Српске буне

[JASON]

Прилози на помоћ добегше сиротиње из војводства:

У Београду. Гг. В. Розмировић 6 цв., Ј. Димитријевић  2 цв., Т. Петровић 3. цв., Ст. Димитријевић 3 цв., С. д. Давидовић 6 цв., В. М. Богдановић 2 цв., Ј. Топаловић 2 цв., Л. Дамјеновић 2 гр., Т. И. Тодоровић 4 гр. 20  пара. Милан Антоновић 4 гр. 32 п., М. Богдановић 4 гр., А. П. Туцаковић 2 цв., Л. М. Живковић 4 гр., Р. Миловановић 4 гр., К. Младеновић 2 гр., М. Ћелешевић 3 цв., М. Јоксимовић 2 гр., Н. Н. 1 цв., Н. Н. 3 цв., Н. Н. 1 цв., К. Обрадовић 2 цв., Н. Тасић 2 гр., Н. Н. 3 гр., Стефан Јовановић 6 цв., Спаса Миловановић 6 цв., Никола Х. Селаковић 6 цв., Стефан Филиповић 6 цв., Андрија Стаменковић 3 цв., Сава м. Грујовић 2 цв., Милан Лукић 3 цв., Радован Радојевић 1 цв., Кузман Т. Кузмановић 3 цв., Милош П. Поповић 1 цв.

У Бечу је г. Светозар Кушевић сакупио од следујући лица: гг. бар. Кулмер 30 фр., Метел Ожеговић 10 фр., кнез Мих. М. Обреновић 100 фр., Димитрије Вељков 10 фр., Лука Џебић 5 фр., Враницани 15 фр., Д. К. Мировић 5 фр., Авакумовић 10 фр., Јован Владислав 10 фр., Исидор Николић 10 фр., Анд. Бидлинскиј 3 фр., Ј. Каменар 2 фр., Н. Н. 1 фр., Матија Стефко 2 фр., Др. Пацек 1 фр., Даубах 3 фр., Фидлер 2 фр., Вајс 2 фр., Кламартинец 5 фр., Н. Н. 2 фр., Кушевић 2 фр., Хурбан 2 фр., Штур 2 фр., Борик 1 фр., Силабеј 1 фр., Ј. Цехент 1 фр., А. марковић 10 фр., Вег и Крестић 10 фр., Ј. Димитријевић 15 фр., Ј. Мојсиловић 5 фр., Д. Дона 5 фр., М. П. 5 фр. Од ови сакупљени новаца 150 фр. ср. послано је св. патријарху за сиротињу, која се у Срему налази, а 137 фр. ср. достављени су учреднику ови новина да иј преда одбору, у Београду постојећем, за сиротињу у Србији налазећу се, које је данас учињено.

[JASON]

Војводство Србско.

На брегу више Мошорина, 22. Маја. Јуче из јутра у оба маџарска логора приметило се је неко движеније. Око 9 сатиј сав логор сент-иванскиј премести се у Ђурђево, и ту се са главним логором Перцела сајузи. Мало час затим запалише маџарске пустаије све салаше жабаљске, и ватра се је разпрострла од жабаљске скеле и винограда до Ђурђева. Сад обузе силниј пламен остатак ђурђевачкиј кућа и цркве. За овим селом лежећа зданија, салаши и маџарске логорске колибе заједно са остатком Ст. Ивана протегла се у 4 сата после подне непрекидна ватра, и страшниј дим. Око 5 сатиј покаже се и у главном најлепшем шајкашког батаљона селу Жабљу ватра, која је у 6 сатиј већ сво село обузела. Силниј ветар, кои је дувао, разшири  дим и ватру тако, да је земљу с небом састављао. Пре појавивше се у Жабљу ватре, виђена је ватра иза Жабља и Чуруга, и сада већ нама се је чинило, да је сва Бачка у ватри. Ни Троја стара, ни Рим под Нероном кад је горео, није могла ватра тако великиј простор покрити. Дакле и лепиј Жабаљ јутрос у недељу лежи, красне њиове цркве већ нема, то све учини безбожниј Маџар и вселенскиј бунџија емигрант пољскиј небојећи се Бога, нестидећи се људиј. У 2 сата ноћи запали непријатељ и своје многобројне колибе. Ми нисмо никакав покрет њиов приметити, нити знати могли шта с тим палењем намеравају, јер је, као што реко, сва пред нама Бачка од земље до неба густим димом покривена била, и тек по негде кад се каква кућа или црква преломи, могао се је пламен на подобије муње, из црног облака севајуће, приметити. У по ноћи пошаље се јака патрола, да рекогносцира, ова у ½ 5 сатиј јутрос јави, да непријатеља у Ђурђеву неима, и сада се незна куда је могао отићи. У 5 сатиј из јутра чујемо топове на Перлезу, па помисливши да ће тамо непријатељ јако нападати, похита ђен. Книћанин у Тител, но у Тителу види да је код Перлеза незнатна битка па се поврати опет у свој логор.
Жалосно ово позориште гледали су код нас с брега и ђенерали: Хотингер, Драшковић и Грамонт, и осим њи множество хрватски официра. Сви ови могли су сада увидити изображеност Маџара и симпатију Пољака к Србима. Видили су како потомци Атиле и Хуна са оним селом поступају, које се је њима предало, и које има писмено, да ће од сваког непријатељства поштеђено бити, па када овог села житеље дивљи Маџари од части изсекоше, од части у Варадин у робство одведоше, а село ијм и свету цркву са земљом сравнише, нека разсуде ови ђенерали, какав је тај сој зверова маџарскиј, какви ли су изметци несретни Пољака, кои славу у безславију и краљевство у паденију друге своје браће траже.
Сад баш дође наша патрола из Жабља и доведе два војника маџарске гарде са једном женом. Ђен. Книћанин дао је војнике обесити, јер они су од они, кои су палили, а жену је Перцелу повратио са приложеним писмом. Патрола је њи 19 убила, 15 кола са сеном заробила и овамо заједно са кочијашима довела; ови су по већој части Срби. - Маџари су отишли под Новиј Сад. У Бечеју имају логор.

Писмо ђен. Книћанина ђен. Перцелу.

Господине Перцелу! Зла, која ваши људи починише, надишла су и безчинија Нерона и Калигуле. Ви већ нисте у стању, и кад би хтели, пустаијскиј свој народ зауздати. Ваше разбојничке чете све попалише и поробише, ви сами немадосте где спавати, него као скотови лежасте толико дана на буњишту ђурђевачком и ст.-иванском. Ја незнам или би се љутио на вас, или би вас сажаљевао. Љутити се на вас држим испод мог достојанства, сажаљевање незаслужујете. Ја вас питам г. ђенерале Перцеле! какво је то изображење маџарско у 19. столећу, да безбожне руке ваши дивљи сународника, ваши савезника Чивута и свески бунџија емиграната пољски, ни свете храмове поштеделе нису; или ви, као ваша браћа Цигани, нежелите више куће имати, него под чергама по примеру праотаца ваши хоћете да живите, а друго и није, јер сте ви позајмили, па ако ми станемо с нашим сајузницима ваше домове палити, заиста остаћете под ведрим небом, које грешне очи ваше гледати нису достојне.
Ја дођо под ваш Сегедин и ни једну цркву незапали, а јутрос после вашег срамотног бегства, моја патрола ухвати у Жабљу више њи, кои куће и свете храмове пале, двоицу мени доведе, а остале је зато поубијала, што се нису хтели предати. Ја са осталим трупама полазим вашем Сегедину и Дебрецину. Ја, истина, нећу села и цркве палити, невине убијати, но паликуће код мене нећа наћи опроштења. Једну жену вашу враћам вам будући са женама нератујем.

22. маја 1849. у Мошорину.                              ваш вама у онолико,                                                                       
                                                                         у колико ви мени
                                                                       С. П. Книћанин  с. р.

[JASON]

У Руми на Духове. Бан кренуо се данас са своим главним станом у Сланкамен одкуда ће га преместити у Тител. Војници отишли су данас у 4 сата, он пак кренуо се у ¼ 9 сатиј у јутру. Пре три дана, у четвртак 19. Маја, дошао је један курир рускиј и донео глас, да је руска војска, која ће с бановом у Бачкој и Банату оперирати, већ на границу стигла. Курир је дошао после подне, и бан при ручку бивши прочитао је депеше, и изјавио је гостима своим: да царска руска војска од 40.000, која ће с нама оперирати, већ је овде. Бан заповеди да се куриру сва јела из почетка донесу, посадио га је код себе, и чекао је донде, докле рускиј гост готов није био. Око 7 сатиј банда је свирала, курир је конверзирао са официрима, кои су француски говорити знали. Учтив је био јако, и само је онда говорио, кад су га официри за штогод упитали. Из разговора могло се разумети да је официр из армаде 'Императора всеја Росији'. На лицу његовом могао се видити некиј понос.
Војска, која је овде неколико дана становала, и то господа киразири правили су доста ексцеса, ћушкали су гостилника, кои ијм је ручак давао. На тужбу, коју је увређениј гостилник због тога надлежном месту поднео, одговорено му је: да гостилницу затвори, а официри нека ручају где хоће. Ови су морали после у најпростије крчме ићи и са паприкашом и печеним месом јагњећом задовољити се. Прости војници такође правили су ексцесе, отимали људма сено, зоби итд.; напротив граничарски официри били су мирни и свагда с малим задовољни. Ови људи, као што знате, нису од господскога рода, а међу киразирским официрима има немеша, барона, и голи грофова. – У Иригу је нешто војске остало, која је у сајузу са Каменицом.

[JASON]

У Руми, 21. Маја. Данас је св. патријарх вратио походу светломе бану. Немогу да нејавим, како је св. патријарх овде дочекан. Одсео је код поджупана Т. Младеновића као човек приватан. У путу до конака, почаствовали су га војници оним усрдним поздравима, коима се прости сеоски попо обично почаствује. На капији стражари ни пушке притегли нису, а официри с окренутим леђима бацише се баш с хотенијем у праву солдачку, воспитанија пуну позитуру, кад је патријарх мимо њи прошао био. Ако сравнимо ону радост и весеље, коим је св. бан у Земуну дочекан, са овом ладности великом, којом су официри банови патријарха предусрели – заиста велика је разлика. И ако се из неуважења главе народне може што закључити на саме ствари народне, онда судите – како стоимо, и како ћемо јошт стојати. Ако не као управитељ војводства, а оно барем као царскиј комисар, требало би – да је од царски људиј другче дочекан био. Али иде коло наоколо.
Од стране Дунава – чују се од јутрос велики топови, или ће на Карловци или преко опет битке какове бити, добићете доцније известије. – Светлиј бан кад је у Руму дошао, велики судац Стојчевић дочекао га је и поздравио с речма: 'Зло је, главе немамо, пак неможе бити добро; главу дајте, која ће нас руководити, бранити ит.д.,' на које св. бан одговорио је: 'Ево вам главе, ја сам глава, небојте се, добро ће бити.' – Колера се овде јошт није појавила. Официри пију чај као воду, а војници црно вино и сирће.

У Руми, 22. Маја. Живио славниј наш Книћанин! Он је ономадне Маџарима кад су из Ковиља пуцали преко на пароброд, за леђа зашао, силне потукао, а до 500 натерао, те су се у Дунаву подавили. - Овамо гласови долазе, да многиј свет Осек оставља, и у Винковце повлачи се. Међер је то наопако, - Данас је банов главни стан премештен у Тител. – У митровачком окружију појавили су силни скакавци. Благослов божји са сви страна.

Из Срема. Неколико ћу вам случајева изложити, да видите како се владају солдати, кои су дошли да нас одбране од Маџара, па закључите, каква је код њи дисциплина. – У Митровици поили су коње шест оклопника; ђерма на бунару чинила ијм се лака; зато вежу једну жену, Србкињу, газдарицу од куће и бунара, испод рамена на претегу ђерма, и тако су лакшим трудом вукли воду из бунара, и коње напајали. Кад су коњи доста напојени били, одрешили су је и пустили.
Избегавши из Кулпина Срби приповедају, како су ијм говорили царски киразири: 'шта хоћете ви Раци, ово је царска и маџарска земља, ви идите у Црну Гору, тамо је ваша земља.'
Један стражмештер оклопник дође у Чалми кући сестре Константина Богдановића у квартир, и видивши закључана врата обије иј, но кад види и у нутра, да нема на чему спавати, отиде у квартир Михаила Новаковића нотароша, и каже му, да ће он на његовом месту спавати, а нотарош нека иде на поље. Кад се нотарош томе противио, стражмештер га добро изћуша. Нотарош отиде сутра дан на тужбу команданту, и срећен буде утећи, назван ratzischer Spitzbube.
Из Митровице сремске пређу неколико оклопнички официра у Србију, и купали су се онде. После голишави затрче се на жене, и Србијанци су имали посла оружјем растерати иј, и протерати преко Саве. Зато су после псовали Србље из Србије, говорећи, да су сакраментски Раци. Овако ти је сад код нас. - Ономадне је била битка на Карловцима. Маџари су нападали, алибише крепко дочекани, јошт крепчије узбијени. Обстојателнога известија јошт немамо.

[JASON]

Хрватска и Славонија. У Загребу, 20. Маја. Данас је одбор жупаније загребачке обуставио онај закон о штампи, којег је Аграмерка хвалила и њиме се задовољила. Ту ће Мојжеш бити јако увређен, где се његов умни продукт разплодити и процветати неможе. Бог и душа, да се паметни недосетише, био би Мојжеш све Хрвате учинио будалама пред светом белим. Сад већ свакиј види, да Мојжеш ништа неважи, но је као и онај што је знамениту чудесима цркву запалио, само да своје име у свету остави, но јадно му је и таково црно име и црниј образ! На част таква клета и стидна имена! – на част њиова радња, јер су упропаститељи свог рода и отечества! Одбор жупанискиј прекроиће овај неваљали закон, ког је Мојжеш израдио, и почем га изради, послаће св. бану да га потврди. Иначе је поменутиј одбор закључио, да се непроглашује, док се бољиј не састави. Тако је исто несрећниј Мојжеш предложио, да се бившиј привремениј редактор 'Славенског Југа' на суд позове и да му се суди. Немисли Мојжеш друго, него да све овдашње Хрвате и одличне људе пред светом оцрни, а тражи, а и мучи се, да иј на танак лед наведе, па да се већ нигда неповраћају. Па јошт такву гују наши у свом кругу трпе!
Наш Хаулик потајно корешпондира са неким, јер му често курири на врата ускачу, и јошт се овде на то ни мало не пази, но се о том и неснива. Ето, што и ко нама о глави ради! На оваково злоковарство требало би боље око отворити. Ово се не говори из зависти ни мрзости, но из чиста срца; јер кад већ ухвате за врат – онда смо прошли. Отворимо очи – ако добро невидимо – протаримо и видићемо!
На Драви су наши опет имали нешто пушкарања са Маџарима. Овде су у страху да Маџари и амо непровале. По једном приватном писму, јуче стигавшем из Беловара, чујемо, да се Маџари само 6 сатиј од Беловара. – Прошао је овуде један батаљон провинцијалаца на Драву. Они су обучени, као и дома кад су, пушака нису имали, а ваљда ће добити. Добро би било, да су ијм те пре дане, па да се извеште с оружјем, а не сад наједанпут с њима у бој, а пушку још честито ни видио није.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Далмација и Истрија. Из Далмације. Дакле ми Срби, христијани источне вере, у уставној Аустрији остајемо на веки грко-несаједињени акатолици, а потому – шизматици т. ј. одпадници! Ови је дана обнародована овде привремена уредба о прелазку из једне вере христијанске вере у другу. Са овом уредбом протестантима самим укида се, веле, презрително име акатолика, и у будуће у службеним пословима зваће се они евађелици, т. ј. исповедници вере еванђелске – а о грко-несаједињенима баш ни спомена.
Е дакле кад с оваковим важним решенијем само су евађелици те среће, да по обећању благују плоде грађанске равноправности, а за нас Србе ни речице клете, која би нас утешила, која би тугу у срцу јуначко борившег се народа нашег бар колико толико у овако одсудним временима олакшала; онда видимо, колико Аустрија за нас мари, колико проливену крв и невино страдање народа нашег уважава. Шта су еванђелици за целокупност и препорођење Аустрије учинили? Колико ја знам и колико сам могао дознати – ништа, већ напротив; но о томе ћемо другиј пут причати. Па ако се уредба ова и на нас случајно прострла буде, то ће само узгредно бити, онако од прилике као што се са Чивутима ради.

Црна Гора. Одавно се писало по новинама, да се једна чета Црногораца диже, да у војводство иде, браћи својој помоћи. Ова се чета кренула преко Скадра, али није на миру прошла. Кад је под Скадром Турци опазише, ударе на њу, и ту се Црногорци с њима чаркаше, док ијм помоћ не дође из Пипера и Белопавлића. Кад ијм ова стигне, ударе свом силом на Турке, ту многе побију, међу тима и два великаша, а два опет ухвате жива, па осим тога улегоше и у сам град Скадар, где сада стоје, чекајући даље наредбе свога владике. Овако приповеда један путник, кои из овога краја дође. Да ли је то истина, и како се догодило, скорим ће се и званично знати.

[JASON]

Угарска. Немачким новинама 'Constitutionelles Blatt' следеће пишу из Беча: 'Паденије Будима, нерачунајући губитак у људству, топовима, пушкама и муницији различне сорте, за операцију царске војске није од велике важности. Но тим је већиј добитак за Маџаре. 30.000 људиј, кои су на цернирање употребљени били, сад се даље за друго употребити могу, и сада ће јако подкрепити оно одељење њиове војске, које је опредељено да заустави царску војску у Шиту и на ђурском путу. – По најновијим известјама, цела ова сила, осим оставшег малог гарнизона у будимским зидинама, отишла је к ади Шит. Они сад имају осигурана леђа, они су већ сломили онај мач, кои је над њиовом главном вароши претећи висио, и кои је био готов прописивати ијм условија, која би за гарантију куће пештанске имала, ако се неби одважили исту варош оставити. Осим тога добили су 120 топова, и много пушака, као што се гласа до 26.000 комада, и много ствариј за муницију и мундирање. Велден при својој ретарди није имао времена то све у сигурност поставити; но ни он сам онда јошт није мислио, да ће се од града тако јако одсећи. Надежда, да ће се Будим скоро избавити, и страх, да неби тако важна точка са толиким ратним материјалом Маџарима без обране упустила, били су повод, зашто је он, Велден, 4000 најбоље војске онда жртвовао. Од многи страна ово се војводи пребацује; официри овдашњег гарнизона, а нарочито граничара, нетаје своје незадовољство, што су толике честите јунаке на ово изгубљено место поставили. Доиста ово је било изгубљено место, после непрестаног ретерирања главне војске, после убиточне битке код Ача, која је најкрвавија, највећа и најнесрећнија била од свију други, поред свега тога, што су је овдашњи листови једва споменули. Од овог магновења гарнизон тај није се већ спасти могао, и што се толико дуго држао, чести његовог храброг команданта приписати се може. Он је умро 22. р. Маја после подне у наручијама Гергеја, кои га је братски неговао, и извршење његове последње воље на себе узео. Он је умро као јунак, ког су и сами наши официри обожавати и поштовати научили. Благодушју овог младог вође благодарити има свој живот већа част гарнизона. - Оно није истина, што су бечке новине доставиле, да су сви граничарски официри посечени.
Путници, кои су 23. Пешту оставили, целу ствар овако, као што следује, описују. Хрвати су се храбро борили, и свакиј обкоп хонвидци могли су тек с највећим жртвама задобити. Тек онда, кад су ови до оног места, где су батерије стајале, допрли, где су ијм Талијанци од пешака Чекопјери помогли, и свог обрштара Линке убили, молили су Хрвати за пардон, и викали 'живио'. Али беснило нападатеља није више границе познавало. Јошт за један сат су трајале поједине битке по улицама и у кућама, што се при надмоћју Маџара пре клањем назвати заслужује. Ту су многи официри живот свој изгубили. Усиловању дошавшег Гергеја и његовог ђенерал-штаба за руком је изишло, крвавим позоријама једанпут крај учинити; ред је одма био уведен, а људство гарнизонско предало се са свима официрима, кои су јошт у животу остали. Од њи једна част, а међу њима сви Талијанци и многи граничари, доставља се, да су својевољно у маџарску службу ступили, други су пак на сигурно место остављени.'
Даље јошт споменуте новине овај кратак допис саобштавају: 'Из поуздани извора извештени смо, да је у пределу тренчинском била крвава битка. Ф. м. л. Хајнау, сам је нападање управљао. С обе стране многи су мртви остали. Но је ли која стана тим ползовала, незна се. Руски ђенерали добили су од свога цара строгу заповест, да ништа не предузимају, док цела трупа на своје место не дође.'

Маџарске новине садрже следујуће известије из Дебрецина: '17-га Маја представљена су президенту два сардинска госта, кои истина немају никакво званично послање, али ће на свакиј начин сајужење нашега отечества са своим правителством произвести, и ово известити о стању наши послова. – Цвет се маџарске слободе развија, његови плодови зрију. Краљ сардинскиј Карло Алберто или боље рећи његов наследник дао је маџарском правителству на услугу срдинском краљевству принадлежећу флоту, да би Маџарска тиме лакше дошла до притјажанија приморја, које јој хабсбуршко племе одузима. Војена флота, од стране Сардинаца сасвим опремљена, предаће се маџарској команди. Trema Bisantia Oesterreich.
Руска војска све једнако у Угарску прелази, једна част дошла је већ до Тренчина. Друга је 28-га р. Маја заузела Трнаву, а једна опет у Кошицу ушла, но житељи је грозном ватром дочекаше: вруће уље на њу су сипали и т. д., на које се Руси из вароши извуку, па на ову ватру из топова проспу. Кажу, да је варош Кошица тако разрушена, да ни камен на камену остао није. - Гергеј се из Будима са једном части војске кренуо на Хрватску. - 'Преса' јавља, да је ђен. Велден оставио команду над царском војском, која ће бити предана ђен. Хајнау.

[JASON]

Домаћи гласоноша. Чује се, да се је опет нешто холере, или боље рећи да се нека бoлест холери подобна по ц. к. аустријским провинцијама показала; а томе није се доиста ни мало чудити кад помислимо на беде и невоље, које они јадни људи тамо подносе. Многи од њи без простирача и без покривача оставши, трпе свакојаку оскудност а, душевно њино неспокојство и страх, јошт ијм већу муку прочињава. Ако кои и има за сада што му је најнуждније, опет га треба ипак сажаљевати, јер Бог светиј зна, да ли ће сутра већ лишен бити свега. У оваковом стању није чудо, ако се човек неуме чувати, да не једе или да не пије, што неби требало, или да некако не озебе, и тиме узрок да не положи прераној смрти; а што овакова смрт после подобни грешака следовати може од оне болести назови холере ни најмње не треба да се чудимо, где притом видимо, како је време до скора ладно било, а сад како су жарки дани наступили, а ноћи ипак остале ладне.
То све треба да послужи на поучење и нама, кои хвала Богу у нашем отечеству од овакови шкодљиви уплива на наше здравље не патимо, и кои смо се у доста прилика уверити могли, да наше правителство свако могуће олакшање своме народу чини. Нуждно је дакле и за нас, да се под онаковим обстојателствима побоље чувамо, да се уклањамо од свачега, што би нам шкодљиво бити могло, и да се опоменемо они савета, које смо читали прошле јесени у овом листу, сиреч: да се чувамо од назеба, да се чувамо од шкодљиви јела, нарочито незрела воћа, тако и од пића, да живимо по свему умерено, да какву болест, особито проливање не затаимо, но да тражимо у нашој болести, ма какова да је, одма и без одлагања, лека код каквог искусног лекара.

[JASON]

Представљање србски повереника високом ц. аустријском министарству унутрашњи дела у Бечу.

Достојно почитајемо, на његово превасходитељство, србског г. патријарха, привременог управитеља србског војводства, Јосифа Рајачића, под 19. Фебруаром тек. год. ⁴⁸/₆ м. послато писмо високог министарства, у ком се њ. правасходителству благонаклоно саобштава: 'да правителство његовог величества намерава мужеве, поверења имајуће, од свију народности, које у краљевству Угарској обитавају, сазвати, да се помоћи њиовог искусног савета, о мерама договори, шта предходително, и до подпуног умирења земље наредити треба, и да устројење поједини частиј земље, као и целог краљевства Угарске на основу равноправности свију народностиј у зрело разсматрање узме, главне основе за ово да установи, и нужне к томе предуготовљавајуће послове да предузме,' и у коме се у једно његово превосходство умољава: 'да неколико мужева на ове договоре пошље, кои су о одношењама србске части земље точно извештени, и кои поверење његовог превасходителства, и србског народа имају, а у стању су правителству верно описати садашња обстојатељства и праве потребе земаљске,' као такови мужеви поверења к високом правителству послати, и од вис. министарства благонаклоно позвани, да му о садашњим одношењама и правим потребама србске части земље писмено изјаснење поднесемо, узимамо ми с високопочитањем подписани себи чест, како садашња одношења, тако и праве потребе србске части земље по нашем најбољем уверењу високом министарству верно представити.
Одношења земље су најнезгоднија, како у унутрашњости, тако и према спољашности. У унутрашњости је напрезање народа ради савладања противнародног, цепајућег се, угњетавајућег, превратног маџарског елемента већ највишиј степен достигло. Преко десет месеци у очајателној међу народној борби против несоразмерног много јачег непријатеља, коме су у духу уништавајућег превратног начела скоро сви не србски – нарочито пак немачки и други – елементи србске части земље из почетка дејствително, а и сад страдателно на руци били, налазећисе народ србскиј, принео је доброј ствари неизмерне жртве од имања и крви своје. Први, кои су против угњетатеља и бунтовника за одржање династије и целокупне државе, као и на обрану своје народности, на оружје устали, а ни од кога неимајући помоћи, шта више осим они горенаведени страни елемента и нападања из маџарски жупанија, јошт и од сами неверни ц. ђенерала и војске у градовима, кои су непријатељу са сваког рода оружјем и муницијом у изобилности служили, узнемиривани жртвовали су Срби своју собствену част земље свагда за војено позориште.
Пошто су из војене границе војводства на њи припадајућа два батаљона од сваке регименте послали у Италију, да се против једног непријатеља боре, постигли су како у војеној граници, тако и у њиовом провинцијалу нове батаљоне, да се боре са домаћим непријатељем, а често је и ландштурм позиван бивао, да продревшег у границе, много јачег непријатеља, кои је из почетка са једним Србима рат водити морао, задржати и одпор му дати могу. Само очевидац може себи преставити истиниту слику оне беде и невоље, која је војводство постигла, одкад се ово на Маџаре подигло. Запуштене њиве, у пепелу лежеће вароши и села, у црно замотане жене, старци и деца, што своје пред непријатељем погинувше мужеве, браћу, синове и родитеље оплакивајући, по пустим селима и пољама тумарају, и ратоборни, крвљу попрскани војници, кои су нечувеном ревности за ствар свог цара, целокупне монархије, и народности распаљени, по пољама и становима, - то су предмети, кои се у војводству очима гледаоца намећу. Ово је борба на живот и смрт за оне три светиње Срба, за династију, за целокупну монархију, и за народност, које Срби никада нису заборавили, но за које су се у свако време безпримерним пожртвовањем борили. Ова борба особито се тим обстојателством отежава, што и сама нека ц. надлежателства, која се у србском војводству находе, непријатељски против Срба поступају, и тим што Срби у сваког рода оружју и муницији оскудност трпе, које јошт и сад бива, и што се по својој веројатности приписати има главној команди армаде, - а то је обстојателство које народ као неповерење, па јошт и као искушење од стране споменуте клавне команде себи толкује. Владање и поступци гг. ф. м. л. Грабовског, Благојевића, Цана. Пирета, Рукавине према србском народу јесу превећ добро познати, него да би нуждно било такове овде обширно описивати. Није чудо, што се свакиј ц. командант, кои овим честитим јунацима оружје и муницију неће да даде, као непријатељ цара и народа људма чини.
Помоћи кнежевско-србске спомагателне војске, које правитељство овостраним Србима је и новцима даним и муницијом у помоћ похитало, изашло је Србима за руком, границе србског војводства око средине Јануара тек. год. од непријатеља очистити. Само су две точке у целом војводству остале од непријатеља неочишћене, то јест Варадин с Новим Садом на Дунаву, и Суботица на граници Бачке жупаније. Барањаска жупанија пак била је братском хрватско-славонском војском ослобођена. Војска се скупљала на граници, на Тиси, и на Моришу, чинила је кадкад преко границе нападања на Сегедин и на Стариј Арад, пошто је Новиј Арад од обсаде ослобођен, и чекала је да се код Сегедина саједини са њ. превосходитељством баном хрватским, као што је он сам то јавио. Кнежевско-србско правитељство мислило је да може своје војнике натраг кући позвати, кад је већ војводство од непријатеља очишћено. Патријарх се бадава и без успеха обраћао на главну команду армаде, да се пошље веће количество оружја, како би се житељи Баната и Бачке наоружати могли, и да се пошље муниције. Непријатељ, кои је доста времена добио, да се боље оправи, кад је видио да је спомагателна војска кнежевско-србска отишла, и кад је сазнао, да искано оружје није дошло, упадне од Сегедина у Банат, а од Суботице у Бачку. На првом месту буде, почем је не врло знатну штету починио, са своим губитком натраг узбијен; али на другом месту изишло му је због споменутог недостатка за руком, у Бачку продрети, посаду варадинску подкрепити и умножити, и против житеља Бачке правиј изтребљујућиј рат отворити. По најновијим известијама опет је кнежевско-србско правитељство храброг Книћанина у војводство у помоћ послало, и непријатељ је помоћи њиовом задржан.
(Даље следује.)

[JASON]

(Продужење.)
Но што дух Срба поражава, то је закраћивање оружја и муниције, као и неуважавање њиово у октроираном уставу државном. У колико је највише потврђење обновљења достојанства србског војводе и патријарха у месецу Децембру прош. год. дух Срба подигло, у толико га је сад овај октроираниј устав поразио. – К томе се јошт духови у јавнима органима на рђавиј начин раздражују, као што је пре кратког времена 'Лојд' јасно потврђивао, да Срби овим октроираним уставом нису ништа добили; шта више Срби се доводе у очајање, да су без ползе против бунтовника устајали, јер је окртоираниј устав сасвим на ползу Маџара устројен, а Србима се у њему само подчињено и таково положење даје, у коме они неби били у стању, своју будућност противу могућни, садашњим подобни нападања бранити.
Али најнепријатније чуство пробудила је у србском народу у овом смотренију једна нота командирајућег ђенерала у Банату, барона Рукавине, послата г. патријарху дне 17. Марта тек. год. N⁰ 303, где је изриком ово написано: 'Србском народу није у овом уставу никакво друго право осигурано, но само то, да може своја црквена и народна дела руковати; дакле да ту није собствено и самостално управитељство изречено, нарочито и по томе, што се војводство другој некој крунској земљи придружити има,' - као да се ту о неким правама и преимућствима ради, а не о равноправности народа, коју је његово величество у своме највише за србскиј народ под 15. Децембра прош. год. изданом манифесту изрекло, у коме се у једно србскоме народу даје највише јемство за установљење народног, унутрашњег управљања.
На подобниј начин неповољно је дирнула народ у истој ноти г. ф. м. л. Рукавине на г. патријарха садржавајућа се забрана, да се несмеду у торонталској жупанији чинити пописи за војску, да се не меша у правленије Баната, и захтевање, да г. патријарх сва она надлежателства, која је у Банату већ поставио, опет дигне, као и оно непријатељско поступање истог г. ф. м. л. и војеног савета темишварског противу србског правленија у Банату, где су у разним па и у самим србским селима и окружијама установљена народна надлежателства сбачена, а друга у старом маџарском духу намештена, гди су народни барјаци, покраи кои су се и у најопаснијем времену, кад су у целој монархији редки били, па кад и у самом Бечу нису се вили, поштовани царски барјаци свагда са пуним уважањем дичили, са торања зданија скидани, и ногама гажени били; где је србскиј народ по селима обезоружан, и од г. патријарха одвраћан био, и где су све ове наредбе од ц. улана извршиване, кои би се у то доба боље на Тиси и Моришу били могли употребити. – Овакиј поступак тако високо постављеног ц. надлежатељства, са изреченим потврђењем тим сдружен, да се то у следству виши упутствија чини, неможе никакво добро, него мора свакако најгоре на одушевљење и разположење народа дејствовати. Био је то начин поступања, кои је с одушевљеним и целисходним трудиовима Срба сасвим сметајући противустао, и кои је врло шкодљива следства имао.
Ово су унутрашња одношења, где г. патријарх, као привремениј управитељ војводства помоћу главног народног одбора и подчињени надлежателства, која су му, као и сви житељи, искрено привржени, правленије ове части земље руководи и поредак одржава; спољашња пак отношења нису мање рђава, јер се ту са непријатељем много јачим борити ваља, кои целој царској армади код Пеште отпор даје, и кои је цео Ердељ освоио.
Али код народа, као што је србскиј, кои је доказе своје верности, привржености,свог постојанства, своје разборитости, следствености, зрелости и сталности карактера, као и своје нравствене снаге у изобилности показао, тако, да против ови његови својства никакви клеветници ни подривачи јавну устати несмеду, кои је више пута већ, а опет пре неколико дана нуђена му условија мира од стране Маџара, у својој зрелој следствености свагда одбијао, у пркос свима оним увредама, које је у последње време претрпити морао, мораће се ова спољашња одношења много поболшати, како се праве потребе ове земље, кои подмирење једино само од највише милости њ. величества зависи, што пре испуне и подмире.
Праве потребе ове земље јесу следујуће:
1.) Да се, што је год пре могуће, пошље нуждно оружје, муниција и војска, на расположење стојећа, у војводство Србију.
2.) Да се потврде што пре закључења србске народне скупштине од ¹/₁₃ и ³/₁₅ Маја прошле године.
3.) Да се у дело приведе од највише власти изречено начело равноправности свију народностиј и код србског народа у србској части земљи.
За прво молимо најпокорније, зато, да би се земљи овој што пре помогло, рат у споразумљењу са г. патријархом и г. командантом одељења војске ђенералом Тодоровићем успешно водити.
При другом подносимо нашу најтоплију благодарност, за највише издано поверење закључења наше народне скупштине од ¹/₁₃ и ³/₁₅ маја прош. год., нарочито за возпостављење патријарха, као врховне црквене власти, и достојанства србског војводе, као и за скупа највише издано уверење о установљењу народног правленија; но молимо у свакој покорности, да се и остала закључења исте скупштине, а особито оно закључење које се земљишта војводства тиче, што пре такође потврди. Саставне части војводства Србије тамо су наведене: сремска жупанија са војеном границом, барањска жупанија, бачка жупанија са бечејским диштриктом и шајкашким батаљоном, и Банат са војеном граноцом и са кикиндским диштриктом.
У октроираном уставу наводи се војвоство у §.72. поименице, без икаквог определења у смотренију његовог земљишта; а у §.1. наведени су предели војене границе међу тамо избројаним крунским земљама.
Овде се види, да се војводство Србија одељено од војене границе разумева, и да је на провинцијал ограничено.
Но почем сремска жупанија са варадинском региментом, бачка жупанија са шајкашким батаљоном, торонталска жупанија са немачко-банатском, и темишварска жупанија са србско-банатском, а крашовска жупанија са романско-банатском региментом како у народословном тако и у земљеписном смотранију у непрекидној и неразделимој свези стоје тако, да би то и против основа равноправности народности делати значило, кад би се ова војена граница под једну, а онај провинцијал под дугу крунску земљу ставио, и кад би се један истиј народ, кои у овим тесно једно до другог лежећим, а често и измешано положеним селима живи, на његову неисказану жалост између себе поцепати и поделити хотео, што би сасвим разкомадању његовом подобно било: то се највише потврђење народног закључења: 'да су то јест варадинска, немачко-србска и романско-банатска регимента и шајкашкиј батаљон саставне части војводства Србије,' као и права и  необходима потреба ове земље показује.
(Даље следује.)

[JASON]

(Продужење.)
За подкрепљење овог изреченија имамо чест следујућа навести:
а) Србскиј народ свагда је сматран као војничкиј народ, шта више он је у тежким турским војнама од цара Леополда I., славног спомена, као такови из свога отечества позван, да се против обштег непријатеља бори, и за то је дело с великим успехом употребљен био.
б) То је све један истиј и нераздељениј народ, коме цар све оно, што од Турака отме и освои, покретно и непокретно добро, као његову собственост даје и проглашује.
в) Из почетка није само то било земљиште војене границе, што се данас тако зове, него и цео Банат, сремска, бачка, и барањска, па и сама арадска и баначска жупанија преко Мориша биле су предел војене границе, кои је тек доцније при разним приликама у провинцијал преобраћен. Како непријатно упечатљење подобно дељење на србскиј народ чини, то посведочава оно обстојателство, да су Срби арадске и баначске жупаније волели у гомили у Русију изселити се, него од своје браће одцепити се дати. По томе је дакле како у провинцијалу, тако и у војеној граници један истиј србскиј народ, кои је изпрва сав војник или милитар био.
г) Цар Леополд I. даровао је србском народу право, себи војводу избирати. Њ. величество наш сад славно владајућиј цар потврдио је највише избор србског војводе дне 1-г Маја прош. год. учињениј. У првом случају принадлежао је војвода целом народу исто тако као и сад у овом другом, и сад при овом последњем избору његовом, кои се јошт к томе у војеној граници у Карловцима, догодио, највеће су участије имали Србљи из војене границе. Ако дакле споменутиј предел војене границе неби имао бити целокупна част војводства: то би се онда једној части Срба и то оној, која је изворна и чистија, противно смислу собствени речиј њиови царски величества, одузео војвода, које би уједно и неисказана увреда била за цео народ особито пак за житеље границе војене; из чега би се непредвидима следства родити могла.
д) Наименовање  'војвода' значи предводитеља војске. Кад би се војена граница од војводства оделила: онда би војвода остао предводитељ без војске.
е) Саједињење предела војене границе се провинцијалом војводства је непресечна жеља и захтевање србског народа, које је већ и високим царским резолуцијама обећавано. У садашњем покрету се, као што је познато, ова жеља у дело привела. Сад да се на ново предузме разумљење ово, то неби се могло никако без шкодљиви последица удејствовати.
ж) Србскиј народ је у садашњем покрету само саједињеним силама војене границе и провинцијала у стању био, маџарству отпор дати, и само у овом садашњем налази он јемство за своју будућност, ако опет у случај опасности дође.
з) Одцепљење војене границе од војводства била би казан за њу, које противслови оним заслугама, које су свагда белодано посведочавали граничари за високу династију, за целу монархију, и за њиову народност, и противсловило би оном признавању ови заслуга, које је више пута у високим манифестима изречено.
и) Кад би се предел војене границе прогласио за особиту крунску земљу, тим би се граничари ставили у противународно стање при извршивању свои права и дужности, јер би се они у смислу такове наредбе у дружтву са страним разнородним елементима, које се у ердељској граници налазе, договарати се и делати приморани били, од чега би се напротив при саједињењу ови њиови предела са војводством сачували, и они би у природној свези с најбољим успехом своим напредовали.
Што се остали частиј војводства тиче, поименице сремске, барањске, бачке, торонталске, темишварске и крашовске жупаније, почем су ово предели, у коима су Срби од почетка свагда дома били и обитавали, у коима су се особито после ослобођења њиовог од Турака, кад су сасвим пусти остали, по налогу правителства населили, да тако војену границу као бедем против Турака праве; почем су дакле ово права србска седишта, и почем у високом едикту Леополда I. славног спомена, датом 1-г Септембра 1692., о србском деспоту Вуку Бранковићу од Подгорице јасно писани стои, да је он: 'наследствениј Херцеговине, Срема и Јанопоља, у ком се то јест Влашка и Бачка садржавају, земаља негда господар био, почем је деспот Стефан Шчиљановић барањаску жупанију у којој је србског језика елемент увек превагу имао, држао и притјажавао, што се све на старим привилегијама оснива, кои се у октроираном уставу спомињу, но нарочито почем је у скупу ови предела и сад србскиј елемент најјачи и превагу има, и свагда је како у старим временима, тако особито и у овом садашњем покрету приликом целог нападенија Маџара и при свем овом одпору страни елемената посведочену моралну снагу показивају, која се у непоколебимој, никада неокаљаној верност Срба према престолу и цару, како у давно време тако и сад, на корист царске династије и целе монархије појављивала, о чему сведоче прво високе привилегије блаженопочившег цара Јосифа I-вог овако: 'речениј народ у свима променама ствари, у трајућим са страшним непријатељем Турчином ратовима, а и у садашњим, од неки одпадника Маџара дигнутим унутрашњим покретима и бунама, и у другим противни случајева смутњама, остајући у неповређеној верности према нама, особиту је преданости привржености ревност, у многим случајима, у приносењу брзе помоћи и олакшавању обшти терета, с готовом вољом показивао и чинио, а и у напредак са истом верности и брзости подносити и чинити обећава' ит.д. и т.д.; даље сведочи Швартнер овим речма: 'У обадва за аустријску државу тако пробитачна закљученија мира од год. 1699. и 1718. много су учинили староверци Срби, као што су и повраћењем великог Варада за ослобођење и повраћење Ердеља много помогли;' а то исто посведочавају и сви спољашњи ратови; - оно друго пак посведочава највишиј манифест њ. величества нашег славно владајућег цара Франца Јосифа од 15. Децембра прош. год., у коме се каже: 'Наш храбриј – верниј србскиј народ славно се одликовао свагда привржености према нашем царском двору, и јуначком борбом против свију непријатеља нашег престола и наши држава. То је наша царска воља и намера – да дамо нашем храбром и верном србском народу јемство за народно, његовим потребама одговарајуће унутрашње устројство' и т. д. и т. д.
д) а почем у овома пределима никои другиј елемент нити сами себе одржати, а јошт мање над србским елементом владати може: то се као очевидна нужда за високо правитељство показује, ако и нећемо да сматрамо да је то необходима нужда за ову част земље и за србскиј народ, а скупа и за све друге с њим у дружтву ту живеће народности бити мора, да су избројане пределе, то јест: сремску, барањску и бачку жупанију са бечејским окружјем, и Банат са кикиндским окружјем, са сремском и банатском војеном границом и шајкашким батаљоном за част војводства Србије прогласи, и тиме житељству ове части земље сигуран и поуздан правац даде, па и србскиј народ, кои већ изнемагати и скоро очајавати почиње, утеши и морално подкрепи.
У једно најпокорније молимо високо министарство, да се и остала закљученија поменуте народне скупштине висошајше потврде, као поименице: политичка свеза војводства србског са тројном краљевином Хрватском, Далмацијом и Славонијом, на основу слободе и савршене једнакости, потом народна самосталност Румуна у духу слободе и народности, и народно унутрашње правленије војводства Србије.
(Закључење следује.)