Српске буне

[JASON]

Морава.
У Холомуцу, 26. Априла. Руси нешто веома споро иду. Већ толико времена прође, па јошт ни једног Бошкура ил' Черкеза видили нисмо, осим ђенерала Фрајтага (што је Черкезе на Кавказу победио) и ђенерала Берга. Много се којешта говори, ал' ко би све веровао. Тако неки казују, да је англијски посланик у Бечу једну ноту свога кабинета министру-президенту Шварценбергу дао, у којој јавља, да ће Англија свакиј улазак Руса као таковиј сматрати, кои контракте од год. 1815. вређа. Русија би тим Англију на мејдан позивала, у коме случају мораће се она према томе и владати; у колико је ово истина, то вам не могу казати, ал' да нешто мора бити, то се већ из тога види, што су Руси скоро по месеца звати, а до сада јошт ни један границу прекорачио није. Англези су чудни људи. Где иј човек нетражи, онде иј нађе. Они једнако на све стране муте бистру воду, у страним земљама подпаљују буне и у томе користи траже, а кад се ко успротиви томе, а они онда потегну трактат од год. 1815. Ето, у томе ти је сва мајсторија њиова. Они су 1846. год. буну у Португалији подигли, тако да су њиовим златом подкупљени бунтовници већ на вратима Лисабона стојали, да је краљица у највећој опасности била. А кад видоше, да је Француска и Италија живо противу тога интервенирати почела, онда они окрену лист наопако па брже-боље униште буну, коју су сами подигли. Наравно да су од краљице са масним џеповима изићи морали. Англиска шпекулација! Погледајте на Шпанију. Ко је крив толико-годишњим карлистовим бунама? Ко се већма у потаји радовао револуцији у Француској? Ко подстрекава буну у Аустрији и Италији, буну у Пруској? Англези само замрсе, па онда гледе сеир. Тако су исто и са Сардинијом и с Карлом Албертом учинили, те је овај сиромах на последку круну изгубити морао. Подбуњују Черкезе против Руса. Рим, Напуљ и Сицилију упропашћавају. У Јонским острвима вешају прве породице, зато, што су се изразиле, да би боље било, да се Јонија са Грчком сајузи. И у самом Цариграду комедије праве. Па ти исти Англези усуђују се пред светом рећи, да они једини желе обштиј европскиј мир одржати. Вештину вашу, господо лордови, ми смо већ одавно изучили. Да како, за подлу шпекулацију вашу ви би равнодушно и милионе народа жртвовали, као што су вам то и предци ваши по Америки, Индији и по целом свету чинили. Али хвала милостивом Богу! зар ће се наћи, ко ће и вама кадар бити доскочити.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У Холомуцу, 27. Априла. У Буковини прогласио се пре некиј цар влашкиј по имену Кобилица (ја незнам да ли је кадгод влашкога царства на свету било.) Он је лане изабран био за посланика на сабору кромерижком, но није никако долазио, него је све по оним окружијама бунио људе противу цара, тако, да су два три пут солдати противу њега излазили, те је на последку и без чизама по планинама бегати морао. Од оног времена неста му и гласа и трага, а сад ево опет чује се, да се је на ново побунио, па народ вара, да га је Кошут за влашког цара потврдио. Сирома Кошут, јошт ни себи капу на главу поставио није, а већ је другима дели. Урбанове предстраже стоје у Појана-Штампи. Како се чује ђенерал је Шлик јако рањен. Словенскиј вођа Хурбан приспео је после страшне штрапаце у Пожун. Његови су људи понајвише голи, и немају ни крајцаре у џепу. 1000 форинтиј послао ијм је Шлик да хлеба и оружја купе. Ђен. Тодоровићу по свој прилици наручено је било, да по обштем Велденовом плану Бачку и Банат напусти. Погледајте амо на мапу од Маџарске. Видите, како ђен. Дембинскиј царску војску све једнако гледи да обколи. Све вође маџарске по једном комбинираном плану раде. Нађ, Сомботу (Трнаву) и Серед у Пожунској околини, Маџари су већ освоили. Код последњег места била је велика битка, и царска је војска морала уступити. Са освојењем Середа Маџари су у стању комуникацију са Дембинским обдржати. Од Шандорвалфе преко Нађ-Сомботе, Середа до Ђура, па одатле преко Острогона, Пеште, Кечкемета, Сегедина, Арада, Дебрецина, и готово преко целе Маџарске повучен је ланац противу аустријске војске. Ђенерали: Бем, Гергеј, Перцел, стоје у савршеној комуникацији. Нама и сајузницама нашим ништа друго не остаје, но изнова борбу започети. Но све се боим да је tropo tard. Ето до шта су нас планови Виндишгреца дотерали.

[JASON]

Аустрија.
У Бечу, 28. Априла. У прошлу недељу т. ј. 24. т. м. представио је министар барон Кулмер посланике свои земаља њ. в. цару, кои су познату вам из загребачки листова представку том приликом предали; и одговор њ. величества јамачно сте до сада већ разумели.
Стање, у ком се налазимо, заиста је не мало страшно, јер кад погледимо, шта се у појединим државама Европе чини, морамо да стрепимо од случаја, кои се догодити могу, а јавни су тога знаци Италија, Немачка и Угарска, одкуда види се, да је век овај проливање крви рода човеческог предузео, а да је тако, види се у Сицилији и Риму, у Дрезди, Бреслави и Липској, где брат брата коље, а до мало овакови примера и више дочекати можемо. При оваковим изгледима, ако промисао божиј народе неумудри, и на правиј пут неизведе, испуниће се пророштво страсбуржко, нестаће веће части света и пропасти заблуђено човечество, младиј ће нараштаји учинити границе умерености и благонравија боље поштовати; свакојако је ово жалостно предвиђење, коме само Бог помоћи може.
Јуче нам нечајно приспе глас, да је светлиј бан 25. т. м. у Загреб изненада дошао; долазак његов имаће јамачно важна следства, - он ће се после кратког задржавања по свој прилици у војводство спустити, да неспоразумљења, која су на жалост завладала, своим начином изравна.
Руска је помоћ 25. о. м. у Моравску приспела, и ваљда је досад већ и у Угарску прешла; ми се отуд најбољем успеху надамо. – Под врховном заповести кнеза Паскијевића прелазе у Аустрију 106.000 руске војске, међу тима 23.000 коњаника. 4-га р. Маја 17.000 прошло је кроз Кракову. Сутрадан 22.000 момака и с њима 10.450 коња. 8-га Маја 15.000 код Тарнограда и 26.000 код Брода, и с њима 9.800 коња. 9-ог Маја имали су у 17.000 Волочац доћи, а 11-га ће у Хусијатин 9.000 стићи. Овде нису урачуната она два велика корпуса, која преко Буковине и Влашке у Ердељ марширају. Под кнезом Паскијевићем командираће као врховни војеводе: ђенерали Ридигер и Чеодајев. Војска све собом носи, што јој је потребно за први 15 дана, које ће на аустријској земљи провести. Од 15 дана све потребе ће своје путем набавке на готово исплаћивање узимати. Будући ће ова велика војска много ране потребовати, па да се неби тим у земљи скупоћа приозвела, то је наредба учињена, да се у Подолији и Волхинији доста жита, сена и т. д. изнесе, и стока свакога рода набави, које ће све по гласу уговора без сваке ђумручне наплате у Аустрију преносити. – Загребачке новине пишу, да ће и рускиј цар доћи у главниј стан војске, против Маџара дејствујуће, па заједно са аустријским команду руководити. Кад он дође, издаће се још једна прокламација на Маџаре и ови се последњиј пут на предају позвати, па ако то не учине, онда ће се саједињеним силама на њи ударити.

[JASON]

Србске Новине, бр. 41. oд 7. Maја 1849.

Правителство војводства у јавности непоказује своје делање, и то је у садашњем одсудном часу велика погрешка. Правителство исто може у тајности најлепше ствари планирати, најбоље наредбе правити за спасеније народа, па ако свет о томе ништа незна, - слаб ће успех бити. Тајни планови су народу највише шкодили. Херди није ником рачун давао од свога дела, нит' је ко знао шта је кад радио. Овакова тајност, особито где се народног живота тиче, неописана зла следства проузроковати може.
Правителство треба да о своим добрим намерама свет увери, и да своје наредбе одма јавности преда, да би утврдило веру у народу, да се за њега добро ради. Зато би нужно било, да се народу често на знање даде, шта се ради, и како народна ствар – и у чему – успева; ово у народу дух и повререње подкрепљава, што и самом правителству посао олакшава. Ово се практицира код свију други народа и то са добрим успехом, само код Србаља се то не чини, јер код њи мора стариј шлендријан најдуже да траје. Неизвестност околностиј народној ствари увек је шкодила. Наравно, све ово једино важи под условијем да правителство уопште нешто ради.

Немачке новине напомињале су много о бановом меморандуму, а нису биле кадре вероватност истог низвргнути. Но осим немачки новина, и сам 'Напредак' у скептицизму живи, и изјављује, да он тај меморандум печатао није, јер му се за неверојатан учинио. Зато остављамо ми све немачке те новине, па и сам 'Напредак,' да неверојатност истог меморандума докажу, јер ништа не значи само у сумњу довести, кад се доказати неможе. - Из саме форме и садржаја истог меморандума веројатност се доказати не може. Форма је по себи ствар маленкаста, а садржај истог слаже се веома добро са своим околностима. Даље поуздано можемо јавити, да они, кои се меморандум тај тиче, не изтраживају његову вредност и не сумњају се о њему, но само испитивају: од кога је нама у руке дошао? Но ово је питање опет наша приватна ствар, коју можемо пред публикумом читајућом прећутати, а да веројатности многопоменутог меморандума не шкоди.

[JASON]

Преглед стања војводства Србије за време војевања са народним војске управитељима и о стању истог, од како је управителство ово царским војоначелницима у руке предано.

Из премноги жалостни искуства довољно се уверио народ  србскиј, да нико на њега, осим Бога, немари. Свe могуће је услуге аустријском двору и маџарском народу чинио, да би му само отечество и народност обезбеђена била, но бадава. Добра, која је народ србскиј сваком, а особито царевини аустријској чинио, нико припознао није. Навек је народ србскиј у горкој невољи чамећи, поглед свој к Бечу пружао. На све се стране освртао не би л' га се когод примио, ал' нико. Позивао се, на права заслужена, молио на права човечија, пред владом аустријском, но све узалуд. У овако злосретном положају увидио је свакиј Србин: 'Тешко своме без својега,' очекивајући жељно онај дан, у кои ће се горке оне невоље опростити и у број срећни народа уписати. Што је очекивао то је и дочекао, а то је 1. и 3. Мај 1848. године, у кои је давно невиђено војводство, војвода и патријарх, васкрсао и супрот судбини лицем свету се појавио. Но мислиће когод, да су ово милости аустријске? не, не: ово је глас народа. Народ србскиј кад је видио, да за све услуге награде нема, сам је себе на основу права свои наградио: сам себи војводство дао, војводу и патријарха изабрао. Војвода, коме је народ србскиј судбу своју у руке предао, био је Србин, народниј а заједно и царскиј човек. Но питаће когод, зар Срби нису имали чисто народног човека, никакве смесе с царем и царевином неимајућег, коме би ову драгоценост у руке предати могли? имали су; али народ србскиј изабрањем војводе у лицу Стефана Шупљикца хотео је доказати и засведочити, да се од царевине аустријске и сад недели и немисли делити се, но да хоће само да га цар посредством Србина управља. Дакле нужно је морало овако изабрање војводе србског бити; но да видимо сад какве су последице таковог изабрања биле? ако је Стефан Шупљикац међу народ наш дошао, кои се до доласка његовог већ у страшне битке са Маџарима упуштао, таки му је војска војводства за управљање у руке предата. Војска ова звала се онда народна, официри народни, а управитељ војске или војвода звао се управитељ војске народне. Но докле је ово наименовање у строгом смислу трајало? Трајало је само до смрти покојног војводе нашег, а чим је он очи своје затворио, и кад је позван ђенерал Тодоровић за управитеља војске србске, заменило се назвање ово са називом царским, тако, да сад у место народне србске војске, зове се царска војска, на место народни официра, царски официри, а у име врховног србског вође, царски ђенерали. И од тог доба није више снага народна у рукама народним, но у рукама владе у рукама оним, из кои никад ништа изчупати нисмо могли. Но ко је свему овом крив? ко ли народ до овог доведе? ко ли му руке одсече? заиста нико другиј но управитељи народни, кои нису задовољни били са официрима народним и војском народном, која је чудеса под управом свои официра по Бачкој и Банату чинила; но зажеле, да се сви ови официри у царске претворе, а војска, коју је пре народ издржавао, да се из царске касе издржава. Поглавари народни жељу своју јошт сасвим ни изустили нису, а влада аустријска, знајући шта тим добија, једва дочека, и одма жељу уважи, тако, да не само што је сваког, кои је год народниј официр хтео царским постати, поставила, но јошт стотинама друге, кои се сада код нас налазе, и из Италије Немце послала да с војском нашом управљају. Међутим је издржавање наше (царске) војске влада аустријска великодушно народној каси препустила. Но можда ће когод рећи да ово није ништа рђаво, шта више добро је, јер наш је војујућиј народ у вештије руке предан? Истина је да би то добро било, кад би ми собственог нашег војводу имали, кои би царским, њему подчињеним официрима, заповедао, али, на жалост нашу, ми овога немамо; но имадосмо досад неког Тодоровића, Хердија, Нижана, Мајерхофера, и Пуфера, све такове људе, коима ништа до народа стало није, и кои нису никад од народа налога примали, а и данас непримају; но од кога? од неког Виндишгреца, заклетог непријатеља Славена, особито Срба, и од неког Велдена, а ови од владе аустријске, која никад до сад ни једне искре љубави и пријатељства према србству показала није. Е, тако је то, а ако хоћемо да се о овом уверавамо, нетреба да доводимо за пример оно, што је некад и кадгод било, но да погледамо само Бачку и Банат по плану Виндишгреца и владе аустријске, попаљен, опустошен и у крајње ништа  обрећен, па ћемо се довољно уверити о искрености владе а заједно и о грдној несрећи нашој, коју смо необозртелности управитеља наши при захтевању, да нам се официри у царске претворе, сами себи на врат навукли. Да би се јошт боље уверили, шта смо изгубили, нужно је да знамо у каквом је стању војводство наше било за времена управителства народног или народни официра, а к томе ће довољно бити, кад само запитамо: ко је оне страшне мејдане на Ст. Томашу, Јарку, Томашевцу, Алибунару, Панчеву и другим местима, које ће историја с удивљењем до најпознији времена спомињати, одржао? и кад нам се на то одговори: Книћанин и Стратимировић, Боснић, Бига, народни официри, с војском народном. А што су ови србски јунаци толике славне победе над непријатељем одржали и цело наше војводство од овог очистили били, зависи од наставленија, које је од народа, или главе народне истицало, јер докле је год по благоразсуђењу собственом народа војевано, дотле је и славно наше војевање било, а како царска господа с војском нашом по својој ћуди располагати насташе, и величествене ретираде аустријске без невоље у војводству нашем упражњавати почеше, с једном ретирадом Бачке а с другом Банат неста, необзирући се славни ови царски ратоборци шта ће бити са народом, кои је толике жртве за целокупност монархије поднео. Дакле из свега овог види се, да са ратоборцима царским ништа друго добили нисмо, но бедно и плачевно ово стање, у ком се сад, по свету од немила до недрага потуцајући, налазимо. Ово нека сваког Србина увери, да му у туђину помоћи нема, но да му само Србин помоћи може; зато настојмо, да повратимо у руке наше снагу народну, и то у онакове руке, које су достојне аманета овог; и кад је повратимо, предајмо је у србске руке, које и народа и цара интерес саједињују, но с поверењем и уважењем, јер где поверења и уважења нема, ту напредка, ту славе нема. На жалост нашу превелику уверили смо се досад довољно, шта неуважење и неповерење према своме, а шта уважење и поверење према туђину за собом носи. Та туђин неможе бити свој, већ остаје до века туђин.  Т.И.К.

[JASON]

У Београду. Бадава се труди П. В. у броју 39. Ови новина да оправда окружниј одбор панчевачкиј, именито његовог председатеља С. Јовановића, кога је он президијалниј или тајниј секретар, у смотренију И. С. јавности преданог известија, по којем се кривица овом приписује, што је Панчево у руке непријатеља пало. Правдатељ разчлањава ствар тако, како му рачун његов правдања собом доноси и наводи само такова дата, која читајућиј свет обмањују. Зато налазим се за љубав истине и повестнице наше позван, будући се И. С. у смотренију са мном имавшег разговора по све кратко изразио, целу ствар србскoм свету у свој обширности саобштити, пак тако обштем мненију на пресуду предати, ни најмање се неустручавајући с именом моим на видик изићи, кадар будући свакиј наведениј фактум јуридично посведочити.
Правдатељ завија муње за облаке, почем се труди доказати, да одбору у власти нестојaше ђен. Книћанину послати пароброд. Да ли је само то једино средство спасенија било? Дај да почнемо ствар с главе и мало из најпре, а не кад су већ виле очима дошле, пак да видимо оснива ли се моје уверење на истини: да је одбор панчевачкиј Панчево од постигшег га крајњег паденија сачувати могао; је ли сва средства избављенија по дужности и благовремено покушао, пак да видимо до кога је погрешка!
Фактум је, да је Ђ. М., кад је ђенералштаб у Бечкереку држао свој војени савет, бивши у другој соби, јасно чуо, да се закључује: Банат сасвим напустити и војску Тодоровића преко Опава у Срем претурити. Истиј Ђ. М. као Србин, правиј и искрениј старатељ рода свог, похитао је таки у Панчево и доказао ову, на несрећу и коначну пропаст Панчева и околине клонећу се тајну председатељу С. Јовановићу. Шта је онај на то учинио? Како је чуо, оправио је с места брата свог у Београд да квартир тражи, а јошт исту ноћ почео је на врат на нос своје ствари спремати и у Београд шиљати; међутим није пропустио неким одборним члановима, његово поверење заслужујућим, дознату тајну саобштити, на које су по дводневном саветовању најпосле закључили св. патријарху о тој ствари писати. Шта ијм је св. патријарх одговорио, читао нисам: но то стои, да су и истиј председатељ и његови повереници имање своје брижљиво спасавати старали се. То је све, што је окружниј одбор панчевачкиј на тако страшан глас учинити постарао се. А шта му је требало чинити? Чујмо: Требаше му у тако преважном магновењу сазвати барем отменије и имућније грађанство и скупа се посаветовати о средствима избављења, која је у оно доба јошт довољно наћи се могло. Но егоизам нестара се за другога; председатељу и његовим друговима било је доста, кад су они за опасност знали и благовремено своје имање обезбедили, за сажитеље своје и сиротињу по Хердију ни најмање бриге неводећи. Ово њиово селење узбунило је сву варош од једаред и повод к обштем бежању дало, без да се знало зашто, док најпосле не подигну се неколико грађана и позову одбор на одговор. Ово грађанство застало је у одбору само Јеврема Браића, тако су чланови охотно своју дужност испуњавали, кои јошт је одговорио: 'Па зар ви незнате да војске наша хоће у Срем а да Панчево напушта? зато селите се и ви, нико вам небрани!' Трећиј дан после овог догоди се познатиј случај са врстним народни мајором Стефановићем у Томашевцу, на кои се глас једве славниј одбор реши, отменију част грађанства у одбор позвати; - али и то је само зато учињено што је дотле већ народ устао био и јавност одборног делања захтевао – при чему сам и ја част имао бити.
Ту буде закључено, да се таки оправи једна депутација у Земун св. патријарху, друга ђенералу Книћанину, а трећа Тодоровићу, којем последњем да се изјави да он непокуша на другу страну ретерирати, већ ако до тога дође, да се к Панчеву повући има, где су сва средства за обрану готова, будући су шанцеви и редути дотле у најбољиј одбранителниј положај спремљени били (и то на благовремено захтевање грађанства а не старањем славног одбора). За депутирца у Земун будем опредељен ја, са мном врстниј Србин (којега до данас познати прилику на жалост имали нисмо), капетан Сечујац, адвокат Алексић и одборниј члан Маринковић. Ми смо дужност нашу најсавестније одправили и почем смо у траг ушли, да су сва обећања само лепе речи, и видили да спасеније наше лежи у спасенију нас сами, то смо се својски постарали за превозе, изјавивши то једино спасење грађанству јавно. Док смо се ми у Београду и Земуну бавили, славниј одбор панчевачкиј, уместо да је неодложно оправио депутацију Тодоровићу, нашао је за паметно то закључење преиначити, на тај конац никог неизаславши. Чекали су на нас да чују шта ћемо ми донети? а верујте ми да су из страха то закључење преиначили, немајући срца онако енергично Тодоровићу и Хердију говорити. Како је нама било, видећи то пренебрегнуто, најбоље су срца наша осећала, а особито се капетан Сечујац са великим негодовањем против таквог поступка изразити побуђен био. Тако је пренебрагнута ствар у своје време, а доцније кад је курир Тодоровићу с познатим писмом одправљен, било је доцне јер је стигао на битку при којој се војска већ к Опаву повлачила.
Овако поступање одбора панчевачког сведочи за доста, да је истиј јединствено крив, што је своим несвестицама у своје доба пренебрагао о спасењу повереног му окружија својски се постарати, а именито:
1.) Што је од народа затајао доказаниј му подлиј план Тодоровића и Хердија оне безнуждне ретираде, које је народ благовремено јошт осујетити могао, а нарочито окружије панчевачко, које је до тог доба јошт сасвим мирно, нити се к бежању, до једног његовог председатеља, побунило било.
2.) Што закључена депутација није у време Тодоровићу и онако, као што је закључено, оправљена.
3.) Што се није и то најпосле покушало, изискати пароброд од оног у чијој је власти стојао, да се пошље ђенералу Книћанину, већ се на писму, којег Ђ. М. на одговор од ђен. Кничанина донео, два дана седило, а међутим се указ св. патријарха о примању асигната и черека аустријски мали банкнота претересао.
Овако је делао панчевачкиј одбор у последње време. А шта је радио од времена реорганизације у месецу Новембру прошле године? именито од како је и др. Пеичић оставку дати побуђен се нашао. Чујмо: Сву је народну власт предао пређашњим надлежателствима, оним, против кои је народ при покрету праведну своју мрзост изјавио и послушност ијм одказао. Зато се непослушност на ново увукла, а она престала, која је летос тако красно према народној својој власти владала пак дотерао дотле да је најпосле постао права чума народа, којег је тобоже репрезентирао, изискивајући од њега само војене потребе. А како и неби дотле дотерао, кад се секретар стидио није свагда јавно исповедати, да је конзервативац, коме је у дужност спадало бранити слободе начела. Некиј члан Ђ. М. зато је седио у одбору, да не плати летошњу репартицију, од које је 30 фор. забашурио; а председатељ држао се тога званија из два главна узрока: једно да благовремено дозна време нужног бежања; а друго, да му другиј незаповеда и да му неби као имућном човеку знатнија репартиција наложити се могла, од које је свагда ребрио, па и летос до Бога лелекао, кад је 200 фр. на жртвеник народности дати морао, које су и људи десетином у имању од њега слабији драговољно и без роптања по надлежности плаћали. Сва његова жртва састоји се у тој дацији, која заслужује да га правдатељ 'достојног и значаја пуног' председатеља назвати може!
Што се тиче одбора панчевачког, кои је до најодушевљенијег, најревностнијег и највише за србство пожртвовавшег имена дотерао, треба знати, да је то одбор летошњиј стојавши до Митрова дне под управом мојом и др. Пеичића, до тог заслуженог гласа доћи кадар био, за које јамчи и сам св. патријарх. Тај одбор и такав неће нико бити у стању окаљати, а садашњи чланови његови бадава се ките туђим перјем, јер чавка остаје чавка, чим јој се туђе перје, коим се накитила скине.

У Београду 5. Маја 1849.                                         Димитрије Живановић,
                                                                                       Панчевац.

[JASON]

Војводство Србско.
У Н. Саду, 3. Маја. Једва једанпут доби прилике, да вам после године дана штогод напишем. Ми овде живимо као у кавезу – нити ми од вас нити ви од нас што чујете. Тако је то, кад несрећа народ потера. Одавде немам вам се ничим хвалити, осим само тужити се и плакати. Душмани нак крв изсисаше. Сад су већ до тога дошли, да су торањ на нашој саборној цркви продали овдашњем Чивутину Роту. Чивутин је погођену цену Маџарима исплатио, ало торањ није срушио. И у нехристијану има христијанске душе!
Браћо Србљи, које јошт памет вара, да су Маџари људи, коима се Србљи поверити и с њима изравнати могу, чујте ово и разсудите, какву нам Маџари судбину спремају, кад они торањ на цркви продају. Чивутин је новцем своим одкупио и изплатио торањ па неће да га руши; а Маџари христијани нису се задовољили, што су све драгоцености из свију црквиј покупили, распродали и на своју ползу употребили, него и торањ на цркви продадоше. Хвала Роту Чивутину, кои је овде био и христијанин и човек, што Маџари ни једно нису.
Ми живимо у страху непрестаном; кои у вече у постељу легне није известан, да ли ће у јутру у својој кући, или у тамници или на губилишту осванути. Најотменији наши људи леже јошт од летос у тамници; многе су за најневиније ствари најгрознијим казнама подвргли – многе пострељали, многи најчеститији сада робују и телесне казне трпе! Докле ли ће то овако трајати? Срби, браћо, шта радите? што нас не избављате. Или ћете нас онда спасти, кад нас овде сасвим сатру? Та што је год млађе и снажније било, то је одведено у хонвидце, кои против вас, браћо, војевати морају, где напред турани и топовима за рану служећи – сви изгинуше; и тако нас ви браћо с једне стране нехотице сатрирете, а душмани ово што је остало, старо – слабо, и нејацко, систематички истребљују. На овај начин скоро ће народа нашег овде нестати!

[JASON]

Из Оршаве, 29. Април. Војска под ђен. Малкпвским јошт све једнако стои код Мехадије. Послали су били одпре једну дивизију Лајнингена у Белу Цркву и Оравицу, а јуче је опет тамо отишао један батаљон Бианхи под  предводителством мајора Вуковића, а сад баш чујемо, да су иј Маџари узбили и Оравицу освоили. Већа част наше и белоцркванске регименте, приморана бивши, пристала је уз Маџаре. Пухнер се код нас бави, ал' ако Маџари дођу – не намерава бити се, будући је све спремио, како ће у таковом случају са војском у Влашку прећи.
Над маџарском војском у свом Банату врховну команду има ђен. Бем. Он је под Темишваром, и како нам гласови стижу, већ од 30 сатиј град бомбардира. Хоће ли се град дуго држати моћи, немогу вам казати; но то знам, да су се раном снабдели за три месеца, па ваљда ће и џебане довољно имати, да се одржи, бар док Руси не дођу, које свакиј дан очекујемо. Предграђе темишварско Фабрика изгорело је. Мало по мало – па ће нам се овим начином све вароши попалити, и тако земља, у правом смислу речи, опустошити.
Свет је овамо силниј пребегао са свију страна, кои све једнако у Србију прелази, где га, као што смо разумели, браћа наша веома гостољубиво примају. Бог им наплатио! Д. А.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У Карловци, 1. Маја. Како ми стоимо – и шта ће од нас бити – Бог сам зна. Банат и Бачку непријатељ је сасвим освоио, само што су јошт шајкашка села у сумителном притјажанију. Част војске наше, и то честити Книћанина прешла је из Баната преко скеле сурдучке овамо у Карловце, и ту ће, као што се говори, до даљег расположенија правителства остати,  ал' Перцел зло прети, да ће с шест батаљона, кои су у Варадину за ударање на Карловце приправити, и јошт са знатном другом војском, коју собом води, за шест сатиј Карловце, а за 48 цео Срем поработити. Хоће ли му план изићи за руком Бог зна! Ал' јошт не очајавамо, јер су Карловци због планина, преко кои он ни војску ни топове по вољи својој вући не може, и због поливеног рита јачи од ма каквог града. Новиј наш Милош Обилић, славниј и неустрашимиј ђенерал Мамула на Тетику нам је, нема се Срем чега бојати, док је њега жива. А ни св. патријарх наш ваљда не спава. Но при свему томе, ако Руси скоро не дођу, може јошт свашта бити. Бог нека нам је у помоћи. - Овде чујемо, да су Маџари у Новом Саду продали цео бакар, коим је саборна новосадска црква покривена, Чивутину Роту за 4000 фр. ср. и да је истиј Чивутин, са споразумљењем ондашњег србства, тај бакар купио, и Маџарима новац положио. – Намастир Шишатовац изгорео је; Маџари кажу, да га је калуђер ондашњиј запалио, кои се такође сам убио.

Са Саве, 3. Маја. Жалост ме обузима, кад видим, у каквим је рукама у петроварадинској регименти администрација правосудна. Светиња судилишта и свештеници правде и истине, уливали су свагда у душу моју неко уважење, и ја сам у свако доба са почитањем, које је из внутрености срца мога преисходило, ступао на праг, кои у храм правде и истине води. Ал' како ћу сад да ово место уважим, и почитање судијама дам, кад видим, да је светилиште ово обезсвећено стопама они људиј, кои нису, нити могу бити позвани, да на олтару правде и истине чинодејствују? Силом сам хтео, да душа моја оно исто чуствује, што је пре у овакој прилици чуствовала, ал' забадава, свето чуствовање ово неда се нагонити силом, оно се рађа и нехотице у човеку, кад зна, где је ступио и с ким има посла. Интелигенција нема овде никаквог уважења, мајсторчићи и трговчићи (прави мајстори и трговци гледају своја посла), и то по већој части они, кои су пре кратког времена поштеним колегама своим приватно лекције продавали, како се може на најспасителнији начин банкротирати, људи, кои су кредит митровачкиј саранили, заузели су сад столицу у суду. Јучерашњи писари, прави незналице, коима поњатије правде и истине сасвим оскудева, и кои ни теорије ни практике немају, држе мерило правде у рукама, титрају се са овим, и мере правицу, као што они веле, по својој ђунији. Је ли могуће, да је оваке људе глас народа на столицу судејску метнуо? Кад сам овио видио, морао сам рећи: 'Блажен муж, иже неидет на совет нечестивих, и на пут грешних не ста…'
Браћо и господо! освестите се и угледајте једанпут за свагда, да свакиј посао није за свакога. Sutor ne ultra crepidam, а то ће рећи: папуџија нек' неиде даље од папуча. Свакиј нека гледа свој посао, и за оним нек' се пашти што је научио. Они, кои су позвани, да столицу судејску заузму, нетреба, да се око ње врзу, ту треба људи, кои су се од детињства свога овој науци посветили, и цело живота свога време на то жртвовали. Ко другчије мисли, томе неможе бити памет на свом месту. Зар нема у зидинама петроварадинске регоменте људиј, кои би могли столицу судејску достојно заузети? – Збиља, зар има и код нашег врховног суда такво једно лице на столици, које је пре точило вино и ракију, и то на фалишне холбе и сатљике? Правителство је наше хтело, да ово лице остане при свом првобитном занимању, пре је тај човек, као што сам рекао, точио вино и ракију, а сад точи правду – тешко ономе, коме суђено буде, да из његове чаше правицу пити мора!
Кроз Руму, кад сам прошао из Митровице идући, кажу ми, да они људи, кои са тамошњим великим судом посла имају, држе пост, зато, што се поглавице овог суда гдекои сад часте. Пре неколико дана, рекоше ми, да су поглавице ишле у Осек, да комплимент од своје стране, ал' на обштиј трошак, начине св. бану. Ми иј питамо, знаду ли они, да св. бану није сад до њиови комплимента? знаду ли они, да бан има хиљаду брига, које му ни данути недаду? Ми иј питамо, мора ли кочијаш без сваке накнаде њи возити из Руме у Осек и натраг у Руму? знаду ли они, као првоначелници суда, да сиромах човек мора толике подвозе у садашње време, онде где треба, давати, а не да њи бадава вози, кад њима падне на ум, ајд …. да путујемо! Знаду ли они, да није слободно у приватним пословима на обштиј рачун возити се! Што дикла навикла. Право је казао блажениј Доситеј: 'Није ми тешко онога, кои што незна научити, него ми је тешко онога, кои се на што научио, одучити.'