Српске буне

[JASON]

Војводство Србско.
Из Титела, 22. Маја. Јуче је преузвишениј бан посетио у шатору нашег победоносног ђенерала Книћанина и позвао га на ручак. Ђен. Книћанин дошао је с мајором Миливојем на ручак. То је дочек био, кои ја никад видио нисам. Љубио се, грлио се и руковао преузвишени бан с Книћанином небројено пута. Седам ђенерала и много други штабални официра било је на ручку. Бан је устао и прву здравициу напио нашем јунаку Книћанину, која је спроведена с громовитом виком 'живио,' неколико пута потвореном. Другу је здравицу наш јунак Книћанин напио светлом цару и уједно, и бану, истина са простим изразима, но таковима, да су се сви задивили, око њега дотрчали и сви са чашама се куцали са особитим викањем 'живио.' При обеду седио је ђен. Книћанин с једне а фелдмаршал-лајтнант Хартлиб с друге стране преузвишеног бана, кои је једном устао и изриком рекао нашем Книћанину: 'Ви сте не само од целе овдашње господе, но и од целе аустријске армаде љубљени.' Ђен. Книћанин описао је преузвишеном бану своју болест, описао је дужевремено ратовање наши људиј и сходност, да се у отачбину своју поврати и да иде у Р. лечења ради, на које је преузвишениј бан доброту имао одговорити: 'Ја сам једва дочекао, да вас видим, а ви иштете да вас одпустим, то не могу учинити.' – Ђен. Книћанин одговорио му је, да ће не кварећи му вољу, остати, но опет за кратко време молити за повратак. И тако дакле ђен. Книћанин остаде јошт овде, јер увиђа точно, да би са повратком заиста покварио вољу преузвишеног бана.
Битка, о којој сте топове првиј дан духова слушали, била је овде између Титела и Перлеза код Бегеја, на коме су Маџари хтели ћуприју правити. Маџари су узбијени и нису у своме послу успели.

[JASON]

У Карловци, 16. Маја. Данас су Маџари зором ударили на форпоше банове пред Ковиљом; ове су биле поставиле драгонери. Маџари не надајући се, да ће ту бити коњаника, нису иј ни сами имали. Грамондова бригада удари, и за два сата распршти непријатеља тако, да је 500 на месту остало, а 3 официра, 150 хонвидаца, 900 пушака и 3 топа нашима у руке пало. Ово сам слушао од једног ритмајстера, кои овај час одонуд долази.
Кирасири и драгонери, десивши се у тој битки, приповедaју, као да ми неби знали, какве су покоре Маџари починили. Девице су суноврат распињали, цркве попалили, у намастиру Ковиљу – све гробове поотворили, кости разбацали, итд. И будући да се горе није хотело веровати, што су Србљи до сада о свирепости маџарској писали, намислили су честити ови официри из средине своје послати једног, кои ће, као очевидац, надлежним високим властима обзнанити ове покоре.
Данас одлазе Брођани из Вуковарца и на њиово место долази Пуферова бригада.
Јуче је Н. Сад на четири стране горео. Ђен. Мамула је покушао, да ли са своим мерзерима од 80 фунтиј може успешно добацивати. На 4 места је запалио, и у граду неколико кућа порушио, и искусио, да топ далеко Варадин и Н. Сад пребацује.
У известију, о битки духовској заборавио сам напоменути, да је Боснића Бог сачувао: машећи са сабљом, како је ову на прси наслонио, удари тане, пребије му сабљу, и мало га окрзне, - грехота би било, да они јунаци, кои су у почетку блаженог данка на Сентомашу, Турији, Карловци, и у Банату војевали, славу војводства не доживе! Нека иј Бог сачува, од несрећног сваког случаја. Овде је ђен. Растић, и седи у патријаршији! Он се у овој духовској битки лепо показао. Б. Ж.

[JASON]

У Руми, 28. Маја. Јутрос допратише овамо један чопор од 100 до 120 Перцелови адраповца, кои су приликом духовске на Јарку битке од наше војске заробљени. Они су по већој части тако израњени, и осакаћени, да иј је страшно и погледати; а то су иј тако лепо, као што они сами веле, оклопници почастили. – Ко само види ову јадну војску, одма може и мора и њиног прослављеног вођу Перцела познати! Међу њима има арпадови унука, чивута, швабова, а и по неки наши, међу коима има и два Вуковараца. Понајвише су калфе, и шегрти; - неки су нагоњени оружја се латити, а неки својевољно, као швабови по већој части, и чивути, од кои се један у овом чопору као стражимештар налази. – То је дакле та храбра војска, која је са арамиом Перцелом бачку опустошила. – Та ово нису људи, већ наказе, какви овако као сад и једном чопору никад видио нисам! – Јошт вам и то могу јавити, да код нас, и у околини нашој колера прилично беснити почиње, те тако свако зло трпити морамо; и чудно! да свако то зло наш свет радије трпи, и прегорева, него ово: што с највећом муком мора судије сад у ово време скупо да плаћа, а суда никаква тако рећи – нема! Еј невољо, докле ћеш нас пратити!?
Ради бољег осветлења ствари, које су се последњим ретерирањем војске у војводству догодиле, вредно је ставити овде извод из приватног писма једног: 'На захтевање јављам ти, да сам 25. Априла у Панчеву био, кад се вратим после подне у 2 сата у Црепају, чујем, да је Маџар изненада са 17.000 војске ударио и преко оправљене ћуприје прешао. Од Томашевца до Уздина наши су се добро држали, но на левом крилу нашег логора непријатељ пребије нашем топу од 18 фунтиј осовину тако, да је недејствителан остати морао. Каренсебешка регимента стане бегати, на које и десна наша страна клоне. Маџари онако бесни уђу у село и потуку од 5-600 душа које мушки које женски, Саву првог, па онда Николу Арапа и т. д., Грују, почем се никако измолити није могао, изведу иза унке да га убију, но ту га срећом спази Фрањо арендаш, те га једва избави. Ја сам у повратку из Панчева до Сакула преко Ковачице са избегнутим нашим логором дошао и одатле сам четири пута наваљивао до Уздина доћи, но маџарске форпосте и логор од водице једну дуж на друму панчевачком, и нађем све наопако. Маџарска патрола стане ме одма тражити, ја се преобучем у кожух и бежећи по помрчини двапут сам до Идвора лутао и једва преко Уздина и Сакуле пређем, ту 8 дана у потаи проведем, јер је Маџара било пуно село. 8-миј дан пређу Маџари због сеоске болести од ногу у Севкерин, а ја се искрадем и по скупе новце дођем у Сланкамен, а одатле у Митровицу. Сад незнам шта је после мене остало. Једну су младу девојку силовали двоица а после је из пушака убили, такође и многе друге. Сељаке терају из рита под видом да ијм ништа бити неће па иј онда све у војну шиљу. Томашевац је пуст; сви су се по песку и другим селима разбегли. Но добар је Бог! помоћ нам са свију страна долази. Маџари извлаче муницију и топове из Варадина. Ономадне су ноћу нешто вукли да заспу шанац, но војска иј из Карловца опази па иј побије. Кажу да су ијм 5 топова отели.' С. Ф.

* 'Напредак' пише: 'Такозвани депутирци војводства Србије дошли су под плату аустријског министарства и тако су поготову служитељи онога, ко иј плаћа, и свашта су пре него представници нашега народа.' - Прекјуче је, кажу у Земуну званично објављено, да је шајкашкиј батаљон ослобођен, и да се житељи, одонуд добегши, могу у своју постојбину повратити. – Топови се од Бачке свакиј дан чују. По известију, које смо добили, ономадне се банова војска тукла на новосадском атару код Ченеја, и касу од Маџара ту освоила, у којој је било 40.000 фр. ср. сами цванцика, а јошт и више у банкнотама. – Разноси се глас, да су Маџари Панчево оставили.

[JASON]

Словенија.
У Градцу, 19. Маја. Јутрос стиже овамо ф. ц. м. Велден из Беча, где ће неколико дана остати, да се лечи и по повратку здравља вратиће се опет натраг у Беч да заузме своје пређашње место. Цар га је на његово захтевање решио од врховног заповедништва једним ручним писмом, у ком се на ново из Италије дошавши ф. м. л. Хајнау за врховног повелитеља у Угарској поставља, кои је скупа и ф. г. мајстором постао. – Сутра у зору одлазе одавде две кумпаније петог бродског батаљона у Кермен. Они су светлог бана молили, да иј одавде уклони и њи на обрану отачбине употреби; св. бан ијм је одговорио, да они не могу избирати, но само слушати. Ови су се људи јако поболели, јер нису на овај јакиј зрак научени, а осоито она кумпанија, која је на Шлосбергу била, јако је страдала. О, како су весели били, кад су чули да одлазе, а кои су заостали, надају се да ће и њима скоро дан избављења доћи.

Маџарска.
Из горњи крајева не известни гласови долазе. Једни говоре, да су Руси у Трнави, другиј пак да су у Пожуну. Једни кажу да се маџарскиј ђен. Гергеј из Будима повукао к Ђуру, где се сад са 60.000 људиј налази, други пак извештавају, да је једна част његове војске на Хрватску ударила. Новинарима по Аустрији забрањено је истину писати, и због тога са бојног позорија никаквог известија поузданог не добијамо.
Немачким новинама 'Neue Zeit' 4. Јунија из Беча следујуће дописују: Овде многи са сигурношћу говоре, да је инсургентска војска, држећи се за ојачану, несмислен план заузела, јошт ови дана офензиву заузети. Тога ради, језгро маџарске војске од слезко-пољске границе збило се већма к Дунаву, тако, да позиције у Словачкој и уздуж Карпата против руске војске, стране легије а особито Пољаци бране. Гергеј са 60.000 војске станио се пред Ђуром; с њим је у сајузу од Коморана Аулић, од Штајнмангера Дамјанић. Једна маџарска војена колона прешла је Драву и оперира против Вараждина, по свој прилици зато, да банову силу раздели!

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Аустрија.
У Бечу, 24. Маја. К пређашњем известију о паденију Будима јошт и то додати имам, да је тамо маџарскиј комисар Урањи наместио за судца неког Чивутина, који је кукавним тако званим Рацима тежи, него белагерунг и бомбарда. Многе су од наши у Пешти и Будиму позатварали и на вешала осудили само зато, што ијм имена на 'ић' излазе. Боже, докле ћеш праведним оком твоим безбожнике ове глеати! – За променом Велдена следовала је и промена војног министра, будући је и Кордон оболио; зато на његово место дође досадашњи управитељ Трста Ђулај. Боже дај му срећу, ал' не као репрезантанту маџарске аристократије. Дође нам вест, да је Велдена удар поразио и да је умро. Војска наша почела је напредовати, и већ је варош Ђур заузела. – У Пожуну ухватише некиј дан два шпиона маџарска, и обесише иј одма. – Србски повереници били су код цара примљени и с том утехом одпуштени, да ће цар налог правителству дати, да се жеље србске што пре у претрес узму и испуне; приликом овом благоволило је њег. величество и дела ђен. Книћанина споменути, похваљујући његову храброст и јунаштво. – Поступак ђен. Драшковића у краини зло је упечатљење проузроковао, али то је у једну руку добро, јер тим је внимање многи пробуђено. – Јуче је овде осуђен неки апотекар, по имену Анђал, кои је своје госте обожавањем слике Кошутове, и вешањем највернијег једног ђенерала царског, забављао. Поред све сујетне опомене нашло се код истога затајено оружје, и зато је по ратној уредби на смрт осуђен, ал' помилован на робију од 8 година. Овај плати скупо своју забаву, која ће многима за пример служити.

Морава.
У моравским новинама пише један дописатељ ово: 'Познато ће бити да је Велден, предавши повелитељство над царском војском у Маџарској Хајнау, у штирскиј Градац дошао. У армади заиста се велике промене догађају. Говори се такође, да ће кнез Паскијевић бити првиј повелитељ руске и аустријске војске противу Маџара. Ми сасвим као човекољубци, као житељи царевине аустријске, као Славени желимо, да би се крволиптију крај учинио и да би сви народи получили равну слободу и права; но уверени смо, да се неби могла тако лако мирним начином удушити ова разлика мислиј, уништити пак целиј народ неће заиста наша влада хтети, јер са мртвима цељ државе постићи неће. – Руси су са великом силом дошли у помоћ, али с друге стране кажу, да се то Англезима не допада, јер би већма џеп свој пунити могли, кад би Угарску својом колонијом учинити могли, из које би неурађене еспапе извлачили, а своје урађене продавали. Французи муте по Рајни, а ко зна какав ће ветар и отуда дунути. Немци се мрште на устав, кои је краљ Прускиј за Немачку издао. Ми стоимо у средини Европе, и с нама се дипломати играју како је коме воља. Да ли ћемо ми Славени већ једанпут започети штогод, или ћемо у надежди на лепше дане преварити. Бог зна.'

[JASON]

Словачка.
'Пр. веч. лист' следујуће пише: 'Ми смо већ више пута говорили о делима Словачке и рекли, ако се Словачкој хоће да помогне, да се са овом несретном земљом другојачије поступати има, него што се то чинило под неограниченим пуномоћијем генералисимуса аустријске војске. 'Лојд' је био другога мненија, њему је сведобро било; но како сад ствари другче стоје, него што се очекивало, почем се сада и у вишим круговима промена досадашње системе за нужну припознала, попушта и 'Лојд' па проповеда, да се и Словацима правда учини. Но у својој обичној малодушности неможе 'Лојд' никако да јасно и отворено изрече што он управо налази, да је за Словачку најбоље. 'Преса' се напротив определителније упушта у то питање, опорочавајући погрешке, које је кнез Виндишгрец у правленију Угарске направио.
Овим се погрешкама нарочито има приписати досадашњиј рђав успех у Угарској јер те погрешке неосташе без пагубнога дејства на војене операције. Што су у Словачкој маџарски комисари постављени, то је Словаке озловедило, те сумњаше да ли се боре за штогод боље, него што ијм је Кошут обрекао. Презирали су се Словаци, што се нису полагано у ватру бацали, него су крепко и јуначки непријатеља нападали, зато одрече ијм се оружје, да не бране своје отечествио за целокупност монархије, шта више гореспоменути постављени старо-маџарски, дакле Словацима непријатељски чиновници радили су да овај аустријскј патриотизам код Словака угасе. Ослабила је дакле навалице сила народа, и отворио се непријатељима пут у стратегично најважније пределе Угарске. Но сада се чини, да је досадашња система промењена; већ је у оно мало села, што од Словачке имамо, наредба учињена, да се словачкој народности подпуно задовољи. На свакој начин показаће се нужда, Словачку самосталност прогласити, да се Маџари под уздом задрже. Угарску у њеној целости тешко је покорити, одцепе л' се пак друге народности од језгра, онда ће се чрез њи права Маџарија под уздом држати моћи. Мислимо дакле, да по гласу министеријални листова и по ономе, што сад у Словачкој бива, узети можемо, да ће се Словачка, пошто Маџарска покорена буде, за самосталну крунску област прогласити.'

[JASON]

Србске Новине, бр. 51. од 2. Јунија 1849.

Војводство Србско.
Са Саве, 30. Маја. Правителствени људи у Земуну састају се кадшто у седницама, да играју 'bliede Ruh'. – Oдговор депутирца Јак. Живановића, кои је прикључен био броју 36. 'Напредка', штампан је на трошак правителствене касе; кад сам ово из уста поузданог лица чуо, окренуо сам се са уздисајем на Земун. – Препитање војске, под управителством св. бана на југу стојеће, снабдевају лиферанти; џелепи волова, великиј квантум брашна пролази свакиј дан кроз Митровицу, и Руму. – Пре 4 дана прошла су овуда 83 кола са муницијом,и 42 топџије за Тител. – Инквизиција, која је против различни преступника у селу Јарку радила, једва је већ докончана; осим два лица, која су у том послу све радила, и на које је цело бреме посла пало, други су све прави кевинклери, били су и благовали су тамо, ut sint numero plures.
Ови дана провели су кроз Митровицу 200 заробљеника маџарски, између кои је 12 хонвидски официра; један од њи у гвожђу је допраћен, зато што је куће и свете храмове палио. – Одбору митровачком скоро ће се као и земунском свећа угасити. Митровчани мало по мало привикнуће се на стару систему. Одборник гдекои узтумарао се по улицама, што му се намерава жица живота прекинути; кука, лелече. Гдекоја госпођа прође поред овакога за народним животом уздишућег и зачуђена другарици својој рекне: Coment? или castral? – Аристократији сремској од дана на дан расти трбух. Падоше у Аустрији за кратко време два, три министеријума; паде осим други у Француској мирољубиви министеријум Баро; паде Беч, паде Будим; пашће скоро и Венеција, пашће Варадин, али пређашњи солгабирови, - сад велики судци, - и протерани фишкали спаински, на које свет до неба виче, држе се крепко у своим новим званијама, која су такође поотимали. Зла, која ови људи народу чине, недаду се описати. Поштен човек кад види, да је и нехотице најмање и издалека савест своју окаљао, и поверење изгубио, оставља званије, у ком је био, и ступа у приватни живот (Велден, Кордон). Али ове људе неби ни батином отерати могао. Један пређашњи солгабиров, коме је прошле године хтео народ да суди, што је пуни 20 година свет глобио, и што је напоследку народ у обом покрету изневерио, ослободио се само тако, што је публично изјавио, да неће никад званије тражити, ни примити. На једна је врата изишао, а на друга ушао! Не само да је званије на ново примио; ново време стару ноту вармеђску свира, него се није стидио, за цело оно време, кад се из окружја свога иселио и у друго отишао, из вармеђске касе новце примити! Какав нам је образ. Hic niger est. Ми ћемо у своје време име овога човека доставити публикуму, ако он најмање закосни, неправедно узете новце у касу вратити, и ако старе грехове непокаје. Границе се овима морају положити, ако се баш на то неиде, да се народ наш сасвим упропасти. - Приповедају ми официри у Каменици, кои су дуже време у Вуковару бавили, да тамошњи вармеђски чиновници горе покоре праве, него што су правили у старо доба, а то све они, кои су стари чиновници били пак сад опет у званија увукли се.
Каже нам један племићскиј чиновник, кои је код касе, да су мундири за служитеље чиновничке већ готови. Са мундиром није се ни мало оклевало, прави се на врат на нос, зашто? јер ту гдекои могу великиј профит имати. Ови непитају, држе ли сви чиновници ћирице, и требају ли они хаљине за ове, него дај прави. Чиновници морају сад хаљине примити, или се пенило или непенило. Биће пенди ћи пенди! Добро би правителство учинило, кад би све ово руво покупило, и међу оне војнике наше, коима је небо покривач (qui coelo legitur), поделило. A propos! У скупштини народа војводства србског, Септембра прошле године, у Карловци држаној, закључено је: да се плата свију чиновника, изван војне служећи, од 1. Окт. год. 1848. до конца постојећег рата на половину спусти, а господа сва још увек уживају целу плату. Зар њи невеже закључње народне скупштине? Против овога преступљења дижемо глас и правителство на ово внимателним правимо.
П.П. Сад баш чујем ( у 9 сатиј у јутру) да Н. Сад од ноћас на 8 места гори, такође и Мајур. Наши су Мајур, а Маџари Н. Сад са брандракетлама запалили.

У Карловци, 30. Маја. Новина засада овде никакови неима, окром, да су наши Мајур попалили, у ком једне живе душе нису нашли. Сад је 10 сатиј. На Варадину чују се велики топови. Дакле је бан започео своју операцију на Новиј Сад? – Цела је овдашња војска - две бригаде – пешла у Бачку. У Буковцу су Варадинци. У Карловци је карловачкиј ладвер цела одбрана.

[JASON]

Полковник и бригаде управитељ Пуфер
                          Славноме окружном одбору у Карловци.

Средством листодаваца овог шаљем две иконе, које су од пожара ковиљског намастира избављене.
Такове нека се на вечниј спомен, и то једна у саборној цркви у Карловци, а друга у храму главног места мога полка, Митровици, на сачување оставе, као живиј спомен свирепости једног варварског народа, кои под видом слободе наша поља опустошава, куће пали, народ убија и храмове обечезшћава.
Кад столетије протече, мало ко ће веровати, да се то догодило, што сад бива, у време изображења, цивилизације и слободе.
Да су се свирепства Хуна у 1849. години, са њиовом скаредним делима обновила, неће нико веровати.
Досадашња описивања држана су за претерана, и од партаја обојадисана.
Узимам перо у руке, јер нисам рођен Србљин и православниј, но Немац и римокатолик, непознавајући никакву странку, но само правду.
Рад сам, да се ово моје причање, као једног не партаисте заједно са иконом сачува, да наши потомци у позднија времена са ужасом на оне чопоре погледе, кои су покретима народним пређашњи времена вандалски на нашу земљу ступали.
Ковиљ, где те иконе нађо, био је леп намастир; хиљадугодишњи растови осењаваху његове лепе куле, а побожни Срби приљежно су долазили к његовом олтару.
Од намастира десно продужује се у два реда кућа то лепо село, од стотину срећни житеља обитавано.
Пустиња је то сад.
Нигде крова, но само изгореле црне зидине, дрвета ни једног, ког пламен опалио није.
Плота нигде, ђерме, клупе, стола, прозора, нигде – ни живог створења.
Сад је ужасна пустиња намастир. Гробнице отворене, мртваци избачени, иконе разчупане, гнусно окаљане.
Мртвацима бунар напуњен, кои небу тужећи тлене руке из њега пружају, и моле небо за одмаштење, - сами свети, 1000-годишњи растови, кои су почитанија достојни, са художеством су намерно попаљени.
Ковиљ је то сада.
То је великодушниј маџарскиј народ учинио, кои хоће слободу да нам донесе!
Безпристрастан ће рећи: шта су несрећни Срби учинили, да иј такова судбина постигне?
Бјаше л' ту боја? да се село попали? или су издајством непријатељу какав уштрб нанели?
Никако! – Они су само једну кривицу учинили.
Они хоће, да остану, што су били:
Србљи.
Потомци нека суде.

У војеном стану буковском 28.Маја 1849.    Пуфер с.р.

[JASON]

Од Дунава, 31. Маја. Код нас највећа тишина влада. Да немамo јошт војске свудa раселане, која неку живост показује, рекао би човек да је већ све у свом последњем издисају. Сваком на образу читати можеш тугу, незадовољство, изгубљену надежду, патњу и очајање, које ни последња победа над Mаџарима сбрисати није кадра. Шта је томе узрок?
Лане у ово доба, све је весело било и одушевљено, а сад сваком на челу мртвило написано лежи. Сви тако изгледају, као да смо цео значај народног живота узгубили, и као да нам цео народни живот на образу изумире. Па опет шта је томе узрок? и каква је разлика између лањског и садашњег доба? Лане што је нас одушевљавало, то је била чиста народност; све невоље, које смо трпили, носиле су у себи семе надежде, па нам ништа тешко није пало. Што данас ниче на нашој земљи, то није наше зеље. У нашој земљи се туђински цвет туђом руком посађује. Куд год погледаш, видити ћеш сурвавање народног живота. Зашто се лане Србин на ноге дигао, то се данас већ мало уважава: па већ ни они се више о томе небрину, кои су се као фактори лане показивали. Колико ћеш видити људиј, кои су лане викали за народност, а сад турили руке у пуне џепове, уста запушили, па мисле у себи: 'слава тебе господи, показавшему нам свет, и на земљи мир, в человецех благовојеније .' Не кажем да су сви овакови, али многи јесу. Тако мало помало од најжустрији и бесни родољубаца постају тихи и питоми људи. Ал' тако је, кад није ништа под небом постојано, није ни чудо, кад ти најжустрији родољубци голубије срце добију. Ако нашу нарав овако мењали будемо, данас сутра моћи ће нас и 'Аграмерка' похвалити, која Хрвате назива 'народом голубијег срца'. Ја би с моје стране волио да Србин има лавско срце, јер с голубијим неће далеко дотерати. Голуба, докле је жив, јастреби вијају.
Код нас слабо се о политичним стварама сме што прословити. Једва видиш по гдекојим местима по два три човека, кои понешто у највећој тајности један другом пришапћују. Новине несмеду о стању ратном ништа писати, а у друштвима несмеш никаково независимо мненије изразити, јер си свуда свакојаким неверама окружен, кои ће ти шкодити и онде где сањао неби. Нека господа официри, само сад златна времена проводе. Са гдекоима од ови, ако хоћеш, можеш се разговарати о униформи, о кампањроку, о аванџирању, о сабљи и коњу, ал' немој иј никада ништа о грађанској слободи и народности питати. Они незнају на каквом дрвету ово воће расти. Има истина и међу њима по гдекои, кои народност бране, ал' тешко ти онда њима, јер га остали као вране нападају. Кад ће доћи једанпут време, у ком ће се и код свију ови људиј идеа слободе и народности узбудити? Већа страна ови људиј мисли, да за верност и не усипно пожртвовање довољна је награда, кад иј каковиј ђенерал похвали. Тако имао сам прилику разговарати се са једним иначе добрим официром о граничарима, и о њиовој награди, и тако између осталога, рекао сам му да се граничара труд слабо признаје, а најмање у томе, што се слободе грађанске и народности тиче. Па шта ми је истиј официр на то одговорио? Он вели: 'Шта ви толико већ изискујете, та не признаје ли се граничарима довољно, кад сам од велики ђенерала па и од самог Радецког чуо, где вели: Die Grӓncer sind Oesterreichs treueste und tapferste Soldaten. Дакле ово је доста.' Они мисле, да и граница, која се сама хлебом рани, може бити задовољна са неколико ласкавих речиј, као на пример 10-тиј стрељачкиј батаљон, Кински – и Ђулај – регимента. Моја господо, граничарскиј народ с тим неће никада задовољан бити!
У ратним операцијама највећа тајност влада. Нешто се кува, ал' незна се шта. По свој прилици ови дана догодиће се какова решителна битка. Велико стратегично вниманије се на Новиј Сад управља. Да Бог да, да ова наша велика србска варош до корена непострада.

*Прекјуче доцне у вече добили смо известије, да је банова војска у Новиј Сад ушла и да Варадин бомбардира. До сад јошт немамо обстојателног известија о овом важном догађају, само нам се то јавља, да је Новиј Сад горио, а Варадин да је запаљен на више страна. Ћуприја између новог Сада и Варадина спаљена је и уништена. Перцел је по изгубљеној битки код Будисаве (близу Ковиља у шајкашком батаљону) отишао на више преко Суботице, оставивши у Варадину 2-3000 војника. Главни стан св. бана је на ¼ сата од Новог Сада код барутане. – Из Баната се Маџари повлаче у Ердељ, као што веле пред Русе.