Српске буне

[JASON]

Војводство Србско.

Из Земуна. Кад се народна наша ствар започела, ишле су коловође по народу те истиј одушевљавале. Народ се за своју ствар оружја латио. У оно доба био би народ у стању и лошим оружем границе војводства заузети, само да му је од предводитеља допуштено било, јер су онда и Маџари слабу силу имали. Немарност наша или невештина осилила је непријатеља, а бечка политика, која је свагда народ наш својој себичној користи жртвовала, уступила је на најлукавији начин непријатељу многе градове, силни џебану и оруже. Шта више – у почетку војне, шиљала је Аустрија и своје регуларно воинство Маџару у помоћ. Аустрија је свој 'верни јуначки народ србски' својом собственом руком убијала, а с друге стране забранила је Србима у помирителне преговоре с Маџаром ступити. Напустила је два своја храбра народа, маџарскиј и србскиј, у крвави бој, да један другог тамане и коље, како ће после оба ова народа ослабљена од свои захтевања одустати морати. Србски је народ за благостање Аустрије од више стогодишта крв своју проливао, па и сад безштедно пролива; србски је народ Аустрију не једанпут од пропасти избавио, па и сад избавља, - па га преко свега тога непризнателна Аустрија не помаже ни новцем ни оружем сад, кад је уверена да без Срба пропасти мора, не помаже сад, кад је маџарска сила тако велика, да је ни сама царска војска, која и сувише оружа и џебане има, утаманити не може. Србин се јошт једнако без оружа држи; Маџари су са толиком страшном силом на неоружане Србље већ више пута ударали, па јошт иј нису могли коначно победили.
Кад су Банат и Бачка од непријатеља очишћени били, повуче аустријска политика Србијанце натраг а нас неоружане остави, да нам Маџари села пале и пустоше, а жене, децу и неоружане људе кољу и убијају, те да нас тако стамане и Немцима вољу испуне. Сад ваља да се опоменемо они Кошутови речиј, где вели: 'Жао ми је и одвећ банатског плодоносног предела, што ће најпосле опустошен бити морати, - жао ми је невине простоте, што ће она страдати морати; зато пошљимо Србима гранчицу мира, па ако је неприме, сами себи нека припишу, што ће истребљени бити морати. До сад смо се, вели он, у одбранителном стању задржавали се, а у будуће – ако мир не примљен буде, - почећемо нападати, од куд ће истребителни рат следовати.'
Ово се сад тако и догађа. Маџари целу Бачку – и више од полак Баната попалише, неоружане житеље под мач метнуше, а народ је и од цара и од правителства самом себи остављен. Наше правителство сад, кад би најнуждније било народ одушевљавати, ућутало је свету на углед, па нити се за оруже стара, нити што дела, што би народне интересе подпомагало, већ немарљиво гледа поток проливене крви честитог народа србског. Правителство војводства налази се у свом подлином мртвилу сад, кад је најнуждније, да у овом одсудном магновењу своју живост покаже. Пробуди се главо народа србског, светињо јуначког племена Душановог! Погледај на честите јунаке, кои само у провинцијалу банатском и бачком 50.00 пушака, 60 топова, џебане, и добре предводитеље захтевају, па да себе и цара обезбеде. У свакоме по два срца бију. Дај – набави оружја, па да се свету на углед – с њима дичиш и поносиш! Наша нас страдања уверише, да се на немачке официре и на кокетирајућег  Виндишгреца ослонити неможемо. Маџари већ до Пеште продреше, а ко је томе крив? садашње аустријске владе политика. Бан – честитиј и родољубивиј наш сајузник – дика овог стогодишта, у мртвом непокретању чами, а ко је томе крив? опет паклена политика, која се невино проливеном крви свои поданика радо гои. Чуј Боже, чујте браћо Србијанци, чујте потомци великог Душана, па притеците страдајућој браћи у помоћ. Тако зар Бог хоће, да ми сами себе помажемо.

[JASON]

Из Срема. Војска се наша, кад је Сентомаш и Јарак у руке непријатељске допао, у Мошорин и Вилово повукла, и тамо под предводитељством Ђ. Стратимировића станила и обшанчила. На великиј петак у два сата после поноћи удари непријатељ на Мошорин, где по трећем јуришу узбијен, врати се натраг, па одма на другу позицију у Вилово нагрне, где се надао да ће слаб одпор наћи, но јако се у надежди превари, јер га и овде наши граничари и шајкаши поштено узбију и у село Сентиван, од куда је дошао, отерају. Кад непријатељ, кои је Тител заузети намерио, види план свој покварен, из освете запали село Гардиновце, као и Сентиван, и натраг се повуче. На велику суботу у јутру око осам сатиј непријатељ се до Кобиља повукао и село запалио, а Ђ. Стратимировић узастопце непријатеља пратећи сустигне га, и ту од јутра до два сата после подне бијући се у једном теснацу непријатеља по добро изчешља, кои се сада до Чуруга повући морао. Но видивши, да му Срби и овде досадити могу, остави ово место сасвим невредимо и отиде са свом силом својом натраг у Варадин. На тај начин шајкашкиј је батаљон очишћен и сав опет – заједно са Сентомашем – у нашим укама. Бог праведну ствар неоставља!  С. Ђ.

У Оршави, 7. Априла. У хитости спешим вам јавити, да су Маџари другиј дан ускрса Каренсебеш узели. Наши су се повукли до Армениша – три поште одавде. Код нас се све узмутило, - све бежи сад амо – а одавде у Србију. Како чујемо, Маџари су у Карансебешу покора починили, између остали и проту Радака убили. Пошта амо сад никако не долази. Пухнерова војска из Влашке јошт није амо стогла. Данас очекујемо 2600 момака. Ми смо у великом страху. Чујемо, да су Маџари и у Лугош ушли. Куд' ћемо се ми дети?!  Д.

У Вилову 10. Априла. Спешим вам јавити, да је данас непријатељ у 6 сатиј у јутру од барутане петроварадинске на Јарак к Жабљу ударио; но од наше војске на овај начин узбијен. Маџари најпре на лево крило, коим је Ђорђе Стратимировић управљао, ударе са пешацима, коњаницима и топовима. 1 ½ сата трајала је канонада, таки јурише, но буду узбијени. У исто време Миливој Петровић, кои је сам топом управљао, тако је згодно непријатељску гомилу згађао, да је кару једну по среди сломио, те смо тако две каре пуне џебане задобили; ту Србијанци на топове јурише, и једна дивизија Варадинаца на лево крило заишавши, непријатеља одцепи, и у то магновење обштиј јуриш буде, којом приликом 20 заробимо, прилично иј потучемо, а друге отерамо.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Писма Перцела, ђенерала Маџарског, коима Србе на помирење и сајужење позивље.

Морис Перцел
Ђенерал
У Кули 31. Марта 1849.

Скупљеним у Ст. Томашу Србима!

'На безумној и злобној с убиством и арањем смешаној ребелији вашој не може бити благослова. Бог праведни ће помоћи мађарском народу, кои је с вама слободу братински поделијо; оружије наше је свуда побједоносно. И близу је час у ком ће тако назване Аустриске царствујуће фамилије робске чете из земље изтеране бити.
А каква судба чека онда вас? Или верујете, да мађарско великодушије нема граница? Не бојте се да буица времена неможе управителство мађарски дјела у строжије руке предати, него у каковима засада лежи?
Али баш и у оном случају, ако би Аустријском врагу за руком испало јуначно воинство наше побједити, и народ мађарски по постављеној ђаволској цјели уништити, зар мислите, да ће царска фамилија, која се није устручавала к убиству и арању прибећи, и народе једног против другог на опустошителни бој раздражити, с вама милосрдније поступити? Зар верујете, да ће власт, која се није гнушавала толике народе упропастити да ће Хабсбурци, кои су вјечном созаклетију против слободе народње живили, кои против Швајцера, Талијана, Шпањолаца, Њемаца, Чеха, Пољака, Мађара и сами Аустрианаца непресјечно опустошителне и упропастителне ратове водили, баш спрам вас праведнији бити?
Варате се људи! они заклетвопреступници и вас ће преварити, шта више већ су вас преварили. Онда ћете ви у место слободни мужева, до аустриски надничара понизити се, као што сте и сад његова слепа орудија, а језик ће ваш, као и мађарски, Њемац пре или доцније насилно прогутати. Неће дуго време проћи пак ћете увидити, да сте ви арамије и убице, и то братоубице не за воспоставленије србске војводовине, него за издјејствовање проклети тежња једне зверске фамилије постали.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Даље Перцел обећава у име целог мађарског народа: да Срби могу језик, веру с Мађарем слободно и благородно ревнујући, на путу књижевности и цивилизације развијати, у смотренију земљоделија и индустрије на највећи степен узвисити се, и правама своима чрез слободно изабране представнике сходну важност исходатајствовати и т. д.
У другом писму издаје наредбу, да шајкашки диштрикт престаје бити војена област, но биће као слободан грађански срез саставни део уставне Угарске; да ће се управителство овога среза само на србском језику водити; и најпосле, да све досадашње службе, царске дације и терети престају, а обштинске земље да ће обштинско старешинство, државно пак добро срезки вел. судац, управљати. – На ово примечавамо само, да је све лепо, али касно. Оваке наредбе требало је да су Мађари јошт пре 1-га Маја пр. г. издавали, а сада post festa cantant. Несрећу и своју и Срба, ако иј на жалост постигне, имају сами себи приписати.

[JASON]

Перцел Мориц – Србијанцима.
У Каћу, 12. Априла 1849. 

Мађарска не ратује са кнежевином Србском; рат нити је оглашен од правителства Мађарског нити Србског. И по томе неможе се никаква оружана сила као сила кнежевине Србске сматрати, која против Божи и људски закона или разбојнички у Мађарску упада или грешне тежње Аустриског Правителства подпомаже и кроз то себи и своме народу печат стида на чело притискује.
Мађар делио је братски са свима племенима слободу од више вјекова извојевану и задобивену, При томе је остао при свем том што није било политично него човечно.
За све ово пожњео је он у години 1848. безстамну неблагодарност. Срби, житељи Мађарске, душевно ограничени, скочили су на своју браћу по подстицању ђаволске Хабсбургско-Лотринске фамилие, која од народне крви живи.
Каштига Божиа неизостае. Мађарска војска оснажила се у својој тјескоби и биједи, те на јуриш продире свуда: у Ердељ, у Пешту, у Бачку и Бечкеречку међу. До неколико дана биће ђаволска орудиа тиранства из земље протерана.
Овдје је дакле последњи час, у кои се очекује да заблуђени положе оружие и да приме слободу и равност, која је 1848. год. законом гарантирана.
Иначе ћемо морати за ради себе, племе оно утрти, које само робити, убијати и слепо орудие лажљиве силе или власти бити.
У овом смислу примиће се сваки договор.

[JASON]

Хрватска и Славонија.

'Славенски Југ' јавља, да су неки србски родољубци у Трсту спремили нешто џебане борећој се браћи у војводству оправити. Тога ради обратили су се писмено банском већу, да би дозволило овој џебани преко Реке кроз Хрватску и Славонију проћи, и банско је веће одговорило, да може слободно.

У Глини, 29. Марта. Код нас је то ново, да највеће незадовољство влада против октроираног устава. Мислим да сте већ чули, да је од наше регименте, при обсади тврдиње Коморана, на острву Шиту од Маџара, кои су дрзновено из тврдиње истрчали, две кумпаније заробљено. Наш је 3-ћиј батаљон у Цигледу, а 4-тиј у Каменици, а она два фелд-батаљона у Италији, а пола 5-га у Вараждину, а други код куће у служби заједно са 6-им, и то све о свом трошку. Ми смо сви на ногу, само штета, што не можемо да ухватимо рачун, зашто и за кога се боримо.

[JASON]

Морава.

У Холомуцу, 1. Априла. Јуче је овде пре подне једна телеграфична депеша из Златног Прага дошла, која је одпутовање старог цара из Прага у Холомуц објавила. После подне приспео је цар с целим своим дворјанством у 4 сата овде. Како чујемо, неће се дуго ту бавити. – Одлазак царев у Беч ради маџарске буне до 15. Маја одложен је. – Војени министеријум страшно мало оружја има. Батаљон Занини, кои је к нама прешао био, и пре неколико дана овамо на место Мацухели (Пољака) и гренадирскох хора приспео, није ни половину пушака добио, него је командирер Вецлар морао овдашњу народну гарду молити, да му она своје пушке даде, за случај, кад овај батаљон на стражу пред царским двором полазио буде, да може пушака имати. Кад је то тако пред царским очима, да шта мора бити на другој страну?
Из Маџарске све зло од горега. Цео Ердељ је у Бемовој власти; такође и пола Словачке. Победа Дембинског код Ђенђеша позната вам је. Дембински има на 80.000 момака, а наша војска 60.000; па не само то, него он има 190 топова, а наша војска 150 заједно са будимскима на граду. Царска војска укопала се на Пакошу, и ту чека помоћи, која јој са сви страна долази. Ђенерали Хамерштајн и Фогл, као што за известно знадем, јошт нису маџарску границу прешли. – Бем је послао Дембинском улака и казао му, да се не упушта у главну битку са царском војском, док му он у помоћ с 20.000 војске не дође, па онда ће заједно на царску војску ударити. Свуда се диже маџарскиј ландштрум. По цели швадрони киразира и драгонера морају улаке пратити, кои у Хрватску иду. Гергеј и Кланка, вође маџарске, хоће себи силом пут у Коморан да отворе. Ја вам не могу описати, како не радо официри и уобште цела царска војска у Маџарску иде. Како хрђево ствари у Маџарској сроје, може се из тога видити, што је јуче изненада дошла из Беча једна телеграфична депеша са заповести: да Мацухели одма у Маџарску ићи морају.
Журнал де Деба јавља, да је једна скупштина демократични Немаца обећела сваком оном, кои нашег цара Фрању убије, 90.000 франака, за пруског 55.000; за сваког другог принца или кнеза немачког 35.000. а за Виндишгреца 25.000 франака. Ко жели те новце добити, нека се писмено обрати на Воленвебера у Филаделфији, у северној Америци. Ја не могу да поњам, како су могли усудити се тако продрзљивим плановима верним поданицима на очи изићи? Такови лопови баш ни коца ни вешала не заслужују. Но доста о њима.
Солдати из регименте Занини не могу да се нахвале, како су иј Срби љубезно дочекали и угостили. Али њиови официри чини ми се да иј тако не милују, особио се туже, што ијм нико у немачком језику није хтео одговорити.
Овде се сви министри налазе. По свој прилици држе коференцију због маџарског рата, кои ијм ни спавати неда. Рајгерсберг, ритмајстор од хановер-хусара, данас је као курир из Италије од Радецког овде дошао. – Много стотина момака допратили су цара јуче од банхофа у варош. Викање и певање није имало краја кад је стариј цар изишао, а младоме баш нико није повикао 'слава'.
У овај час доби писмо из Пеште од једног високог официра у ком следујуће стои: 'Девети дана траје та страховита битка и то клање. Околина целе Пеште сва је у крви огрезла. Шорокшар, Керестур, Вечиш, Маглод, Елег, Керепеш, Цинкота, Какош, Чаба и Пицељ – у пламену стоје. Маџари од сви страна навалише на нашу војску. Будимски брегови пуни су људства, кои на Ракош преко Дунава гледају. Сам бан Јелачић, као лав пред својом војском, обкољен од свои верни сережана, у највећу ватру скаче, као да хотимице смрт тражи. Личани, кои су се због великог умора после страшне битке, која је 6 дана трајала, натраг повући морали, скочили су на ново у ватру, да избаве бана свога, кога Пољаци умало што ухватили нису. Пољаци, кои на 15.000 има, туку се као бесомучни – марзељку певајући. Цео ђенерал-визен у Будиму пун је рањени и болестни понајвише граничара и Пољака (од царске пољске тегименте). Маџари страхотно пате, али канда су сву Маџарску у инсурекцију ставили: тако све нову и нову војску у ватру шиљу, а наша војска незна куд' ће пре. Дембински стои с главним станом у Очи, Гергеј ¼ сата од Ваца.

[JASON]

Угарска.

Ф. ц. м. Велден 4-га т. м. отишао је из Беча на опредељење своје у Угарску, да од Виндишгреца узме повелителство над царском војском, с њим полази и ф. м. л. Волгемут, кои ће код Острогона оперирати. За заповедaјућег ђенерала у јужној Угарској на место ф. ц. м. Нижана долази ф. ц. м. Кастиљионе. – Ноћу између 24-25 пр. м. нападали су Маџари царску војску у Прјашови, но буду натраг узбијени; сутрадан покушају опет нападати од земилинске стране, али код Хануш-фалве постављени словачкиј ландштрум растера иј. – Маџари су хотели заузећем Ваца ставити се у сајужење са Острогоном, те зато са великом силом на ову варош нападну, где је жестока битка била, у којој је погинуо царскиј ђенерал Гец. Житељи су се непријатељски показали према царској војсци. Маџари су ову позицију заузели, а царска се војска одвукла више Острогона, и са другом ту стојећом сајединила. Војена сила царска у Угарској, као што градачке новине пишу, може износити 90-1000.000, од које само код Пеште има 50.000.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Аустрија.

По предложенију министра правосудија цар је под 20. пр. м. заповедио, да се због лањске октобарске буне у Бечу само она лица испитују и казне, која су ту буну предводила, и чиновници и духовници бивши у њој, кои су велико участије имали; свима осталима се прашта, и кои су од оваки већ позатварани, имају се одма слободни одпустити. – Приватна писма из Беча јављају нам, да је министар гроф Штадијон оставку дао. Да он то учинити намерава, и по новинама се већ говори, али известно још ништа није познато.

[JASON]

Србске Новине, бр. 31. од 14. Априла 1849.

О царском ручном писму на патријарха или како кои слепац све горе гуди.
(Писано пре, него се знало, да је кнезу Виндишгрецу команда одузета.)

На толику несрећу у Бачкој мораде доћи 'верном србском народу' и усрећавајуће га ручно писмо од 2. Априла! Штета, што се Штадијон et consortes нису кои дан доцније сетили, те да је то писмо датирано на Благовести наше, да би сиромаси, истина не врло мудри, али добри и несрећни Срби аустријски поне тај тајанствени добар знак (bonum omen) у њему наћи могли… Ја нећу да мислим, да је поменута несрећа производ у плану суштествовавше поменуте среће, али опет немогу сасвим да се отресем од мисли, да се ове две слежуће се противности у некој причиној свези налазе. И то је, боим се, што се немогаше то писмо мало доцније написати, како би поне из датума срећнији изглед поцрпили. Јер срећа је, наочито војена, ђаво, кои лако свој лист преврнути може… Али било то како му драго, из тога се писма види, да је нужно да се постави закона правителствена власт у војводству србском, да је нужно за савршено надвладање покрета у Угарској, да се и војводство постави у ратно стање (по смислу Виндишгрецовом) и положи управи кнеза Виндишгреца, и да је тога посла ради потребно да патријарх на све оно одобравајући главом климне, што послати ђенерал Мајерхофер за 'једину, јаку Аустрију' (а за своју даљу препоруку, којој се много којешта, нарочито србско може жртвовати - ) за добро нађе. Кнез Виндишгрец друго је све (често уступајући и погдикоју али подобру заушку примајући) у Маџарској као што ваља изредио, и само му је једино к савршенству његови војени операција сметало, што се и у војводству његови војени операција сметало, што се и у војводству по његовим основоположењама и мерама управљало није!... А као да Херди са свима црножутијама, не само ергерима и пергерима, него и са ићима и вићима, и од толико година хваљеним јагодицама: родољубивим Албертом Нижаном и т. д., нису као на другом месту… тако и у војводству радили по основоположенијама (т. ј. губећи позиције и ретерирајући), кнеза Виндишгреца?! Него ће ту, боим се, бити другиј чвор, т. ј. оно, што треба неће да позна, и што је свакој другој вери, а то понајвише због тога трн у оку, што неког ако о србству и слабо жестећег се, али другима страшног својака има, те онда никакои неможе да прогута, да тај злосрећниј Србин, као што би због свога јунаштва и поштења заслуживао, нешто за себе изради и прослави се, пак ако би то и самоме ономе у рачун ишло, под чиом фирмом и сад ради, но кои при томе смета, или поне навлашно непомаже… Зар се није могло оставити Србима и патријарху, да они сами то учине, што сада има чинити ђенерал Мајерхофер? Или ваљда нису до сада имали прилику увидити, колико су Срби у своима жељама скромни, и само оно траже, што би ијм и непријатељ, само ако је праведан, одобрити морао? Или се можда министарство и бои управо ове правичности и поштења србског, што би се после стидило недати му онога, што би свакиј за право наћи могао. Или се мисли можда, да ће се Срби лакше онима законима подвргнути, које ијм ђенералска перјаница диктирала буде, према којој нарочито од панчевачке битке, врло велико 'поверење' имају. Но како се до сада са Србима искрено мислило, како би најпосле можда онако изићи морало са устројством војводства, како се ни један Србин не би могао радовати: то је онда свакако боље, што ће то другиј неко правити него св. патријарх са своим правителством, на кога се и без тога премда незаслужено виче. А кад је већ тако морало бити, онда је опет најбоље, што је ђенерал Мајерхофер на то опредељен. Не велим за то, што би он био србски пријатељ, будући у дужности нема пријатељства, а нарочито код људиј, кои су у великој милости код правителства, ма којега, него зато, што је он ипак човек, кои зна да се главом зид непробија, и да се у даним околностима, које он уме прилично уважавати, може пропустити и од најопредељенији упутства. Само би, опет велим, најбоље било, да се у овако бурним и опасним околностима није ова ствар, и то на овај начин започињала. У реченом се писму доста чудновато наводи, да се тога ради ставља и војводство под Виндишгрецову управу, што је (негда) ратно стање изречено за Угарску и с њом сајужене земље. И то се сад после толико месеци, и на овај начин у дело привести за добро нашло!? И то је такова нужда, којој се мора и сам цар, као Јупитер кад се са Стиксом закуне, подвргнути!? Чудни министеријални плетака!! А сад кад би се човек запитао, зашто се то тако чини? неки би можда, кои свуда највеће безсрцанство политике виде, на ово одговорили, да су министри мислили тиме повода дати, да се и Срби као ребелијанти покажу, па да ијм после по својој ћуди капу кроити могу. Но ја то немогу држати, што би то била лудост, која ако и министарска, опет би сваку меру прелазила. Јер је то обште познато, да је свакога рата излазак врло неизвестан, и да неможе бити гора будалаштина него од друга и пријатеља правити себи непријатеља, и то у оно доба, гди непријатеља и сувише има. Него ће ту по свој прилици бити у послу оно готово сваком инородном и инозаконом у природу прешавше тавно осећање страха, мржње, подозрења, зависти према јадноме Србину, које се јоште здраво при двору владајућим аристократичним чуством подржава, а милој идеи централизације (ако се ова по свој прилици и неможе сасвим у дело привести) као крушка на залогај сада је добродошло, да у теразијама политике као Бога зна какав основ надвагу даде. Ово истина пред памећу чудно излази, али кад узмемо, да су и министри људи, а овима опет није ништа лакше него ли погрешити и будалаштину учинити: онда и цела ова ствар није ништа врло чудновато… Да шта би дакле сада чинити требало?
Ако је слободно што проговорити човеку, кои није од политике, и кои се није спремао, да може савета дати тако великим духовима, за какве се министри обично држе: то ћу и ја ако не министрима а оно моме народу, моје скромно мненије предложити. – Прво и прво: ова наредба нетреба ни мало народ нити да уплаши, нити у огорчење, а најмање убиточно изступљење доведе. Та ми смо и пре, а нарочито од времена нашега светога покрета и више бурја преко главе преметнули, а више, и тако црниј облациј на хоризонту среће наше видили, кои су нам најсилнијим орканом и страховитим громовима претили, пак најпосле с миром разишавши се нама никакве погибели нису нанели. Ја држим, да и сада неће, да и сада неможе другчије бити. Само памет! Сад је главна ствар живот народниј одржати, и оно, што је, било туђом пакости и будалаштином, било нашим небрежењем и разузданости, изгубљено, опет повратити, и колико је можно обновити. А за ово је слога и строга послушност преко нужна. Сада нико нетреба о томе да се брине, колико ће нас, докле се ми о тој нашој нужди бринемо, аустријско министарство можда под стариј јарам приклонити. Неће оно то ни моћи здраво учинити: а ако и узмогне, треба знати, и највећма увек пред очима имати, да то никако дуго трајати неће. Околности, у коима се мир с Маџарима и Талијанцима учини, тадашње физично а нарочито морално расположење како свију аустријски тако и уобште европски народа и држава, врло ће велико утицање имати на ново уређење целе аустријске државе, пак по томе и војводства нашега. Било тада, било на првом државном сабору моћи ће се народ наш од свију они терета без капи крви ослободити, које ако би сада неупутно тобож предупредити хтео, могао би се на дуго време упропастити. Ако се што без народне штете даје и засада одклонити, то ће св. патријарх са своим правителством заиста учинити. – Но будући да при сваком заједничком послу није довољно, да само један другиј ли друг к томе приносе, да се посао као што треба изради, него је потребно да свакиј себи опредељениј део посла сходно мери друговања, по своим силама израђује: за то би моје мненије у том делу било, да је к сходном постижењу добре намере (јер рђава – поне за онога, што је смерао – није могла бити) поменутога писма потребно да се погдишто и од министарства и од ђенерала Мајерхофера принесе. Министарство, ако пожртвовање србско заиста уважава, ако заиста, као што се надати можно, усколебану државу раније умирену видити, и народе њене колико је можно задовољити жели, а к томе ако и тешка искушења народа нашег иоле познаје, - држим да ће морати увидити, да је корак с поменутим писмом прехитрен, да следства његова добро урачуњена нису. Ако дакле све ово постои, то му се онда неће ништа неприлично видити, ако од ђенерала Мајерхофера небуде строго захтевало, да он себи дано упутство, по свима границама најточније у дело приведе. Ја држим, да није ни мало политично онде само празне форме а и саму дужност захтевати, где се мало згоднијим и мекшим начином из добре воље много више урадити даје. Из тог узрока можда и ђенерал Мајерхофер неби своме определењу противно учинио, кад би своколико садашње (а и пређешње) стање србски ствари достојно уважио и ово за праваг при извршивању свога упутства себи поставио. Он је окружниј командант у садашњем војводству нашем. Добро! Противу тога нема се ништа, нарочито како ће под њиме бити и нешто војске, која није из нашег војводства. Само би га ми врло лепо молили, да у самом војевању непушта и политику т. ј. неискреност у посао, као што је то његов фелдмаршал Виндишгрец досад практицирао. Срби су прости, али због тога и природни људи, кои хоће лако да примете ма и субтилну политику. Сведок је томе Панчево око Туцинадне. Ми добро знамо, да свако Туре себи дере, и да је правителство радо народ у мало већој стеги држати, како би му лакше било с њиме управљати, а народу опет да боље иде у рачун, ако се он слободније окретати може, али та борба може се водити онда, кад се оно, што је главније, т. ј. питање о животу како једног тако и другог на задовољство обојега сврши. Тешко је помислити, али је заиста чудан изглед, као да се са Србима досад није тако поступало, него као да се и у самој борби за живот и народа и правителства од стране овога чисто сметало, да народ врло неуспе. Заиста штогод особито у једном ортаку, да се заједнички интерес тако слабо уважити уме!... Али обично тако бива, гди непресуђује ум, него гди се то таквим чуствима неповерења, подозревања а можда и неке природне или уприрођене антипатије пресуда једноме целом народу изрече, кога се сва верност према двору од неколико стотина година јавно, премда само устмено припознаје!... Но премда је грозно и помислити, да се један ортак за љубав неке себичне, али опет неизвестне, користи и саму крв другога пролити неби устручавао, и да се што овоме подобно можда и са Србима у Аустрији досад догађало: то би се ипак  све ово колико толико прегорети могло, ако би се то на досад сасвим ограничило. Има ли што од овога у ствари или нема, то ће зар време показати, а да није заиста било, млого ће нас уверити околност, ако се скоро небуде таково што догодило, што би нам сумњу потврдило. Ово је, по моме мненију, сада доста у рукама ђенерала Мајерхофера. Он као војени командант сигурно мора највећма за тим ићи, да се ова војна срећно и за његову личност славно сврши. И ја држим, да ће он овај задатак прилично извршити, само ако што, по свога фелдмаршала Виндишгреца мненију сувише сјајно небуде хтео испословати. Нарочито ће можда потребно бити овоме до знања доставити, да није засада најпробитачније с тако названим царским, понајвише прејко јего надувеним, народ србскиј и његову тежњу јавно презирућим и грдећим официрима, кокетирати. С овима се можда даје боље радити у војни тако рећи строго дужностној и са војницима, кои се само за њиову надницу, за онога, што ијм ову плаћа, и за неку ако и сами незнају војничку чест боре. Гди се са правим добровољцима, народном војском и управо тако рећи с целим за своју светињу одушевљеним народом војује, ту се много боље и са предводитељима и официрима народнима, кои су каквим било начином код народа поверење задобили, на крај изићи може. Овде се невојује само за цара, и за неку празну чест вернога псета, него се уједно војује и за своју собствену слободу и своју велику светињу, народност. Овде се дакле војује, као за себе, искрено и са одушевљењем. На ово може се ђенерал Мајерхофер слободно ослонити, јер се њиов војени интерес са интересом народа нашег поне за сада сасвим слаже. Ово расположење народа нашег ако ђенерал Мајерхофер по своме војеном искуству преко народни људиј више као дотеривао него ли строго виндишгрецовски управљао буде, онда ће и народ србскиј у својој срећи њега као свога разумног управитеља и правог пријатеља благосиљати, и он ће неувеле венце заслуге и славе код двора аустријског себи набавити.  Дај Боже, да ово моје мненије, ако је иоле основано, на срећу мога народа надлежно и уважено буде! – К. Б.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Memorandum Јелачића-бана, даниј цару Фрањи Јосифу.

Србско житељство у Банату и Срему, затим народ у Хрватској и Славонији подигао се као један човек, да противустане одцепљивој тежњи Маџара, и најпосле отуда произишавшој очитој ребелији. То је истина, и тако ови народи имају јединствено ту неприкословно велику заслугу, да су Аустрију од пропасти спасли.
Несретне мере правителства из почетка су нас принудиле, да ступимо на поље ребелије; да је овакво стање странком преврата, у свима земљама међу свима народима Европе подижућим се, за своју цељ узето, и сада, као што се из хрватски повремени листова на жалост увиђа, сасвим особито постаје, не може се одрицати – али баш зато је потребно, да правителство отворено и решително ступи, и народима даде, што по правичности изискивати могу, и што су заслужили; и онда ће се оно с то већим поуздањем на супрот стати моћи сваким не справедљивим захтевањама.
Наше милитарне операције нису имале онај успех, кои смо себи праведно обрицали, и кои би заиста имали, да се време и силе достојно употребише.
Сад пак успеси у рату са успесима у политици стоје у тако тесном сајузу, да се уредно административно стање само тим постићи може, ако се скоро, и то сјајно, оконча маџарскиј рат; - у овом последњем призренију ја сам моје мненије већ изразио.
Кад бан Хрватске србском народу руку пружа, кад непријатеља бије, кад земље од непријатеља ослобођава: то јамачно има и у обзиру њинога унутрашњега уређења коју реч прословити – а бан поштено мисли са своим монархом, са Аустријом и са своим земљацима.
Околина кнеза Виндишгреца, којега племенитиј карактер нико не одриче, не може никако моје поверење придобити; сви ови маџарски великаши и племићи, ма се како конзервативнима показивали, нису, нарочито што се њинога мађар-орсага тиче, ни мало бољи од Кошута; њина гордост не може се разстати са идеом супермације над другима, у Угарској живећима племенима, ни са оном над осталима аустријским наследним државама. – Нов устав њима се не допада – они неће равноправност, они хоће владу. – Они описују србскиј покрет, кои истина многи не узимају за најлојалнију цељ, као вредоносниј, они мрзе на Хрвате и њинога бана, и све употребљавају, да се ствар отегне, како би при каковом неугодном преобрату за себе условија постигли, која би обистинила њиову милу идеу супермације.
Ово се не треба затезати, монарх је изрекао равноправност свију народностиј, равноправност нека истином постане.
а) Словачка окружија нека своју народност онако исто развијају, као и остала. Јасно и определително то има монарх изрећи.
б) Србима се мора војводство дати; претечно била би војводства северна граница Мориш, западна Дунав, источна до Лугоша, од прилике у правцу к Оршави. Распре, које би се на свакиј начин породити могле, могу се и онако по предлогу устава доцније државним судилиштем решити. Права је колевка Срба Срем и варадинска регимента. Барањаска жупанија имала би се Славонији, а Међумурје к Хрватској прикључити.
в) Командирајућиј ђенерал Рукавина не поња време и одношења – зато је необходно нужно, да се из Темишвара уклони; титула фелдцајгмајстора и пензија имала би му се дати, а међутим ђенерал-мајору Тодоровићу, почем је већ тамо, ђенерал-команда у војводству предати.
г) Војеној граници мора се дати слободоумна ђенерал-команда. Досадашње је туторовање најудручателније и најмучније, каково тек бити може. У политичним и грађанско-судејским пословима имао би се народниј језик увести. Почем се по предлогу устава војена граница као од земље одлучена част војске само извршителној власти подчињеним телом сматра, тим се долази у велику сметњу: је ли уставниј живот благодат, то зато се та благодат баш овом народу одузима, кои је у најновије тако кобно и решително доба највише себи заслуга придобио за монарха и државу? Зашто да и граничарскиј народ у своим унутрашњим пословима коју реч са другима прословити не има? та то постои и онако и сада већ – барем по форми при свима саветовањима, која су предмет свакогодишњи ревизија.
Не може се одрећи, да је тешко уједначити уставне слободе и милитарска заведенија, али немогуће није. То се мора у изглед ставити и изјавити. У осталом граничарскиј је народ далеко зрелији, него онај у провинцијалу, где се интелигенција, па и ту понајвише посве јадна и жалостна, ограничава само на племиће, чиновнике, фишкале, а сва остала маса житељства земаљскога стои на веома ниском степену изображења.
д) Сви дугови за дану помоћ у рани имају се граничарима опростити; та ови и онако сасвим ништа или веома мало што приносе, - дејство ће пак преко мере угодно бити.
е) Почем рат у Угарској моје присуство у земљи на дуже време немогућним чини, то би може бити добро било, одложениј сабор сасвим распустити, и за предстојећиј, кои се одма по повратку моме отворити има, нов избор расписати са сваким могућим призренијем на начела, у уставу изражена.
Да се пак тим не учини никакав корак, кои би насилствен био и тим духове необходно раздражити морао, то би се имало све у обзиру истога сабора, које би скупа било и признање постојавшега, у форми дароване санкције издати. Тако би се сабор надлежним начином затворио, и нов би се онда опет могао сазвати.