Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

'Слав. Југ' саобштава: 'Маџари заузевши Ђур, кренули су даље. Говори се, да су ијм форпосте до Сига; други опет веле, да су на Хохштрасу близу Визелбурга. У Пожуну се многа царска војска са свију страна искупља и полази за Визелбург.
Ђен Нужан је 23-га пр. м. са 10.000 војске у Печух ушао, а четника Дандорфа послао је к Домбовару и друго одељење војске к Бањхаду. Мајор Хенрике све једнако је у Мохачу. – Маџари у Сексарду (у толнанској жупанији на десној обали Дунава) имају дати 70.000 момака маџарској инсурекцији. Сви вармеђски чиновници иду на војску. Морам у осталом искрено исповедити (вели дописатељ Слав. Југа), да вештина Дaмбинскога и Гергеја, кои су Хајнауа и Паскијевића онако надмудрили, пуно нам бриге задаје. Мени се чини, да се овај рат неће летос сасвим свршити. Дај Боже, да сам лажљив пророк.' – Поговара се, да су Маџари Алберта, сина краљице англијске, прогласили за свога краља под именом Беле V.

'Лојду' са молдавске границе јављају да су преко Предеала неколико стотина Сикула и у Влашку продрли, које су Турци обезоружали и у Букурешт оправили. О онима пак, што су у Молдавију навалили, пишу следујуће као најистнитије: 'Они су се пред Романом утаборили, и врло мирно владали, које показује, да ништа непријатељски нису смишљали. У Роману самом с почетка владао је великиј страх, и сви су се житељи почели били разбегавати. Но Сикули се почеше мирно саобраштавати са њима, накуповаше много ране и вина, које су све цесарским дукатима исплаћивали; па пошто су јошт и коње узели за транспорт накуповане ране, врате се натраг к маџарској граници.'

[JASON]

Маџарскиј је сабор у Сегедину 16-га пр. м. закључио, Чивутима, кои у Маџарској обитавају, дати право грађанства, а у обзиру други, осим маџарскога, у земљи живећи језика и грчке цркве, до даљи наредба, следујуће је узаконио:
1. Слободни развитак народниј свију, у окружијама маџарског краљевства живећи народа, следујућим се обезбеђава:
2. Почем се управитељству, и у вођењу јавни обшти послова, у судејском поступку и војеним делима, маџарскиј језик као дипломатичан употребљава: то, узимајући у смотрење све друге у земљи уобичајене језике изјављује се:
3. Да у саветовању обштине може свакиј маџарским или матерњим своим језиком говорити, а протокол оним језиком има се водити, кои на то, од уобичајени у обштини језика, путем слободног избора опредељен буде.
4. У свима саветовањима судејским може свакиј, кои право говора има, своје мненије и свој глас, како на маџарском, тако и на матерњем свом језику дати. Ако гдегод при судејској столици племе којег народа више од половине житељства износи, у њој ће се протокол, ако се изискивало буде, језиком по вишеству племена водити. Кореспонденција пак са народном скупштином, правитељством и са свима надлежателствима имају се увек маџарским језиком водити.
5. Ако се код пороте, или при суду првога степена устмениј поступак уведе, онда се ово под чл. 4-м изречено начело и на поступак пред овим судом односи.
6. Кои језик у каквој обштини као језик обштиј узет, онда се језик тај и за команду народне гарде узима.
7. У основним училиштима језик настављења биће језик обштине или управо цркве.
8. Протоколи црквени и црквена дела водиће се матерњим језиком свакога обштества.
9. Потраживања и молбе може свакиј и свагде своим матерњим језиком предлагати.
10. Синод ће се грчке цркве сакупити, кои ће о црквеним и школским делима, као и свако друго вероисповедање слободно решавати, и владике своје бирати. Питање о савезу црквеном Србаља и Романа остављају се такође решенију овога синода.
11. Грчке школе и цркве, оне ће иста благодејанија уживати, која ће држава и за друге вероисповеди определити.
12. Школске и црквене фундације, оне ће искључително само од грчке цркве вероисповедника управљане бити.
13. За њи ће се при свеучилишту у Буда-Пешти једна богословна катедра установити.
14. У званијама само ће заслуга и способност, без призренија на језик и вероисповедање участником бити.
15. Правителство се опуномоћава и за дужност му се налаже, да на основу ови начела сходне уредбе и мере у дело приведе.
16. Правителство се опуномоћава, предложеним праведним жељама, нарочито Романа и Раца удевлотворење учинити, и њине тегобе или каковом уредбом, или на државном сабору опредељеним законом, одклонити.
17. Правителство се опуномоћава, свима онима, кои до времена, које оно определило буде, оружје положе, к нама приступе, и заклетву независности положе, у име народа опростити.

(Ово су наредбе, које је револуционарниј маџарскиј сабор за умирење други, под оружјем стојећи народа издао. Какве су то наредбе и шта други народи од њи за себе изгледати имају? Има ли ту народне самосталности за кои народ осим маџарскога? Одричу ли се Маџари у њој супремације над другим народима? како  народности установљавају? Јесу ли Срби (Раци), које нарочито задовољити гледе, је ли њиова црква свога правога имена удостојена? Нема ту од тога ни зрнца. Маџари свога омиљенога Маџар-Орсага не могу никако да се отресу; не могу друге народе да сматрају као себи равне, но само као своје робље. Они и данас, где ијм живот о концу виси, јошт од надмености своје не попуштају. При оваковом стању нема тамо за друге народности спасенија, док се Маџари коначно не покоре, а то у Бога се уздамо, макар да се они колико копрцају неће јошт далеко бити.)

[JASON]

Влашка и Молдавија. Из Јаша под 18. пр. м. пишу: 'Предстраже из Ердеља продеравши инсургента налазе се пред Баком, а главниј стан Бемов у Окну. Обадве прокламације, које је он на маџарском, француском и влашком језику издао, нису никакав успех имале, зашто и на самој граници Ердеља лежећа маџарска села презиру свакиј саобраштај са ребелима, и бегају, где год се они приближе. Инсургенти, што су у Молдавију продрли, понајвише су Сикули и Пољаци, и то само једна неуредна чета без довољнога оружја. Руски ђенерал Молер до сада је јамачно већ у Баку приспео, где ће своју војску искупити. Кад је Фуад-ефенди добио у Букурешту вест, да су инсургенти у Молдавију продрли, он је одма Тефид-Беја к њима оправио, с позивом, да из Молдавије сместа одлазе, јер ће у противном случају Омер-паша са својом војском противу њи ступити. По томе се Бем преварио у својој надежди на турску помоћ, почем су јошт и код Талмача ђен. Лидерсом побијени и до Книна (У Влашкој) гоњени инсургенти били од Турака обезоружани, кои су с њима поступали као с ратним заробљеницима. Бем после тога мора да се одвукао у Гросесту и Филипесту. По свој прилици мало ће у Молдавији успети, где никаквог елемента нема за побуну.

Аустрија. 'Лојд' се под 28. пр. м. тужи, да у Бечу немају поште из Пеште већ три дана. А гласови се разносе, да су Маџари опет у Пешту ушли. – Министер-президент кнез Шварценберг 26-га пр. м. отишао је у Варшаву. 'Преса' вели, да су најновији догађаји у Маџарској дали повода овоме путу, и нада се да ће следство тога пута бити савршено сугласије у покретима обои војска, а може бити од части и промена у управљању исти.

Русија. Њ. В. цар дошао је опет у Варшаву; мало за њим дошао је и велики кнез наследник, и ту се сад обоица задржавају. – Ђен. Ламорисијер посланик републике Француске, налази се такође у Варшави.

Најновије. Овога часа добили смо известије из Букурешта о сјајним победама, које је сајужена војска руско-аустијска над инсургентима у Ердељу задобила. 19-га пр. м. била је код Шесбурга жестока битка између Руса и Маџара и трајала је 9 сатиј, у којој су Маџари под Бемом до ноге потучени. 1000 иј је погинуло, а 500 заробљено; изгубили су више топова, много оружја, сав пртљаг и касу своју; и сам Бем био је у опасности да погине. Од Руса погинуо је ђен. Скаријатин. – Сутрадан опет, т. ј. 20-га, била је битка између Аустријанаца и Маџара код Нергеш-горе и код Касан-Ујфала, у којој су последњи коначно поражени, и само су се у неуредном бегству нешто спасити могли.

[JASON]

Поглед на Угарску.

Кад се обазремо на ствари Угарске, известно се види, да ће скорим временом страшноме крвопролитију крај бити, а коме ће спасеније проузрочити, ласно је погодити, да се и не каже. Но ова при концу упињања и напрезања Маџара, при свој сили, која иј је збунила (и баш кад би ијм и пошао напредак при овом случају, да ли је можно, да два царства једној ребелији живац пресећи не могу, особито у чему ијм се интерес будућности састои, а што је најглавније, где по праву човеческом буну, и свирепство угушити право имају), такова напрезања, велим, нису без узрока, и без надежде напрасног успешног обртаја околностиј. Јер да речемо, главни њиови коловође неће, као што је обично код такови, да одустану од свог тврдоглавства, а народ заслепљен, и фанатизмом опијен, нити зна куда и камо иде. Но кад то мислимо, јако се варамо, јербо ти њиови коловође, или Кошут, или њему равни, при виђењу земљишта, које ијм је јошт у власти, и тако да речемо, које ијм у ступању, и бегању јошт прилику даје, и предпостављајући, да ће све више, и више скучени бивати, ти, велим, главни бунтовници, да ијм је та сва надежда, давно би се већ спремили, и главе своје избавили, а народ случају оставили; но узтезања тог за основаниј се узрок узети може, да ијм је намера узбунити и друге, на предречене силе уплив имајуће народе: једно, да би своје непријатеље заплели, и тим покушали, приближити се к цели, од које су далеко одбијени, јербо и поједини човек, а камо ли народ, у очајању све предузима, било то на спасење, било на пропаст други, ма и невини народа; а друго, да би иј тим дотле забављали, док ијм друга каква сила не би или помогла, или иј посредствовањем своим на крају стропоштаја задржала, и губитак ијм ублажила. Да су оба ова узрока, као што је горе речено, основана, продирање Бемово у Молдавију потврђава; а да ли се на добар исход своје намере довољно уздати могу, са 'јест' може само онај одговорити, кои себе у равној скучности, очајању, и тој крајњој надежди представи, т. ј. да је приморан том сладости утехе горчину бића блажити.
Кад би повратили прошло стање маџарски ствариј, кад је Виндишгрец чак до Пожуна отиснут био; да је садашње Маџаре сажаљевајуће усклицање сила, или баш да се прстом каже, Англије, која испрва, при улазку Руса, ни помолити се није смела, онда било; да су Козаци удаљени од граница, и да се јошт по кавказким бреговима, и поморијама копљем и канџиом играју: онда и Боже помози, можда се Маџари и неби преварили у надежди; али кад видимо, да су тако скучени, да се једва окренути могу; кад видимо, да су ијм Руси не само на врату, но већ ијм опело спевати почињу: онда Палместрона и једномисленика његови преклапање, као један припев сматрати имамо, кои, ако иоле срца имамо, да не запоимо: 'Господи помилуј, вечнака памјат!' Да је праведно ово страдање Маџара Англију заиста до вапаја дирнуло: она онда испрва неби дала Русу пружити руку Аустрији; или нека је то и навалице мимоишла, давно би се трудила препречити; - но то ништа није друго, него кад слабији пушта јачега што концу привести, бојећи се његове грдобе, а кад је овај свршио, онда тек почиње зановетати, с неким сплеткама закерати, и своја измишљена права свету на углед стављати, да би оно, што није могао силом или вештином, овим начином оборио. Ломбардија и Млетачка, у коима је народ устао, да се коначно ослободи туђег суверенства, нису могле добити успешног посредствовања; Рим, папину државу, која је раскинути хтела свезе, које је с папом вежу, и републику основати, Французи, републикански народ, немилостиво бомбардирају, страшним крвопролитијем освојавају. А Маџарска, која целу Угарску подјармити претендира, а притом с толиким разним елементима народа борити се има, да ли може другојачије проћи? И опет англијски говорник вели, да има дописе из Аустрије, по коима увиђа, да је с малим изјатијем цела Аустрија намерењу, и умешању Руса противна. Овоме се грохотом мора човек насмијати, и уједно чудити, до ког степена може пристрастије доћи, да ли је могуће, да први Англеза муж незна, да је у целој Аустрији, осим Угарске, мир, и да је превага царомисленика бунтовнике угушила, а у Угарској ко је тако слеп да не види, да ни један Славенин, а Румуна много већа част, и сви саски Немци, изузимајући друге, бунтовницима никакав успех не желе, а од тог, као од пропасти, и уништења свог, стрепе. Ово да је исти говорник знао, или хтео знати, заиста неби рекао, да се сви царомисленици у разбојничким четама Хрвата састоје, рачунећи тамо све гореречене народе. Но оваком холости напрегнутима, не може се друго казати, него: Боже, не узми ијм то за грех, јер, не знају шта творе. Кад дакле метнемо у паралелу Млетке и Угарску, она, која је сва тежила за независности, сву је своју надежду саранила; ове, реци, четврта част, је ли могуће, да над остале три части, и два цара одржи победу? А што Англези вичу, престаће као и Французи, кои су викали, и викали, а кад су промукли, ућутали, и сад и сами оно, што нису одобравали, чине. У оваковом случају, од кога толики народа спасеније зависи, нит се ко сме, нити има право, а при садашњим околностима нити се може насилно умешати. Но кад смо се толико упустили, де да што и о војводству, такође части једној царевине пробеседимо.
Од неког времена, и то понајвише од како ђен. Мајерхофер, као војени управитељ, у војводство дође, многа се званија другојачије устроише, и многи се званичници другима заменуше, почести зло слутећи гласови разносе се у призренију тога. Која је најглавнија тој слутњи причина, сваки докучити може, кои садашње стање ствари посмотри, а та је најважнија, што немамо јошт војводу. Што смо га имали, и напрасно изгубили, то је Божиј промисао тако уредио, а што досад другога изабрали нисмо, узрок ником другом приписати не можемо него таком изискивању времена, будући да интересу народа неби одговарало, а многе неповољне последице за собом би повући могло. Јербо што гдекои гласају, да смо преварени (које и у гдекоим новинама налазимо, а имено у 'Славенском Југу') и војводства имати нећемо, то се одбити мора или на недостаточан схваћај праве истинитости ствари, или на какав други недостатак. Јер напротив ко потанко све то развиди, са известности казати може, да је ова слутња неоснована. Да ми Србљи покрај сви наши стуб царства одржавши заслуга, имамо предоста непријатеља, и да нам се од њи као од ватре чувати и на опрезу бити треба, то не опровргавам. А и војводство, да се не позивамо на крв, којом нам је то исто на ново изникло, и препородило се; да се не позивамо на октроирани устав, у ком такође војводство Србија спомиње се, само да се право држимо, које смо не понижени, но слободни задобили (нити је ти права повратак икакова милост), но следством убиточног времена, следством несретне метерниховске системе, која је не само нашег, но хиљаду други народа спасенија живце умртвљала, изгубили – а сад кад дух слободе, дух равноправности влада, кад се народи у стара своја права, ако само изискивању времена сходно одговарају, постављају: сад да га изгубимо, тог богоданог моралног живота лишимо се, то је непоњатно садашњем времену, и само би прошлом феудалном или насилном времену одговарало. То би толико било, кад би другој пре угњетеној земљи одрећи хтели права њена спасителна, као на пр. Хрватској, будући да пре није самостална била, није имала бана, или имала је, но Маџара, била је гоњена примити туђ језик, и т. д.: дакле све то да се одобри, и опет на ново установи. Кад обратимо дух на искање, и управо заповедање времена, где се народ, не силом, но само љубави, и благости себи приљубити може; кад приметимо комешај, из кога пре крепост симпатизирајућа него ли насилност испливати може, а прилика се подаје насилност презрети, и симпатизирању у наручје бацити се; онда се не смемо, и не треба нам се бојати. Овде што се каже у обште, може се и о Аустрији казати. Правда, законитост, и духом времена заданути, млади монарх на нашој су страни; а што нам, ако на опрезу не будемо, и њину бистрост замутити може, то су само сплетке и пакостне намере поједини, но опасни људи. Тако и оно није без цели, што нам се од гдекои заблуђеника пребацивало, да се ми не за Аустрију, но са Аустријом за себе боримо. Но ко види приврженост, и постојано неодступање од законог владаоца, ко види да се од толико времена, у толиким замешателствима, у тако бујним, пристрастијем одвлачећим обстојателствима, никад један случај није показао, у ком би каква гомила незадовољни цара се одрекла, у на страну непријатеља прешла, и тим љагу свом чистом непоколебимом характеру жигосала; ко велим све то види, мора се заплакати, и огорчити, да се онај осуђава, кои би у томе истог осудитеља имао право осудити.
Нама је, истина, војводство известно, и у октроираном уставу свечано изречено, и самим царем подписано, дакле потврђено; но оно се може у гадној, и злобној намери клеветника, и модифицирати; зато треба нам строго пазити, да и најмању промену, суштествености војводства противну, народу ма коим путем, али пристојно, и без увреде каквог лица објавимо, тако исто и вишим властима приметбу учинимо, јербо зло и нехотице увуче се, а кад се заборави, све се већма, и већма укорењава, јача, и множи. Нарочито нам се треба чувати, да научени на пређашње стање, не остане нам војводство и војвода само празно име, но и важност своју нека има на кратко оно, што је, нека буде. Зато будући да само хаљину имамо, а оно што ћемо покрити јошт немамо: јошт границе војводства нису опредељене, јошт није строј унутрашњи устављен, зато, велим, треба нам се напред о том постарати, да се за повереништво тога, за то способни, вешти, и безпристрастни људи изаберу.  С. П.

[JASON]

Србске Новине, бр. 78. од 4. Августа 1849.

Славенство у Аустрији.

'И да нема никакве Аустрије, ми би је морали себи направити.' Палацки бану Јелачићу.

Већ је састављено ново министерство. Аустрија, у којој живе 18 милиона Славена, кои у најгоре и најопаније доба осташе верни царевини, кои стога највећи укор и најгрђе неправде морадоше претрпити, та више од половине славенска Аустрија нема у свему министерству ни једног славенског заступника; јер шта ћемо кад барон Кулмер рођени Хрват није Хрватом, кад Лав Тун рођени Чех – и кои је за Чехе толико писао, није више Чехом? Шта ћемо кад свеможни председник министеријски кнез Шварценберг тако мало мари за Славенство, да у веће министерско не позива ни једног славенског мужа? Шта да очекује Славенство, ако и одсада устраје та непажљивост на народ тако велики и тако заслужни? То су питања, на која ћемо ми одговорити по нашем садашњем стању. Најглавнији узрок ове увреде Славенства јесу сами Славени. Будимо према себи праведни, одкримо погрешке своје, биће нам лакше у напредак чувати иј се – лакше ћемо радити за наш напредак, па да се обистине Палацкијеве речи бану Јелачићу: 'И да нема никакве Аустрије, ми би је морали себи направити.' До сада било је ово само као нека фраза, која ништа не вреди, јер Славени не радише да се обистини његова истина. Славенство и ако је силно, било је најслабије у радњи на грађевини државној, да, до сада не беше ништа више него робље туђе воље, до сада га нико није уважавао, јер није уважавало само себе. Славенство при својој свести, дакле уједињено било би силно у Аустрији, али овако, као што смо сада раскомадани, морамо трпити и највећу увреду.
Не само да различне славенске гране сад су већма удаљене него икада, него се јошт у свакој родише неке странке, које су супрот себе и које слабе моћ народну… То је велико зло, то је узрок, што су на нас мало пазили, што су нас сматрали само као неко оруђе. Погледајмо на Чехе! Једнако се говори да су најдаље дошли у идеи славенства, јест истина, али шта су добили? Пре њиове силе слабило је свађање за ау или оу, сада препирање међу претеранима и старовољцима или онима, кои се држе неке назови-славенске политике. Рецимо истину, свакиј је претерао или у овом или оном смислу, а политика славенска већ није славенска, бар не она, која би требало да јесте па да нас доведе до цели. То се те наследне славенске погрешке, које славенство задржавају да не дође до цели. Где се ради да се сачувамо, да сачувамо народност и слободу, ту нека не стане свако ревење – бар донде док је опасности, ту нека сав народ буде један табор, из којег ће народ својом душевном силом тражити своје право. Ако ништа не учинимо, онда ћемо погинути, учинимо ли, не рече ли се ова и ова политична странка, Чеси или Морављани, Хрвати или Србљи, него у обште аустријски Славени то и то ишту, онда ће нас за цело слушати, и онда ће другчије пазити на 18 милиона Славена.

[JASON]

Јавни поздрав п. ч. нар. ђенералу Книћанину.

По' друге је црне године проуило, од како одлучени од браће наше у непрестаном очекивању горке смрти осећамо не подносими терет оног јадног стања, у ком смо не делателно под оковима они тирана стењати морали, кои су светињу нашу, најдрагоценије благо, народност, газити – а сам јуначки народ србски тиранством своим изкоренити желе.
Обштество је наше, по жарког родољубија своме у покрету народног гибања срећно било познатим окружним своим позивом на остала србска обштества за брижљиво постарање народног утемељења једно између први места у дичном реду прави домородаца заузети; но, на жалост, положајем, и удаљењем своим од остале браће несретно је постало у извршењу великог задатка последње место заслужити. Унутрашње уверење ово, оно је теретно осећање, које је нама за ово, тако рећи, столетне по' - друг' године поднешене, увреде јошт теретније чинило; но у Богу је утеха! и ми у жалостном животу нашем за крваво срце наше ипак смо мелема имали, кои нам је изтрпљивост укрепљавао – шта више, било је магновења, када се народни понос у грудима нашима таковим жаром подизао, да све, и угњетавања заборављајући, крепко уздајући се у благослов праведне ствари наше, - подпуно уверени били смо о сјајној будућноти таког народа, кои се дела народног толиким пожертвовањем подухватио.
Овај је мелем, мили и поштовани господине ђенералу! јуначка Ваша, и једнокрвне браће наше, све толики сами Обилића, дејствена помоћ, којом сте одважно браћи Вашој амо реку Саву примакли, и која нигде посумњати неда, да јуначко србско име у Европи славом увенчано бити неће!
Живили сви код Термопила србски у крепком здрављу, љубави и сугласију, примите усрдно-братински и сасма једноставни поздрав наш у име целог овдашњег србства, јер он је истини излив најчистији чуства: пуно срце мало речи налази, а простосрдачност, најодличнији је карактер правог Србина: зато и опет кажемо: живили! живили!
Ми пак у жељи остајемо, за нас у млађаном војводству проливену крв Вашу, кад и где нужде буде, да благостање дичне домовине Србије над непријатељима Вашима крвљу нашом осветити. С Богом! здравствујте!

У Суботици Јулија 28. п. н. / Августа 9. п. р. 1849.

У име целог Србства:

Јован Димитријевић с. р.
Градоначелник.
Георгије Зарић с. р.
Сенатор.
Петар Стојковић с. р.
Варошкиј физикус.
Јован Христифоровић с. р.
Архивар.
Теодор Прокопчањи с. р.
Велики бележник.

[JASON]

Војводство Србско.
О битки на Мошорину од 11. пр. м. 'Soldatenfreund' ово пише: После крваве битке код Хеђеша станила се јужна војска по окружију тителском, које је због баретина као природан град створено. Велика част силе била је на десну обалу Дунава превезена и ступила је на цернирајућу линију пред Варадин, будући се бојати било, да ће непријатељ гледати са свом силом у Срем да продере. У окружију тителском остану бригаде Книћанина, Марзана и Ланга под заповести ф. м. л. Дитриха, да бране улазке код Мошорина и Вилова и ћуприју код Титела. Ово место требало је брзо докучити, јер у њему могло се мирно и поуздано наступајућим случајевима противустати. Непријатељ се, осим они 6 – 9 батаљона, с коима је изпрва посаду око Варадина подкрепио, и међу Ђурђевом и Жабљом, са једно 40 батаљона, 14 – 16 регуларни и много нерегуларни ешкадрона и од прилике 90 топова, станио. Много дана прошло је у не знатном чаркању; но ми смо били на опрезу, јер бегунци донели су најпоузданије известије, да се непријатељ за великиј бој спрема.11-га из јутра око 4 сата нападне непријатељ у исто време на насипе код Мошорина и Вилова, на свакој точки са неколико хиљада људиј и са много топова. Тамо се борио ђенерал Книћанин, овде полковник Ланг, на челу свои бригада; непријатељ је страховито одбијен и око 7 сатиј из јутра окане се нападања. – Но око 1 сати после подне наједанпут појави се око 15 хиљада људиј са 3 - 4 батерије пред Мошорином и обнове ту нападање тврдо и постојано. Разделивши се на густе пленкарске редове, газили су батаљони трудно преко баре у саразмерним четама, које су на 30 – 40 кораклаја удаљене једна другој следовале. Њиова већа сила допустила ијм је разширивањем фронта прекрилити обрану, а ђенерал Книћанин није имао довољно средства свуда одпор ијм дати. Премда су наши топови смрт у полако ступајуће редове просипали и два србска батаљона стотинама смртоносни танета непријатељу шиљало, зато је опет појединим непријатељском одељењу готово за руком изишло с ове стране утврдити се, кад али у најбољиј тренутак помоћ приспе. Полковник Ланг послао је из Вилова половину кавалеријске батерије и једну дивизију царски драгона у Мошорин. Опустошавајућа ватра ове половине батерије и брзо нападање драгона ствар реши; за час буде ова страна од непријатеља очишћена, кои је јошт многочислене жртве остављао и под обраном наступајуће ноћи натраг повукао се. – Јаук и пискање стотине рањеника, кои нису силе више имали из блата извући се, трајало је до зоре; многи и многи мало по мало утопили су се за свагда. – По једногласном казивању сутрадан пребегши и по изјаснењу више ухваћени официра, инсургенти су око 1500 мртви и рањени имали. Наш је губитак – због обранителног места – 8 мртви и 23 рањени. Док је бој у Мошорину беснио, покушали су Маџари јошт на две точке код Камена и тителске ћуприје пробити. Оба нападања буду са истим успехом одбијена. Крвопролитије овога дана ваљда је непријатеља мало разладило, јер од то доба није се никакво нападање догодило. Ђенералу Книћанину, кои се са шест пута већом силом фанатизирани трупа борио, припада слава овога дана. Похвално јошт треба споменути поручника Навара и Малтцана од царски драгона, кои су управо победоносном решењу много принели.

- Прота карловачкиј, Павле Николић, кои је више пута пред србском војском ишао и ову храбрио, добио је зато од цара велику златну медаљу о ланцу.
- Осуђен бившиј у тавницу Дан. Медаковић, по заповести св. бана слободан је и одпуштен.
- По долазећим известијама Маџари су ови дана опет на ђен. Хајнауа код Темишвара жестоко ударили, и да ђен. Панјутин са своим корпусом није у помоћ дошао, Хајнау би пострадао. Оволико смо за сада разумети могли.

[JASON]

Маџарска.
'Преса почиње већ и на Хрвате нападати, нарочито пак сбог тога, што нису хотели октроиран устав публицирати. 'Преса' вели, да радикалне новине у Хрватској не могу се узети као изражај чуства у троједној краљевини, и да је правиј Хрват и житељ граничарскиј сасвим од те партаје одлучен. На последку 'Преса' и само банско веће куди и о њему овако се изражава: 'Банско веће у данашњем положенију Хрватске игра сасвим дволичну ролу. Претерани нису досад хотели признати државниј устав, но од банског већа изчекивало се, да ће велике интересе земаљске уважити, али баш у оном магновењу, кад му је од бана наложено било устав публицирати, начинио је закључење, које његово намерење изјављује. Банско веће послало је једног депутирца бану, са том молбом, да се публицирање октроираног устава за даље одложи, да се та ствар на сабор оправи, и да се важност њена од закључења сабора зависном учини. – Привремено земаљско правленије дакле формално не познаје своје положење, и прописана правила, и која су условија нужна за целокупност државе, и тако се клања идеама сневане независности, с коима је досад тек једна мала факција пред свет изићи смела.'

[JASON]

Маџарска.
'Лојду' са маџарске границе ово пишу: 'У сајузу са материјалним разстројењем земље у Маџарској налази се и морално разстројење, а особито у точки политичног поњатија. Но много скорије него што ће се покварене куће и поглођено имање опоравити, издануће чуства и сирове демократично-социјалистично-републиканске теорије, које су од пискарача у Пешти, Дебрецину и Сегедину предиковане. Ако маса житељства Маџарске у овом магновењу и не схваћа поњатије и значај целокупне монархије, која свима народностима једнака права признаје, јер ни једна народност особено право нема, зато опет та маса скупља се свуда, где је царскиј барјак развијен, и то са правим инштиктом и искреном верности. Чиста политична свест изјавиће се у њима доцније. Само једна прилична на броју и по важности гомила налази се, која је политично изображена, и која о себи може рећи: ми смо добромислећи, а ово су они, кои се сами називају старим конзервативцима. Ово су били Кошутови непријатељи много пре него што се Кошутово име у изван маџарском свету до данашње важности доспело; они су свагда били верни поданици, служитељи престола и старога правитељства, осим тога су пак и данас такови. Но кратко да речемо они јесу и свагда су били добромисленици. Но због тога не треба мислити, да они пре лањског месеца Марта нису готови били неку реформу у Маџарској завести, јер хотели су тако исто као и ондашња опозиција погдекоје старофеудалне ствари из маџарске конштитуције избацити. Оснивајући се на своју у мало речиј изражену лојалну прошлост не увиђају узрок, зашто да се Маџарска не реорганизира по њиовој жељи и поњатију. Но њиова поњатија, жеље и чуства основана су на маџарству; и то не зато, као да су они ради националитете тиранизирати, јер и против тога су они протестирали. Но они би се сами себе одрећи морали, кад би се одпадили од гдекои свои обичаја, н. пр. у званичном положају што се маџарски декрета тиче, кои се шиљу и на онаково житељство, које данас већ изискује, да се његовим језиком ословљава. Тако туже се у Пожуну, да се у првој регименти Сирмаијевиг слободњачког корпуса јако аванџира, јер од веће стране онде се маџарска елемента налази, а не маџарски елементи остављају се натраг; тако исто у последњим школским испитима у Пожуну, веома је маџарство у очи падало премда Пожунци не налазе за нуждно, да се њиова деца у науци маџарским језиком обучавају; тако исто и у Пешти строго легално се поступа и позивају се старе привилегије поред све заповести главног команданта, кои је наложио да се у националном театру кадкад и немачки игра, да би се Немцима, кои већину житељства пештанског сачињавају, и коима су оба театра изгорела, допустило театер уживати. На најгорчије, као што кажу, повређено чуство добромислећи Маџара изражава се у њиовом органу 'Фиђелмези', кои је свом немачком противнику 'Пожунским новинама' не давно рекао да је 'његов' отац у Маџарску као 'хаускнехт' дошао и да се овде за 'хаусхера' угоио. Добромислећиј маџаризам и дан данашњиј не опрашта Немцу, што немаџки чуствује, и то зато, јер је на 'маџарској' земљи кућу стекао, али заборавио је ту маленкост, да је Немац своју кућу своим а не маџарским знојем, и способности сазидао. Ми не можемо онај изражај не споменут оставити, у толико више, што је призлазио од таковог човека, кои је био орган публицистичан конзервативаца. По истом изражају види се, да ти добромислећи Маџари јошт нису у правом смислу добромислећи. Ова ствар ће јошт, и после умирења Маџарске, до колизије доћи и до полемизирања, и неће се предупредити моћи, да се гром грађанског рата и после у немачким, славенским и маџарским новинама не одзовне. Али ова полемија избистраваће поњатија, уверење сазреваће и узбуђиваће чуство собствено, а међутим брига ће бити крепког правитељства, да претераности на пут стане. Онда ће се очи Маџарима отворити, и сазнаће правиј пут, коим корачати морају. Они неће више међу другим племенима прозелите за свој националитет тражити, но правиће у овом прозелите за културу; они ће свој националан театер и своју академију задржати, али онде неће више речи ковати; но оданде ће правиј интерес на благорођавање своје народности, и на изображење Маџара за аустријског државног грађанина садејствовати.
Мудрост правителства подпомагаће душевно и материјално благо житеља маџарски; сила правителства држаће политичну силу Маџарске као год и други аустријски провинција на једној точки, и тим ће Маџарима као год и другима суграђанима пресећи пут гибања а међутим напредовање материјалног и душевног благостања допустиће да се тим њиове силе на искушење метну, аплицирају и развију, а да се оне једна против друге и против државне владе неуправе.