактики, која је граничаре код Солнока требила, и која је под Нижаном младим Сомбор упустила.
Бомбардатор Виндишгрец не заповеда главној аустријској војсци; на његово место долази Велден, од кога сви народи очекују, да бољу стратегију употреби него Виндишгрец, кои је тек само са маџарским банкнотама – па и то хрђаво – манервирао.
У јужној Угарскиј – дакле у Хрватској, Славонији и војводству командираће Кастиљионе, кои је веома познат као славан солдатеска и жестокиј бомбардатор Кракове. Друго се само по себи разуме.
Сад је дакле војвода србске војске Кастиљионе; св. патријарх је ad latus Мајерхофер (или преокренуто). Мајерхофер је све друго, као на пример civil-u militair-командант у граници војводства и т. д. Долази, као што чујемо, јошт и нека царска војска у Земун, а по читавом Срему већ је разсута; сада само јошт фали прекиј суд и укинуће слободне печатње, па онда ђенерал Мајерхофер може рећи: мир и поредак у војводству влада, ка што је рекао маршал Себастијани после паденија Пољске: l' odre regne Varsovie.
Има иј много кои би ово неколико дана и недеља од муке преспавати желили.

[JASON]

Епископ Шагуна и народа влашког петиције.

За чудо је, како народ влашкиј у Ердељу највећу и најлукавију себичност овога свештеног лица до данас не позна, кога је сва мудрост, редко од кога постижена, у језуитизму од младости његове састојала се. Никад њему ни до чега било није, него до самога себе и своје сујете. Ово га је сретно путеводило у Карловци под Стратимировићем и Станковићем и Рајачићем; тим је начином, покрај одвећ ограничени даровања, врло малога вежества и никакви заслуга, и поред толики достојнији у Ердељу, шуровањем с маџарским властима, до митре дотерао; то га је основоположење и на дијету маџарску у Пешту, и к цару у Инсбрук  са превареном депутацијом влашком пратило; то ево најпосле и раздвојење једноверне браће Србаља и Влаха, да би он само барем архиепископом, ако не баш и патријархом влашким постао, њему пожелателно твори.
Не знам, приличи ли му пре име православија издаице, кад у раздору србства у монархији аустријској, као у мутној води, за себе ловити намерава, или име клетвопреступника, кои је при преосвештењу своме за епископа јавно се у Карловци заверио, с народом србским и с архиепископатом карловачким народ влашкиј у најтешњој и најискренијој свези одржавати, и ову, ако и где ослабљену опази, целом тежњом својом укрепчавати? – Али онда је језуити оваковиј одговор потребан био, да би обвезао патријарха, данас сутра у Темишвар преместити га; а данас је другиј еспап; данас се на путу раздвојености јединствене цркве србске и влашке у Аустрији може и до Темишвара и до митрополије, а можда и до патријаршије влашке доћи. – Па то је најжалостније при свему томе, што Шагуна по крви својој ни к једном овом народу не принадлежи, јербо је Цинцарин, т. ј. у трећој части Грк, у трећој Влах, а у јакој трећој нешто треће, одкуда се најневаљалији характер у крв пренео; и што он тако ни по уроду ни по уверењу свом нити Србе нити Влахе љуби.
Нигде се пак није худост његова већма обелоданила, него кад се он, на врху ердељске депутације влашке, на путу у Инсбурк, са депутацијом србском, отуда безуспешно враћајућом се, сусрео и састао. Ту је он неколицини од ови, на страни разговарајући се, без сваког околишења и без најмањег знака срама изрекао: 'да он, ако иј цар у своју заштиту не прими, народ свој на касапницу водити неће, него ће га Маџару потчинити.' – Дакле помаџарити? - 'А да шта ћу?' – А зар нема влашкиј народ у Ердељу духа народнога? - 'Нема о томе тамо ни трага.' – Међутим је сва депутација његова са свима осталим члановима депутације наше на страни себи узајмно своје терете и чуства приобштавала.
Али кад се сви наши састадоше на колима, и једни другима саобштише, да је епископ за себе, шта су депутирци за себе (или управо у име народа) с нашима говорили, онда цела немарност и неваљалство жалостнога пастира пред очи нам изиђе. Знате ли браћо србска и влашка, како је међутим, док је Шагуна онако неверно и издајски мислио и изражавао се, своја чуства ови изјаснили? Они овако рекоше: 'народ ће влашкиј у Ердељу пре изгинути, неголи Маџару се подјармити, или помаџарити се.'
Ево, како Шагуна чуства свога стада познаје и поштује, и колико народност њиову уважава! Та где сте ви врстни влашки свештеници? Сприобштите ово издајство Шагунино браћи Власима, и у Угарској и у Ердељу живећима, да вука у виду бронзаног пастира опазе, у намастир га, да грехе каје, оправе, кои сте прави пастири стада свога, кои ћете свагда с народом држати, коима ордени и титуле тако лако завртити мозак, као саможивцу ком, за епископа изаберу. – Та ово су исторични себичности и неверства Шагуниног докази. Проклет свакиј, кои нам цркву раздваја и слаби.
Једна православна црква у Аустрији, под једном главом својом, патријархом, и два архиепископа, србским и влашким; један сабор црквениј православниј, под патријарха председателством, из два стола састављен, стола србског под своим, и стола влашког под своим архиеписком, за бирање свију цркве првосвештеника, дакле и епископа, и за руководство народности једне и друге; и т. д. Само ће нас, Србље и Влахе, ово избавити против језуитизма свакојакога, само то обезбедити саамосталност наше цркве православне у монархији аустријској. Савез против вере супостата нек' нас светиј укрепи.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]