Српске буне

[JASON]

Војводство Србско.

'Вестник' саопштава акта у смотренију последњи прикљученија војводства. Из сравненија ти акта види се, да је народна ствар у војводству због погрешни војени комбинација, а нарочито због неразборитости главног команданта – велики уштрб претрпила. Између важни они точка, које су чланови правителства св. патријарху поднели, налази се и то, да се сва дела важнија, а особито дипломатична, у целокупном савету правителства решавају. Ово је врло паметно; дела тако важна нека цео савет решава, и нека се такова дела не одправљају у тајности појединог човека 'по струци дипломатичној', јер ово није друго него само једна дипломатична маскарада. - Доставља се и једно писмо бана на патријарха, у ком се бан тужи, и плаче над худом срећом србства, и обећава се, да ће скоро са помоћи притећи. Бог-ме и време би било, и бајонети би ту више ползе учинили, него плач и ридање. Наплакали смо се сви већ доста.

Од Дунава, 28. Априла. Свакиј дан горе гласове чујемо. Панчево, ово гнездо србства, упустило се, чиом кривицом – лако би се погодити могло; да у последње време правителство наше никакову енергију показало није, то ће сваком познато бити. Ми губитак Панчева тако лако преболети не можемо, јер је Панчево прва србска варош, и извор нашег војводства; ал' бадава, кад нико није хотео да предвиди опасност, и да исте предупреди, него свагда онда се виче кад већ до нокта догори; имали смо доста времена бринути се о нашим стварма, ал' и кад је време томе било, није се о нико хотео о том да брине. Но бадава браћо, ту је нуждан неусипан труд, свестручно пожртвовање, а не приватне интриге и сујете, које само народ приватним интересима жртвује. Ал' ми смо у томе несрећни, што немамо велики народни карактера, кои би, своим пожртвовањем памети и срца, народу од десне руке били. Има много људиј, кои обште мненије за родољубиве и паметне Србље држи, но како би се свет преварио, кад би њиова срца и тежње видити могао! Сујета, сујета! Колико има у србству људиј, кои под штитом народности своје славољубије, и свој приватан интерес траже! Колико њи има, кои су и од самог светог народног покрета праву шпекулацију учинили! Има људиј, кои су на челу народне ствари били, кои су много чинити могли, ал' ништа чинили нису; историја ће ове назначити. Ови љиди никада нису народу народне ствари у свом правом виду представљали, но све наопако, и ласкателно, и тако нисмо никад наше слабости докучити, и њима доскочити могли. Све се небрижљиво радило, све су се очи само заћапкавале; они јунаци, кои су свагда највећу вику правили, кад је дошло до ствари, завукли су се у кожу своју, а народ оставили да пати. Колико има људиј, кои радо о ландштурму и биткама, говоре, ал' од барута на десет миља бегају; ил' кад нису кадри војевати, а они о другом чем да су на услуги: ал' такови људи обично ни за што нису способни. Таковим изопаченим и небрижљивим духовима можемо захвалити губитак Баната! Камо срећа, да нам је само наш врстниј Книћанин ближе био, не би нам се ни Банат ни Панчево упустилу, ал' бадава, кад и он сам неможе свуда да стаче, јер његово место, које би оставио, морало би се опет невештим и немоћним рукама поверити. А шта је брига о томе гдекоим родољубцима? Та ако иј изгнају непријатељи из једног места, а они ће са својом кожом даље, на друго место – даже до последњих земли, тако ретерирало се из Темишвара у Бечкерек, из Драјшпица до Сланкамена, из Бечкерека у Земун, а одавде по свој прилици у Осек под заштиту какове ц. к. команде. Докле ће то овако трајати!?

[JASON]

* По приватним известијама из Панчева Немци тамошњи, кои су сву власт на себе примили, послали су депутацију Маџарима у Црепају да се предаду. Србе, кои су јошт у Панчеву заостали, силом су везали, и приморали иј, да уз исту депутацију пристану; које су и учинили, те тако Маџаре у Панчево довели, кои су по својој цели – од сами Немаца у име команданта Перцела власт саставили. Ова сада власт све пребегше позива натраг, под изговором, да ијм се ништа догодити неће. Да, да! Та Немци су одавно заслужили, да ијм човек веровати може. Истна Немци панчевачки нису баш тако згодну прилику до сада имали, да су нам могли велико зло какво учинити, али зато мораће нам опростити, што се неможемо на њиове речи тако лако ослањати. Томе су узрок остала браћа њиова, кои су нас многом којечему за будућност научили.
Маџари ишту од Панчева 70.000 фр. ср. и 700 војника. Као што чујемо, неког Гају Обрадовића из Вршца, кои је иначе честит Србин, и уважаван од свои сажитеља, шиљу Маџари патријарху, да од њиове стране поднесе Србма мир. У Земуну скупило се нешто царске војске, међутим и одавде већ почињу људи пребагавати.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
* Прочитавши у броју 30. 'Напредка' писмо ђен. Книћанина од 20. Априла т. г. Панчевцима писано, у ком овај родољубивиј витез панчевачкиј одбор својом чести и именом уверава, да ће чим чује, да се непријатељ к Панчеву приближује, са свом његовом војском похитати, да Панчево брани, само ако му се одатле на време јави, и ако је могуће доста кола набави, да брже војска дође – састанем се с једним ревностним родољубцем из Панчева Д. Ж., кои је са осталим готово свима своим суграђанима у Београд прибегао, и замолим га да ми изјасни: зашто су Панчевци упустили свој град непријатељу, кад ијм је Книћанин онако својски помоћ и обрану обећао? Он ми на то одговори, да је свој несрећи Панчева крив његов окружниј одбор, а нарочито председатељ истог С. Ј., кои на последње писмо ђен. Книћанина, у ком је овај искао да му се пошље један пароброд за војску, пренебрегао је за ово постарати се, него се само о бегству бринуо.

[JASON]

Хрватска и Славонија.
У Загребу, 25. Априла. Наш св. бан данас у подне приспе нам дочекан бивши са највећим весељем. Као што чујемо, неће се дуго овде бавити, но кои дан полазиће у Беч. Зашто ће тамо ићи, није нам известно познато. Сутра ће се држати седница у банском већу; видићемо – што ће се решити. Долазком бана тревбало би да се и стање ствари у нашем отечеству промени, јер иначе незнамо какве ће последице бити. Говори се толико, да ће бан за то поћи у Беч, да иште потврђење народни закључења; неки опет веле, да иде на војениј савет. Надамо се толико, да ће бан сад све могуће чинити, да овај народ, заједно са србским, сложним силама навали и одупре против непријатеља Маџара. Скочили су неки те ће предлагати бану, да новине овдашње (ваљда народне) у запт стави. Верујте, да овде има доста кукоља међу овом госпоштином. Ови себичници гледају да свој џеп напуне, а за обште добро и несањају а некмоли да раде. Немачке новине и даље ропте против народа, и хвале народне непријатеље а наше народољубце куде и опадају.

Словенија
Градац, 21. Априла. Јуче мину година, од како се је градачко друштво 'Словенија' установило. Рано уранивши поврвимо свакиј од свог дома на опредељено место, а одатле, пошто смо се сви сакупили, упутимо се преко брдашца к једној црквици, где се Богу помолимо, пак онда опет натраг к нашем добром домаћину окренемо, кои нас с богатом софром дочека. На обеду наздрави наш врлиј домородац др. Муршес најпре свему роду славском и друштву 'Словенији,' а затим су следиле здравице патријарху, храбром Книћанину и Стратимировићу и свима славенским јунацима, кои су на марсовом пољу. Тако смо се веселили и забавили до мркле ноћи, све песме певајући и игре играјући, а кад ноћ настаде разиђемо се свакиј свом двору.
Ови дана стиже овамо ф.ц.м. Нижан из војводства овенчан лаворима!!! Он ће узети команду над резервом, која се око Петаве купи и биће 15.000 јака. Глас, да се Маџари у Штајерски продрли јест неистинита, него је истина да су они ландштурм подигли, и некуда ударити смерају, зато и јест сва посада, осим 4 кумпаније граничара, одавде на границу одмаршитрала, да ијм, ако буде нужно, на пут стане.

[JASON]

Русија.

Неће незанимљиво бити, ако у ово тренуће, кад руска војска аустријске границе прелази, о стању исте боље се известимо. Известија, на која се ми у следујућим назначенијама ослањамо, узета су из Руторфа војене географије; и ако се с последњим регрутирањем число руске војске у нечем може бити и умножило, то нам опет известије ово, у коима се с приметбама и о раздељењу руске војске говори, на свакиј начин истинито поњатије о стању руске војске може дати.
Руска војска дели се на дејствујућу и резервну војску у унутрашњости. Прва се састои од гардијски и гранатирски корпуса, из 6 пешачки, 3 резервна коњаничка, драгонерског и једног нерегуларног коњичког корпуса. Резервна војска у унутрашњости састои се из више пешачки и коњички корпуса и више нерегуларни војени одељења.
Корпус гарде састои се из 3 дивизије гарде пешачке, свака с 3 мускетирска и 1 стрељачким полком, од исти опет свакиј појединиј полк састои се из 3 ратна и 1 заштитног батаљона што износи војену силу од 45.000 људиј. Кавалерија гарде састои се из 1 киразирске и 1 лаке дивизије, свака с 4 полка по 6 ратна и 1 заштитниј ешкадрон, у свему 14.100. Како гарде пешацима тако и коњаницима прикључени се јошт особени корпуси, као на пример 1 пешачкиј одабраниј полк, један батаљон финландски стрелаца, 1 ешкадрон Черкеза и т.д. Топџиска гарда састои се из 4 ½ јахаћи батерија и ½ козачке батерије: у свему 132 топа. Целокупност гардијског корпуса излази на 62.600 људиј и 12.400 коња.
Корпус гранатира састои се из 3 пешачке дивизије, свака с 4 гранатирске и 2 карабинска полка, од кои свакиј има 3 ратна и 1 заштитниј батаљон (56.600 људиј), 1 лаке коњичке дивизије од 2 бригаде и по 2 полка (5.950 људиј) у свакој, и 1 топџјске дивизије (135 топова). Цео корпус брои 68.000 људиј и 8.200 коња.
Један пешачкиј корпус састои се: а) из 3 пешачке дивизије; свака дивизија из једне мускетирске и једне лаке бригаде, бригада из 2 полка, полк из 6 батаљона, од кои 2 као резерва служе. (Један батаљон има 4 кумпаније, од кои прве је полак гранатира а полак стрелаца кои у фронту на крилима стоје. Кумпанија има 4 официра, 20 унтерофицира, 4 добошара, 2 трубача и 230 момака. б) Из једне лаке коњичке дивизије од једне хусарске и уланерске бригаде, свака са 2 полка од 8 ратни и 1 заштитног ешкадрона од 160 коња (7. и 8. ешкадрон зову се фланкери и особито за лаке службе обучени су). Један ешкадрон има 5 официра, 1 корента, 12 унтерофицира, 4 трубача и 160 момака. в) Из једне топџијске дивизије, од 3 топџијске бригаде, по 4 пешачке и једна резервна батерија, од 2 јахаће батерије, 1 парк-колоне, 1 инжинирског батаљона, 1 понтоњерског и други рукоделски кумпанија и т. д. – Сила дакле једног војеног корпуса износи на овај начин 61.700 људиј, 820 коња, и 136 топова: а сви 6 корпуса људство износи до 370.000 људиј, 49.000 коња и 816 топова.
Коњаничка два резервна корпуса састоје се свакиј из 1 киразирске и 1 уланске дивизије од 2 бригаде по 2 полка, и од 2 јахаће тобџијске бригаде: у свему 23.000 људиј, 20.800 коња и 64 топа. (Код киразира је прва глида копљима наоружана, која су шареним барјацима снабдевена.)
Корпус драгонерскиј има 2 дивизије с 2 бригаде по 2 полка од 10 ратни и 1 заштитног ешкадрона; 2 ешкадрона коњанички пионера и 2 јахаће топџијске бригаде, свега 16.4000 људиј, 14.000 коња и 32 топа.
Нерегуларна кавалерија састои се из 2 драгонерска полка са 16 ешкадрона и 12 уралски линејски козачки полкова са 5 до 10 ешкадрона, свакиј од прилике по 600 коња; сва нерегуларна кавалерија износи до 30.000 људиј. – Цела дејствујућа војска тако дакле износи 403.100 пешака, 121.500 коњаника, 45.400 топџија и екстра-корпуса, 1.180 топова, свега 570.000 људиј, 138.000 коња.
Унутрашња резервна војска састои се из 181.800 пешака, 11.700 коњаника, 6.500 тобџија и други екстра-корпуса, коима јошт долази одељениј кавкаскиј корпус са 106.500 пешака, 7.800 коњаника и 5.700 тобџија и екстра-корпуса, сибирскиј корпус са 16.800 пешака. 5.000 коњаника, 1.200 топџија, најпосле јошт 82.000 пешака, 8.000 топџија и екстра-корпуса, кои к линији непринадлежа.
Целокупна сума руске војске износи по овима назначењама 1.003.000  људиј, 170.000 коња и 1.340 топова. Дејствујућиј великиј ђенерал-штаб војске може до 460 ђенерала разног степена износити, од кои 40 на квартирмајстера звање, 20 инжинирскиј корпус и 30 на артиљерију спадају. – време службе руског војника код линије 25, код гарде 22 године строго је установљено. Војник, кои 20 година верно служи, може на неопредељено време одпуштен бити: ови 20 година војник проведе од части у дејствујућој, а од части у резервној служби, будући да 15 година к дејствујућој војсци, а следујући 5 година к резервном корпусу причисле буде. Они, кои јошт преко 20 година дуже служити желе, добијају на уживање особитиј новчаниј додатак.

[JASON]

Угарска.

'Преса' о рату у Угарској изражава се овако: 'Ако се скорим и подпуно рат у Угарској не сврши, то се заиста никада свршити неће. Тешко Аустрији, ако се јошт заваравати даје, да ће са мање од 250.000 људиј побуњенике победити. Маџари ће главне бојеве избегавајући, са својим ајдучким четама од 5 до 10.000 људиј данас у Карпатима сутра у Ердељским бреговима, час преко Тисе, а час опет преко Дунава пленити и арати, чим је неизоставно упропашћење народа скопчано. Од будући догађаја заиста нико господар није, и на онакова политична колебања побуњеници много рачуне. А Бог-ме досада се преварили нису.'
Пожунске новине из известни извора приповедају, да ће скоро у Пожун многобројна кавалерија руска стићи. У Кракови једнако спремају хлеба за осталу војску, која ће из унутрашњости Русије доћи. Из Лвова званично јављају, да је 60.000 Руса са многом артилеријом у три колоне у Ердељ ушло. Код Окна на граници Ердеља турска резерва од 40.000 стои у споразумљењу с Аустријом. Код Брода (Радзивило) на граници Галиције, стоје 50.000 Руса, код Томашева 40.000 и код Михаловце опет 40.000; осам резервни батаљона маршира овамо, где ће стан свој имати. – Најскорије очекују се јошт шест батаљона са 1.200 коња и 15 топова, кои ће у Маџарску марширати.
Са ратног позоришта опет ништа ново. Из маџарског табора чује се, да су Пољаци савршено врховну власт заузели и да Кошут сасвим подчињену ролу играти почиње. Пољаци о томе настоје, да се бојно поље премести у Галицију; отуда ће да продру у Варшаву, па да опет подигну своју стару републику. Како ће се Маџари при томе владати, незнамо. Веле неки бегунци, да су се покајали на прво своје закључење о свргнућу династије, па да су после то закључење уништили. – Путници приповедају, да су Маџари из Пеште покушавали у Будим прећи, и да је при овој прилици неколико бомба из града на варош избачено.

[JASON]

Аустрија.

У Бечу, 23. Априла. У броју 31. ваши новима читамо разсуђење о држању скупштине. По моме мненију ово незгодно магновење није ни најмање за то сходно, јер питање је: ко ће за ту посланике бирати, знајући да се је народ наш из Бачке и Баната разбегао? питање је такође: да ли Срем може заступати и изрећи вољу целог народа? и да ли би се нама опет пребацити могло, да су скупштине те закључења једногласна? Цељ, које би ради требало ту скупштину сазвати, чини ми се да би се и без исте у дејство провести могла, јер народа је жеља 1. и 2. Маја прошле године изречена и царском речи ојамчена, дакле на том темељу треба да правителство вољу народа руководи, које је свагда као изабрана част чланова вођа народни, па и вољу и жељу народа треба да зна, дакле и лакше оно постићи може, што би цела скупштина тражити могла, јер ми смо осведочени, да наши парламенти радо диване, сијасета представљају, пак најпосле до смешног, или никаквог закључења не дођу, - зато би по мом мненију добро било, кад би правителство један енергичкиј, обстојателствима сходан меморандум именом народа сачинило, и таковиј таки обнародовало, да би поједине обштине на истиј своје мненије без одлагања изјаснити могле, пак за тим требало би таковиј преко овде налазећи се посланика њ. величеству и влади представити, на кои би морало царско решење следовати, и прва скупштина, која ће се, ако Бог да, скорим у срећнијем стању држати моћи, могла би, ослањајући се на то решење, даља закључења чинити.
Ручно писмо од 2. Априла не види ми се такође бити довољан узрок држања скупштине, јер ја мислим да се оно не може у оном смислу разумети, као што ви у наведеном уводном чланку расуђавате; изванредне околности изискивале су, да у војводству царскиј човек за нужду сходно устројење војводства и уздржање нужног поредка наименован буде, тим да се у име цара уништоже они, кои су на уштрб достојанства главе народа различите плетке чинили. – Цар је зато овом приликом поновио неограничено поверење оно, које у лицу св. патријарха свагда је имао, пак знајући да он, као глава народа и владе, најбоље ће знати шта народу треба, поделио му је моћ, да он оно, што с правителством за добро народа знао буде, таки и именом и решити може, дакле не стои, да почем је постао комисаром мора престати главом народа бити, што више у томе се наша срећа налази, што је њему у руке провизорна моћ царска подељена, пак он има прилику, с успехом испунити што народ жели, - да се при том бојати не има, да ће он кабинетскиј комисар бити, надам се да је свака србска душа довољно осведочена, знајући да њему благо народа највећма на срдцу лежи, које је до сада делима довољно доказао, пак сада стојећи јоште ближе престола царског, моћи ће и силније и успешније захтевања народна представљати; - с наименовањем његовим за комисара ни најмање не ограничава се правителство, које ће он у сваком призренију требовати, а Мајерхофер му се као војениј командант само на руку даје, кои оно, што народ буде хтео, мораће чинити, но и он ће изчезнути, како бан доле дође; - дотле ја неувиђам, да оно ручно писмо могло би или нама или глави народа или правителству на уштрб бити, шта више ми се радовати морамо, да у лицу св. патријарха имамо човека и народног и царског.
Маџари су 14. Априла крунисали своју намеру, и пред целим светом поновили толико пута засведочениј значај своје верности. Они су тај дан у парламенту дебрецинском прогнали с престола династију аустријску, земљу за независну извикали, и Кошута за главу народа и председатеља владе једнодушно изабрали, дакле опет једна нова република више у Европи. – Незнам хоће ли јошт неки мислити, да би требало с Маџарима мирити се, и као награду помирења ијм Славене жртвовати, - не знам коим ће лицем сада аристократе и консервативци потврђивати, да су Маџари само занешени и да времена треба да се освесте! – незнам како ће сада посведочити, да су Славени цара Фердинанда затворили и да они за слободу његову војују! – Но ово све показује, каква је до сада комбинација била, и надати се је, да ће многи прогледати, - пак увидити, да једини Славени кадри су царевину од пропасти задржати, пак зато да ијм ваља жеље испунити. – Руси се овде свакиј час изчекују; јуче је на пароброду рускиј ђенерал Фрајтаг у Пожун допловио, а ђенерал-штеблер Федор Федоровић већ од неколико дана је у Холомуц приспео; надати се је, да ће скоро свом силом са свију страна на бунтовнике навалити, те нас беде опростити. Највећа је наша нада у светлога бана, знајући да је он сада у своме елементу међу храбрим Србљима и познатима јунацима.
У Италији није мир закључен, но нема изгледа да ће се бој поновити. – Трстанци су браћи србској красан дар послали, кои је већ у Загреб приспео; тај дар се састои у 1500 пушака, 8 топова, до 2 хиљаде пиштоља, преко 30 центиј барута и остали овому налични ствари. Живила приморска браћа! То је онај глас, кои од јадранског мора јечи чак до фрушки гора, пак се одзива кроз равну Бачку и богатиј Банат чак до Демиркапије. – Посланици наши између остали жеља ишту, да се војводство за кронланд прогласи, које ће по свој прилици скорим и бити, при том желе, да цар узме наслов великог војводе војводства Србије.

[JASON]

Србске Новине, бр. 39. oд 3. Maја 1849.

Од лањског покрета политична температура народа није јошт тако смутна била, као што се данашњим даном примечева. Куд човек погледи, свуд' се виде с једне стране знаци смутње, слабости, с друге стране пак назадњаштво, самовластије, и безпрактична политика. На југу Аустрије највећиј позор заслужује садашње владање хрватског бана и његове војске, владање самог хрватског народа. Бан је, као што најновије вести достављају, био у Загребу, и одликован је био онаковим свечаностима, какове тек један добар народ свом најбољем грађанину чинити обичествује. Но да ли је народ тај свом бану нужде своје исказао? и је ли бан учинио праве родољубиве кораке, онакове кораке, кои су хрватском народу и његовој слободи без сваког околишења потребни?
По саобштавању последњег броја немачки југославенски новина – бан је са своим 'већом' седницу држао, у којем се донела нека наредба за печатњу, за изагање страни људиј, и за прекиј суд. Ово су веома озбиљне ствари, а особито наредба о печатњи и преком суду. И против кога се намерава тај прекиј суд завести? Зар у Загребу и осталој Хрватској непријатеља има? и ко је тај непријатељ? за кога се приправљају такове Виндишгрецове мере? Та у Хрватској је све мирно, онде мртва тишина влада… Од како се у љањском пролећу Европа усколебала, видили смо готово код свију народа већег ил' мањег покрета, ал' не и код Хрвата. Овде се од почетка до краја све на старој точки окретало.
Журналистика не може се рећи да је била баш радикална; шта више много пута је пропустила онакове ствари претресати, које управо у живац народа ударају, па опет против ове умерене журналистике, као што немачке југославенске новине достављају, цело банско 'веће' разјарило се. Ово заиста није добар знак и данас сутра чудна следства имати може. Ил' зар би се таблабировима банског већа само то допадало, да журналистика као слепо орудије тек великашке наредбе похваљује, 'тедеуме' описује, и худан народ подстрекава, да без разлога и еспапа гине? Ово би леп посао био! Одавде се дакле видити даје, да су се више власти и солдатеска сложиле, да све елементе народне слободе задаве! Боже милиј, како се времена мењају!
Лане сва та господа пузила су пред величественом снагом и вољом народа, сви су се улагивали народу, свакиј се пријатељ народа и његове слободе показивао, а сад – сад је народ тек мала стварка, која се тек по ћуди неколико људиј окреће.Сад се већ народ не пита, шта да се ради; од народа се иште његово имање и његова крв, и међутим док народ све жртвује, таблабирови и љубитељи преког суда и ратног стања зевају, и равнодушно диктирају заповести, управљене против народне слободе. Као да су се сва велика господа против народне слободе сложила, тако од неко доба ствари изгледају.
Ратно стање најпре је заведено у Бечу, оданде пак дошао је ред на Пешту. Но  велики љубитељи поредка нису се с тим задовољили, но почеше и у војводству нокте своје забадати, и то код оног народа, кои се за Аустрију највећма жртвовао. Сад је ред дошао и на Хрватску у којој се јошт никакав покрет показао није! – И зато се сад народ награђује преким судом, кои ништа друго није, но само свећа у руци умирајуће слободе. - Но ваљда ће се народи из своје летаргије јошт једанпут и то за свагда пробудити.

[JASON]

Из поузданог извора разумео сам, да је из маџарског табора у Панчеву на правителство наше дошло једно писмо под 8. р. Марта т. г., са подписом 'ђенерал-мајора Перцела,' следујућег садржаја:
'Маџарскиј је народ, пошто је опет освоио Ердељ, Бачку и Банат, опет главну варош Пешту заузео, изгнавши непријатеља изван граница Угарске и уништивши из Италије дошавше подкрепљење, себе независним прогласио и династији хабсбуржкој одузео круну Угарске. – Маџарскиј народ (стои даље у реченом писму) изјавио је, да ће са свима народима у миру да живи, и то тим више жели са своим најстаријим суседом, кнежевином Србијом, с којом је једнаким интересима скопчан, али за јемство овога мира има престати свако даље подпомагање овде живећи разбојнички рацки житеља србском војском. – Више хиљада кнежевско-србски поданика налазе се јошт у Срему и шајкашком окружију и участвују у борби противу Маџара под предводитељством Книћанина и Петровића, служећи аустријском правителству за орудије, а њиова браћа немају од тога правителства, већ само од Маџара, као народа за свето право и слободу борећег се, и своју слободу очекивати. – Заустављена трговина, земљоделије и радиност у опуштеним земљама чине мир пожелателним. Угарска очекује, да се натраг у Србију позове јошт у овој области налезећа се србска спомоћна војска.'
Шта је правителство наше у овом послу учинило, нећемо да разбирамо. По свој прилици биће, да га је, као што заслужује, ad acta спремило. Ја ћу само од приватне стране да изразим мненије своје о садржају истог писма, негубивши ни речце о улазку Маџара у Пешту, од царске војске остављену, нити о уништењу из Италије дошавше помоћи (!?), као што се то Перцел хваста.
Ни о збачењу хабсбуржко-лотрингске династије нећемо ништа обширно говорити, само то знамо, да једва при довољним узроцима цео народ једнога царства то би право имати могао; један пак парламент, кои тек напредак једне трећине житељства под изветом оснива, а у ствари само аристократији маџарском народности некадашњу деспотичну силу основати тражи, хоће заиста код две трећине народа противност наћи, које ће га за учињено на одговор позвати. По овим обстојателствима Маџари су тим своим неразсудним поступком, управо себи нож у леђа заболи.
Закони последњега пожунскога сабора обезбеђују свакоме собственост имаоства; па ипак Маџари не гледају собственост Бачвана, Банаћана и Ердељана, Срба, Романа и други народа: Маџари се цепају од аустријског правителства; а хоће опет освојене предречене земље на силу своме правителству да подчине. Што се на силу отме од други народа, то могу ови, јер је њиово право собствености повређено, силом свога не остављеног права, па ако ће бити и туђом помоћи, опет себи прибавити, тим више, што се и Маџари, заплењавајући собственост други народа, не само mala fide у свој стан примамљеним хетерогеним земљацима, већ и туђом војском послужују. Као код што право собствености једног народа на земље, њиме обитаване, несме другиј народ повредити; тако исто несме ни онога натерати, да од свога правителства одпадне, према којему више поверења има, него к народном правителству, које је себе јошт у колевци својој огласило убицом други народа.
Ако дакле овде подразумљени Маџари себи ту слободу присвојавају, да се од целокупне аустријске државе одцепе: коим правом могу Славенима имено пак Србима у Угарској ту слободу одрећи? Аустрија је изразила начело народне равноправности, и надати се је, да ће га за своје собствено благо без повреде и одржати; а Маџара главно основоположење гласи: 'У Угарској несме разговора бити ни о каквој другој народности, до само о маџарској.' Ласно је овде увидити, које је начело здравије и Славенима у Угарској већма добро дошло. Они се заиста неће к онима прикључити, кои иду на истребљење други народа; неће к онима, кои сада импровизираниј президент правителства и на самом зеленом столу са овим речма: 'Где је та Хрватска?' доста јасно је изразио, да они хоће, да и само име читави краљевина, историјско-национална имена народа и сав спомен на њиову прошлост у свом сањаричном царству униште; они ће се у будуће умети обезбедити од они, коима Ожеговић, пошто је сва дипломатична, историјска и етнографична доказателства за народност Хрватске на сабору пожунском узалуд наводио, најпосле у очи рећи морао: itt capacitationak helge nincsen! т. ј. ви сте на точки народности …..! Јест и Срби ће чувати своје политично биће онима поверити, кои политичне мере њи би народно метоморфозирале, к душевном затупљењу привеле, од њине браће у Србији мало по мало отуђиле и од оне 80 милијона силне крви одцепиле и у 20 пута мању, у собственој образованости далеко натраг заоставшу породицу слиле. Маџари су у великој блудњи, ако мисле да би Срби за парче земље, која је и тако одувек њина собственост била и сада ијм разбојнички отета, своју народност продали, које већма, него сви они 5000 кв. миља, које Маџари хоће да сматрају као своју искључителну собственост.
Даље пак што Срби у кнежевини не могоше не чуствено гледати, како ијм се браћа у војводству кољу, и што су ијм у обрану похитали, то ће у садашњем рату за народност свакиј разуман тако исто за природно наћи, као што би природно било, да Мадарас Ласло у помоћ притече, кад би Мараса Јожефа у чељустима којег звера спазио. У осталом Србија љуби мир, и никада не нарушава мир спокојни суседа.
Почем се најпосле у овом писму браћа наша с оне стране Дунава и Саве презименом 'разбојника' часте, па ми у томе неправду за себе увиђамо: напомињемо само, да су у војводству темерински Маџари као коњо-крадице свуда познати, и да уобште више маџарски села тај епитетон пре заслужују него 'Раци,' и да тамничарска штатистика Бордоша, Хевеша и други жупанија, где Маџари већином станују, њиово народно име већма жигоше, него да би 'Раци' у вештини, од Маџара наученој, своје мајсторе превазилазили.

[JASON]

Војводство Србско.

У Сурдуку, 27. Априла. Слутња, која је свако срце србско већ од давног времена испуњавала, 25. т. м. појави се у чистој својој истини. – Пре једног дана кренем се пред саму ноћ са другом једним из Панчева у стан алибунарскиј, где затечемо два батаљона граничара под командом мајора Павелића и подплковника Оцверека, кои последњи са зором крене се са своим батаљоном главноме стану у Самош. У Алибунару чујем, да је наш милиј храбриј Јевта Бараић у Стражи од ране смртоносне умро. Он је при самрти ово изговорио: 'Не жалим што гинем. Ја сам за род мој живио, и надам се да србскиј великодушниј храбриј народ неће хтети моју верну супругу и заоставше двоје сирочади заборавити.' – Бог да му душу прости! Он је као честит и верниј Србин погинуо, и док једног Србина траје, живеће вечно у спомену његовом.
Ја и мој друг такође рано у зору пођемо у главниј стан у Самош, и путујући преко Селеуша и Иланџе стигнемо под Добрицу. У једанпут чујемо ту страшну грмљавину топова од стране Томашевца. Друг мој повиче на кочијаша, и ми за кратко време стигнемо у Самош. Ту одма престанемо новом, но храбром и ватреном врховном команданту Пуферу, кога затекнемо у највећем занимању, издавајући разне заповести. Свега је војске овде било 3 батаљона и једно одељење шварценбергови улана. Војници добише сви строгиј налог, пут к бојноме пољу предузети. Батаљон Ватрадинаца доби за команданта мајора Јаноша, а остала два задржа Пуфер имајући поред себе храброг народног мајора Стефановића. У 11-м часу крене се иста трупа са своим командантом к Томашевцу, но међутим су већ непријатељи тамо нашу војску узбили, и принудили је к Уздину повући се. Пуфер подкрепљен већим трупама око 3 сата на непријатеља жестоко навали и почне га узбијати и гонити, где су се особито одликовала два батаљона диштрикћана. Исто тако храбри показаше се шварценбергови улани, кои су трипут на већу силу непријатеља јуришили. Осам маџарски официра пало је на месту. Али ипак све би без помоћи! Непријатељска сила одморна и у изобиљу снабдевена свачим, а наши напротив гладни, голи, и на броју много мањи, морали су се повући натраг к Сакулама. Одма у почетку битке ове, која је 4 сата трајала, изгубисмо јуначког мајора Јаноша, кога је непријатељско тане у сред чела згодило. Лака му црна земљица! Борио се као јунак, умро је онако, као што се правоме јунаку пристои.
После несрећног случаја овог, шта си очима друго видити могао, но грдно јато бежећег народа, жене са децом на грудима! Не другчије, но као да магновење страшнога суда пред очима видиш. Војници наши морадоше себи кроз свој рођениј народ с голом сабљом у руци отворити. Ово је онај тужаниј дан, у коме смо се савршено краснога Баната опростити морали; дан, кои је и Панчево, јединиј извор и пристаниште народности србске, на жртву гордим Маџарима принео.
У Опову затечем приправљену ћуприју на сплавовима преко Тамиша, на којој повеће число храбри шајкаша стражарише с бајонетима и пут војсци отвараху. 26-га у зору почеше један по један батаљон преко моста к Дунаву и Срему крећати се. Пред саму ноћ прође и последња заштита уцвељеног Баната. У једаред повика народ гласом у небо продирујућим: ето Маџара! – Ћуприја се пресече и запали, а 10.000 народа нашег оста бездушно од оружане браће и синова свои напуштени! Грозно је заиста позорија овог сетити се. Мало затим укажу се бели одирци на колима јадног заоставшег народа, за знак предаје. Ово је грдна рана. Ово је плод, кога јошт од косовског поља доживили нисмо. О мати беде, вечеро кнежева! – Ђ. А. П.

'Лојд' вели, да Маџари нису силом својом задобили Бечкерек и друга србска места у Банату, но да је србска војска њима хотимице то све упустила, јер по великом Велденовом плану, као што истиј 'Лојд' доставља, србска се војска мора повући до у Срем, где ће се са бановом сајузити. – Кад 'Лојд', кои тајне аустријске из добри извора обично црпи, овако говори, онда можемо се мало разабрати, и увидити зашто је србска војска систему ретираде заузела? То је дакле све било по плану Виндишгрецовом и Велденовом, да се због комбинација војени Бачка и Банат непријатељу под мач подвргне; но ако је тај план горе тако начињен био, зашто србске војске командант, кои је од правителства србског војводства командантом начињен, а не Велденом, није ту ретерирања систему, себи наложену, народу свом саобштио пре него што ће Банат упустити? Народ да је то знао, а оно би се сам боље за своју обрану побринуо, него истиј командант, коме је само на срцу лежало, да по плану Виндишгрецовом или Велденовом ради, а не по ползи народа.

[JASON]

У Земуну, 25. Априла. Дописатељу Д.У. од Дунава, 20. Априла одговарам на његов чланак у србским (београдским) новимама броју 35. од 23. овог месеца, да оставку на званије народног секретара, коју сам на законо признатој прошлогодишњој мајској скупштини примио, само онда предати могу, кад по уставним начелама мајске скупштине састављено, и његовим царским величеством по садржају министеријалног дописа од 6. Децембра прошле године N^{0 217}/_В.М.Г. признано унутрашње правителство војводине Србије, у духу уставног живота народа нашег устројено, пред народну скупштину предсане, и рачун о свима делима своима народу положи, јер желим као Србин с чистим лицем пред народну скупштини изићи, и од исте, а не од дописатеља Д. У. одпуст примити.
Јесам ли као бележник закљученија главног одбора, управитеља и правителства војводовине, фолианте архиве војводства празноречијем и сујеречијем испунио, то ће народна скупштина боље видити, па ако све тако буде, онда није моја кривица, него ваљда истог народног представничества, које је такова, као што дописатељ вели, празноречива и сујеречива закљученија чинило.
Ја овако неучен, празан и прост ученик Мразовића граматике, без Соломонове мудрости, оста после мајске прошлогодишње скупштине, међу родољубивим, ученим и мог руфета Србима, а понајвише трговцима и мајсторима, простим граничарима и сељацима онда, кад су Соломонове мудрости из средине народног главног одбора, шта више, из самог места његовог пребивања бегале, и овог народног дела, као прилепчиве куге, клониле се, и кад сам врата заседања у Карловци затворати и пред истим стражарити морао, док су членови главног одбора закљученија своја, која су не једанпут, живот народа, или собствену смрт њиову садржавала, самном заједнички подписивали.
Ми простаци, према простоти и празноћи нашој, не имајући у средини нашој ни једног прејемника Соломонове мудрости, доста радисмо, и доста израдисмо. Мртва на хартији стављена слова, која су нам после разлазка мајске скупштине лепо написана и напечатана на асталу остала, доведосмо, не све, али по већој части у живот, а највећиј задатак ево решен дочекасмо.
Цар и Аустрија, која је Маџаре подпомагала, а нас за бунтовнике монархије прогласила, сад војује с нама против буновни Маџара.
Будућност изискује Соломонову мудрост, ученији мужева. Ови има у народу. Повереније народа њи ће подпомагати. Они ће народ к правој цели извести. Ничије нападање неће њи јавног мненија лишити и смести.
Имајући ово уверење уступићу пред представничеством народа ученијему и достојнијему ово место, а дописатељу Д. У. 'лабсекретарство' и 'лордканцеларство' војводовине, мог се руфета примити, и у школу отићи и Мразовића граматику учити, имајући мирну савест, чисто срце и најспокојније уверење, да сам као прост, неучен Србин, кои ни у каквој струци темељног знања немам, у овој сада окончавајућој се години новорођења народа србског истому, уколико сам према граматическим наукама Мразовића кадар био, верно и савестно, а смем казати и најревностније служио.
Нека ми г. дописатељ Д. У. противно докаже, али у исто време и име његово подпише, да се бар лично познамо.

Народниј Секретар,
Јован Станковић.