Српске буне

[JASON]

Књаз преда писмо Секретару иностраниj дела Давидовићу, те Му га прочита, буде умилен речма, изражавајућим оваква чувствованија Народа Смедеревског и отиде међу сав неизброимиј Народ, стане посреди њега, скупи га около себе, и одговори му на исто писмо овако:

Ви ми благодарите браћо! што сам дошао међу Вас и што Вам праштам. А ја сам дужан благодарити Вама, што ми данас дајете прилику, да у дејство приведем најкраснију черту човечества, праштати браћи заблуђеније. Жао ми је, што ме и подсећате онога, што сам давно већ изгладио из срца и памтења мога. Но, кад то већ чините, а оно уверавам Вас, да сам све заборавио; и кажем Вам и опет што сам рекао при свјаштенодејствију, да вас љубим и грлим, кои сте старији, као браћу, а кои сте млађи, као синове своје, не раздвајам Вас од два брата и од два сина моја. Ви се само не улибавајте, нити туђите, но будите мои, као што сам и ја Ваш, јављајте се у свако доба мени, као брату и отцу. Приступите свиколици да се изгрлимо и ижљубимо.

Сад поврви сав Народ, те ижљуби Књаза у скут и у руку, а Књаз свакога у чело. Није могућно описати чувститељност и Народа и Књаза, све живо плакало је од радости. Народ видећи у Књазу оца снисходитељна, а Књаз у Народу синове кајућесе. Стогуби узвици: да Те Бог поживи Господару! да Те Бог поживи и Тебе и децу Твоју, и Госпођу Твоју, и Браћу Твоју, Ти отац, Ти Мајка; Бог нека Ти плати за овај пољубац, - роилисусе по равници Оспаоничкој. Затим буду изведена два прекрасна доратаста коња и 70 овнова, које је народ Смедеревскиј Њиним Сијатељствима Господарима: Милану и Мијаилу на дар поднео; дар овај буде с благоволенијем примљен. Исто овако примљен је и хат трогодац који је поднео Чича Радојко Константиновић из Селевца, и кои се у собственој његовој коњушници ождребио, и неуступа лепотом својом ни најлепшем хату из Асије. Народ Смедеревскиј поднесе и Г. Митрополиту благодарственио за онако блага поученија, једног коња на дар.

Сад већ буду два часа, и Књаз седне за трапезу ручати, која је за 50 душа била постављена. Кроме Г. Митрополита и свите Књажеске удостојене су чести, ручати са Књазом и два Протопопа: Пожаревачкиј Јосиф и Смедеревскиј Теофан, и четири најстарија кмета од 90 и 80 година између којиј је најстарији Радојко Константиновић из Селевца, отац капетана Симе. За свим ручком свирала је банда, и топови су пуцали, и звоно звонило. Књаз благоволио је напити здравицу свему народу и кметовима Србским; Г. Митрополит напио је Књазу и свој Светлој Фамилији;  Кметови напијали су ју редом и Књазу и фамилији Књажеској. За тим буде напијена и здравица Наследнику књажеског достоинства Србскога Господару Милану. И будући да је истиј дан и у Петербургу велика слава била, и Његово Величество Император Никола славио је дан рођенија Сина Свог и Наследника Александра Николајевића и пунолетним Га проглашавао, то Наследник Србскиј напије здравицу Наследнику Рускому. Најпосле напијесе здравица и Госпођи Књегињи Љубици и свим Србским Мајкама. За тим престане банда свирати, а гајде почну, коло Србско уватисе, и од 4 часа до 8 једнако играше. Весеље царствовало је, почињући од Књаза пак до најмањег Србина, не само за ручком, но и после ручка, и за све време, докле није Књаз пошао из Осипаонице у Пожаревац. При одласку окружи и опет сав Народ Књаза, и поздрави Га: срећан пут Господару! и дођи нам опет кадгод хоћеш, но само дођи скоро, и дођи нам и незван, свагда ћеш нас наћи готове, дочекати Те весело. Топови су пуцали, звоно звонило, и сав народ, кои је имао коња, испратио је Књаза до ливаде и до Мораве; и опет су чунови повезани, на коима се Књаз превозио, руком вучени, и на рукама ношени. Овако Србин Србина дочекује и испраћа.


Литература:
Мих. Гавриловић, Милош Обреновић II; Вук, Скупљ. Историјски Списи I; М. Петровић, Финансије и Установе oбновљене Србије;
M.Ђ. Милићевић, Поменик; Б. Куниберт, Српски устанак и прва владавина М. Обреновића; Новине Србске, год. 1834. бр. 18.

[JASON]

(16) Кнез Милетина буна 1835.


На измаку 1834. године, случај донесе да се Стојану Симићу, старешини Крушевачке нахије, баш тада, роди мушко дете, те он позове Кнез Милоша, по праву венчаног кумства, на крштење. Кнез, не могући ићи, пошаље млађега сина свога, Михаила, са женом својом Кнегињом Љубицом, у Крушевац, на то крштење. У свако друго време, мајка би Стевана отишла куму у кнежевски му конак, али јој Милош хтеде уштедити тај пут. Кнегињу и Кнежевића, на том путу, пратио је, по наредби кнежевој, млавски капетан Милутин Петровић Ера, брат покојног Хајдук Вељка. А како је њима из Пожаревца за Крушевац био пут на Свилајинац и Јагодину, Кнез, под изговором прављења пријатног друштва Кнегињи, пише саветнику Милосаву Здравковићу Ресавцу у Свилајинац, свом представнику Авраму Петронијевићу у Јагодину, који су се о празнику налазили код својих кућа, и великом сердару расинском, саветнику Милети Радојковићу, који је у Јагодини и с кућом и по дужности био, да сви иду у Крушевац Стојану на весеље. Још пише у Београд митрополиту Петру да и он, собом, ту свечаност увећа. А у Крушевцу већ су били, осим домаћина Стојана Симића, његов брат Алекса, и Ђорђе Протић.

Крштење детета се сврши, па настане гозба и весеље, које се продужи дубоко у ноћ. Само светковање је било сјајно. За пуним столом пило се у здравље кнежево, али у вече, изненада, Кнегиња Љубица потужи се на човека свога, Кнеза Милоша, и поиште савета и помоћи од ових народних старешина. Чујући тужбу честите Кнегиње против Милоша, који се, као што је познато, није славио чврстим држањем седме заповести, старешине, и саме незадовољне кнежевом управом у земљи, плану као огањ, приме страну кнегињину, и обреку да ће гледати да склоне Кнеза да свој приватни живот подеси према закону и обичајима народним.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У нападању на Кнеза, речи је пало и много и крупних. Најжешћи и најречитији је био сам домаћин Стојан, а после њега Ђорђе Протић. Њих двојица тражили су: да се одмах дигне буна, да се Милош збаци, и његов син да се узме за владаоца. Они предлагаше и убиство Кнеза, али се остали томе одлучно одупреше. Милета Радојковић нарочито.
Милета је тражио да се земља уреди, и да се Кнез ограничи, али о збацивању није хтео да чује. Стојан га стане корети за то. Милета је ћутао, па најпосле проговори овако:

- Вала Симићу, свак живи зна, да мени Милош није учинио никакве милоште, ни дара, а тебе је обасуо сваким добром, па кад је теби тешко од његова добра, и ево мене овде, у својој кући, толико кореш, пристајем, ето, и ја да дигнемо буну, али само да се ограничи, а не да се збаци! Ко год дигне руку на Милоша, нека зна да ће и мене наћи на свом путу!

И тако то вече, буна буде уговорена. Било је то 31. децембра 1834. године. Сутра дан бунтовници разиђу се сваки на свој посао, да дижу људе, и да иду у Крагујевац, а Кнегиња Љубица са сином узме пут Пожареваца. Но двојица из њене пратње, Анастас буљубаша и Пекета татарин, могоше нешто намирисати; њима су се многе ствари учиниле подозриве. Пошто су, јахајући поред Кнегиње на неком одстојању један с другим шапутали, то једног од завереника, кап. Милутина, узнемири њихово држање. Кад год им је прилазио - а то је било више пута – њихов се разговор сместа прекидао. Њему се тада учини да је све откривено и изгубљено. И онда, кидајући ствар, рећи ће им:

- Шта ту ваздан тајите!? Зар ја незнам о чему ви разговарате?... али и ако сам се умешао то је само за то да ствар Књазу откријем.

Може се мислити да су Настас и Пекета једва дочекали да дође капетан у ову ватру, те да од њега извуку тајне. Они се направише као да тобож све знају, док, у истини, тек тада по нешто дознадоше. Чим стигну у Крагујевац, они известе Кнеза и о завери и о томе како су је прокљувили. Милутин призна, и дода још неке појединости, као на пример, да су Ђорђе Протић и Стојан Симић били решени да га убију. Кнегиња се Љубица учини невештом, рекавши да ништа није чула ни видела. Но Милошу је, не губећи време, Ресавац већ дојавио о тајном договору. Ресавац је бивао умешан у сваку буну против Кнеза, и опет је он био први који је Кнезу за сваку ту буну јављао. Милутин пак, пошто је издао своје другове, свестан бруке коју је учинио, похита не би ли их како избавио из беде и невоље. Чим дође кући, он напише Стојану да је Милош све дознао.

[JASON]

Мала госпоја била је повод буни, прави узроци, међутим, били су сасвим други.

Године 1834. кад је Србија већ била увећана са шест нових округа, и када су права њена била утврђена свечаним хатишерифима (од 1829, 1830, и 1833), почело се је у народу говорити, да је време, да се у земљи нешто поправи и боље уреди. Нарочито су људи желели да се укине кулук, и да се уреде стални судови, јер дотле је судија био онај који је био јачи, или који је био у већој милости у Кнеза Милоша. Старешине пак, желеле су да, према Хатишерифу из 1830. Кнез подели власт са Саветом. Чл. 3-ћи хатишерифа од 1830. створио је закон, по коме Кнез управља пословима Србије у договору са скупштином од првака српских. Али, да не би овде у појединости улазили, рећи ћемо одмах: Милош је хтео да влада сам. Његово схватање власти било је: привући све послове у свој конак, и онда решавати по здравом разуму и по личном осећању за правду.

Народна скупштина била је омаловажена и немоћна, и тако се само по милости Милошевој звала, али је још црње било уобичајено понашање Кнеза према старешинама и чиновницима државним. Они су се као робови морали покоравати свим ћефовима Господара. Били су зло плаћени, и с њима се зло поступало – час су без икаква повода унапређивани до највишег звања, а после, са истом самовољом стропоштавани на најнижи степен, тако, да је изгледало да им Милош завиди и на оно мало власти коју имају. За најмању погрешку, или из шегачења, чиновника је стизала срамна казна, одмах се ту јављала сила и батина, а по који пут и Кнез је лично узимао штап да кривца удари. Ако је ту и било озбиљних криваца, то је само могао бити разлог више да Кнез кривце суду предаје да им он суди.

/Једнога дана Ђорђе Протић, председник у народном суду, у Крушевцу, буде позван да дође Кнезу да му нешто каже. Овај то учини, али, на неколико корака од суднице, у ходнику, где цео свет види, њега дочекаше Пекета и Настас буљубаша, па га повале, вежу му руке и ноге и, не гледајући на његов чиновнички карактер, оцепе му 50 штапа! На вику несрећника дотрче чланови суда, а Давидовић (Димитрије) почне преклињати Књаза да стану. Ћути – гневно му одговори Милош – ја знам зашто то ја радим, па осуди Давидовића на месец дана апсе што се мешао у ствар која га се не тиче. Доцније се дознало да је Ђорђе Протић, који је био ожењен ћерком Петра Топаловића, кнеза гружанског, великога пријатеља Кнез-Милошева, ударио на образ свасти својој, млађој ћерки Топаловићевој, обесчаштивши једну савим младу девојку, радост и дику родитељску.
Ово је био почетак Протићевој мржњи на Кнеза, и дало је повода многим оптужбама на Милоша. Киван због губитка части, Протић је на оној крушевачкој светковини, наводећи многе примере Милошевог порочног живота,био један од најватренијих његових опадача./

[JASON]

Последица таквога стања била је и та да чиновник, ако је имао ћерку, више је волео да је уда за каквог абаџију или тежака него ли за свог колегу. Коме је, онда, могло бити до државне тј. Милошеве службе? Срби из Србије, нису на то ни помишљали, и до чиновничких звања долазили су само Срби из прека, и то они, који, немајући посла и среће код куће, тражише их у Србији.

Би најпосле то, да Милош оста сам у центру своје власти, али не онако сам као што би желео. Ако се изузме мали  број људи, које су плениле његове особине, и који су му искрено одани били, Милош је имао око себе саме ловце на срећу и издајнике. На првом месту беху два брата Симића, Стојан и Алекса. За њих се, доиста, може рећи да их Милош није држао – мало по даље од себе. Напротив, он их беше јако волео и даровима обасипао. Између Кнеза и Стојана постојала је она духовна веза кумства и побратимства, која тако скупо место заузима у срцу српскога народа. Но Милош, који даје Стојану толике доказе свога пријатељства, који му поклања и титуле и земље и важне функције, који му поверава да води преговоре у Цариграду и Петрограду, тај Милош, господар свега и свачега у Србији, својом суревњивошћу, и њему, Стојану, уливаше стаха за будућност.

Једно извесно стоји, а наиме: да се Стојан не осећаше сигуран са својим богатством, и да је, незадовољан са мало утицаја који имаше, почео завидети влашким бојарима. Он је више пута ишао у Букурешт, и могао је видети колика је разлика између стања једног српског господина (као што је он), и једног влашког спахије. Чему онда и новци и велико имање, кад они никакве власти у земљи не дају? Милош ведри и облачи и јесте Бог и батина и све и сва. Напротив, влашки бојар скоро је раван своме кнезу, и – ето - такве установе треба дати Србији. Стојан, боравећу у Букурешту, чуо је од руског конзула да, онога дана кад на Милошево место дође какав праведнији и достојнији кнез – а зашто то не би могао бити Стојан Симић – јавило би се српско племство, као чедо витешке борбе и заузело до владаоца место које му припада.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Свакад добро обавештен о жељама народа, Милош, био је казао на Спасовској скупштини да ће, најдаље, о Сретењу 2. фебруара 1835. године, сазвати народну скупштину, те обнародовати промене. Тај кнежев наум био се је рашчуо, и људи су жудно очекивали да се она наврши. Али како није имао нацрт устава који би му одговарао, Милош је одуговлачио и одлагао. Најпре је сазвао скупштину на дан светога Саве 1835, а онда, крајем 1834. одложио је до Сретења. Старешинама је тада постало јасно да Кнез избегава да одржи скупштину која би изгласала устав. Та одлагања су ојачала њихово страховање да ће Милош опет одложити и ту скупштину, а Стојан Симић је и од самог Кнеза чуо за такву намеру.
Наиме, месеца децембра 1834. Кнез Милош се налазио у Пожаревцу, где је старији син његов, Милан, лежао тешко болестан. Ту му дође Стојан Симић, враћајући се из Влашке и Молдавије, куда је са даровима, по кнежевој заповести, ишао да поздрави нове господаре тих кнежина: Влашког Кнеза Александра Гигу, и Молдавског Михаила Стурдза. Кнез Милош, у разговору за вечером, изјави да неће моћи звати скупштине сада о Сретењу, једно што му је син болестан, а друго што нису готове још све уредбе и закони, које жели тој скупштини изнети, него мисли да је одгоди до пролећа, можда баш до Ђурђева дне.
Други дан, Стојан Симић оде из Пожаревца пут Крушевца, кући својој. Уз пут је казивао старешинама, својим пријатељима, да Кнез мисли до пролећа скупштину одгодити, па наравно и жељене промене. Старешине, чујући шта намерава Кнез, забрину се: шта да раде? Тешкоћа је била договорити се, јер шпијуни Милошеви беху на опрезу, и састајање старешина изгледало би им подозриво. Још је опасније било водити преписку или радити преко најмљених људи, пошто под будним оком Милошевим, нико ником није смео веровати. Најзад, укаже се згодна прилика, на коју се, као на наравну ствар, могло и сачекати.

[JASON]

(Пре него што наставимо описивање буне, сматрам за дужност наспрам читалаца рећи неколико речи о Јеленки – Малој госпођи.)

После женидбе Милош је са Љубицом живео пуних десет година у слози и љубави. Понеки пут би је и преварио, али о томе она није ништа знала. Доцније, Милош је Љубицу био довео у такав положај да је она знала за све његове љубазнице. Са некима од њих се морала дописивати, а са некима бити и у друштву. Око 1822. у Милошев живот ушла је млада и лепа Јеленка коју је народ звао Мала госпођа (или на турском кучук – кадима) за разлику од кнегиње Љубице, коју су звали Велика госпођа.

Јеленка је била Туркиња родом из Видина. Као девојчицу заробио ју је у Првом устанку Миленко Стојковић при освајању Рама, и покрстио. Миленко је живео као какав паша; он је био направио прави харем, у коме је било много лепих жена, девојака и девојчурка, поглавито Туркиња, које су остале на милост и немилост Срба кад су им ови побили мужеве, очеве и браћу у Београду почетком 1807. године. Када је 1811. године Миленко био истеран из Србије он ликвидира и свој харем, распустивши ту женску чељад. Тако је и Јеленки остало да гледа шта ће и како ће, и најзад се уда у Кладову за Влаха Гицу хајдука, који се после Другог устанка настани у Курјачи у пожаревaчкој нахији. Године 1816. Гица с Јеленком оде у Видин и потурчи се, пређе с њом у Ниш а одатле у Румелију где је хајдуковао у друштву с крџалијама. Ту га негде Јеленка и напусти, врати се његовој родбини, где најзад и Гица дође. Једно време био је телохранитељ код кнеза Милоша, али  није могао дуго мировати. Године 1820 он се одметне опет у хајдуке задајући Милошу грдне неприлике. Најзад гоњен од српских власти пребегне у Влашку где се прославио као један од највећих разбојника, а његова је жена остала у Србији. Убијен је у Видину 1821. године.

По захтеву Милошевом, Јеленка је јануара 1822.године дошла у Крагујевац, због обуке Петрије, кћери Господареве, у женским пословима. Јеленки се полoжај утврдио кад је Милошу у марту 1826. родила сина Тодора – Тошу. Од тога времена она је управо друга Милошева жена (али прва према моћи), и показивала се јавно уз њега. Јеленка је живела у Крагујевцу, док је Љубица са децом живела у Пожаревцу и Београду, где их је Милош обилазио с времена на време. Обављала је дужност домостројитеља кнежевог двора  у Крагујевцу и, између осталог, била кнежева саветница. Кнезу је у то доба десна рука био Аврам Стојковић, коме је најважнији посао био да проналази и у Милошеву собу приводи жене, па је то једном учинио и са рођеном сестром. Он и Јеленка нису могли очима да се виде и стално су једно друго опањкавали код Кнеза. На крају је Аврам набеђен за неку ситну крађу и обешен, тако да за Јеленку није више било препрека да постане права господарица на двору. Да поменемо и то, да говорила је више страних језика: турски и влашки одмалена, а касније је научила немачки и француски.
Многи људи који су нешто тражили од Милоша морали су се улагивати Јеленки. Неки су ради ње казне искусили, а многи службу губили. О њеном утицају на Књаза сведочи и то што су се њој обраћала кнежева браћа за протекцију. Јеленка је имала много пријатеља (један од њ. био је Димитрје Давидовић), али и непријатеља, те је разумљива одлука старешина на крушевачкој светковини, да наспрам Јеленке, Кнегињу Љубицу, подрже.
Као год и Кнегиња и Јеленка је путовала а трошкове је плаћала Народна благајница. Трошак за Љубичин пут од Београда до Пожаревца износио је 123 гроша, док је Јеленкин коштао 1000 гроша. Јеленка се одевала у скупо руво; трошкови за њене хаљине износили су више но за Љубичине. 23. октобра 1826. године, дато је из државне благајнице за Јеленкино џубе 1.753 гроша а за дијамантске игле 3.277 гроша.
После Милетине буне Милошев положај био је пољуљан. Под притиском, Милош је као решио, да осим политичког, промени и приватни начин живота. Поред овог разлога био је и тај што је Јеленка претурила 38 година. Одлучио је да је уда, и за тај посао, као поручен, дошао му је родољубиви Сербијан др. Тодор Хербез.
Још увек фатално лепа, у лето 1835. године,  Јеленка се по Милошевој заповеди, удала за др.Теодора Хербеза, у то време најобразованијег човека у Србији, који је и пре него што је код Милоша направио добру каријеру, био прилично богат. Био је попечитељ народних финансија књажевства српског, попечитељ војни, државни саветник, потпуковник, члан савета, заменик председника…итд. Милош је, као мираз Јеленки, поред куће од тврдог материјала, за онда врло лепог изгледа, а која се налазила на крају Господске (касније Бранкове) улице, поклонио још и велико имање, 'вате' дуката, затим 12.000 гроша, и за неке друге трошкове издао 38.000 гроша итд., али то је друга прича.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Милутинова вест морала је убрзати догађаје. Уместо да чекају скупштину, завереници одмах прегну да побуне округе на које су рачунали. Стојан Симић понови што је чуо у Букурешту из уста царева заступника, да 'Милош свима на путу стоји', изостављајући речи руског конзула да би праведнији и достојнији кнез могао бити баш он Стојан Симић. Завера се брзо склопи у којој уђу и кнезови нахија, и велике судије, и кнежеви министри па чак и они од министара, који су сваког дана Милошу уз колено били.
Тако, док су Милосав Ресавац, Милета и Стојан Симић скупљали око себе своје верне људе, чланови врховног Суда, који беху учесници у завери, Ђорђе Протић и Ранко Мајсторовић, издаду у име кнежево, наредбу свим командирима народне војске, да све што могу крену на Крагујевац, где се има сакупити војска српска да одбије упадај Турака. Већина људи који тада маршираше на Крагујевац, није ни знала шта ће тамо.

Јануара 6-тог 1835. Симић, Милета и Ресавац, примичући се из разних крајева Србије, саставе се у околини Крагујевца, на челу 3000 хиљада људи под оружјем. Уза Симића, који је на језику био ратоборан, ишло је неколико кметова из крушевачке нахије, са Ресавцем још мањи број Ресаваца, а Милета је листом дигао Левач и Темнић. Милетина заповест капетанима за ову буну гласила је овако:
- Кога позовеш, па не пође – посеци, а кога не зовеш, па пође – уби!
И тако је за једну ноћ, дигао сву јагодинску нахију.

И ту, пред војском, први министар Милошев, Аврам Петронијевић, изађе са оптужбом против Кнеза, свога господара. Он је нападао и његов јавни рад и његов приватни живот:

- Ова слобода Србије зарад је толико породица српских у црно завијено, је ли то својина целог народа или је спахилук једнога Милоша? Како ствари сад стоје, Србија је само тиране променила: добила је, на место паше београдског, Милоша који на њу товари намет за наметом, баш као да је ова земља његова градина а овај народ његов роб. Па онда, каква чуда и покори! Има ли онога чија је жена или ћерка сигурна од његових ћефова? И гди су нам црквени закони? Гди пост и причешће? Ово је друга година како Бог шаље на земљу сушу и град, и то није ништа друго до божија казна над земљом безбожна господара. Јест, ето за што је Милош постао мрзак свима, - и старим пријатељима и најстаријим слугама својим, па и самој жени својој, светлој кнегињи Љубици, која се и побунила на толике неправде и одобрила овај устанак приликом свог путовања у Крушевац. Дакле, сви пријатељи српске ствари треба сад, без оклевања, да иду на Крушевац, где ће им се хиљаде устала народа придружити. И ту, у самом срцу своје државе, Србија ће опет узети власт у своје руке.

[JASON]

Тако је говорио Петронијевић. Али народ који га је слушао не беше спреман за такве разговоре. Људи се почеше колебати и гунђати. Осетивши то, говорник, промени тактику:

-Боже ме сачувај да ја Милошу што учиним! Па зар му ја нисам кум? И зар ја не знам шта сам му дужан? Не говорим ово ја у свом интересу, већ у интересу земље. Кад би ја само себе и своју корист гледао, ја бих онда ћутао - јер, овде глава игра и ја могу за општу ствар и животом да платим, али осећам за Србију и чиним ово из благодарности према самоме Господару који је починио толика велика дела, и који није сам крив, него они око њега, који му подилазе, с народом га завађају и иду да га упропасте… Пођите дакле за нама, ослободимо га ове судбоносне околине, ставимо му до знања наше жалбе, и умолимо га да злу потражи лека. Сва ће Србија бити с нама.

Сведена у ове границе изјава је могла бити примљена од народне војске. Кад је реч била само о томе да се Кнезу учине неке учтиве примедбе, свет је био готов да пође за завереницима.
Али пре него што би ушли у Крагујевац завереници су желели да се обавесте, шта о томе мисле становници града, нарочито како на све то гледа Вучић који је у њему заповедао редовном војском. Ово је био тренутак кад побуњеници сједињени под капијама Крагујевца, већаху шта да раде. Да ли да заузму варош? Или да пошаљу најамнике у Пожаревац да убију Милоша? Најжешћи међу њима, - Симић, подупирао је ову последњу одлуку, али Милета још једном одржа победу са умереном му политиком. Ући у варош са дозволом оних који је бране, образовати неку врсту мирне али оружане скупштине, управити на Господара једнодушни протест земље, и, најзад, натерати га да даде устав – то се усвоји као програм. У томе су, пред ханом у Таборишту,  изгубили цео један дан (7. јануар), не помишљајући при томе, да у пословима побуна и један изгубљени час може упропастити предузето дело.

Него, шта ради Милош док се буна вије? Он беше тада у Пожаревцу. По Пожаревцу су распростирани најстрашнији гласови. Овде се говорило како се Вучић удружио с побуњеницима, како су на позив Великога Суда долазила у Крагујевац одељења народне војске са свих страна Србије, како побуњеници неће штедети Милоша ако би овај пао у њихове руке. Ове гласове ширили су сами Милошеви дворјани, који су споразумно са завереницима претеривали у оцени и озбиљности положаја, саветујућу му да бежи у Аустрију. На челу њиховом био је кнез Јоксим (Милосављевић), у кога је Милош имао неограничено поверење. Увек уза њ он је чинио све што је могао да до Милоша не допре истина, а уз то је нешто молбама, нешто описивањем опасности којој би се изложио остајући у Пожаревцу, успео да га увери о неодложној потреби да напусти Србију.

Милош се, у први мах,  уплаши и пође да бежи у Милановац, па оданде у Влашку. Несигуран у верност попечитеља војног Томе Вучића, који је командовао војском у Крагујевцу, сумњајући да је и сама Љубица, за време бављења код Стојана Симића, ступила у договор са завереницима, видевши у страху да се сва Србија диже противу њега, он се осети сам, немоћан, осуђен, и – нагне да бежи, не узевши збогом ни од Љубице ни од деце своје. Ствар би била свршена, да не би једног човека у његовој пратњи, Николе Коце Марковића, сердара. На два сахата од Пожаревца, он навали на Аврама Стојковића, кнежевог секретара, да му издејствује разговор са Милошем, што би и учињено. Коца га је, бацивши се на колена, молио и корио и кумио и преклињао, ради славе његове и ради имена српског. Најпосле је боље, говорио је Коца, умрети и погинути на своме положају, неголи га напустити без иједног опаљеног метка пред једном гомилом смутљиваца и незахвалника.

Једном дошавши себи, Милош се исправи. То беше опет онај стари Милош од мегдана. Коца га је уверио да су га преварили, да буна није опасна, да је он драг српском народу, и да међу самим бунтовницима има многих који би се на први знак тргли. Милош ће, дакле, одмах преузети команду, а околни народ скочити да га брани.
И доиста. 8-ог јануара у Крагујевцу, народ је викао у глас: Јошт нисмо ни наши кућа утемељили, a Књаз оће да одлази између нас. То недамо! Браћа и синови нека иду, но Господару не дамо никако да иде из отечества!

[JASON]

Какво је међутим било Вучићево држање? Он је раздао оружје крагујевачкој народној војсци, здружио је ову с редовном, па јој је наредио да чува и брани Кнежев конак. Затим је послао наредбу околним селима да се наоружају и да се без одлагања нађу у Крагујевцу. 8-ог јануара Милета му јави да 'није никако рад газити у крв' и да од њине стране 'неће пукнути пушка, само да с чаршиске стране не пукне', и позове га на договор. Пошто је предао заповедништво над овим одељењима гружанском капетану Петру Туцаковићу, човеку који је био Кнезу одан, с наредбом да се брани ако би за време његова одсуства био нападут, Вучић се ставио на чело једног одреда коњице, и изашао је на сусрет побуњеницима.

Милета, Симић и Петронијевић примили су га као свога пријатеља. Вучић им је говорио о отпору на који ће наићи у целој крагујевачкој нахији, готовој да као и остала Србија брани Милошеву ствар, а за тим их је уверавао да ће он лично бранити свом снагом Кнежев конак. Најпосле је питао: какве су њихове намере и шта им је прави смер? Завереници међу тим нису још имали одређеног циља.
Вучић, мада је тајно нагињао завереницима, ипак се вешто умео одужити задацима својим. Он отклони сукоб између два табора, пустивши бунтовнике да уђу у Крагујевац, под условом: да заузму само један део вароши, а избегну сваки додир са војском кнежевом, стављајући им до знања да ће он, ако би ови (бунтовници) покушали доћи у кнежев конак, са њима бити докле и 'један гардиста траје'. На тај начин он пресече буну, сачувавши јој у исто време, а по жељи Милетиној, некакаво законито обележје. Избегао се, дакле, рат, и сад је на Господару да се споразуме са народом.

(У оваквом Вучићевом понашању у овој прилици појединци су хтели да нађу неко издајство. Али оставивши на страну то што он никад не би пристао на заверу у којој сам не би био коловођа, његово је држање у овом случају било једино које је мудрост могла налагати.)

Утврђено је да се побуњеници разместе нешто по зградама Великог Суда а нешто по околним домовима, докле ће Вучић са својим одељењима држати Кнежев конак. Такође је углављено да између ове две војске не сме бити никаквих општења, и да из својих станова неће моћи излазити под оружјем. Овога су се споразума савесно и тачно обе стране придржавале, и докле год су завереници остали у Крагујевцу, није било никаквог нереда на који би се могло пожалити. Улазећи у Крагујевац, Милета је ишао право у Суд, као у народну кућу, а Симић окрене у Кнежев конак, као у кућу кумовску. Милета, видећи такву превртљивост, наљути се, и још одлучније пристане на измирење са Кнезом.
Вође бунтовника дале су митрополиту и претставницима власти у Крагујевцу изјаву, да они не мисле ни Кнезу Милошу ни његовој породици 'зло и безчастије', но да су за то овамо дошли, да 'о благу свију Вас, а и о благу Народа, и о собствени своји личности благу савјетују се и Вашој свјетлости представе писмено'.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Вративши се у Пожаревац, Милош  је послао Димитрија Давидовића у Крагујевац да извиди и сазна шта је од све побуне у ствари, а Јованчу Спасића у смедеревску нахију с наредбом да се искупи сва народна војска, и, већ тога дана довео му је Јованча њен највећи део, докле је остатак хитао у спремању и имао да му се придружи у најкраћем року.  Град и пожаревачка нахија дигоше се такође на оружје за Кнеза.
Јагодинска војска, међутим, када је дошла у Крагујевац за Милетом, почела је да шапуће како је преварена и обманута лажним обећањима, и претила је да се разилази, пошто није видела никога да долази у Крагујевац на скупштину, која се ту, као што јој је раније говорено, имала држати. Једва је стизао сав Милетин углед, који је био врло велики, да је од тога уздржи. Коловође завере нису сад ни саме знале на шта да се реше и шта да отпочну. Вучић је присуствовао свима њиховим саветовањима и предлагао им је да приступе споразумевању са Кнезом, нудећи се да им у томе буде посредник. Али пре него што би се на тај корак одлучили, они искупе све у Крагујевцу присутне чиновнике, а уз њих кметове и друге прваке из града и околине, те им изнесу и саопште побуде које су их навеле да се подигну, уверавајући их о своме родољубљу и о чистоти својих намера.

Ђорђе Протић држао је дугу беседу, пуну мржње којом је био задахнут против Кнеза, и у њој им је говорио да је Милош неваљао тиранин који је поступао са својим поданицима горе него с робовима; да њега ни његова невиност нити положај нису могли заштитити од казне коју није заслужио; да је ствар побуњеника оправдана, те да је дужност свих грађана да се окупе под заставу како би се тиранин оборио. Јер докле год он буде живео неће у Србији бити ни мира ни слободе.

Овај жесток испад одбили су готово сви присутни, а Милета је уз то уверавао: да њему никад није на ум долазило да ради против живота Милошевог или да напада на његово достојанство унижујући га; већ је он једино хтео да га умоли да олакша народу понеки од терета, против којих је овај имао и право и разлог да се жали. Највећи део завереника говорио је у истом смислу.

На ово је Давидовић, који је био присутан овом саветовању, запитао: шта се хоће и шта се жели од Кнеза, и које су то жалбе што су желели да ми их поднесу? Завереници су одговорили: да је намера њихова била, кад су узели оружје у руке, да од Кнеза захтевају управне реформе, и у исто време израду имовинског и казненог законика, којим би се зајемчила имовинска и лична безбедност. Давидовић их је уверавао да се на овим реформама већ одавно ради, и да се оне не могу извести за један дан; обећао им је уз то у име Кнежево да ће се у најскорије време отклонити све злоупотребе које су народу тешко падале, а да ће на скупштини коју намерава сазвати у фебруару изнети и обнародовати основни закон, којим ће се све ове жеље задовољити. Овај говор Давидовићев примљен је живим одобравањем, а он је за тим саветовао вођама буне да распусте своје људе, и да се ослоне на милост Кнеза, чији им је опроштај зајемчавао.

[JASON]

Овај савет међу тим није био примљен. Побуњеници су хтели да остану под оружјем док не добију поузданија јемства о Кнежевим мирољубивим намерама. Стога су они захтевали да се на мах сазове скупштина, те да се без одлагања расправе сви неспоразуми.
Али је за њих било већ изгубљено и прошло време да намећу погодбе. Хиљаду и пет стотина народних војника стигли су из Груже под Крагујевац, а Петар Туцаковић, који је био привремено предузео заповедништво над њима, спремао се да прогна побуњенике. Нова појачања су му стизала сваки дан из свих крајева Србије, и побуњеници се више нису могли обмањивати надом да ће се овој војсци моћи опрети. Давидовић, међутим, који је знао за Кнежеву жељу да се докле је год могућно избегава свако проливање крви, приволео је Туцаковића на стрпљење до исхода преговора који је отпочео да води с Кнежевим противницима.

Тада се Вучић одлучи да лично оде у Пожаревац  да измоли у Кнеза опроштај за побуњенике, и објасни своје држање. Милош уважи правдање Вучићево и коловођама бунта јави: да ће све бити предано забораву ако они, на први позив, положе оружје. Што се Симићеве и Ресавчеве војске тиче, она је већ била почела да се разилази; а ово је нарочито бивало ноћу, када су поједине гомиле могле кришом, без ларме, хватати себи пут, тако, да, кад је дан освануо, њихове војске готово и није било. Милета је своју војску распустио 10-ог јануара. Она се растури у малим одредима, без икакве галаме, и свако се поврати своме дому, а крајеви кроз који су ови пролазили нису при томе имали да се жале ни на какве нереде и штете.

Само што се војска разишла, међу вођама поново дође до раздора. Милета је пребацивао Ресавцу што је довео мали број људи, и ако је обећао да изведе цео свој округ. То је довело до живе препирке ова два главара која би, може бити, Ресавца и живота стала да се у њу нису умешали њихови заједнички пријатељи. Не сматрајући се више безбедним у табору завереника, Ресавац се упутио да потражи склониште у Кнежевом конаку, али су га војници, који су ту били на стражи и који су га познали примили с погрдама, оборивши га с коња, називајући га издајицом и Кнеза и побуњеника. Ресавац прибегне Давидовићу, молећи га да га прими са собом, те да пође с њиме у Пожаревац да у Кнеза измоли опроштај. Али му је Давидовић ову љубав одрекао, говорећи да га његово присуство неће моћи заштићивати од рђавога пријема на који ће свуда наилазити. Стога се Ресавац нашао принуђеним да се којекуде крије од свију и свакога, док Кнез не дође у Крагујевац. Била је то достојна награда човеку, кога видимо умешана у свим заверама и увек готова да изда своје саучеснике.

[JASON]

Глас о побуни изазвао је у Београду озбиљно узбуђење, било међу светом који је био задахнут искреном љубави према Милошу, било међу чиновницима којима напредовање побуњеничке ствари не би било непријатно. Из бојазни међутим да се не би одали, они су се претварали као да их ови догађаји јако жалосте и бацају у бригу. Једини Цветко Рајовић није умео да се чува у довољној мери, те је мало недостајало да своју несмотреност плати главом.
Сазнавши за гласове који су ујутру кружили по Београду, он се као и остали претварао да је јако забринут због положаја у који су завереници довели Кнеза Милоша, те их је у велико нападао и ружио, називајући их незахвалнима, неваљалцима итс. Али пошто је поподне испио био коју чашу више него што је чинио обично, Рајовић је променио тон свог држања на глас који је био стигао; бунтовници су му тада постали изврсни људи, а Милош варварин, тиранин коме се и случило оно што је и заслуживао. Његова околина га је молила да ћути, али он је тиме постајао све жешћи.

На његову несрећу истога дана пошли су из Београда за Пожаревац људи из Кнежевог конака, Мито чибигџија и Јово кавеџија, где су упитани шта се у Београду ради одговорили: да је свако забринут због овога што се догађа и готов je да притекне у помоћ Кнезу, изузимајући јединога Рајовића који се трудио да га својим грдњама изнесена рђав глас, и који је, све своје говорништво, развијао да оправда побуну.
Овај извештај је јако разгњевио Кнеза, јер је и Рајовић, као уосталом Симић и Петронијевић, био један од оних који је увек уживао Кнежеву благонаклоност и његово поверење, па је Кнезу врло тешко пало да га баш ови људи напуштају. С тога је одмах издао заповест да се Рајовић затвори и да се окован доведе у Пожаревац. Сутрадан су двојица судија, који су из Београда дошли, потврдили све што је о Рајовићу било јављено, додајући још и нове податке против њега. Тада гњев Кнежев није више знао граница; он је одмах наредио двојици капетана, његових телохранитеља, да сместа иду на сусрет притворенику у Смедерево, и да га даду пушкарати без икаквих даљих формалности.

Срећом су ова два капетана били људи човечни и пуни здравога разума, и још пре него што су стигли у Смедерево, оду Господар Јеврему, који је био кренуо из Београда у Пожаревац да честита Кнезу на умирењу народа, пошто је био добио вести да се побуна изјаловила. Они му открише задатак  који им је био стављен у дужност и своје устезање да га изврше, пошто су били уверени, да ће Кнез сажаљевати одлуку коју је у јарости својој биo донео против Рајовића. Господар Јеврем је увелико хвалио њихову човечност, па их је умолио да отежу с извршењем заповести што су је били добили, а да им Кнез на томе не би замерио он им даде савет да пођу путем на коме су знали да Рајовић неће проћи, како би се могли изговорити да га нису срели.

Они су радо прихватили овај савет те су се упутили путем којим се само лети могло ићи, докле је Рајовић са својом пратњом другим стизао у Пожаревац. За то време су добри гласови, који су стизали из Крагујевца, све више смиривали Кнежеву срдитост. Тада је Јеврем помислио да је дошао тренутак да се заложи за Рајовића. Он је причао своме брату како су ствари ишле; овај му је био захвалан што је осујетио извршење те његове заповести, чему му је уштеђено сажаљење једне непоправиме погрешке, те је тако Рајовићу, који је стајао на ивици од гроба, сачувана кожа, и све се свршило на опорим и тешким прекорима од Кнежеве стране.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Пошто је ред и мир повраћен Кнез је 12-ог јануара послао у Крагујевац Јеврема који је имао да припреми оно што треба за његов тамношњи пријем. Истога дана писао је Милети, Симићу и Петронијевићу и наново им је и тим путем зајемчен опроштај. Затим је распустио сердаре, капетане и народну војску, што је била дошла са свих страна Србије у циљу његове одбране, захваљујући свима на ревности што су је показали према њему. Сутрадан је отпутовао он сам у Крагујевац у пратњи неколико момака који су редовно ишли за њим кад би путовао по земљи. 15-ог јануара на пољани, код петровачке механе, дочекали су га чиновници, становништво и многи народ из околине који је дојурио у Крагујевац. Коловође буне нашле су се такође ту, заједно с оба кнежева брата Јованом и Јевремом, али су образовале једну засебну гомилу. К њима је Кнез био мало унапред послао свога сина Михаила.

Звуци црквених звона и грмљавина топова поздравили су долазак Кнежев, кога је народ примао једнодушним одушевљењем. Светина је клицала, али она не поздрављаше јучерашњег Милоша који безобзирно спроводи своју вољу, већ човека измиреног са својим народом, Милоша, опоменута грубим искушењем, и који обећава да ће владати мудро. Изашавши на пољану, Кнез је одјахао свог коња, а син његов Михаило узео је десно Милету, а лево Симића, Ресавца и Протића и остале вође завереничке, које су се до тада страшљљиво држале у прикрајку, и привео их к оцу. Они му се поклоне, и замоле за опроштај; Милош их је пригли, ижљуби, и рекне:
Сви смо ми грешни људи. И ја сам много грешио.  Праштајмо један другом и гледајмо да поправљамо. Ја нисам никада презирао добре савете. Уместо да се буне, они, којима је добро народа на срцу, ваљали су да ми покажу у чему сам грешио. Јер, борити се навалице и за инат оног кога су догађаји иставили на чело Србије, значи немати љубави према самој ствари народној.
А затим изговори им као што би отац говорио својој деци: Отац љуби синове своје, и прима их и кад погреше.
И, тако измирени уђу у Крагујевац.

Други дан, Кнез Милош и сви вођи буне, без икакве свечаности, оду у крагујевачку цркву, где их је чекао ужички владика Нићифор Максимовић и ђакон Јанићије. Врата се изнутра затворе, и ту, у тишини, пред иконостасом, на светом јеванђељу, Кнез се закуне: да им све прашта, и да ће водити рачуна од оног што народ жели; а они се њему закуну: да ће му бити верни и послушни.
Кнежева заклетва је била искрена, што је и време показало. Тако је исто била искрена и заклетва Милетина, који је био честит и лојалан човек. Али то се не може тврдити за Симића и Петронијевића. Сви кнежеви пријатељи и браћа били су у то потпуно уверени. Нарочито је Јеврем гунђао о благости свога брата; он је увек бацао око на богатство Симића. Зато је Милош из обзира према побеђенима објавио један указ, којим је забрањено да се о овим догађајима говори, и да се посредно или непосредно чине алузије на њих, па је уз то нарочито заповедио своме брату Јеврему, да се према завереницима држи као и пре њихове завере.

Тако се свршио овај немир, који се у народу и историји назива Милетина буна 1835. а у народу, још и понекад, и Милетина демонштрација.

[JASON]

На дан 2. фебруара 1835, кад пада Сретење Господње, Милош је сазвао Велику скупштину, на којој су требали да буду главни сеоски кметови, уз то на сваких 100 кућа по један посланик, а поред тога известан број представника еснафа и заната из свих градова. Ова је скупштина имала да буде најсвечанија између свих које су се дотле виђале у Србији. На њој су имале да се претресају многа важна питања, али је најважније између свих било оно најсудбоносније како за Кнеза тако и за земљу, а то је питање уставности коју је он тада прогласио. 
Давидовић, човек неоспорног дара, а можда и најученији међу Србима, често се хвалио да је ово питање проучио из основа, и да је у стању да за врло кратко време изради један устав који би одговарао свима потребама и приликама Србије. Њему дакле буде наложено да такав устав изради и он заиста сврши свој посао за неколико дана.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У речено време скупштина се састала у Крагујевцу. Народних представника било је на њој преко четири хиљаде, а радозналаца из свих крајева Србије било је више од 10.000, те су многи били принуђени, пошто у граду нису имали где да станују, да иду по оближњим селима где су дочекани с гостопримством својственим Србима, који сматраше да гост доноси срећу кући у коју долази.

После службе Божје и призивања светога Духа ради 'ниспосланија  божествение благодати на најважније предпратије, којим Књаз установљава закон у Сербији, и подписује срећу Србскога Народа', искупе се сви народни  представници на ливади код цркве, где је на узвишеном месту већ била подигнута говорница за Кнеза, његову фамилију, архиепископа и чланове државног Совјета (Међу њима се, очитом дрскошћу, истицао Стојан Симић. Није било Аврама Петронијевића, који је после претрпљене срамоте избегавао да се покаже јавно.). Милош назове бога скупштини и нареди Давидовићу да очита предстојеће слово које је сам казивао у перо свом секретару, и који је у њему, дотерујући га, по нешто изменио а по нешто и додао. За словом очитан је Устав Књажества Сербије од четрнаест глава и сто четрдесет и два члана, за њим пак Указ, којим се Совјет Србски установљава, и у ком су наименована лица, из који ће овај Совјет бити састављен.