Српске буне

[JASON]

Хрватска и Славонија.
У Карловцу, 13. Априла. Неповољни гласови са свију страна овде стижу и Бог зна шта ће с нама бити. Код нас чујемо опет неко ново подизање војске од двадесет и неколико батаљона. А незнам куд ће. По данас добивеном писму из Далмације, личкиј другиј батаљон кренуће се, и то што најбрже може, из далматински градова и вароша, па полази у Реку и Сењ, а по томе к нама, а и даље. Бог ће нас од беде ове избавити! Ми видимо, да ће истом сада рат озбиљнији и силнији настати. Сад предвиђамо страшно крвопролиће, но међутим зло и наопако по све великаше, јер у текућој реци крви – окупаће се и њиова срца, да покају смртне грехе!
У Далмацији за србство зло и наопако – ни у Турској нема таквог опачила. Да могу, би нас прождрли у капи воде, а око тога и настоје. Јадна браћа свуд' ли страдају – али: у Бога се надамо да ће васкрснути наша слава и сложити наше силе у једно. Само сложно милиј роде! а одпаднике онамо куд' и прве штенце. Тровати се онда народ неће, но ће наша напредовати срећa.

У Загребу, 16. Априла. Наша депутација зачама у Бечу, нити знамо шта ради, шта ли ће израдити. Чусмо ови дана, да је отишла у Холомуц, ваљда да тамо министрима представи поверена јој дела. Све ми мислимо, а мало чему се надамо. Разумевамо по мало толико, да ијм министри одговарају, да сада не могу ништа учинити, док се овај рат не сврши. Леп план – Бог да прости, а особито за нас! Сад недаду а ако јој испадне за руком победити, онда ће само високопроклета милост постати, од које треба да се као од живог огња чувамо. Као што нас дошавши из Пеште уверавају, бан је већ у Славонији, али само са 10.000 војника! Можемо ли то веровати! Знамо опет, да је наше несрећне браће граничара много на маџарским пустарама заостало, но шта да чинимо? Ништа друго до једна правда божја може нас спасти, а ми смо сами не обавестни за такова предстојећа велика дела. – Но опет ће се дух наш пробудити и сећи редом душмане клете, кои нас и у нашој кући газе. Свакиј нека буде готов вратити великиј дуг.

У Загребу, 17. Априла. Непрестано крца војска из Истрије, из Далмације и креће се у Славонију, а где ће се концентрирати – није познато. Жељно смо очекивали, да ће по неким гласовима бан и Загреб посетити. Пароброди стоје у Сиску готови да војску преносе. Јуче је стигао један батаљон принца Леополда, у ком су понајвише Талијани Фирланери. Наши се маџарони радују и скоре вести добивају. Они знају већ, да су Маџари у Пешти, они знају да је војска сва преко Дунава ретерирала и да Маџари добро напредују. – Добивамо гласове, да ће скоро Маџари на Драву приспети. Чујемо и то, да цар Фердинанд хоће опет да се поврати на престол, доводећи узроке, да он није добровољно одступио, но наговарањем противмислеће партаје! Видимо свакојако, да ће јошт свашта бити. Код нас се све на стару систему дотерује; но сад се мало замишљени находе и свашта гатају.
Из Далмације нам јављају, да је Кастел-нови, у Боки Которској, приспео један грчкиј бриг са грчким барјаком и 200 оружани људиј, т. ј. Талијана и Маџара – куд ће? шта ли ће? не можемо знати. Из Далмације скоро сав гарнизон оде, нити се зна како ће и нашто ће све ово испасти. Хрђаве последице пред очима видимо и мораћемо доста јошт претрпити. Трговина не напредује, новаца нема, но подрта хартија, коју нико радо не прима; али је доста кад се мора. О развитку србске народности у поморским крајевима нико се и не брине; но стара отрцана слепарија јошт нас за нос вуче, а докле ће – не може време определити, нити пророковати.

[JASON]

Из Далмације. Тек нам се данас ублажи чемерна туга, која нам је душу стегла, од кад јадне добивасмо гласове за тужну Бачку, за перивиј овај Европе, ублажи нам се надеждом, кад дознасмо, да су се славни Книћанин и Стратимировић управе народног воинства примили. Ова ће два велика и родољубива Србина, уздамо се у Бога, оправдати поверење и надежду целог србског народа, коју овај у опасна ова времена ставља у ова два верна своја сина. За ово нам јамчи врло војено искуство, особито првоспоменутог предводитеља, и жарко и искрено родољубије обоице њи. Нека ијм милостивиј праведниј творац у помоћи буде, намеру и цељ њиову благослови; а поврење и послушност народа србског нека ијм узастопце следи. Овом приликом у љутој овој незгоди Србин познати и уверити се мора, да је тешко свому без свога. Дојакошње жалостно искуство, и некадашње страдање, нека му очи отвори, и отворене и бдителне за будуће уздржи! Из овога нека правац себи одабере, овим нека ступа, добро испитани родољуба, нек се држи, и њима цело поверење дарује.
Будућност је твоја, народе милиј! под густом копреном јошт. Mного труда, зноја и крви стаће, док на чисто изиђеш, док својост своју од туђи частица очистиши чисту и препорођену себи обезбедиш. Али неочајавај, тешкоћом задатка се неплаши: моћ је твоја велика, кад је са сталном тврдом вољом саједињена; препоне ћеш победити, - што веће ове, то славније за те, - намеру ћеш твоју докучити, јер је с тобом правда, и истина божја, која те у предузећу твоме уздржава, распаљује, подкрепљава. Само се чувај швабске обмане, чувај се сладки речиј они, кои у срцу јед, а на устима мед носе, кои су научни крв твоју пити. Познај сада, познај све, што је твоје: биће и у твојој шеници кукоља, чисти га, треби га; - својости се своје држи, не обмањуј се туђинством – обману си ову тешко платио – сваком своје а теби твоје. С. П.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Аустрија.
'Обштиј новинарски курир' саобштава следујуће: 'Из једног извора, којега природа нама никакве сумње не даје, разумели смо, да су врло пријатељске депеше стигле кабинету пруском из Беча, у коима се аустријско правителство готовим изјављује саизволити, да се немачке царска круна пренесе на кућу Хоенцолерна, под тим условијем, да би се одма пруска спомогателна војска у Угарску оправила. О одговору пруског правителства нисмо ништа дознати могли.'
Писма из Беча као известно јављају, да је правителство аустријско помоћ од Руса искало, и да војска руска у два одељења већ прелази у Угарску. О овој помоћи кажу издао је цар рускиј проглас велећи, да шиље 120.000 војске против Маџара. Смисао тога прогласа тај је, да садашњиј рат – није рат Маџара против Аустрије, није рат слободе против угњетења, већ рат разорителниј против друштва грађанског целе Европе, и тако да се њ. величество побуђеним осећа мир и поредак повратити. И зато тај корак не сматра као интервенцију у туђем делу, већ као свој собствени задатак, кои ће о свом трошку решити.

Угарска.
Ђен. Велден са главном армадом стои код Ача близу Коморана, Чорић са својом бригадом код Острогона, Волгемут са своим бригадама више Ђура, Гергеј пак са својом главном војском заузео је позицију код Најхајзела, одавде се све већма Коморану приближава.
Априла 26. п.р. около Коморана станујуће војске нека част била је од Маџара нападана, но царска је војска под Шимунићем после крваве битке Маџаре натраг узбила.
У Пешти је дрвениј мост изгорен, а каменитиј покварен, и тако је између Пеште и Будима сво саобраштење прекинуто. У Пешти је заостала једна кумпанија граничара, која је после од Маџара заробљена и злостављана била. Говори се да ће иј међу хонвидце разделити. У Пешту је дошло неколико стотина хусара, и били су с великим ускликом дочекани. У Пешти се свуд маџарски барјаци вију, а напротив на будимској страни виде се топови наперени.
Најновије вести јављају, да бан долази у Осек и заповедаће са својом војском као независтан војвода јужноугарске војске. Он води са собом две оклопничке регименте, Валмоден и Хардег, једну регимету улана Сивалар, и бандеријалне хусаре. Говори се, да је царска војска већ и Будим оставила. – Кошут у Пешти држи сабор, кои је јошт из Дебрицина у Пешту на дан 12. Априла позвао.

[JASON]

Морава.
У Холомуцу, 14. Априла. Неколико чланова од румунске депутације под Шагуном овде се налазе. Кнез Виндишгрец отишао је на своје добра у Чешкој. Последњи моравски батаљон од принца Емила регименте, све сами рекрути, отишао је у Беч. Један батаљон царски пешака чека свакиј час на заповест да пође. Сад се састои наш цео гарнизон из једног батаљона Занини, једно-две кумпаније минера, и неколико кумпаније артилерије, свега 1800 – 2000 момака.
Прекјуче су једног Чивутина затворили, што је банкноте за дукате мењао, бојећи се, да није шпијун Кошутов, но после су га пустили, почем се доказало, да он тим тргује. – Путници, кои су на железници дошли, причају, да су Маџари већ близу Моравске, тако, да се ватре по логорима њиовим видити могу. Ја вам немогу описати, како се наши радикалци напредку Маџара радују, а што ми је највеће чудо, то је: да баш наши Славени највећи су пријатељи Маџара! То је истина, да човек у невољи мора се ма и с црним Циганином сложити. – Ја сам много пута мислио, да би за наше војводство добро било, кад би Србе, официре и званичнике, кои су у руској служби, натраг позвали. То ништа неби сметало Аустрији, кад и она сама стране људе у војену службу прима. А нашу рођену браћу, која су због подле политике своју земљу оставити морала, грехота би било на позвати, тим више, што у Русији има потомака знаменити стари породица србски, као: Монастерлије, Милорадовића, Емануела, Прерадовића и т. д. – Чује се, да ће на лето цар Никола у Шенбурн доћи.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Најновије.
Херди је уклоњен из ђенерал-штаба војске србске, а ђен. Тодоровићу одузета је команда. Командант војске србске сад је подполковник Пуфер, кои у народу поверење има; шеф ђенерал-штаба је ваљаниј и редкиј Србин, славниј мајор Стефановић. – Народа скупштина до кои дан ће се сазвати.

[JASON]

Османско царство.
На Суповцу, 13. Априла. Жао нам је што никаква добра гласа од ове стране нечујемо, већ само тугу и јадиковање, а особито на калуђере грчке. Ово је покор, што се од њи ради! Читајући пре у новинама, нисам могао веровати да се таково што од свештенства чинити може, које би свима осталима за пример служити морало. Но сад сам прилику имао уверити се о многима јошт грђим стварма, које би и саобштавати свету срамно било. Само ћу нешто за пример овде споменути.
На ову велику недељу преварена би у Нишу девојчица једна, те се потурчи. Мати њена разумевши овај случај, онако жалостна оде владици Јоаникију и замолисе, да је код власти по могућству и по дужности заступи, и подејствује на избављење кћери њене. 'Шта ми је стало, турчите се сви до једнога,' повиче владика, и појури жену с батином око куће. Овакови примери често се догађају. Он, владика, има једну воловску жилу, те муштра попове, кад му ћеф дође, а особито кад му с празним рукама и с празним џеповима дођу. Пошто иј се сит натуче, које обично у цркви бива, пошље иј у ар на кајање, и кад ијм се ту међу свињама у гвожђу досади, обрекну му златна брда, само да иј пусти. Па онда зађу у народ, те варају сиротињу јадну. А и како неће, кад оваке курјаке за вратом имају? На бденију на вел. четвртак био је пијан, - а неки кажу да је фантазирао, - уђе у олтар, па појури попове и калуђере, и тако побегну куд је кои могао из цркве. – Он се прилично и у трговину разумева. Тако, на пример, ако згодну прилику види, где му пазар добро може проћи, а он узме жену од мужа, па је превенча за другога. Ова шпекулација је врло пробитачна, јер без 1000 – 2000 гроша он то никада не чини. Попови пред њим и за њим иду као и други гавази, а кад у сарај пође, од тешког зора хоће коњма да иј погази.

[JASON]

Србске Новине, бр. 36. oд 26. Априла 1849.

Ово неколико речиј, с коима смо ономадне позвали, да свакиј, колико и како кои може, принесе на издржање они јадни Србаља из војводства, кои су у овом жалостном стању њиовом прибежишта код нас потражили, коснуло је већ срца неки добри људиј. Међу првима је Његова светлост премилостивиј господар и књаз србскиј Александер Карађорђевић, кои се на отвореној листи благоволио са 200 форинтиј сребра уписати, и то већ издати.
Ми можемо помислити, како ће благодарности тронута бити та србска сиротиња, кад за овај књажескиј дар сазна, и кад се он са осталим прилозима међу њи подели.
Нека знају дакле ти бедни страдалници, наши, да су на србској, братској земљи, па да ће браћа гледати, да ијм се у том тешком положењу колико толико помогне, а за сад не можемо се уздржати: да светлом књазу нашем најтоплију благодарност на овом штедром саучастију његовом не одамо.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Хвала Богу, у војводству народна ствар мало по мало опоравља се. Као што известно чујемо, Тодоровић, овај маршал 'von Rückwerts', лишен је команде над србском војском, а иста предана је вештијим рукама. Стефановић мајор постао је шефом ђенерал-штаба. Ово је срећан избор. Стефановић је човек народан, пун ватре и родољубија, храбар и искусан, поред свега тога што је јошт млад. Ко се неће опоменути победитеља Маџара код Неузине? Камо срећа, да правителство војводства свагда на оваковом народном путу остане.
Ђен. Тодоровић са његовим Хердијем није био кадар ни један озбиљан војничкиј корак учинити, него и кад није требало, све је ретерирао; по оваковој системи била би србска војска, као и Пухнерова, разбијена и у страну земљу изтиснута, па онда кад је маса народа непријатељу на расположење остављена, на част ијм све.
Книћанин, од Тодоровића остављен, кадар је био Бечеј заузети у најопаснијим околностима, ал' славан Херди и Тодоровић све у бегању спасеније траже. Само нек се ради онако, као што народниј интерес изискује, па ће србство и монархија спасена бити. Но, ако се буде војевало по аустријској системи, ту онда нема спасенија.
Ђен. Мајерхофер мислио је, да се најбоље може по његовој системи радити, т. ј. загушити преким судом све тежње народа, па онда ладнокрвно без сваке користи водити Србље на касапницу; но хвала Богу и озбиљности србског народа, кад се неда од ненародни људиј за нос вући. Доста је већ било којекакви туђи ђенералштеблера, доста су већ народу врат ломили, време је већ да та туђинска злоупотребљења престану.
Наравно да је то све ђен. Мајерхоферу на расположење остављено, да неби се стара злоупотребљења искоренила, него би се јошт нова и гора увукла. Наравно, да ђен. Мајерхофер за то ништа не брани, само да све по његовој ноти иде, но хвала Богу кад му се већ једанпут на пут стаде…
Ђен. Мајерхофер у благом мненију, да је сва сила у његовим рукама, и да све може чинити, своје дејствовање тим је започео, да узапти наше новине; да му је то заруком изишло, то би исто и у војводству чинио, а после тога би и горе што следовало; но Србљи нису баш плашљивци, да се даду којекаквим обсенама заплашити.
Па да запитамо ђен. Мајерхофера: зашто је хотео наше новине забранити? Ваљда зато, што смо на Виндишгреца и Хердија викали? Зар није Виндишгрец своим подлим поступањем монархију у опасност бацио? Зар се та истина не сме казати? Није ли Херди издаица, и народа и монархије, кад гледи ладнокрвно, како Маџари Србље кољу, па опет помоћ не шиље? Па кад је то тако, зар се не сме јавно казати? Или је ђен. Мајерхоферу зазорно, што комесаријате, и инквизиторне комисије не одобравамо? Зар се зато србскиј народ од лане за Аустрију бори, да му се вешала и кугла приправи? Зар се ђен. Мајерхоферу не допада, да се Србљин своим правителством управља, што је одавна заслужио, и што му је царском речи гарантирано? Зар се за то једи на нас ђен. Мајерхофер, што јавно потврђавамо, да је његова мисија у војводству излишна? Ако то ђен. Мајерхофера боли, то му не можемо помоћи, и сажаљевамо, што се у томе од наше стране његова жеља испунити неможе.
Lieber Herr General! Die schönen Tage von Aranjuez sind schon vorüber! Es ist nicht mehr möglich blau auf weiss zu machen; die Serben sind keme Puppen, die einem absolutistschen Wink folgen. Freilich, das ist eine pitoyable Lage für manche sogenannte 'Gutgesinnten' – mais qu y a-t-il à faine monsieur le général? Die Lente fürchten sich nicht mehr, dass man ihnen die Kugel durch den Kopf jagt!

У Земуну налазе се представници многи србски места, и настојавају, да би правителство војводства у пуној својој сили и важности ствар народну заузело, и да би се што скорије народна скупштина удејствовала. Ово је заиста један паметан корак. Да се овако јошт пре радило, многа би се злоупотребљења била предупредила, и народ би се од многи напастиј сачувао био. Већ се показују у војводству нови знаци крепчијег народног живота. Правителство војводства се опоравља, интрига и интриганата нестаје, или су нос скуњили. Херди је већ збачен, а Мајерхофер је сасвим рачун свој изгубио. Нerr von Mayerhofer, Serben können jetzt fangen: Glück auf. Само нек' правителство војводства и народ озбиљност покаже, па све мора боље бити.

[JASON]

У Ст. Бечеју, 22. Априла. Не могу пропустити, да вам један изванредниј случај не саобштим. Ономадне поручи ђенерал Тодоровић Книћанину, кои је код Жабља био, да бачком страном удари на Маџаре, а он да ће банатском, па тако да иј сузбију. Книћанин свој задатак срећно реши, разбије Маџаре, кои су на паробродима Тисом пошли у шајкашкиј батаљон, зароби један пароброд са два шлепа, многу џебану и неколико хонвидаца, па затим Маџаре сувим погна, освои Фелдвар, ст. Бечеј па и новиј. Кад амо дође – има шта чути. Тодоровић не само речи није одржао, него шта више, по плану омиљене Хердијем ретитаде, остави Бечкерек, са оноликим шанцевима, без пушке и одвуче се у Томашевац. Овде или је Тодоровић ишао, да Книћанина напусти, па да га Маџари коначно униште, које би и могли бити учинити, јер ијм је с три стране пут отворен оставио, ал' Бог и јуначка срећа, која Книћанина и праведну народну ствар никад јошт оставила није, послужи му и сада, те непријатеља памети научи, и тако себи образ осветла; или је дакле у плану Тодоровића и Хердија било, Книћанина погибели напустити, или су се убојали Маџара. И једно и друго служи ијм на срамоту, и овим неразумним поступком окаљали су чест царске војске. Да ли се они Маџара боје – је ли то могуће? Од куке и мотике које смо ми заробили, ноћас нам се један породио. Ово је цела истина. Дакле наши ђенерали и ђенерал-штеблери жена се плаше, и од ландштурма беже? А шта би пред правим маџарским јунацима урадили? ником би на земљу попадали!

[JASON]

С Тисе. 'Вестник' пише у 23. броју, да је Зубан, кад је без оружане војске остао са ландштрумом, истиј распустио. Камо среће да је то пре учинио, те неби од истог ландштурма изгинуло 2 – 300 људиј и до 500 у робство одведено. У истоме ландштурму било је много отмени људиј из диштрикта, од кои је доста њи и изгинуло. Између остали ту је погинуо примерниј и не заборављениј син диштрикта, младиј Сергије Беримац, ког је сав диштрикт као своју дику и обрану љубио. Осим најврстнијег младог Србљина Беримца, ту је погинуо комораш кикиндскиј Гајчић, и покрај њега младиј доктор Ђорђе Гаковић. Колико је србство, а особито диштрикт, у ова три млада Србљина изгубило, свакиј, кои је њи познавао, исповедити мора, да перо није у стању описати. Лака ијм била земља!

С Тисе. Чудно је, да се власт наша тако слабо брине о народу. Она баш ништа не ради, што би народ наш од пропасти сачувало. Кад су Маџари из војводства изишли, налазило се које гди по магазинима 200.000 мерова жита. Надлежни комисар молио је више пута писмено, да се рана ова на сигурна места у Срем и Србију извезе. Но и овај предмет, као и бројени други, дошао је ad acta. И тако је сва ова рана морала сад опет у руке Маџарима пасти, а јадна сиротиња наша вуче се од куће до куће, кору хлеба просећи. Но што је јошт чудније, што наша војска све једнако ретерира, а никакве се наредбе не чине, да се народ из опасни места уклони, но мора баш у тренутку највеће опасности на врат на нос бежати. Тиме се народ ослабљава у поверењу к правителству. Све већма ојачава то хрђаво мненије, да је правителство наше крајње неспособно и неделателно. Ово су и Маџари брзо увидили, и јошт брже куку и мотику (ландштурум) растераше, која је увек пред регуларном војском с голим шакама ишла. Банат је такође без икаквог расположења сам себи остављен. Народ јадан крије се и вуче од шуме до шуме, од рита до рита, и ту од глади скапава. То је жалост! то је јад и чемер, кои се описати не може. Ја би рад знати, кад ће се већ једанпут та безкрајна ретирада окончати? Вера и Бог, ја би се главом смео обкладити, кад би се држали, да би сто пута мање страдали него овако. - Из Земуна јављају, да је правителство одредило 200.000 фр. се. из народне касе на издржавање пострадавше сиротиње. Тога ради опредељена је комисија, која ће те новце делити. Ђ. Р.

У Вршцу, 18. Априла. Овде у великом страху људи живе. Кои што имају, они се уклањају, а ко нема, и жао га је од свог дома растати се, предао се својој судбини. Маџари су темишварскиј град ценирали, и једно одељење к нами управили; тако иј свакиј час очекивамо. Шта ће од нас бити, Бог светиј зна. Војске код нас никакве нема; наши Србљи, кои су пошли непријатељску силу повидити, - од Стаморски Немаца, међу коима су и наши варошани Немци помешани били, буду натраг узбијени и седам на месту потучени. Кажу они, кои су видили, да су и Власи са живећим тамо Немцима у сајузу скупљени, и чекају само на Маџаре, па после са Немцима заједно на Вршац да ударе. Како сад стоимо, да Бог да, да добро прођемо. А бегати бог-ме од нижег реда људиј слабо се кои спрема. (Гласови приватни стижу, да су Маџари 20. т. м. у Вршац ушли, и многе честите Србе погубили, и друга безаконија и разна насилија починили. У.)

[JASON]

Из Далмације. 7. Априла. Тек с данашњом поштом донесе нам 'Osservatore dalmato' царску наредбу, због преласка из једног христијанског вероисповедања у друго. Код нас у Далмацији због несретне уведене уније, која је царству силне сујетне потрошке, а народу србском чемерне јаде са собом донела, јер је сина од отца, матер од кћери, брата од брата раставила, и међу њи крв и нож ставила, толике поштене породице упропастила, многе до просјачког штапа довела, преварене и обмануте сваким мукама извргла, ова је царска одлука од велике потребе и важности. Нека дакле сва ова браћа наша, коима на срцу стои повратак у недра рођене своје православне цркве, магновења ова употребе и уредбом се овом користе, јер што данас имамо, за сутра неостављајмо. Ми смо од срца желили, да видимо повраћено душевно спокојство бедној овој нашој браћи, која су толику невољу на себе навукли; желили би смо, да ове треће код нас непознате нове вере, т. ј. уније, за свагда нестане, јер је она народу нашем тешке ране задала, од кои се за кои век опоравити неће. Уздамо се у Бога и правдољубије младог уставног нашег цара, да ће он ову беду сасвим од верног народа уклонити, а тиме сиротој Далмацији повратити оне блажене дане, кад су оба закона, римскиј и грчкиј, један поред другога, у љубави христијанској и у узајамном почитању живила, и народ овај усрећавала.