Српске буне

[JASON]

Хрватска и Славонија.
Из Загреба, 15. Априла. Јуче нам се поврати по кумпаније Слуињана са екзекуције, коју су над сељацима не далеко од града Загреба обдржавали. Мужи су се били противили да недаду спаијама десетину; но залуду: сила Бога не моли. Тако су лепо граничари са своим официром тамо отишли и њи сиромахе натерали, да су морали платити. Ево што наша домаћа господа чине и како поступају! А да шта ће швабурија чинити, кад већ нашу стару вештицу у прочеље стављају! Ово су беде на све стране, ово је мука и невоља љута. Ово смо с Мартом дочекали. Овако ће што са јадним граничарима бити, док се дома поврате. Но на несрећу ево опет невоље на вратима, биће опет неког овог налога од потребе; но неће се тако лако дизати и немилостиво своју главу ма у ком грму губити.
Маџари све јачи и јачи постају; они су разбили царску војску код Коморана. Ђен. Волгемута код Леополдштата до ноге потукли. Пешту и Будим заузели! У војводству јад и чемер – све опустошено и уништено. Бем све даље продире, отима села и градове, а наши ђенерали завлаче се по ћошковима кућа, те се часте! Боже драгиј, смилуј се нама грешнима, помози нам и ослободи нас од невоље и тужне несреће!
Добили смо известије, да ће наше депутације до кои дан из Беча вратити се – не успевши ништа. Кажу, у Бечу су у великој невољи – и забуни страшној!

Угарска.
По поузданим приватним известијама Маџари су 1. т. м. у држаном заседанију сабора у Дебрецину прогласили династију хабсбуржку за свргнуту на веки, затим самосталност и независност круне угарске и за привременог поглавара краљевине поставили Кошута под именом управитеља (kormanyzó); после тога Кошут је наименовао ново министарство од следујући лица: гроф Казимир Баћани министар инострани дела, Берт. Семере унутрашњи, Гергеи војени, бар. Прињи правосудија, владика темишварскиј Хорват црквени, Чањи трговине и саобраштаја; за просвештеније, финансију и земљеделије нисмо извештени. – С друге стране нем. новине јављају, да ће Руси за цело интервенирати, почем је, како кажу, цар Никола решио, спомагателну војску, на два корпуса раздељену, цару аустријском послати, задржавши себи право, војске онолико, послати колико за нужно нађе. Од ови корпуса један од 50.000 доћиће у Ердељ, а другиј од 60.000 кроз Кракову и Галицију у горњу Угарску.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Szemere-kormány.
Batthyány Kázmér, Duschek Ferenc, Vuković Savo, Mészáros Lázár, Görgei Artúr, Aulich Lajos, Horváth Mihály, Csány László, Szemere Bertalan.

[JASON]

Аустрија.
Аустрија је у садашњости можда јошт једина држава у Европи, које унутрашњост грађанскиј рат раскида. Италија за ово магновење губи своју важност; очи су свију на Угарску управљене. Касателно ове земље оба прва министра Шварценберг и Штадијон чине се у споразумљењу бити. Штадијон добро види, да с Виндишгрецом више не иде, и позива га натраг. Шварценберг брани свогa шурина, и радије би Русију у помоћ позвао, да јавне погрешке Виндишгреца прекрије. Томе је противан Штадијон, коме ова покушења врло смела виде се. Оба ова мужа најпосле сложе се. Шварценберг жртвује свога шурина бољему мненије Штадијона, а Штадијон саизволи да се позову Руси. Јер да ће Руси доћи са знатном силом како у Ердељ, тако и у Галицију, о том се несумњамо, ма да нам министеријални листови о том ништа не јављају. Питање је сад, хоће ли ова од пријатељске државе помоћ благовремено доћи?
Маџари су знаменитиј напредак учинили, то се одрећи не може. Они су знали аустријске војводе у Пешти преварити, и пут к Коморану добити. Ослободе ли, или обседну ли они тврдињу ову, тад' је њи победити много теже, него што је то били пре једног месеца или пре неколико дана. Из овога изгледа помоћ је Русије cада Аустрији нужна.
Англија, која је на долазак Руса протестирала, сад је своју политику променила, и у неким прикључењама много ће се више послушнија показати него пре, само да свој утицај у Италији задржи. И од ове стране је Аустрија обезбеђена. Француске језуитско-легитимички министри са свима силама раде на обновљењу Бурбона, републике лутка-президент сматра се такође само као подножје Хенриха V. Министеријум ће истина неке ноте с Аустријом имати, да задовољи народ, пак даље ништа. Дакле ни од туда никакве опасности нема.
Немачко је јединство у најдаљем удаљењу заостало, у Павловој цркви у Франкфурту говорене су речи, на које ни једно правителство немачко не сматра – сабор Пруске заседава у обсађеној вароши, неповерење између народа и прављенија ослабљава Немачку, и по томе је Аустрија од ове стране безбедна.

[JASON]

Србске Новине, бр. 35. oд 23. Априла 1849.

Ово је грозно, крваво време за народ србскиј у војводству. Срем је пун страдалника, па ови мученици траже спасенија и у нашој земљи; у Вишњици су многе гомиле; по Београду свуд се поворке нејаке, голе и босе деце показују, хлеба ишту! Хоћемо ли ми без саучастија ово гледати? Да нећемо – показали смо зимус, када је позив изишао за помоћ Банаћана, кои су тада прибежишта код нас потражили, листе су пуне приложника биле. Они исти, кои су зимус печатан точан рачун од они прилога показали, позивају овим сваког Србина, да помогне својој страдајућој браћи, чим кои може. Листе су отворене, једна у читалишту, а друга код учредништва београдски новина, па нека нико понуде не чека, нека се уписује, и најмањи прилози примају се. Дајте браћо! помажите; кои има места у кући – нека прими бедне без крова; кои има хлеба – нека шиље, нек раздаје. Има добри људиј, кои нам у том могу за пример служити. Саветник Стеван Стојановић од неколико дана шиље у Вишњицу хлеба гладној сиротињи.
Погранична места поред тужног војводства нек' примају браћу братски, а из унутрашњости надам се да ћемо одзива наћи, као што су нам се зимус честити Неготинци одазвали. Ми ћемо и сад точан рачун од прилога држати и после обнародовати; но Бог много бољиј рачун од добри дела држи. Одзивајте се Срби!

Цело ратовање против Маџара у последње доба имало је несрећни излазак. Ми морамо признати, да ствари од свију страна хрђаво стоје. Царски ђенерали због своје нехатости метнули су на коцку судбину монархије и народа. Но ми морамо и слабе стране наше упознати, нити хасни што, исте прикривати, шта више то прикривање много више шкоди, него кад се цела ствар јавности преда. Ми ћемо свагда ствари онако, као што стоје, са независним мненијем пресуђивати, јер само такав искрен начин за пробитачан држимо.
Аустријске новине биле су до сад свагда препуне победама, које су над Маџарима одржали царски ђенерали, а да ово ни у полак истина није било, засведочава ретирада целе царске војске. Оваковим лукавством варали су цео свет, и несрећне народе аустријске, кои никада нису знати могли како ствари стоје, а ко је други патио због тог незнања него кукавини народи?
Докле су се аустријске новине у разглашавању победа царски надметале, дотле стране, особито пак француске, једнако су о победама маџарским трубиле. Па нека је само трећина истина, што се у овим последњим пише, па би се из тог закључити могло, да је аустријско-маџарски рат са ползом Маџара готово окончан. Тако у француским новинама 'La Presse' саобштавају неко званично известије ђен. Дембинског о биткама последњим, у коима се даје на знање, да је аустријска војска на свима точкама потучена, да су Маџари освоили 26 топова и преко 3000 људиј заробили. Колико у томе истине може бити, нећемо претресивати, но само примечавамо, да из свију движенија аустријске војске види се, да је иста царска војска у највећој забуни, а Маџари све већма напредују. Банова војска принуђена је ретерирати, и то на врат на нос; Срби ће је као браћа дочекати, па када узајмно своја огњишта буду бранили, онда нека цела Европа гледи, какава су Србљи и Хрвати чудеса чинити кадри, па нек' се онда од њи учи војевати Виндишгрец са целом његовом ђенералском кумпанијом.
Чујемо, да су наши бегунци из Бачке у Осеку обезоружани били, и то на заповест ђен. Треберсбурга. Дакле бедна наша Србадија, поред свега тога, што је толику крв за Аустрију пролила, што је сво имање своје жртвовала, од солдатеске аустријске јошт такове јаде претрпити мора. Бегунцу србском је оружје последњи остатак имања, па и тога се лишава. – Ми се чудимо журналистики хрватској, што не примечава та самовластија, и не опире се живо таковим злоупотребљењима. Та што се данас Србима ради, то ће исто сутра и са Хрватима чинити.

[JASON]

Војводство Србско.
'Напредак' саобштава следујуће известије из Земуна под 19. Априла: 'Због тога, што наше народне ствари иду натрашке у ратном и дипломатичном путу, или због тога што нам је Перцел комад Баната, сву Бачку и половину шајкашког батаљона попалио, с једне стране; с друге што нам се наше народне власти укидају и што нам се место нашег управитеља комисар царскиј даје,узрујо се је народ наш јако. Кривица се пребацује правителству. Да се невољама тим доскочи, да се поверење народа спрам свои властиј поврати, састали су се неки људи и у договору са местним одбором Земунским закључише јуче искати од патријарха:
1.Уставно, одговорно правителство:
2. Скупштину народну за дан 1. Маја;
3. Оружање народа.
Јутрос су ова захтевања са пространим доказима а од множине чланова местног одбора и лица из други крајева наши лично предложена. Страх је обузео многе, да неповерење народа спрам правителства неузме непријатан правац. То је св. патријарху саобштено и због тога искано да се поменуте точке изврше ради спокојства народа. - Састанак је био дугачак, Патријарх, када му је казано да је неповерење у народу спрам правителства, говорио је, да ће дати оставку. У осталом рекао је да ће гледати предлог истиј уважити.

Са Тисе. Самовољноство, гордост, самољубље, неуредност, раскоштво, неслога, удаљавања народни људиј, и крајње неразумевање политике наше јесу коренити узроци страдања нашег. Мени није жао поједини људиј, но ми је жао народа, кои својом главом туђе погрешке плаћати мора. Ми видимо, да смо од свију страна остављени и преварени, а данас и од они, за које смо највише жртвовали. Од свуда смо притиснути, са свију страна пропаст нам угрожава: хоћемо ли дакле очајавати? хоћемо ли се предати крајњем мртвилу, да и ово мало свести, које имамо, изгубимо? Не, надање у Бога! јошт нисмо изгубљени. Најпре и најпре треба све људе, кои народног поверења немају, на страну уклонити; треба на врху правителства највише до 8 људиј поставити, ови ће се најврстнији и најпоштенији из народа изабрати, и народу за дела обшта рачун давати; најстрожији закониј ред од тога часа поставити, и све без разлике војеној служби подврћи. То је, што нас јошт једино из мртвила и од коначне пропасти избавити може. – Ђ. Р.

[JASON]

Из Срема, 12. Априла. Данас сам се десио у једном селу, где сам усамљен, с прозора из куће неког пријатеља мога, гледао једно печално позорје. Спровођен је к гробу јединац син у родитеља свои, осамнаестолетниј младић, кои је у сремском резерв. батаљону као војник служећи, пре осам дана лицем на ускрс наш у Сасама разболио се, и неимајући ту никаквог лекара, отуда је, у вече светлог петка, од родитеља свои уполак већ мртав кући донесен; прекјуче је Богу душу своју предао, и данас остаци млађаног тела његовог спроводе се, праћени од множине светло обучене обојег пола младежи наше.
Ово печално позорје гледајући, а у истиј мах мислећи на бедниј наш, на све стране страдајућиј и губећи се народ србскиј, нисам могао туги срца одолети, но из гласа зајецао сам се, и после дужег јецања једва ми тек једна јошт надежда на Бога, на правду на милосрдије његово, кадра бијаше јецање зауставити, сузе засушити. Тек што сам мало тако у стање душевне утехе повратио се, а држећи баш ваше новине у рукама, и нехотице појави ми се та дужност, да и од моје стране нешто, што ми грдне ране срцу мом задаје, средством истим саобштим.
Колико јуначки србски синова на пољима талијанским, угарским и др. за цара свога и целокупност царства његовог, а у војводству покрај ови узрока јошт за слободу живота свога народног борећи се, и с црном земљом прерано састаше се, и састају се; но ова грозна околност и опет не задаје врло тешке ране срцу моме, јербо знам, да без жртава нема спасења; али ми је много теже, што покрај пријатеља толика невина бачка чеда црна земља покри; па јошт и ове горке несреће, које су уједаред и изненада догодиле се, опет, чини ми се, мање ми боље срцу задају, колико ово, што у средини самој нашој, ни на боишту, ни од непријатеља, ни по самој немарности, но разслабљењу нарава наши, по гордости нашој, по нас и чрез нас саме, на свакиј дан страдамо, изумиремо, нестаје нас. Ономадне на светлиј четвртак троицу стрељаше у Иригу, сутрадан у Митровици опет двоицу, и колико њи одпређе и не давно У Вуковару, и по другим местима, и све Срби Србе? Притом по свима овуда сремским местима, а нарочито онима, која су близу које вароши, има већ неколико година, како мало које године више не умре из средине народа нашег србског, него што се роди. И ово су оне најцрње околности, које ми не само срце, но и саму душу моју на поље цепеју, и онда сувише, кад јошт помислим, да томе злу по могућству доскочити јошт за дуже времена неће се моћи, а како се о том до данас радило и ради, зар и никада? (Продужење следује.)

[JASON]

(Продужење.) Пре две године случајно присуствовао сам у Вел. Радинцама погребу једне старице, родитељке фишкала Контића. Враћајући се с гробља добриј ондашњиј свештеник почео се жалити, како му парохијани, и онако мали числом, све млади умиру, како је гробље местно пре три године на ново заутето и обграђено, и све већ напуњено, и како је сваке године већиј списак умрши него крштени. На ово окренуо се Контић к присуствовавшим ту старешинама ондашњим и запитао: 'Бога вам људи, кои је узрок, да се тако овде умире?' Неки из средине њиове, бивши више година местни кнез, кои је и читати и писати добро знао, а сад већ и он он покрај све младости и здравог састава тела свог у земљиј лежећи, по имену Тимотије Вилић, у име остали одговори: 'Господине, ми мислимо, да је вода наша не здрава томе узрок.' На овај одговор прихватио сам реч ја, с тим питањем: 'Бога вам, кажите ми, је ли пре двадесет и неколико година, у колико је мени, као у оближњем месту живећем суседу, познато, пуно ово место стариј људиј било и у свакој кући?' Одговорише ми: 'До душе јест, било је баш онда тако.' 'Хе, па како је могуће то, да сада вода, и то у Вел. Радинцима, где су извори, и где је вода као суза бистра, качество своје примени и у једаред не здравом постане?' На то они заћуташе, а ја сад продужим: 'О господо и браћо моја! ја би рекао, није томе вода крива, но све је у томе, ја би рекао, ово узрок, и то, како у Вел. Радинцама, тако и у Вогњу, тако и у Путинцама, тако и по свим другим местима: пре двадесет година свакиј старешина кућевниј , а по његовом примеру и омладина, почем су шест дана у раду, пак у умереном трудова свои уживању провели, седмиј би дан опет у цркву ишли, и до свете нафоре ништа окусити неби хотели; а после цркве и нафоре сви би у скупу обедовали, после обеда поодморили се, затим би изишли мало у друштво на сокак и у коло, ту би се поразговорили и невино провеселили, после чега кући зарана повратили би се, и мало сви скупа повечеравши предали би се покоју, да сутрадан опет под управом кућног старешине свога на дело и на делање здрави пођу. Знате како наша црква пева: в пост, бденији и молитв' – на које Тимотија придода: 'небеснаја дарованија пријим.' - 'Ха, одговорим му ја – небеснаја дарованија пријим – а која су то 'небеснаја дарованија'? Живот, здравље, срећа и свакиј напредак! Али данас по несрећи није то тако; но пре зоре, јошт ни прво звоно на јутрење зазвонило није, а чујеш где кола за колима лупају, одлази све живо у варош, и навластито старешине, имали шта пазарити или не; но само ма под каквим изговором. Како тамо приспу, одма у крчму, пре зоре почне се сад ракеисати, и раскошствовати у јелу и пићу, пак тако до мркла мрака; сутра се дан опет тера мамурлук. У таквом блуду се и деца зачињу; ту нема живота, ту нема здравља, ту нема ни среће. У Руми, а тако и у Митровици – окром што у сваком месту има по једна и две крчме – има можда више од педесет крчмиј, и све су у дане недељне и празничне пуне, а цркве празне. У овим варошким местима има само три свештеника наша, а толика мложина крчмара, пак сви ови и боље и спокојније ни с ким немају цинцарања, јер готово за готово дају – а и светлије живу, него ли тамо наши свештеници, а навластито они, коима од стари ништа није остало. Крчмаре пак из ништа обогатисте, покуповасте ијм земље, куће, двокатнице, и све вам то није тешко; а тешко вам је, и то врло тешко, Богу божјије, цару царево давати? И колика само злочинства крчме породише? Јер у цркву неходећи многе остави страх божиј, многи научише се раскошствовати, више трошити, нег' што могу заслужити, од куда наметне ијм се нужда та, туђе добро пожелити, и ово каквим таквим начином себи привући старати се; притом крчме показаше се као најзгодније место, а дани свечени као најудобније време за скупштине, за познанства, за договоре свију злочинаца; злочинства појавише се на све стране; а од туда угледасмо преиспуњене тамнице све највише нашим људма, и видосмо једног за другим то имањем стари свои, то многима главом својим плаћати. Немци, Маџари, Чивути насељавају се, заузимају наша добра; а ми све са горег на горе, и свакиј дан падамо, губимо се, сва мање нас је.'
Позорљиво све ово саслушавши одговорише ми: 'Бога ми, господине, све право говорите; наши стари заиста су ишли у цркву и чекали су нафору; али шта ћемо, кад је данас некакав проклети обичај изишао; а и власт је наша крива, која допушта, да у дане недељне и празничне вашари и трговине бивају, а не у друге дане, и која не пази на то, да у крчмама само они прибежишта нађу, кои су путници и кои нужду имају ту мало опоравити се.'
Оваки су били разговори путем, с гробља идући, у Вел. Радинцама; коим разговорима да ће и противни мненија у народу нашем бити, не могу се не надати, а нарочито да ће довољно наћи се правдобранитеља, кои ће крчме и крчмаре под заштиту своју узети. У Буђановци пре пол' друге године посвађаше се биљежник и крчмар местниј око једног стола за певницом у цркви. Надлежна свештена власт пресуди, премда је с крчмареве стране кнез с кметовима био, да је прече биљежнику, кои и појати зна, за певницом стол, него крчмару. Летос пак кад је слобода и влада нека демократична у руке старешина обштински пала, крчмар у толико тријумфира, да је биљежник из службе најурен, и отуда у Руму без ухлебљења преместити се морао. Кад су овако крчмари већ духовима местни старешина превладали, како и правдобранитељи они довљно за себе не би могли наћи? Но и ја иј браним, јер иј ни мало не кривим, почем знам, да и код други народа има крчмиј и крчмара, само не знам, да ли у толиком броју, а и свакиј човек себи је рад, и гледа како ће боље живити моћи. Но притом не може се на народ наш (a potiori fit denominatio) кривити; а много мање јошт његови духовни пастири; на које је – како се за несрећу какву и развратност нарава у народу нашем спомене – толика бивала вика у негдашњим Павловићевим новинама.
И ја би се усудио сву кривицу реченога зла на политичну власт и баш на саму, од које је ова зависила, досадашњу владу бацити, која је нас занемарила, ни у чему нам на руку није ишла, оставила од нас свакога самом себи. Она није марила, нека би и неколикољубимаца њени нуз нас страдало, смо нека ми страдамо. Она која је требало да све поданике своје равно сматра, и с њима тако, као отац с децом својом поступа, пак да све оне, кои добрим отеческим саветима не покоравају се, и строжијима средствима изводи на пут добродетељи, и на пут обште среће и напредка, и која је у том добро познавала важност цркве и школе, а познавала у исто време стару вољу народа нашег, која је пастирству одана, пак за цркву и школу није толико доспела, - у место да ово власти и снагом својом гледају поправити, јошт је допустила, да све оно међу народом нашим бива, што ће га моћи телесно задовољавати, разслабљивати, а од цркве и школе, и тако од душевног развитка, за кои је управо човек на овај свет створен, удаљавати га, и тим већма упропашћавати. (Крај следује.)

[JASON]

(Крај.) Ако бисмо кадгод собствену владу нашу и праве отцеве и пријатеље наше стекли, то да би се доскочило горепоменутом губитку нашем, нуждно би било, по непресудном мненију моме, одма и пре свега:
1.) Забранити вашаре и трговине у дане недељне и празничне, и сва судејска места заједно са дућанима и крчмама онда по васдан затворена држати, као што је то обичај у другим управо срећним државама.
2.) Сву младеж до 12 година возраста за школу, а више овог све без разлике и строжијима средствима за цркву приволети, јер свештеници и учитељи нису богови, да и одсуствујуће учити могу.
3.) Свештенике и учитеље у таково стање поставити, да заиста званију своме задоста чинити могу; а нарочито на то ићи, да се наш христијанскиј свештеник сматра као духовни пастир у самом делу, пак да он као досад покрај свештеничког позива свога не мора бити и цинцар некиј с којекаквим тевтерима, и продавац и занатлија, и скотовођа, и земљоделац и кочијаш, и све и свашта, и напоследку нико и ништа.
Неки се чуде, зашто у Србији богослови нерадо у свештеничко званије ступају; а ми се овамо чудимо, како и ко тамо, кои се иоле чему се изучи, код толики слободни, сталном платом снабдевени званија, и код толики одлични заната, која сва Србину тамо свуда отворена стоје, к званију овом критичном, при садашњем његовом јошт од турски времена заоставшем устројству, склонити се може!
Свештеничко званије, оно је право и једино чистонародно у народу нашем званије, и због тога по свештенству нашем мери се карактеристика целога народа нашег; какво нам је свештенство, онакав нам је и народ; и ако свештенство не сподоби се ући 'у скинију свиденија', т. ј. у место свето просвештенија и добродетељи, то бадава трудићемо се масу народа тамо увести, пак и покрај сви школа и многи новина наши опет ћемо и у књижеству, и у художествима, и у радиности и у свему добром задњи остати, и народ ће наш за навек туђим учеником, а нигда учитељем бити.
У Загребу изишла је прошасте године у Мају месецу књига једна под насловом: 'Србин пред дверма народног сабора,' која доста јасно излаже недоскудице народа нашег у цркви и школама, и предлаже средства, како би овима доскочити се могло; по мненију моме добро би било, кад би се ове при новом устројству цркве и школе наше држали; за које неби требало питати масу народа, која само на подобије Одисејевог Грила у блату, при свом старом навичају свагда остати жели. Кад би смо ову питали били, то ја се сумњам, да ли бисмо и правителство и какви год властиј имали; но кои је јачиј, онај би био свагда и старији.
4.) Отдељавати притом ваља кукољ од чисте пшенице, отроване удове од здрави, - да неби и ови отровали се, - из друштва грађанског. Турци у стара времена, да би разбојништву крај поставили, сваке године изаслали би по ког правителственог човека тога ради из места у место. Овај би у сваком месту, сабрав најодабраније људе, свештеника и остале старешине, од кои се има шта одузети и однети, испитивао би по реду за сваког осталог сажитеља, могу л' од њи кои за овога или онога добро владање добри стојати, и кад за кога неби поне двоица нашли се, да добро стоје, тај би одма био одцепљен од остали сажитеља и оправљен на далеко у морнарску или војничку службу, да се неможе овамо лако повратити. Овај начин истребљивати зликовце може се коме строг видити, но није толико строг, колико се чини, и колико је праведан и спасителан за обште добро; а и тако је много паметнији и бољи, него ли овај, кои се до данас у сремској жупанији набљудавао, и по којему судац окружниј или кнез местниј с неколико себи повољни људиј, кога је хтео, онога је за подозрителна и опасна прогласио, и у војнике дао, а највећи зликовци, кои су му сродни били или препоручити му се знали, код домова свои на миру су остали.
5.) Такође примање митова ваљало би да се под најстрожијом казни и свештеним и политичним чиновницима забрани. Наши вармеђаши од митова су живили, и богатили се, ал' су и покрај ти, благодетелствујући зликовцима, страшно народ наш простиј – на све склоњениј – развратили, упропастили. Недаш ли вармеђашу мита, неда ти он суда: све се изговара на многе послове, све да нема каде, све обећава, а суда недаје; и ако га какогод једанпут и после дугог времена, често и после више година, пак после многог мољакања и писања какогод намолиш, да ти суд даде, а он ти овај даје не по правди, но онако, како твој кривац, кои није се уздао у правду, но на митове, жели и хоће да му се суди. Несрећниј овај обичај и дан данас неки од старе аристократичне владе заоставши вармеђаши упражњавају. Ја сам баш сам дао се из доставерног источника уверити, како данашњиј окр. р. судац И. С. највећим зликовцима propter certum quoniam благодејствује, њи из тамница, њи из војника, где су са осталима уписани, пушта, к себи, да му раде, узима, и свакојако од боишта заклања иј; а друге невине сиромахе, ако су само оклеветани пред њега дошли, без икаквог испита, напаствује, веже, затвора, на боишта оправља, самовластно и после подне, пред саму ноћ, пак без икаквог суда, на клупу поваљује и по тридесет и више батина удара ијм. За овако жалостну правду србску и од више страна слушајући, шта ли сам пута уздануо и помислио: тешко ли си га нама и нашем потомству, ако при овакој правди останемо! Сад нека ми каже когод, ко се сме одржати, иде ли само пред оваквог судију, да му мита не носи; јер зна напред – а то је баш и воља судије, сваком на знање дати – да без мита суда добити неће, нити ичега другог, окром ако добије празна обећања, презрење, грдњу, или срамоту, да и саме батине.
Овако политично-разбојнички отимајући од сиротиње, како да то ову не нагони на то, да и она своим опет тако исто богомрским начином не постара се штету своју накрмити, имајући јошт у место оног у буквару изречења: 'Бојсја Бога, твори право, и небојсја никога,' већ у пословици својој ово: 'Подај господи, пак чини шта хоћеш, и небој се никога.'
6.) У след реченог и најстожије казнити ваља самовластност судије, и притом узаконити, да под лишењем ухлебљења свакиј ма ког реда судија најдаље за четрнајест дана дужан буде свакоме суд праведниј дати, а батине коме ударити, само великом суду да пристои, а не надувеном једном судцу. Правителство наше, које је истина привремено, али зато опет снажно, ваљало би да другчије на садашња судејства наша пази, да неверује сваком благоглагољивом ласкатељу, но да средством свои безпристрастни људиј испитује свакога чиновника његова дела. Овако као што је данас, не слути на добро.
7.) Кад тако покрај школе и цркве, и покрај строги законити уредба народ наш на предспоменуто место просвештенија и добродетељи постави се, онда ће тек он моћи се и сујеверја лако отрести, и у болести неће тражити којекакве врачаре и гаталице и њиове врачбине, но честите лекаре, и она лекарства, која је заиста света воља божија изволила одкрити здравом разуму човеческом, пак и онда ће тек, знајући поштовати другога човека и његово имање, тако, као себе и своје, али за сад само онакво, какво је у кнежевини Србији, за наш народ и са ове стране Саве, може спасително бити.
И ово су само мненија моја, порођена печали за посведневним губитком србског народа нашег и обелодањена зато, да би само надлежно правителство и просвештенија класа сународника наши на речену најцрњу србства несрећу вниманителна учинила се.

[JASON]

У Вршцу, 7. Априла. Данас су по заповести патријарха прегледана писма епископа Поповића, која су досада под печатом била. Што смо напред знати могли, то се у писмима и нашло, то јест ништа чим би заслужио, да ову судбину трпи. Ми се у осталом радујемо, да је св. патријарх заповедио, да се његова писма прегледе; ваљда ће се један пут почети изслеђивати, шта је учинио и зашто је у намастир одправљен, јер досад није никакав испит учињен, и зато није чудо, што смо ми Вршчани у недоуменију, зашто је из Вршца кренут.

Од Дунава, 20. Априла. Смутним околностима окружени, разгледамо се на све стране, и очекујемо од нашег правителства енергичне кораке, да би се грозећим опасностима доскочити могло. Особито свију очи упарављене су на св. патријарха, кои би у овом одсудном магновенију за народ многа добра учинити могао. Но св. патријарх је само поједино лице, и не може све угљеве нужде сам своим очима угледати, зато би за народ добро било, кад би му на помоћ била такова лична околност, која и памети и срца довољно има. Но околност срећну редко је кад имао св. патријарх. Ово је већ и код иностранаца позната ствар, па се цео свет томе чуди. Тако у последњем броју немачки загребачки новина некиј земунскиј дописатељ између осталог следујуће о св. патријарху пише: 'Патријарх, кои се овде са своим дворјанством и целим правителством налази, оздравио је од неке мале бољетице. Сиромах господин, начинио је себи задатак такови, кои чрезвичајно напрезање изискује. Он је зато готов, терет ови брига млађем, јачем, и удобнијем рамену поверити. Његова околина, људи не знатног имена и гласа, само су лутке, над коима он деспотично господствује, и као канцелисте иј употребљава. Ово је данашњиј правиј образ србског војводства.'
Ако баш и неможемо допустити, да је такав образ србског војводства, онда бар допуштамо, да је образ околности патријарха доста чемеран. Запитајмо само ко је у околини патријарха? понајвише његова канцеларија, која се своим званичним механизмом забавља. Па ко јошт? види се излазити и улазити лица кисела, коима се ил' воздух около св. патријарха не допада, ил' се они св. патријарху не допадају. Један Јован Станковић, народни секретар, директор канцеларије, и полковник, понајвише се около св. патријарха врзе, и многима се чини, да је у њему поверење св. патријарха усредоточено. Ово је заиста најнесрећнији избор св. патријарха. Јован Станковић, полковник, истина да зна лепо и много говорити, јоште више писати, ал' мало мислити. Он ни у каквој струци темељног знања нема, ал' кои га види, кад се разбације, помислио би да сама Соломонова мудрост из њега тече. Овај човек мисли, да је створен за велику какву ролу; сад је већ полковник и секретар, по свој прилици нада се да ће данас сутра 'лордканцелар' војводства постати. Станковић зна празноречијем и сујеречијем своим фолијанте архиве војводства испуњавати, тако, да архиву правителства 20 кола неће однети моћи, ал' шта је у њој написано, то ће само 'полковник' знати. Кад овако слаб човек секретарише код св. патријарха, онда се не чудимо ни најмање, што дописатељ загребачки новина над околином св. патријарха јадикује. Добро би било, кад би св. патријарх увидио празноћу свога лајбсекретара, и способнијег наместио, да се пред светом не женирамо. Прошла су већ она времена, кад је могао један феишпан вицишпаном начинити свог пандура, само зато, што је знао добро вербунгош играти.
Ја нећу да одречем оно, што ком принадлежи, па зато ни Станковићу, у чем је мајстор, ал' свакиј мајстор нек' остане код свог руфета. Станковић 'полковник', по мом мненију, боље би било да предаје као професор Мразевића граматику са 'јери иже со слитноју,' а нека секретарство другом преда. - Д. У.

[JASON]

Из Панчева, 21. Априла. Из поузданог извора могу вам јавити, да мајор Јован Стефановић, кад је неколико дана после одржане над непријатељем победе код Вилова, ex politicus ratoinibus наваждењем махијавелизмом Хердија у Бечкереку изван сваког дејства провести морао, царску службу оставио и као честит Србин, службу код наше војске примио. Ко Хердија и уплив његов на ђен. Тодоровића не познаје, кои замке оне, које је истиј за цело време њиовог у Банату бављења народу нашем плео, не увиђа, тај заиста ни поњати не може, како смо Бачку и Банат изгубити могли. Ја не знам шта смо Богу, шта ли онима, кои су нам Хердија послали, сгрешили, те сву срећу народа у руке заклетом непријатељу нашем положише. Само његовом упливу и његовим плановима може ђен. Тодоровић благодарити, што је славно име 'ђенерал фон Рикверц' задобио, и чудо дивно, да га се јошт као пијан плота држи. Но о славној ретиради банатској, као и о свима поступцима како једног тако и другог првом приликом нећу пропустити вам јавити. За сад вам с чистим срцем исповедам: тешко свуда своме без својега!

[JASON]

У Земуну, 21. Априла. Книћанин је освоио оба Бечеја и код Меленаца Маџаре потукао, сатеравши иј у један рит и разбивши ијм на Тиси један пароброд. Да није по несрећи познатиј ђенерал 'фон Рикверц' из Бечкерека ретерирао, већ са Книћанином се сајузио, неби Маџар ни један главе изнео. Шта је с њиме било, и како су наши прошли – јошт ништа не чујемо. – Данас је патријарху предстала нека многочислена депутација, захтевајући: да правителство одма скупштину сазове. Патријарх је одговорио, да и сам увиђа нужду скупштине, како бан дође, да ће се одма држати.
О оставки честитог Србина, мајора Јована Стефановића 'Вестник' овако пише: 'Како је ђен. Тодоровић без битке Бечкерек оставио и повукао се у Томашевац, ту је држао војени савет. Херди закључи, да се и Панчево остави, а војска у Белу Цркву да иде. Саслушавши то и уверивши се коначно на шта се иде, мајор Стефановић  скочи, одкине свој царски портупе, преда ијм га и дође у Панчево. Панчевцима све то обзнани, а поглавито оне речи Хердија: 'Ја не марим за народ, нека се чува сам, ја ћу само да чувам пушке и топове.' - Стратимировићу је на велико незадовољство Шајкаша одузета команда, почем је командантом шајкашког батаљона постављен некиј црножућа Бунчић. Због тога је велико комешање међу Шајкашима, и говори се, да неће под Бунчићем да војују. – Поред овога 'Вестник' јавља, да народу на обалама Дунава лежећем нит' оружја дају да се брани, нит' му бродове шиљу да се уклони. – Бем је обколио Темишвар. – Војска банова ступа к Осеку, а с друге стране корпус ф. м. л. Малковског почиње по романско-банатској краини ширити се. Овим поводом биће на скоро Банат од упадши бунтовни хорда очишћен и угњетењу тамошњи житеља крај положен.