Српске буне

[JASON]

Војводство Србско.

Из Срема, 15. Априла. Полазећи из Срема у Банат видио сам у Сурдуку царске коњанике, кои су у Ердељу потучени били, па се сад у најжалостнијем стању у Осек враћају. Сутрадан одем с паропловом у Карловце, кои је из Сланкамена један шлеп повео, да царске кирасире у шајкашкиј батаљон превезе. И доиста видим Бигу и П. Јовановића, где ијм на сусрет излазише, но као што сам се надао, бадава, јер кирасири бијаху јошт у Руми, па нису били ни сутрадан дошли, а ја мислим да ће тешко и доћи, јер царска војска јошт није непосредствено нигде Србима помагала – тако иде све то споро и с оклевањем. Стратимировић био је у Каћу, и побио се већ с Маџарима и без кирасира, а шта би тек радио, да су ови у право и уречено време дошли били?
Уз Дунав путујући гледао сам развалине некад цветајући села шајкашки, кои ме само на освету распаљиваху. Намастир Ковиљ, где је славниј Раић историју србског народа писао, остаде од ватре поштеђен – не из великодушја маџарског, јер је био и он запаљен, него из родољубија једног новосадског бостанџије, кои се прикрио био, и ватру одма по одласку палежника угасио. Тако није исто ни перлезка црква с прекрасним новим своим темплом изгорела, као што се мислило, нити је ко ту вест поправио. Помишљајем на Раића, сетим се историје Ђорђа Бранковића и у обште читаве библиотеке карловачке, и ова ће, може бити, жртвом пламена постати; питао сам у Карловцима, да ли је тај аманет наши праотаца уклоњен и обезбеђен, и нико ми известије није дати могао. Ја не могу ништа друго чинити, него заклињем јавно земунскиј одбор, да се за ову ствар заузме, о стању библиотеке извести и њу за времена одма у Земун премести, јер је излазак рата неизвестан, па сачувајмо барем наше споменике, кои се у рукописима налазе.
У Тителу нађем пет топова на плацу бадава где стоје, а Кикинђани морали су можда 4000 људиј од Шандора Роже да се повуку, из узрока, што ни једног топа имали нису. Сад је питање, како се је војска, која управ пред непријатељем стои, без икаквог топа оставити могла, та зар незна царски вођа ни то, колико топова на један батаљон иде, а камо ли на онолику војску? А нашто му 20-30 топова у В. Бечкереку у главном стану? Зар је ту непријатељ? или је то Херди-ов план? Ово је доиста много шта тај човек ради. Најпре је отворио Бачку Маџару, а сад му и Банат отвора. Још у Тителу чујем, да ће се главни стан у Перлез преместити; у В. Бечкереку да је то заиста било закључено. Шта наопако, помислим у себи, зашто да се ретерира без и најмањег одпора? Неће ли се народ уплашити и у Срем бегати? Па куд ће онда главниј стан, ако В. Бечкерек са оноликим шанчевима, које јамачно поравнити пренебрегао би, уступи? У Панчево? Па онда? Народ у Дунав а војска може бити half links , на касапницу марш? Но срећом осујети Пуфер (Oberst Puffer vor Karlowitz) и Книћанин вражкиј план ретерирања, и особито првиј је поштено изгрдио и Тодоровића и Хердија. 'Ја хоћу да хлеба заслужим', тако рече Пуфер; 'зашто да проводимо време у неделателности?' Његова је намера, са Стратимировићем по Бачкој као муња летити, и свуда Маџарима јаде задавати, где га се и ненадају. Тако је требало одавно радити. Пуфер, Книћанин и Стратимировић најбоље се слажу, и један другога поштују и уважавају, ал' на Хердија, Тодоровића, и остале вође неће се баш много ни осврћати, него у колико обшта операција изискује. Да неби и Пуфер без нужде ретерирати морао, јербо се бои погрешака у Банату, које би га на то приморати могле, то је отишао Книћанин у В. Бачкерек, где ће са приспевшим Србијанцима и осталим воинством напред оперирати, јер наш ђенерал 'Rückwärts' научио се само ретерирати. Да се земља хотимице Маџарима уступа, нек' служи то за доказ, што је Пуфер добио заповест, да не напада Маџаре код Каћа, 'јер', вели Херди, 'Маџари би могли из новосадске шуме нашима за леђа доћи, па нас потући!' 'Ја сам иј већ разбио!' кликне Пуфер смејући се лудој, доцкан дошавшој заповести. Ово је истина, коју сам од једног официра слушао, кои је код Пуфера, па је имао прилику, све војене заповести читати. Ја сам му препоручио, да биљежи најважније заповести и известија поради србске историје, које надам се да ће и учинити, ако је и постао црвеножућа по хаљини, но срце је непроменљиво србско. Препоручио сам му јошт на некоја да пази и одвраћа, но то није за сад за јавност.
Вративши се из В. Бечкерека по подне у Срем, срео сам 15 робова од последње битке код Каћа, где иј у В. Бечкерек прате, али сам и барем 200 кола срео бегунаца наши, кои су, по њиовом сказивању, из следујући села: из Врбаса, Пироша, Ст. Томаша, Ст. Бечеја, Сенте, Аде, и Мартоноша. А колико иј је пре подне у Перлез, осим ови, доћи могло нема ни броја. И сав тај народ сад без крова, и хлеба потуца се од не мила до не драга. Има људиј, кои су се већ седам путиј селили. А управителство? Ни бриге га није за народ, та оно је већ одавно ненародно, зашто да се брине сад за хлебац и плату, кад и народна редовна војска у том злопати, и оскудицу трпи? Па да је због тог, што нема, или што није могло бити, ни по јада, него због хрђавог управљања финансије и економије уобште, нит' знаш, ко заповеда, нит' коме ћеш се пријавити. Званчници могу у канцеларију управитеља долазити колико ијм драго, неће те нико запитати зашто си дошао, и зашто си твоју позицију оставио, па ако је хитна ствар, да га хитно и одправи, него мораш бити мало безобразан и сам уста отворити, и тако се решавају често ситнице, које би кмет у селу расправити могао, а ствари важније стоје на дугачкој клупи. Оваково управителство само је убиточно за народ, зато сам тога мненија, да се одма народна скупштина сазове, израђен устав за војводство прими, ново управитељство устрои, а оно in coprore и по одсецима народне послове управља, и тако да се несретниј абсолутизам, кога је на жалост, управитељ наш обљубио, уклони.
Председатељ одбора В. Бечкерека има, као што сам из доброг извора чуо, писмо некако, нађено у Сенти, по ком је Баћани некоме писао, да Србље другачије неће придобити, него с новцима и зато нек' не штеди новаца подкупљујући поједине људе. Ако је то истина, онда је основано казивање једног трговца, да се је Перцел изразио: 'Ја сам Ст. Томаш за 18.00 фр. ср. добио.'

[JASON]

У Земуну, 16. Априла. Јуче је вест амо дошла, да је страшна битка била близу Пеште између 15. 16., 17., 18., 19., и 20. овог месеца. Војска је царска оставила Пешту, но нисам могао разумети или је то у следству изгубљене битке, или по плану царски ђенерала учињено. (Ми смо с друге стране поуздано разумели, да је Пешта остављена по некаквом плану нове стратегије! – У.) У Будиму, пре него што се је затворио, издана је заповест, да сви из града изиђу, кои се на два месеца с раном снабдели нису. Ово је неосновано, јер и Будим је оставила царска војска. Уредништво 'Фиђелмези'-ја на једном листићу овако пише о томе: 'Будим царска војска оставља, и ми се морамо удалити одавде. Ако Бог да – наш дуг ћемо исплатити у будуће. Буди Бог с нами!'
Велден се је повукао к Бечу, да на ново од северне стране против Маџара оперира, а бан нам долази натраг у отчество, да бар њега сачува, ако свог сајузника и војводство није могао. До неколико дана биће дакле бан ближе. Видићемо, како ће онда стајати стање наше. Један очевидац казивао ми је, како су се ђенерали у Пешти при поласку свом грабили: ко ће више муниције, оружја и војске са собом узети. – Ђенерал Мајерхофер храбри наше људе; то је добар знак. Сам се ови дана тужио, како су на њега римокатолици у Голубинцима, кад је из Осека у Земун полазио, неколико пушака избацили, и у мал' што га погодили нису; па вели: 'Не би ми било жао, да су то православни учинили, него људи, од мог закона!' И у следсту тога закључио је, да све римокатолике из Срема у Италију пошље. Неки веле, да ће тако полако данас браћу нашу римокатолике, а сутра и православне Србље послати, но ја неби веровао. Та бар се он, као показујућиј се пријатељ наш, уверио, да ако ико, то смо ми верни, а можда и највернији светломе цару, а овде има царски и наши непријатеља и одвише.

[JASON]

У Земуну, 16. Априла. Дошло нам је известије о побијеној браћи нашој у Сенти, кои су од Маџара на подлиј начин погинули. То су страдалници поименице ови: Иса Вуић,Леса Славнић, Кузман Лалић, Јован Барјактаров и мати, Иса Брановачки, Јефта Пецарски, Перко Бођошки, Паво Милићев, Глиша Бошњак, Јаша Славнић, Стефан Славнић, Васа Обрадов, Васа Ороз, Нића Перић, Нића Исаковић, Неца Богојев, Милоша Бођоша жена, Глише Бајскога жена, Таше Татића двоје деце (заклани), Илије Брановачког снаја с двоје деце (заклани), Игњат Бајски и кћи, Иса Панић, Марка Бајског двоје деце (заклани), Новака Славнића мати, Прока Поморавички и брат му Милош, Алка Григорина и кћи, Илија Григорин и син Стефан, Стефана Ђорђевића жена, Николе Батуле жена, снаја и двоје деце (заклани), Јован Нецин и Пера из Мартоноша, Јоца Борђошки, један Србијанац, Црња и Игња Степанчевић (заклани), Јеле Бођошкога снаја бацила је троје деце у Тису, па се затим и сама удавила; Иса Живков, Урош Плештин, жена и дете Аврама Марковића утопљени су у Тиси; Стевана Груина син Новак, Филип Ђорђевић, најпоштенији човек заклан. Ово су прави мученици србски! Маџари! где вам је образ и то хваљено поштење ваше? Нисте ви људи, но скотине, кои најподлијим страстима угађате! Зар ви и то за јунаштво држите, безоружане људе убијати и клати?
* У војводству наименована је комисија, која ће устроити пороту, и начинити закон за печатњу. То се могло већ одавна учинити, па би се излишном самовластију пут препречио, и прекиј суд неби устрашавао био слободномислеће. Но хвала Богу, кад се и данас тога сетише!
* Србског војводства асигнати финансијом монархије гарантирају се.

[JASON]

Хрватска и Славонија.
У Загребу, 8. Априла. Данас нам стиже известије, да су се две кумпаније канонера из Задра одвезле у Сењ, а одатле у Брињ. Они иду на маџарску границу. Из Истрије долазе две кумпаније пешака. Одавде се данас оправило по нарочитом куриру 80.000 фр. ср. за Темишвар. – Бански је наместник предложио, да се овдашњиј саборскиј одбор одпусти, а да само веће остане. Шта ће следовати – видићемо. – Р.

Словенија.
У Градцу, 11. Априла. Пређашње вести из војводства ако су нас овдашње Славене опечалиле – али пре два три дана стигавше известије развесели наше тужно срце, и ми се тврдо надамо, да наша браћа Срби у светој својој ствари неће духом клонути, него ће са познатим одушевљењем своим свету пред очи стати, као достојни синови великог Душана, Лазара и јуначког Обилића, кои и у најстрашнијем часу нису жалили живот свој за славу србску положити. Да, знамо ми, браћо! да сте ви и досада много учинили, више, него што би човек и помислити могао, сматрајући вас и грдну силу и оправу непријатеља ваши. Знамо, да док су људи народним духом дишући дела ваша руководили, дотле сте ви чуда стварали. Неправде, које вас угњетавају, неће заиста дуговечне бити. Света ствар ваша пре ил' после победити мора. – Овде је то најновије, да се политично друштво 'Словенија' у књижевно променило. То је плод октроираног устава! – В. П.

Угарска.
'Аустријскиј кореспондент' овако нам изјасњава садашње војене операције у Угарској: 'Нов заповедник барон Велден има до 45.000 војске готове за бој; он ће с том војском потражити Гергеја у горњој Угарској, њему на сусрет изићи, и божјом помоћи побити га. Корпус, кои под ф. м. л. Фоглом из Галиције долази, износи 10.000 војника; војска, која је из Ердеља у Влашку протерана, до кои дан биће у Банату (по најновијим известијама већ је у Оршави), и тако ће корпус ф. ц. м. Јелачића нарасти око 30.000, почем су вести с долњег Дунава угодне, то ће бан офензиву предузети.
(Тако дакле Јелачић-бан ће бити заповедник србске војске, и тако ће функција окружног војенога команданта, ђен. Мајерхофера, престати; а ђен. Кастиљоне и онако добио је друго определење. – Богу хвала, кад се искреније поче с народом нашим поступати! Камо срећа, да се тако јошт из почетка чинило, и Јелачић-бан да је војску своју са србском одма сајединио – заиста би до сада већ маџарској ребелији крај био, и барем народ наш мање би пострадао. Али factum infectum fieri nequit – сада се бољему надамо. – Као што чујемо, Јелачић-бан већ је у Осек приспео и једну част војске у Бачку претурио, а до кои дан очекује се он сам у Земуну. У.)
'Царске војске има у Угарској најмање 80.000; осим тога до 10. Маја подигнуће се логор од 25.000 момака у Мајерфелду, а другиј од 15.000 у Петави. А Руси?' пита кореспондент. 'Неки желе, а неки се боје њине помоћи. Аустрија, надамо се, собственим ће силама грађанскиј рат у Угарској окончати моћи, али ипак нема заборавити никако, да она тамо има свршити борбу за обстојање најсветији интереса друштва, од које брзога и срећнога окончања зависи повратак грађанског поредка не само у Аустрији, него у свој Европи.' Из ови речи министеријалног листа види се, да је министарство интервенцију руску примило, и већ се чује, да је с руским правителством закључен уговор да 40.000 руске војске незакосњено у Ердељ пређу, и до сада ће већ по свој прилици бити прешла. Такође таква иста једна руска сила стои спремна, да у Галицију пређе. – И србска депутација, која је у Букурешт ишла помоћи искати, вратила се ови дана натраг, с пуном надеждом и уверењем, да ће Руси скорим и у Банат доћи, чега ради на њиове очи оправљен је у Петроград курир за нужна настављења.

[JASON]

Морава.
У Холомуцу, 9. Априла. Овде се налази кнез Виндишгрец и сви министри. У јутру је цар позвао све министре на саветовање које су такође после подне продужили. Говор је био о маџарском рату. Министар Кордон и Штадијон јако су се противили намерењу Краузовом, кои је ма на какав начин мир с Кошутом учинити хтео. После дугог разговора, кои је до 6 сатиј у вече трајао, закључили су, да се још једанпут Маџарима ђенерал-пардон даде, па ако и на то пристали неби, онда да се са целом снагом рат с Маџарима води. – На глас о победи Радецког у Италији, опристио је цар грофу Зичи, и решено је, да се пензионира.
Јуче у 11 сатиј ноћу сви су министри с једним екстрацугом у Беч отишли, осим Кордона, кои је увек овде. Јуче је дошао један рускиј курир овамо, и одпутовао је даље у Петроград. Данас се много овде говори, да се се Млетке предале. Такође се разноси глас, да су Маџари царску војску под Комораном потукли. Гроф Рајгерсберг дошао је из Милана као курир и донео важне депеше из Радецковог главног стана. – Познати барон Јожика онај конзервативниј Маџар, кога и сами конзервативци маџарски не трпе, овде се налази. Као што се чује, хоће да моли цара, да му званије цивил-гувернера натраг узме, коју му је титулу министеријум даровао. Овде се на неким местима буне против рекрутирања појављују. Славени с великом жалости слушају, како се Срби у Угарској тамане. Маџари скоро свакиј дан у Пољску упадају, харају, пале и краду као разбојници: особито у Буковини, где су и неколико русински депутираца уз Маџаре пристали, и буне људе против цара. Бем је Месароша за команданта од Ердеља читавог наименовао, а од с 20.000 у Солнок приспео је. За сигурно се зна, да је у главни маџарски стан дошао, и да је с ђен. Дембинским команду у руке узео.

[JASON]

Србске Новине, бр. 34. oд 21. Априла 1849.

Правителство војводства, да не би народна ствар слепој случајности и самовластију у дело пала, мора озбиљно поступати, и дужност своју испуњавати, јер је оно великом одговорности народу обвезано. Влада ли војничка самовољност, то је крив патријарх, као глава правителства, а такође је крив колегијум правителствениј. Св. патријарх са своим коегијумом дужан је озбиљно одбијати од војничког самовољства управљене мере и ако намерава глава правителства остати, дужан је јошт комисарства са себе сбацити; жели ли пак комисаром бити, то је дужан правителства се оканути, јер два овако противна званија савестно и на ползу народа уједанпут водити се немогу.
Колегијум правителствениј дужан је своје правителствене послове непрекидно по свим струкама извршивати, дужан је све наредбе св. патријарха, као главе правителства, контрасигнирати чрез дотичног референта, јер народу је у свакој струци контрола нужна; дужан је даље истиј правителствениј колегијум, - све правителствене послове – и без св. патријарха извршивати, и о нужним средствима за народ побринути се, јер кад би се св. патријарх, о чему се јошт сумњамо, комисарства примио, ко би народ у народном интересу руковиодио? Ил' да се народ само на ђен. Мајерхофера и његове инквизиторне комисије, ил' на св. патријарха као комисара ослони? То бити неможе. Народ без свог правителства остати неможе – никада, а особито у оно доба, кад је готово од свију страна непријатељима окружен.
Да правителствени колегијум непрекидно дејствовати има – у сваком случају, зато су у Земуну Србљи већ првиј корак учинили. Хоће ли се и по осталим србским местима земунском гласу журно одзив дати?
Доста је већ диктатуре било. Диктатура, као што из праксиса стари времена знамо, није смела дуго трајати, јер кад дуго траје, није пробитачна. Па и диктатура треба од свог дејствовања рачун да положи у оне руке из које је власт примила.
Кад ће већ једанпут народна скупштина настати? Првиј Мај… годишњиј дан лањског народног спомена приближава се. Хоће ли се Србин у долазећем Мају пред споменом лањским величанстваеним застидити, или ће у народном свом поносу извршивати са озбиљности оно, што је лане започео?...

Свакиј ће лако поњати, да св. патријарх неможе по смислу слободе уставне у један мах као кабинетскиј комисар, и глава правителства војводства дејствовати. Сам патријарх лично изјаснење о том није дао, но из његовог званичног поступања види се, да као управитељ, т. ј. као глава србског правителства дејствује. Тако у последње време наименовао је комисију за устројење пороте, и сачињење закона за печатњу. На тај начин дакле у званичном делу изражава се: да је св. патријарх и данас глава правителства србског, а не кабинетскиј комисар.
Дакле св. патријарх увиђа праведну ствар народа и дреши себе и народ србскиј од туторства ђен. Мајерхофера, кои је рад са преким судом и инквизиторним комисијама већ доста угњетено војводство – гњавити.
Ми из званичног поступања св. патријарха закључавамо, да је његово тврдо мненије: комисаријата се званичним путем одрећи, а снагу србског правителства већма утемељити.
Св. патријарх је, као народно лице, код средоточне владе поверење добио, па и одсад сва слава и поверење његово тек у народној ствари се оснивати може. 'Добриј пастир полагајет душу своју за овци.'

[JASON]

Настављење за војеног окружног команданта ђенерал-мајора Мајерхофера.

Војениј окружниј командант руководиће у име фелдмаршала кнеза Виндишгреца, кои је од њ. в. цара са најобширнијим пуномоћјем снабдевен, врховно управљање целог окружија у споразумљењу са њ. преузв. патријархом Јосифом Рајачићем, кои је од њ. в. цара за царског комисара за сремску, бачко-бодрожку и торонталску жупанију, заједно са окружијем вршачким, и са свима у границама ови жупанија налазећим се краљевским слободним градовима и надлежателствима постављен; они кр. комисари, кои су од његове светлости за темешку и крашовску жупанију постављени руководиће самостално унутрашњу администрацију њима предани окружија, и имају војеном окружном команданту само о свима политичним предметима саобштења чинити и с њиме тога ради у непрекидном споразумљењу бити, како би он свагда имао знање о томе, какво расположење у тим жупанијама и варошима влада, и како би по томе благовремено потребне војене мере употребити могао; он се дакле има уздржавати од сваког уплива на унутрању администрацију жупанија и варошиј, јер ова, као што је речено, искључителном управљању царског и они други кр. комисара подлежи. Известија ови комисара имаће привремениј војениј командант окружија њ. св. г. фелдмаршалу по своме увиђењу или знања и даљег расположења ради подносити; но то се само по себи разумева, да се кр. комисар незакраћује, у случајевима врло преко нужнима управо његовој светлости шиљати известије, и у оваком случају војеном команданту окружном само саобштити, шта је у томе известију било.
Кр. комисари имаће се у свима случајевима, у коима би за одржање поредка, за удејствовање издавани заповести или за ухваћење окривљени лица војену помоћ потребавали, на војеног окружног команданта обратити, а само у случајевима, кои одлагање не трпе, могу се на најближег команданта местног обратити.
Сви у овим окружијама налазећи се команданти војени одељења, у колико се то расположења војске, као и њеног употребљења за утишање какве појавивше се побуне, удејствовања виши заповестиј, ухваћење зликоваца, или обезбеђења каквог немирног предела тиче, стоје њему на руци; чега ради ће он по потреби обстојателства на најближег или вишег команданта њиовог, заповести или позиве своје у име врховног команданта армаде управљати имати. Ова војена одељења осим тога имају и тај налог добити, да о расположењу житељства и о другим знања достојним догађаима известија вама подносе.
Унутрашња администрација свију војени трупа остаје врховној команди армаде подчињена. Премда је високим манифестима од 3. Октобра и 6. Децембра, као и прокламацијама фелдмаршала кнеза Виндишгреца од 13. Новембра и 13. Децембра стање обсаде за целу Угарску изречено, с коим је и прекиј суд саједињен: то и пак имаће војениј окржниј командант у њему подчињеном окружију, ако то онда касателним командантима војени одељења при њиовом наступању јошт учињено било неби, стање обсаде, а исто тако и прекиј суд на ново опет огласити, и до даље заповести њ. св. одржати. У сваком окружију има се устроити средоточна војена истраживајућа комисија, пред коју ће се све ухваћене или од војени команданата послане особе поставити. Они, кои под прекиј суд подпадају, имају комисијом пресуђени бити, пресуда имаће се извршити, и амо о извршењу прасуде има се известије поднети. Напротив све пресуде по војеном праву, ако се помиловање предлаже, имаће се, пре њиовог извршивања, њ. св. потврђења ради поднети.
Војениј окружниј командант има свима кр. комисарима, кои у његовом окружију дејствују, своје наименовање, као и свој круг делателности званично на знање дати, и њи замолити, да с њиме у делу свију политични питања у ближе званично споразумљење ступе. Но главниј задатак војеног команданта окружног остаје, у званично-пријатељском сајузу са кр. комисарима, свима у њиовој власти находећим се средствима духове утишавати, поверење према доброј ствари пробуђивати, окружије од бунџија очистити, и тим мир и поредак у целом окружију основати.
У исто време предаје се г. ђенерал-мајору руковођење политичне и војене администрације следујући граничарски војска, које су већ скоро од године дана од уплива они ђенерал-команда одкинуте, које су ијм пре предпостављене биле, т. ј. петроварадинске, немачко- и илирско-банатске регименте и шајкашког батаљона. Банатско-романска регимента има у овом смотренију своју јошт постојећу свезу са војеном командом у Темишвару продужити.
Али будући је управљање ови граничарски полкова досад такође под упливом њ. преузв. патријарха стајало, то ћете се ви, држећи се стално војеног устројства ови предела, о томе, како би се оне времену садашњем сходне промене, које уставу државном од њ. в. цара подељеном, и онима начелима, која су код војеног министарства у том делу већ примљена, одговарају, са постојећим сад стањем сложити дале, такође с њ. преузвишености у споразумљење ставити, а мени ћете непрекидно о напредку новог устројавања ове важне службене струке известија подносити.
(Следује датум и подпис.)

[JASON]

(Ово је настављење, по коме се ђен. Мајерхофер, као окружниј војениј командант, владати има. Ми ово настављење свету саобштавамо, и опомињемо сваког, да очи добро отвори, и добро проучи, шта се у њему садржава.
По истом настављењу има се строго нављудавати прекиј суд, чрез инквизиторну  комисију, и то против кога? Чујте браћо! против они људиј, кои своју слободу бране и слепом самовластуију противе, једном речи: против они људиј, кои су народу свом пријатељи.
Дакле намеравала би се права шпанска инквизиција завести. Прекиј суд, инквизиторска комисија, шпиони, денуцијанти, вешала, џелати, и путем милости установљена стрељања играли би своју ролу на месту за народност делајући људиј, и то у војводству, у оној земљи, у којој се првиј барјак дигао за одржање целокупности Аустрије…
И за све ово благодарити има се ђен. Мајерхоферу, кои под штитом 'мира и поредка' Србље у оно стање метнути намерава, од којега хрђавије од сваког постанка искусили нису.
Ми никад ласкателном владању и кокетирању ђен. Мјерхофера веровали нисмо, ал' смо опет стрпљиво очекивали, да се о њему јавно мненије изрази, и ето, цео народ војводства сматра ђен. Мајерхофера као најопаснијег за србску народност човека. Ово није опадање. Нека ђенерал да само чрез своје људе испитати поједина па целог народа мненије, па ће се ласно о том уверити. Ми ово мненије јавности предати, за дужност држимо. – Колико из љубави к народу србском, толико и за благо Аустрије.
Чудимо се само аустријској средоточној влади, којој је лојалан србскиј покрет познат бити морао, - што таково нелојално настављење даје, и за извршење таквог настављења непопуларног човека шиље, у оно време, кад по таковом настављењу ни народан човек са успехом дејствовати неби могао.
Код средоточне аустријске владе по свој прилици мисле, да је ђен. Мајерхофер у војводству веома популаран човек, када га са таковим пуномоћијем снабдевају. Но у том се свакиј вара. Ђен. Мајерхофер није никад био код србства популаран човек, и то мање сада; у том се свако уверити може, и на тај начин тако непопуларан човек не само србству него и монархији не може на ползу бити.
Ђен. Мајерхофер иде истоветним трагом Храбовског, Рукавине, а може бити и горе, а да је то тако, види се из тога, што сад преким судом и инквизиторним комисијама у кавез сатерати мисли слободу србску, и то је онај истиј лојалан Мајерхофер, кои од лане све једнако слободну народност србску у устима носи.
Надамо се, да ће правителство војводства, у смотренију ови нови насртљиви намера народну своју дужност испуњавати.)

[JASON]

Треба ли свакој земљи, дакле и граници (ако остане) конштитуцију имати?

Један немачки списатељ приповеда, да је, имајући дозвољење и пасош уредниј од цара, напрасно, без испита, без суда, ухваћен, са женом растављен, у заточење послан био 1800.године. Његова се невиност на скоро осведочила, и он буде повраћен и јошт награђен – морао је страх толикиј и жалост претрпити. Ово неби могло бити у земљи, која има конштитуцију, јер тамо се обично каже: нико не може без суда бити осуђен, и мора од свог судије бити осуђен.
У другој опет земљи било је заповеђено: да свакиј мора сићи с кола, кад га сретне владатељ или ма ко од владајуће фамилије, ако ли не, могао је доћи у полицајниј затвор. Било је заповеђено у трећој земљи, како се мора носити одело по дужини, по кроју, по качеству; ако ли ко не пази, могао је доћи у полицајниј затвор. У четвртој земљи било је заповеђено, да се мора, ма и у највећој зими, мимо двора царског гологлав ићи, прозебао или не, то се није пазило. Ово све не може бити онде, где је конштитуција. У петој је земљи заповест издана: да нека партаја религиозна може носити литију на брашанчево, на три краља и на дан св. Марка, премда та црква нема три краља, нема брашанчева и не светкује св. Марка. Ово се не може догодити, окром само у оној земљи, где се издаје заповест о мени, а без мене, и из тога се види, како владатељ може познавати потребе народа, кад га не пита, него сам уредбе издаје. Ова је уредба издана 1836. Августа 9. О. 2384.
У другој земљи је лета 1831. 29. Апр. 615. издана заповест, да се катихизација деце има предузимати у почетку школе (јер она предходи другим наукама) то је било у Априлу, а после 27. Јунија те исте године изда се заповест, да нека партаја религиозна има после школе своју катихизацију држати, зато, да неби ваљда младеж другога закона штогод отровно примила из науке христијанске?! Ово не може бити, где је конштитуција.
У другој земљи давана је заповест 31. Јан. 1815., да кад се литија носи, не иде се оним сокаком, где има римски домова, а у сваком сокаку било је такови, дакле шта је то? – У другој опет земљи г. 1846. дано је дозвољење, да се може прећи из једнога закона у другиј, али, да то нипошто бити не сме, док се свакиј догађај не јави власти и консисторијуму римскоме; а овај никада неће допустити прећи из римског закона у други – дакле шта је то? А ово је све у граници љутој аустијској. – У једној земљи имају свештеници (где нема него седам до осам домова) триста фор. ср. од ераријума; а има један свештеник на старом путу у Далмацију близу тромеђе, где је само један дом, па има 400 фр. ср.; а друге партаје религиозне свештенику једва даду 100 фр. ср. и шиљу заповест епископу 1837. и 1847., да гледи свакојако да поставља свештенике код своје куће за парохе, само да ијм не даје ераријум 100 форинтиј за сесију. А зашто то? Једа ли ти људи не плаћају данак цару? Једа ли не дају војнике? Једа ли су не верни? Ово све није, а опет тако се ради. Како се може правда пазити и старешинство међу свештенством, да не спомињемо оно, што свакиј је пророк код своје куће безчестан? Е, али се каже: она друга страна има религиозниј фонд. – Но одкуда тај религиозниј фонд? Је ли с неба дошао, или из месеца, или су цареви дали свештенству? Пак кад су дали једнима, зашто не даду другима? Боже мој, да лепе правде! – Е, али је оно господствујућиј закон, а ово није. – Но ја би пре допустио господствујућем закону: гда је смешан брак да буду деца господствујућега закона; где се дете подметне, нека иде у римскиј закон и проче; али плаћати свештенике све једнако и  жидовске и турске и пр., једнако као и друге чиновнике. – Е, али оне парохе цар наименује, а ове епископ. – Добро, нека епископ чини кандидацију, пак нека цар и ове наимениује, ако то мора бити. 
Имао би јоште много којешта казивати. – Докле се све ово не преиначи браћо, и не изравна, дотле нема братства, јер смо неравни. Христијани источне цркве су давали десетак владици римскоме, а у привилегији стои: да се то има обратити на садржање цркве источне и клира. Леополд II, je наводно хтео, да ту неправду залечи, али краљеви после њега нису о том бринули се; а народу није било слободно искати, ни сабор држати за то. – Пре г. 1790. у Угарској није нико смео венчати се, саранити се и проч. без таксе римском свештенству дане, ако је био и источне вере (они, кои су у филијалним местима живили); то је једва уништожила канцеларија илирическа 1791. лета – а за филијале нису сматрана сва места, где нема источнога свештеника, а људи овога закона живе, него само она, која су далеко од свештеника, где су лета 1746. доста људиј источне вере живили и свога свештеника имали (§. 66. деклаторијума). А будући, да та места онда нису била пописана, зато се (дао Бог) то после заборавило и замешало, али се ипак види какво је намерења; а у немачком деклараторијуму стои (§. 66.): дозвољавамо из височајше милости да у граници филијали остану тако, како су на парохије подељени. Заиста, велике милости! (кад се за толи малу ствар каже височајша милост, то је тако, као кад се човек за једну крајцару именом божјим заклиње.) Ја мислим, да је право дати по числу душа свакој та римској та источној цркви (епархији) једнаку суму новаца, пак нека свакиј дели, како зна; ако која црква треба више свештеника због свои обреда, то је њен посао, онда ће свакиј свештеник мање добити. Ето, то је право, то би и деца на путу судила. – Иначе, браћо, нема једнакости.
Источне вере људи стари морали су бити од гвожђа и камена тврђи и постојани, кад су се одржати могли. Кад би ко поименице све интимате (а доћи ће и на то ред) претресао и свету правду показао, морао би некима од стида и срама образ горети, ако кожа није врло дебела. – Оно што је 'der Serbe' ваобште казао, и верује се и не верује, јер je гдешто ваобште речено, али они, коима је архива митрополитска на руци (а има тога чуда и по другим епархијама доста) треба све поименице да скупе и особиту књигу издаду. А зашто то: да неслогу чине на ново и мрзост! не, него, да више тога не буде, и да се поправе они, кои су грешили, и нека историја суд изрече.

[JASON]

Војводство Србско.
Са Саве, 16. Април. По најновијој министеријалној наредби, која је ови дана на петроварадинску регименту стигла, долази овамо за аудитора Петар Матић, кои је био синдикус у Петрињи. Он је Србин, родом из Бингуле у Срему, преводитељ идила Геснерови са немачког на србскиј језик. Као што се говори, он ће доћи на место аудитора Штингла, кои је 25 година код нас провео, а ни речи србске није научио. – Код нас има сила људиј, кои су пре били за народну ствар здраво заузети, а како су постали ц. к. лаћмани, обрлаћмамни, капетани и мајори, чине се за народне ствари сасвим невешти.
Од јутрошњи доба чуло се грување топова од Каменице; с почетка се говорило, да су наши на Н. Сад ударили, а сада смо разумели, да су Маџари славили заузеће Пеште. У Н. Саду Маџари су дали стрељати Арона Загорицу, из каквог узрока . не знамо.
Загребачке немачке новине овако се изражавају о ђен. Мајерхоферу: 'Он је у србском покрету великим постао, он је чедо србскога покрета, њему има захвалити за своје садашње положење. Да ли ће он знати Србма се признателним показати?'
Из војводства ништа се известно не чује, највећа тајност у делању влада. Међутим силни бегунци доносе нам најнеповољније гласове. Маџари све дубље у Банат продиру, а војска под ђенералом Тодоровићем 'von Rückwärts' непрестано ретерира.Кажу, да је већ и Бечкерек оставила и у Томашевац се повукла. Многи говоре, да намерава сасвим Банат оставити и прећи у Срем. То су мудре операције Хердиове, које очевидно клоне се на пропаст Срба, па Србин Тодоровић јошт слуша и повинује се!? Да ли ће св. патријарх кадгод енергично на среду изићи и подејствовати, да се народ спасе, кои му је благодушно своју судбину у руке предао? Патријарх је превелики одговор на себе узео – и пред Богом – и пред царем – и пред народом! Чујемо, да је правителство војводства ови дана на ползу народне ствари озбиљне кораке код св. патријарха учинило, поднесавши му неко енергично представљење, које је јошт и једна одабрана депутација од народа своим лојалним речма подкрепила. У чему се ово представљење састои? и какво је решење следовало? – јошт ништа известно нисмо чули. Међутим од родољубија патријархова надамо се, да ће глас народа послушати.