Српске буне

[JASON]

Војводство Србско.

У Темишвару, 7. Априла. Спешим вам јавити, да су овде не само ваше новине, него и 'Напредак' и 'Вестник' узапћене и забрањене, и тако иј ваши пренумеранти не добивају више. Ето наступи лањско Кошутовско време! – лане је прво у Темишвару Вуковић 'Новине Србске' забранио, а сада Рукавина – по несрећи све наше горе листови! Пут реда и законитости изискивао би, да се пре кривица испита, па онда казан изрече. Забрану ову ми сматрамо за казан, и то незаконито и самовласно изречену; и зато ћемо код надлежнога места глас тужбе подићи, кои надамо се да ће услишан бити. Ми од наше стране имамо уверења, да министарство аустријско, које је начело слободне штампе изрекло, и примило, нашој умереној опозицији не само није противно, но и радо је има, јер прилику добива, Србе и њиове жеље и расположење познати. Како из овога обзира, тако и из многи други околностиј проглашавамо овај корак Рукавине за беззакон и насилствен – без воље и наредбе надлежне власти учињен. Новине забранити – особито иностране – не може један командирендер или ђенерал, но средоточна власт, и она ову забрану властнику новина најпре саобшти, па онда у дејство приведе. То је пут реда и законитости, кои Рукавина тако радо на устима носи. Но ми смо од Рукавине већ много којешта доживили, па нам није чудо ни за ово насилије. Што дикла навикла!

[JASON]

Из Бечкерека, 1. Априла. Одкако је Сентомаш пао, народ се у Банату страшно узмутио. Нагло ретерирање наше војске испод Сегедина, а и друге околности томе су узрок. Ђенерал Тодоровић има свој главниј квартир у Бечкереку; и као год што до сад ништа радио није, тако и сад. Ваљда чека да му Херди план скрои. Војска је наша сва у оближњим местима око Бечкерека. Многи страдалници и прави мученици народни, Бачвани, а особито Сентомашани, кои су с голом душом избегли, од дана на дан све се више овде збирају и искупљају. Кукавни Сентомашани! Они су се до сад пред светом јумаштвом одликовали, а сад се невиђеном сиротињом одликују. Заступник главног комисара, Васа Лонгиновић, издао је на сваку душу од узапћене непријатељске ране по 10 ока жита.

Код Дунава, 7. Априла. Ја сам вам престао од неко доба писати, а је ли и могуће да човек, кои срца има, да вам пише а да не замочи перо у јед и жуч? Народ нам сртада и пати. Бедимо овог или оног туђина, а ми смо сами свему криви. Бачка нам је два месеца у рукама. Шта смо се од ње коpистили? је ли народ наоружан – је ли стављен под војничку управу? Јест гдекои добио оруже, ал' ишао je с њиме без заповедника куд је хтео. Јесу л' се власти поставиле? јесу, ал' нико иј није слушао. Свако је чинио шта је хтео – робио, отимао без разлога и без казни. Анархија је у свој Бачки била, ране је онде било сваке струке толико стотина мерова – ни једно зрно није у Срем као у сигурнију страну пренешено – рекао би да је Бачка предобитнији град. Комисари су ишли по Бачкој за комисаром – а свакиј је за своју торбу радио. Војводство је било без реда, нити се знало ко је млађи ко ли старији – е! дакле шта се с таквом управом могло друго што и надати до пропасти, која нас је постигла? Нисмо ли ми са свим јавно показали, да за нас управљање није. То сам ја увек прорицао и нагађао, па ето на несрећу народа нашег погоди, да сам имао право, што сам се бојао. То нам се неби догодило, да смо од војничког  - и административног – реда имали народниј људиј, кои у земљи и народу имају уважења, и кои би се наше народне ствари прихватили за љубав народа не из худог и жалостног интереса. Народ није крив што таки људиј немамо, јер су наше околности досад биле таке, да се Србин – ако је хтео и умео државну службу добити и одправљати – морао се србства одрећи, и у провинцији постати Маџар, а у граници Немац. Да се у покореној Бачкој наше ствари прихватио Стеван Зако и Исидор Николић – или Рудић – или Латиновић, не би анархија била онда овладала, као што није ни у Срему, јер се народне и царске ствари одма у почетку прихвати честитиј Теја Радосављевић, а без њега би заиста била и у Срему анархија овладала. Пак би такови људи лако пронашли човека, кои би наоружаниј народ уредио! Али то је наша несрећа, што су такови људи уз Маџаре, или гледе равнодушно нашу ствар где пропада; а ми сви мислимо, да смо сви за свакиј посао – и да сви све знамо и можемо бити. Ми немамо – а управ и неможемо имати поверења у људима другог народа, па ма да су они и царски људи. Они су сами то неповерење у нама и досад и сад за време покрета нашег подранили. Зато тумарамо од једног до другог, тражећи пријатеља народа и цара у једној особи. Досад иј нисмо нашли. Царска господа мисле, да се та два елемента немогу сложити, а ми мислимо да могу, и да донде докле год се несложе, нити по народ нити по цара неможе добро бити.
Како год што није добро, што немачка господа мисле, да се само у царском интересу радити мора – на народни не обзирући се – по томе се правцу равнају ако с нама у какав посао сад у ово време ступе – зато код нашег народа поверење губе, а с тим и нама и цару шкоде; тако исто мислимо, да нашој ствари шкоде они људи, кои мисле, да се само народниј интерес – на царскиј необзирући се – мора гледати, и томе правцу теже. Они губе поверење код други народа, кои међу нама живе, и за које знамо да су и осим тога наши непријатељи, или због мржње на славенску народност, или што је јошт горе због вере и закона. - Дотле ће једнако и за нашу и за царску ствар у војводству зло бити, докле год се небуду та два интереса сложила у заповедницима војничким и грађанским у војводству. К томе треба сви да тежимо, иначе ће бити јошт више зла.

[JASON]

Хрватска и Славонија.

Код Дунава. Да је мој суд о Брођанима у броју 102. ови нов. пр. г. строг, и по томе круто узевши и нечовечан – то ћу допустити. Али да је не истинит и не праведан: то би много година, штоно вели ћир Јања, грацију искао, да то допустим. Мени се највише пребацити може, што сам следство, а не узрок окривио; али сам ја и тај у одговору бродском подписнику споменуо, и с оним ће се, надам се и М. Стојановић моћи задовољити, када га узчита. Јер мислим да га пишући оно противу мене у бр. 113. ов. н. пр. г. јошт није био читао. У том одговору могао је чути узроке, за које ја мислим да су повод, што су Брођани у овом нашем народном покрету оваки као што јесу, а нису другчији, какви би могли и какви би требали да јесу. Са оним одговором могао се М. Стојановић задовољити и видити, да и ја признајем, и да могу прозрети где су ти несрећни узроци. Ја сам иј онде тек наговестио – а устмено дало би се о томе без околиша и више казати. Мени да није стало за личности  М. Стојановића, кога ја лично и непознајем, ал' за кога ми је наш заједничкиј пријатељ М. Ђ. из О. доста честитог казивао: ја не би ни речице више о том одговарао. Онај одговор дописнику из Брода могао би и њему бити довољан. Њему пак т. ј. М. Стојановићу јошт ћу ово рећи: какогод што би иначе питомо и човечно срце М. Стојановића изрекло строг суд над осечким Горјупом, Јандлом – Ротом – Арвајом и њиовом дружином – тако је моје срце изрекло онај суд над Брођанима у оном тренутку, кад је наш народниј живот висио о концу, а наши Брођани били готови ту жицу народног живота прекидати, и већ се на тај посао били опремили. Ако је и ко желио нашој браћи Брођанима улити дух љубави према роду и народности – то сам ја; - и зато сам за сво оно одсудно време унакрст бродску краину обилазио, али – нека ми љубав братска опрости, истину казати треба – нашао сам мртвило, које ме је у оно одсудно  време к очајању готово водило. – Да није тога злог духа у бродској краини било, зар би могли маџарони онако дуго у Вуковару, где се бродсикиј 3-ћиј батаљон находио. Команданту оног батаљона – кои је сад у робству код Маџара, - било је познато, да се маџарони са црвеним републиканским перјем накићени по Вуковару шећу, а познато је било и то, да су се момци бродски јавно певали: 'играћемо се са рацком главом.' Коме неби срце ускипило? руку на срце врстни М. Стојановићу: је л' те да би и ви равнодушје изгубили? Руку амо па мир! Да су сви као М. С. и Пенић – онда би се брзо наша братинска распра свршила.

[JASON]

У Краини, 26. Марта. Мучно ми је мненије одкрити о Будиславу Будисављевићу. Премда ми је он познат као Србин, кои је до сада љубио своје и делом одведочио да љуби, док је и војништво и грађанство, па и наше свештенство под заптом Седлницког стењало, нити је ко шта у војводству србском и сањати могао, да се силом као за родољубца и војводу препоручује; али зато не могу лако рећи: изаберите га за војводу србског, као што је лане М. П. рекао. Свој краини нашој познато је, да кров на катедралној цркви у Плишком кои се од дана на дан падању клонио, само његовим, док је капетаном овде био, настојањем, од основа је промењен био, пре 6-7 ли година, и црква се оградила зидом и полепшала извана и изнутра. А новине ваше јављају и без мене, да је Будисављевић љубитељ своје цркве, књига и пенија црквеног као што и јест; али, сумњам, би л' био добар за војводу србског, као што реко, мучно ми је изговорити: не, што о честитости, родољубљу и јунаштву његовоом, но што незнам изкалкулирати, у колико би му разум, од данас па до последка, на месту остао, кад би га за војводу изабрали, и би ли му срдце у родољубљу и напредку рода растло, као добрим квасом подмешениј хлеб, па да напита племе србско и устрећи то, или би му се све, што је наше, окаменило, па би само црножутог господара слушао. Зато би ја волио сад одма занемити вечно, него рећи: изаберите Будислава за војводу, па да се у њему преваримо; али, кад би он хтео остати онај истиј, каквог га ми овде познајемо, онда, у име божје, изабеите њега, човека усталца, кои је рођен у своме, одрастао и сазро међу своима, пићу налази и чуствује радост у своме, и није страшљивац у предпримању за своје. А ако се одрекне службе жутоцрне, да прими народну, то је онда посао чист, - нико други за војводу, него он.

Из Костајнице, на Ускрс. Ови дана дођоше нам овамо браћа Србијанци, кои од свога пута уморени, да би одпочинули, задржаже се неколико дана овде. Они су за то време више пута по вароши радознало пролазили и разгледали, но то се некима од овдашње браће католика зазорно учини, те иј потворе, да су у некој битки у Банату задобили од Маџара некакав сакрамент и путир, скупе се њи неколико, и туже иј мађистрату, молећи, да се тима Србијанцима одма пасоши даду да одлазе. Овдашњиј управитељ вароши мајор Петар Мацут, рођениј Србин, видећи да људи ништа криви нису, нити се такове ствари код њи налазе, испсује Костајничане добро и отера кући. Ови пак не задовољни тиме ишли су чак у Петрињу на тужбу, но и овде тако исто дочекани буду. Видите, до чега вера једнокрвну браћу довести може, да се ни очима гледати не могу. У место да Србијанце као рођену браћу и сајузнике дочекају, а они још гледају да иј обеде! Но народ није томе крив – он је добар и простодушан, ал' и не просвештен, па се од лажљиви пророка на зло наводити даје, не знајући сиромах, да тим самога себе упропашћава.

[JASON]

Аустрија.

Известитељ наш из Холомуца од 5. т. м. јавља нам, да је министар Штадијон оставио био свој портфељ – а то зато, што је министар Краус на силу хотео с Маџарима пацифицирати, па на то за себе у министарству и партају добио; но како се овај сада из Угарске безуспешан вратио и министарском савету 3-га т. м. изрекао, да одустане од намере своје Маџаре пацифицирати: други министри послали су таки по Штадијона и молили га, да опет свој портфељ прими, кои га је и узео, да слободоумним установљењама Аустрију од пропасти спасе. Штадијон је, вели један другиј наш дописатељ, један од најлибералнији министара, и то је само, што би му се замерити могло, што спасење Аустрије налази у централизацији.
Депутација србска у Бечу, из узрока велики промена у политици и тактици војеној на пољу бојном у Угарској, није до сада ништа чинити могла; она се свакиј дан са Хрватима договара, и изгледају сви згодниј час, да цару лично престану. Кажу, да је цар осим 6 главни особа, свима маџарским бунтовницима опростити обећао.Коморан ће се ови дана покушати на јуриш узети: 17 ће батерија изједанпут оперирати. У Бечу се чуло да је бан наредио, да се кордон дравскиј опет с 20.000 војске покрије; разумели су тамо такође, да он неће устав да прогласи до сабора.

[JASON]

Србске Новине, бр. 32. од 16. Априла 1849.

Маџари већ и на Банат почеше насрати. Ако се са свију страна не буде сложан одпор давао, начиниће онаковог истог сијасета као у Бачкој. – У Бачкој била је свуда разштркана србска војска; стариј Нижан је са јаким оделењем у Срему стајао, Тодоровић такође не далеко одстојао, а Перцел поред толике србске и цаске војске узео је са 5000 људиј Ст. Томаш и батаљом шајкашкиј опустошио.
Наравна је ствар, да се рат наопако води, кад у војеним плановима никаквог сајуза нема, него свако по својој ћуди ради. Ми смо се већ давно бојали старог аустријског начина војевања, по којем се само величествене ретираде праве, а војничког напредовања ни од корова!
Ми смо већ одавна напомињали да је тактика Виндишгреца за народе опасна; викали смо против дволичниг владања и оклевања Нижановог, па су се налазили гдекои, кои се на нас накострешише, што смо искреним начином претресали онакова дела, која аустријској монархији и њеним народима опасности грозе. Но сад се сви уверише, да је досад цео рат против Маџара од свију страна хрђавим планом вођен, и сад сви вичу против они људиј, кои су се за пријатеље царства држали. Пре три месеца није нико смео прословити против владања Виндишгреца, Рукавине и Нижана, јер је сваком прекиј суд грозио. Виндишгрец је оклевањем своим Маџарима времена дао, да своју војску устроје; Виндишгрецу нико није смео на пут стати. Рукавина уместо да Србље против Маџара подпомаже, шиље улане да одборе кваре, а Србљи код Арада у место царске остале војске драговољно гину. Но против насилства Рукавине није се смео нико одапрети. Нижан стариј хотимице Бачку упушта Маџарима, ал' несме нико његовој немарљивости не пут стати, јер се он за царског човека држи. Сад пак цео публикум, па и сам бан у своме меморандуму на Виндишгреца виче, да је он крив, што се са којекаквим људма слизао, и најбоља магновења пренебрегнуо. Виндишгрец је од саме владе натраг позван, а Рукавини се пензија већ приправља. Нижан је такође команде своје лишен, и против њега сам министарскиј 'Лојд' тако је глас подигао, да Србљима за право даје, истог Нижана на одговор позвати, као подлог упропаститеља целе Бачке.
Тако исто има јошт много други људиј, кои се за царске људе држе, а нити су царски нити народни, но само својој ћуди и себичности угађају, па било ијм и то просто – само да се народ због њи више не упропашћава.
Сад доста велока опасност прети, и тој опасности тако се доскочити може, ако се саједињеним силама по честитом плану радило буде. Има царске војске около Оршаве, која из Влашке долази; има војске у Срему, Банату и Бачкој. Све ове војске морају озбиљно и у сајузу радити, јер другчије неће бити могућно одклонити грозећу пропаст. Цео ратни план мора бити честит и искрен, а не онаковиј, штоно зову: Politische Kriegsführung.

[JASON]

Доста је у новинама говорено, да ствари у војводству нашем зло стоје, и да се народ к пропасти клони; време је да се побринемо за средства како ћемо се спасти. Истина предмет овај тиче се нарочито правителства, али – свакоме у дужност спада о томе размишљавати, и зато ја моје мненије овде сприобштавам. Да аустријска војска слабо напредује, то је познато; али и то не може се казати, да ће Маџари тријумфирати, јер су извори монархије аустријске велики и многи. Питање је дакле: шта ћемо ми радити? О томе највише настојавати, да не пропаднемо, док се обстојателства на боље не преокрену. Највећу нам невољу причињава то, што ми желимо некако сами за себе да радимо, а то је немогућно. Ми морамо или на једну или на другу страну и кад смо цару услуге поднели, ослонимо се сасвим на његово великодушије, немојмо час једнога, час другога по новинама пецати, јер то нам само непријатељства умножити и стање наше погоршати може. Што видимо да не можемо добити, немојмо ни захтевати, јер би морали употребити силу, да се то испуни, а те силе немамо. Маџари су нам се зато највише попели на душу, што ми узимамо ову ствар као чисту народну, и зато нам народ тамане. То је зло! Војске треба да се туку, а народ нека гледа друге послове. Ландштруми, гарде не помажу ништа, јер прво народ нема оружја, а друго: то су све људи кућевни, кои се не могу онако тући као војници редовни. Да се села одапиру и бране, то нити је могуће, нити је захтевати, јер је то наравно следство, да пропасти морају; па и сама војска благоразумно чини, кад се противу очевидно веће силе не упушта у битку, него уступи. Ђенерали предају царске градове, кад се не могу одржати, зашто се неби села наша предавала, кад никакве обране немају. Код нас је велика штета, што команданти не гледе, колика је сила непријатељска, него се одма у бој упуштају; тако је пропала Стража, тако не давно Сентомаш, и многа друга села. Да се наша војска натраг повукла, ја мислим, да неби шајкашка места пропала. Из досад догодившега изводим и то, да би било боље кад би се војска наша с царском измешала, прво што би већег поредка било, а друго, што Маџари, имајући посла с војском царском, а не чисто народном србском, неби тако кивни били на наша села и људе неоружане. И Власи се с Маџарима туку, па њима ништа, јер они по заповести само дају регруте и друге потребе, а у осталом не мешају се, него седе мирно, па зато у Карасебешу и Лугошу није било ништа, нити ће бити, макар пет пута из једне руке у другу прешли. Браћо, дошло је време да гледамо, како ћемо се спасти; полак је пропало, треба настојавати, да и друга половина не пропадне. Има људиј, кои вичу: боље је да сви изгинемо, но од ови је мало число, кои и у срцу тако осећају. Они, или фамилије и имена немају, или где у безбедном месту живе па и не осећају невољу.

[JASON]

Војводство Србско.

У Темишвару, 9. Априла. Данас полази влашка депутација преко Вршца у Беч, да изрази жељу народа влашког. Састоји се од три лица, Први је Мочоњи, другиј Петруц Чермањај, капетан вароши темишварске, а трећиј Јанеско, директор банатскиј. Петруц је скупштини влашкој овако говорио: 'Ми видимо браћо, да Срби јако настоје задобити војводу и патријарха србског, и ако ијм цар то потврди: ми ћемо морати после робови србски бити.' Скупштина, која се свега из 11 лица састојала, обштим решењем закључи, да та депутација иде, и да од цара иште Банат и војводу влашког. На ово приметити морамо, да су све то плодови коварства невере Шагуне, кои се, као што чујемо, и св. патријарху угрожателно писати усудио, тражећи независност влашке цркве и народа, јер вели, да ће се иначе са Кошутом сајединити, као да то од патријарха зависи, и као да Сpби желе Влахе под собом држати, а не делити с њима и благо и зло, и срећу и несрећу. О неверо нигде те небило!

У Панчеву, 11. Априла. Сад баш известије доби, да су Маџари у селу Кизете-у код Лугоша потучени. Овамо из Вршца све једнако беже. Што се жене и деца на сигурнија места уклањају, не марим; но се чудим људма, како ијм образ подноси да и они за женама пристају! Та није Маџар бог-зна каква хала, него је и он човек од меса као и други људи. Браћо! оканите се већ једанпут тога срамотног посла. Та то није својствено Србину. Не може се слава задобити на душеку све лежећи и духан пушећи, нити ће се икад србство избавити, ако сви тако поступали будемо. – Мени је врло жао, зашто се вршачкиј одбор јошт побринуо није за своје грађане, те да ијм је обштим прирезом оружја набавио. Кад су многи Срби, вршачке капиталисте, Маџарима за коње и топове и за друге ствари неколико хиљада дати могли, које више никада видити неће, зашто нехтеше за своју собствену ствар толико жртвовати, да бар народу пушке набаве, ако ништа друго? Али право веле Турци: 'Не саједини Боже каурина!' – П.

[JASON]

У Бечкереку, 11. Априла. Познато је србском свету, како је стариј Нижан заповедио сину своме Алберту и полковнику Мамули, да оставе Сомбор и Каменицу, па да се у Барању повуку и тако 9.600 војника, ешкадрон киразира и 19 топова одвуче се из Сомбора. Овако када је Бачка очишћена, Швабе и Маџари скоче, те под предводителством Перцела сва србска села поробе и у пепео обрате. Мамула се противио тој заповести Нижана. Сада знате, ко је узрок опустошењу Бачке. Нижан је хтео јошт и Банат напустити, чега ради заповедио је Тодоровићу, да сву војску у Бачку превуче: ваљда да је спасе, пошто су је Швабе и Маџари већ сву опустошили? Богме лепа тактика, није вајде. Ја не знам да ли ће Тодоровић у Бачку доћи да чува пепео, јер му је међутим Херди заповедио, чувши да су Маџари у Карансебешу, да војску у Каменицу код Карловаца премести. Кога ће Тодоровић од ове двоице послушати? не знамо, но зато смо известни, да су Нижан и Херди наумили Банат Маџарима оставити. Какав је ово план, нека свет суди; а ја кажем на утеху народа нашег, да је корак учињен, да се план не изврши, и цељ поменуте господе не постигне; јер би за цело војводство срамно било, да се од Мориша са 8 батаљона и толиким топовима до Бечкерека ретерира, па јошт и ту да се не заустави. Но знате ли од чега је Херди побегао? Ако не знате, казаћу вам: од једног чопора пљачкаша маџарски, кои су силом са батинама на Мориш натерани. – Синоћ је овамо дошао избавитељ Баната ђенерал Книћанин, те је све мало и велико оживило. Сва варош са војеном бандом поздравили су га. Книћанин говором своим охрабрио је застрашениј народ и обећао је на молбу диштрикта, да ће међу нас доћи, и предводити војску к Моришу. – В.

[JASON]

Извод из дневника једној војеног путника.

У  К о в и н у, 14. Јануара 1849. Из Смедерева у Ковин прешавши, упознам се овде с једним Савом Н. Овај је свој имендан славио, и дао је ручак, где сам с многочисленим гостима у друштву био, кои су између други здравица особито кад су наздравили Книћанину, ликовали и викали: да живи Книћанин, војвода србскиј!
У  Б е л о ј  Ц р к в и, 15. Јануара. Путујући из Ковина к Белој Цркви дођем у Врачев Гај, где сам се упрепастио, кад сам видио све куће попаљене, цркву разваљену и кад сам спазио празне гробове, за које су ми људи казивали, да су онде сарањени били, кои су пали за народност нашу код Беле Цркве, па да су иј бело-цркванске Швабе, из освете, повадили и на ватру спалили. – На вече дођем у Белу Цркву, у коју кад уђем, сретнем код капије 10-15 Шваба, кои су се нешто договарали и кои кад су мене и мог момка у србијанским хаљинама по даље спазили, одма су поплашено изнад мене гледали, да јошт каква кола њима ужасни Србијанаца неиду; и кад су видили да нема други кола, радостно су се на своје место повратили и тако моја кола на миру пропустили. У самој вароши жалили су ми се Срби, особито они, кои су од Шваба беззаконо страдали, да се овима много кроз прсте гледи нити се ради о том, да се они за толику штету, коју су Србима починили казне и да морају штету подмирити.
У  В р ш ц у, 16. Јануара. Добивши овде од војеног команданта форшпан док сам се у овај град возио, разумем од мог кочијаша, како су житељи из његовог села, Јаме, били принуђени, да сваку услугу чине Швабама бело-цркванским и вршачким! и на то иј је највише њиов парох и вармеђскиј солгабиров натеривао. Кад пред вече стигнем у Јаму, тамошњи ме житељи, Власи, мислећи по хаљинама да сам Србијанац, дочекају да неможе бити боље. Они су гомилама пред моја кола изишли, нудећи ме најусрдније, кои ракијом, кои вином, и препоручујући своје село заштити Србијанаца. У саму ноћ приспем у Вршац, кои сам под србским барјацима у највећем поредку нашао.
У  К и к и н д и, 22. Јануара. Данас из Меленаца дошао сам у В. Кикинду, где сам се пријавио Книћанину, кои је тада у овој вароши свој главниј стан имао. Њему изјавим, да сам рад као својевољни војник послужити, но да би желио састати се са Зубаном; он ме за овога извести, да је у Мокрину с логором.
У  М о к р и н у, 23. Јануара. Овај дан дошавши у Мокрин пријавим се Зубану, кои ме прими као свога познатог, и употреби ме за службу војену.
У  Н о в о ј  К а њ и ж и, 24. Јануара. На задобивену заповест од Книћанина кренула се војска, која је стајала под командом Зубана, као полковника народног, и данас дођемо у Нову Кањижу. Зубан и Богдан, секретер војениј Ратко Станковић и ја добисмо квартир код Сервицког, спаије кањишког, кои нас је, познавајући Зубана као свога негдашњег питомца, једва дочекао и лепо угостио.
У Новој Кањижи, 25. Јануара. Данас ме је полковник Зубан узео за свог ађутанта.
У  С и р и г у, 29. Јануара. На заповест Книћанина кренусмо се данас с војском за у Сириг у ком се селу налазила маџарска сила; дођемо прво у Ђалу. Овде мало стадосмо и договоривши се разредимо војску. Сава Јовановић, мајор, одважио се да иде са стране с 200 коњаника напред, и ако би видио топове у непријатеља, да јуриши на њи и да иј отме.
Ми остали кренусмо се мало затим из Ђале управо на Сириг, дођемо у сиришко поље, ту изчекасмо сву нашу војску, која је у два одељења марширала. У том се непријатељ из Сирига с целом својом војском показао и пред нас на крај села изишао. Њи је могло бити 1200-1500 људиј, а наша је војска имала око 3000 које коњаника које пешака, и 7 топова.
Ми из наши топова живо почесмо у њиову масу ударати, наши коњаници за иђоше ијм с бока и стадоше чаркати. Тако се бој започне.Зубан заповеди, да се на село јуриши; он отиде с једним оделењем коњаника на лево к Тиси; ја хтевши да се с кола сиђем и да с масом на јуриш идем, омакнем се те тако незгодно паднем, да сам десну руку угануо, но у тај мах нисам ништа осетио. Трупа с Богданом и Савом, пошто наши топови престадоше пуцати, удари на јуриш на непријатеља у главниј сокак. Кад уђосмо у само село, запалише наше пушке и непријатељ одма обрати се к бегству. Њиов командант седне у каруце запрегнуте с четири коња, да на њима утече, но наши му коњаници пут пресеку, он десно удари преко Мориша, но лед се на овој реци провали и тако он с неколико хонвидаца, кои су га пратили, утопи се.
Кад је наша војска даље у село ушла, ја оделивши се с неколико момака наиђем на три Маџара, кои нису могли побећи. Повикнем да се предаду, но један од њи, рекао би да је морао бити некиј отмениј својевољниј војник, потегне на мене из пушке, но промаши ме. Ја на то тргнем пиштољ и опалим, па притрчавши њему моим га ножем на земљу оборим; скинем само сабљу с њега, но моје га друштво, које је и осталу двоицу смирило, сасвим опљачка.
Пошто одем даље, изиђе пред-а-ме један Србин Сирижанин и рече, да на његовом тавану има Маџара хонвида; но молио ме је, да му због њи кућу не упалим. Будући да је већ мрак био, то речем му да упали свећу и да ме на теаван његов води. Морао сам га храбрити, јербо се човек био уплашио. Узевши с нама још једног од момака, кои су били целу кућу обколили, попнем се на таван и викнем: ко је год на тавану, да се преда и да се ничега небои, па лупим кундаком и разбијем врата на тавану. Наједаред изиђе један момак, Буњевац, родом из Суботице, и моливши за пардон положи оружје и преда ми се. Упитам га има ли још кои, и он ми одговори, да има јошт један, за оџаком сакривен. Повторавајући да се преда, продерем се и на оног, те и он изиђе и преда се.
Ступајући даље с момцима наиђем на једног Влаха, кои је почео за милост молити, но за кога је један Сирижанин казивао, да је служио код Маџара. Ово кад чује један наш коњаник, запне пушку и хтеде га убити, но ја притрчим Влаху, заклоним га и викнем на оног коњаника, да се није усудио пуцати, и тако оном кукавцу живот сачувам.
Тражећи притом Зубана, наиђем на једног Швабу, кога су такође наши хтели убити, те и томе живот сачувам. Осетивши јаки бол у десној руци вратим се натраг к сеоској цркви и нашавши местног пароха Шандора, нађем ту и Зубана с осталом господом србске војске. – Потужим се како сам руку укварио и известим се од пароха за жену, која зна руку наместити и коју ми он обећа сутра у јутру довести.
(Даље следује.)