Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Овим словом отворио је књаз Милош Сретењску Народну скупштину у Крагујевцу. Сутрадан, 3. фебруара била је свечена служба у препуној цркви. Поред многобројног народа били су Књаз и књажева фамилија, господа архијереји Српски и сви чиновници. Служио је митрополит Петар с већим бројем свештеника. За време службе читана су јектенија и благодарило Свевишњем Творцу, који је сподобио народ Српски доживети дан и час, у који Књаз установљава закон, и подвргава све и сва закону. По свршетку јутрења положи г. Митрополит Устав на налону, испод часног крста и светога јеванђеља, с десне стране иконостаса, и ту је стајао за све време службе. Крај налонa стајао је гвардијски официр Јефрем Гајић држећи у руци барјак од беле, црвене и челикасто-угасите свиле, изрезаном на три језичца, са крстом на средини, између којег кракова су била четири оцила.

После службе дигне г. Митрополит крст и јеванђеље, извади испод њих Устав, и уручи га протосинђелу своме, да га носи. Затим крене литија у ливаду према поузвишеном чардаку, на коме је 2. феб. читано слово при отварању скупштине. Напред су ишли црквени барјаци, за њима сви ученици Крагујевачких школа, како нижих тако и гимназије, појавши: благословен јеси Христе Боже наш. За овима ишао је протосинђел са Уставом, а за њим Митрополит окружен архијерејима: ужичким, шабачким и тимочким, и многим другим свештеницима и духовницима. За њима следовао је барјак и гвардијски официр, а за овим Књаз и фамилија, чиновници и мноштво осталога народа, више од 15 хиљада душа. Пред, уза и иза свега овога спровода ишла је гарда књажева, пешачка и коњичка с књажевско-србском бандом, која је свирала.

Кад литија стигне до узвишеног места у пољу, попне се Митрополит с дејствујућим свештенством на чардак, онда изиђе и Књаз и Господар Милош на исто здање, за њим оба сина његова: Милан и Михаило, за њима оба брата књажева Јован и Јеврем заједно са кнегињом госпођом  Љубицом и госпођом Петријом, старијом ћерком књажевом. Виши чиновници и господа архијереји изађу такође на чардак.
Господар поздрави гологлав скупштину са називањем доброга јутра, и каже јој, да ће се сад прочитати Устав, о кому је јуче у слову споменуо, зато сваки пажљиво да слуша, како гласи. Г. Митрополит узео је на себе то бреме, очитати га велегласно са налоне.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
По читању Устава сав народ повиче у глас: Господару, Бог да Те поживи! Тек што се узвици стишају, г. Митрополит опет положи Устав на налону, под крст и јеванђеље, а књаз Милош узме крст у десну руку, обрне се народу и викне му: ја ћу се браћо заклети и Уставу и Законима, но и ви да ми се закунете; ја ћу иј држати, но и ви држите иј у целости; нарушите ли иј ви, ја одлазим браћо између вас, пак онда управљајте сами собом, како знате! Сав народ опет викне у глас: не Господару! не одлази између нас, ако Бога знаш!
За тим замоли Књаз г. Митрополита да му чита заклетву, коју ће он, као Књаз имати да зада. И г. Митрополит читаше, а Књаз велегласно и громко изговараше за њим, држећи једнако крст у руци, овако:

Заклињемсе светом, једносуштном Троицом, да ћу Устав овај и целост Књажества Сербије нерушиме држати; да ћу и свакога другога придржавати, да иј нерушиме држи; и да ћу чувати и бранити и слободу личности и безбедност имања свакога Србина.

Једва Књаз изговори последњу реч, а плутони гарде оспу се и топови загрме, банда засвира, а народ стане викати у глас: Уррра! Уррра!
Кад се народ стишао, г. Митрополит почне да чита заклетву, коју је народ требало да зада Уставу и Књазу, велегласно. Оба брата књажеска, г. Митрополит, господа архијереји и чиновници, бивши на чардаку, сви до једног опијени величанственошћу овог догађаја, поврве к налони, и који су могли доспети, ставе руке на јеванђење и крст, а остали на налону, и дигнувши три прста у вис, заједно са свом скупштином за г. Митрополитом, ову заклетву изрекну:

Заклињемосе светом, једносуштном и неразделном Троицом: да ћемо Устав овај Књажества Сербије нерушимо држати; да ћемо верни бити Књазу Милошу Теодоровићу Обреновићу, Његовом Наследнику, и Његовој светлој Фамилији; да ћемо и сву осталу нашу браћу придржавати, да им верну буду; и да ћемо послушни бити Законима: Тако нам Бог помогао, и његово свето јеванђелије! Који би ово нарушио, Бог му био супостат, и не родило му семе, и утрео му се плод његов у корену!

[JASON]

Све ове речи изговорила је сва скупштина с таквом осећајношћу, да се на свакому лицу видело, да га је опчинила како заклетва изговорена од Књаза, тако и сва величанственост давања сопствене заклетве. По хиљаду пута поновио се узвик: Тако Господару! тако! Да те Бог поживи! И онда оспу се плутони, и загрме топови. За овим призором посвети г. Митрополит барјак Српски по правилу, а за тим ода благодaрење Богу, клечећи и појећи: Тебе Бога хвалим. Осећање љубави, помешано са осећањем дубоког поштовања све скупштине, дошло је до највишег степена. За овим очита Давидовић Књажески Указ о установљењу државнога Совјета Србскога, и о наименовању његових чланова:

Милош Теодоровић Обреновић
Књаз Србскиј
Објављујем свима и свакому:

По гласу Устава Књажества Сербије постављам данашњим даном Државниј Совјет Србскиј првом и највишом законодателном и законоизвршителном властју у Сербији до Књаза; и препоручујем Народу Србскому и свим властима Србским, а стране умољавам, да га и оне признају за такову власт.
Дејствителним Државним Совјетницима постављам:
Г. Коцу Марковића, Г. Лазара Теодоровића, Г. Димитрија Давидовића, Г. Аврама Петронијевића, Г. Алексу Симића, Г. Милету Радојковића, Г. Јосифа Милосављевића, Г. Вучића Перишића, Г. Милосава Здравковића, Г. Михаила Германа, Г. Ђорђа Протића, Г. Ранка Мајсторовића.
Државним Совјетницима постављам:
Г. Ђорђа Парезана, Г. Јанићија Ђурића, Г. Цветка Рајовића, Г. Тодота Хербеза.
Главним секретаром Совјета постављам: Г. Стевана Радичевића у чину најмлађега Државнога Совјетника.
Преседатељем Државнога Совјета постављам: Г. Николу Коцу Марковића.
Попечитељем правосудија: Г. Лазара Теодоровића, Попечитељем внутрени дела: Г. Димитрија Давидовића, Попечитељем инострании дела: Г. Аврама Петронијевића, Попечитељем финансија: Г. Алексу Симића, Попечитељем војении дела: Г. Милету Радојковића. Попечитељство просвештенија вручава се за време Г. Димитрију Давидовићу, попечитељу внутрени дела, с налогом, да струку просвештвенија оддвојено води од внутрене.
Свој вишеназначеној Господи препоручујем, да се по преслушанију овог указа скупе сви у Крагујевцу, и да преузму дела, Уставом предписана Државному Совјету Србскому; а пре свега да ми поднесу устројеније внутрене Совјета на промотреније и одобреније. Све Србске власти односићесе по свим своим и народним делима од данашњег дана к Државному Совјету Србскому.
N⁰ 352. У Крагујевцу 3. Фебруарија 1835.                                                         

По прочитању овом сиђе Књаз са чардака, и помеша се међу народ, и сав народ опколи га, и стану га који у руку, који у скут, а који у ногу и раме љубити. За тим врати се сав спровод к цркви, и оданде на конаке своје, а плутони гарде и пуцњава топова трајали су цео час после тога. Снажан утисак произвела је и књажеска банда кад је засвирала а хор ђака и чиновника отпочео с певањем песме Димитрија Исаиловића:
Сунце јарко Сербском сину
Изобиљно сипље зраке
Оризонт му сав засину… и наставила с др. песмама, које је капелмајстор Шлезингер спевао за ову прилику. 

А у вече, на пољани испред књажеског дворца, уприличио је, за част скупштине, директор типографије Адолф Берман, ватромет (фаерверк), и сва скупштина и сви житељи Крагујевачки изишли су на исту пољану, и гледали су овај призор на небу.

[JASON]

Понедељак 4. фебруара 1835. године, одликовао се својим торжеством, кому ће се тешко наћи равна у историји Српској. Народна скупштина, примивши из руку Његова Височества Књаза и Господара  Милоша Устав отечества свога, чувши заклетву Његову, и видевши очима својим, с каквом чувствителношћу говораше Књаз речи исте заклетве, тронута је била онако благотворним, и човека и владатеља осведочавајућим, даровима Књаза свога. Зато је зажелела, поднети Књазу овом приликом уздарја, која су још од дана светог прозваног Андреје 1830. године, кад се први Хатишериф Султанов на Врачару читао, и кад је Књаз Милош миропомазан у Београдској цркви на достоинство наследственога Књаза, приготовити, да му се при окончању дела с Високом Портом и по издању Закона у Србији, поднесу.

Три срдачна уздарја приготовио је народ за тај дан, прво: со и леб; друго: сабљу, богато брилијантима искићену; а треће: чашу, такође искићену брилијантима. На држаљу сабље стоје ове речи од брилијанта: Благодарна Сербија Књазу Свому Милошу Првому. На устима корица с десне стране стоје велика слова Књажескога имена  М, и О, а на левој стани грб Србије. На чаши, с једне стране, стоји грб Србије од брилијанта,  с друге натпис: Уздаре за чашу спасенија 1834. а около уста и дна чаше натпис: Благодарниј Народ Србскиј Књазу свому Милошу Теодоровићу Обреновићу. - Сабља је стајала десет, а чаша три хиљаде талира.

Сва скупштина народна, господа архијереји, чланови државног Совјета, и сви чиновници, скупе се порано ујутру у здању Суда, виде уздарја, саставе благодарствено писмо, и потврде својим печатима. Око четири часа дигну се сви скупа и у највећем поретку, праћени гардом и бандом, те кроз среду чаршије изађу на ливаду, на исто место, где су Устав и заклетву Књажеву на Устав чули и примили.
Једно одељење коњичке и пешачке гарде ишло је пред самим спроводом. За њим носио је посвећени онај барјак Српски, полковник Јован Мићић, окружен од двадесет кметова. За њим ступао је кмет Вукосав Симеоновић из Тамника, носећи на белом јастуку сребрн служавник, и на њему со и леб; и њега је више кметова окружавало. За њим ишао је г. Попечитељ војении дела и члан државног Совјета Милета Радојковић, носећи на црвеном и златом извезеном јастуку Сабљу, и окружен г.г. капетанима са сабљама. За њим носио је г. Митрополит на јастуку боје српске: беле, црвене и челикасто-угасите, чашу, окружен г.г. архијерејима, и великим числом свештеника. А најпосле ишао је г. Председатељ Државног Совјета Никола Коца Марковић, носећи благодарствено писмо на јастуку, извезеном бојама српским. За њим ишли су г.г. Попечитељи: правосудија, внутрении дела и просвештенија, финансија и инострании дела, а за њима г.г. чланови Совјета с главним секретаром, за овима судије, капетани и остали чиновници и сав народ зван и незван. Свим овим путем, банда књажеско-србска свирала је корачнице, а звона цркве Крагујевачке су звонила.

[JASON]

Кад сав овај спровод приспе к чардаку на ливади, онда, стане полковник Мићић са барјаком изнад басамака чардака с десне стране, до њега кмет Вукосав са сољу и лебом, а до њега г. попечитељ војении дела Милета Радојковић са сабљом, с леве пак стране г. митрополит Петар са чашом, а до њега г. Преседатељ Државнога Совјета Никола Коца Марковић с благодарственим писмом, имајући поред себе г. главног секретара Државнога Совјета Стевана Радичевића. Како се понамештају и они и сва скупштина около чардака, онда замоле г. Ужичкога Епископа Никифора и г. попечитеља правосудија Лазара Теодоровића, те са више чланова Совјета, капетана и депутата народних отиду Књазу, и замоле га да би снисходио доћи скупштини, која је рада заблагодарити му на његовом дару.

Књаз дође с члановима фамилије и дворјанима својим, попне се на чардак, а за њим дароносци један за другим. Г. Председник Државнога Совјета проднесе му благодарствено писмо, и Књаз примивши га, преда га главном секретару, те му га овај велегласно прочита.
По прочитању писма загрме плутони и топови и зарује народни узвици: Ура! Затим принесе Кмет со и леб, и Књаз прими их, одломи залогај, умочи га у со, и закуси. Сад принесе г. Митрополит чашу, пуну рујна вина; Књаз прими је, наздрави народу, испије до дна, и ронећи сузе радости, обрне је у вис да ни последња капља не би у њој остала. Најпосле приступи Милета Радојковић, и клекнувши пред Књазем, поднесе му сабљу, и сам утирући сузе, опаше му је, с помоћу Аврама Стојковића, књажевог казанчеја, о кук. Затим, г. Митрополит говорио је тронитељно слово...
А када књаз сиђе са чардака, да се умеша у народ, као што се јуче умешао, онда, дочекају га чланови Совјета на басамацима, пак дигну га у вис и однесу, мењајући се с капетанима и осталим народом, до на крај скупштине.
По завршетку великолепности ове, г. Давидовић очита скупштини отпусно слово, народ, разиђе се на конаке, где му је дан ручак о трошку Књаза.

[JASON]

(54) Буна попа Ђака у Банату 1808.


У осмој години XIX столећа, била је у Банату нека буна, боље рећи покушај од буне, који је у самом народу готово непримећен прошао, а у повести у нас о њему нема никаква спомена. Покретач томе покушаваном устанку, банатском, био је поп Димитрије Ђорђевић (поп Ђак) из Крушице код Беле Цркве.
У времену о коме причамо, велики je устанак под Карађорђем имао силног одјека у свима пределима где су Срби онога времена живели. Доситеје пева своју лепу песму: Востани Сербије! Востани Царице! Глиша Трлајић се одушевљава на убојне звуке на својој родољубивој лири. Сава Текелија шаље Наполеону споменицу, у којој му предлаже оснивање велике илирске краљевине, која би била савезник Француској; у исто време Текелија издаје карту српских земаља. Митрополит Стратимировић шаље руском цару Александру I меморандум о потреби оснивању српске државе и о користима, које би Русија имала од једноверне и једноплемене браће.
Тицан диже буну у Срему, Јован Јанчић у Машићима, Илија Стреља и др. у Власотинцу и Нишу…  А кад Карађорђе доби од Турака градове на Сави и Дунаву, кад очисти земљу од  Дрине до Тимока, и потисну Турке до Јавора и Јастрепца, свуда у српству пренуше се духови и пробудише наде, да по узору Срба из Србије, стресу туђинску власт и присаједине се Србији. У гдекојим српским главама почели су се ројити најпустоловнији планови. У такве сањалачке умове ваља рачунати и поменутога попа Димитрија Ђорђевића из Крушице.

[JASON]

Његово српство раздрагало се код сјајних успеха Црнога ђорђа и његових војвода. У његовој памети учинило се лако, да се с ослобођеном Србијом споји Банат, а можда му је машта ишла и даље. Примајући у свом селу усмене вести о неописивом јунаштву шумадинске браће, поп Ђак сањао је о томе, како би ти јунаци могли да васкрсну стару српску славу, кад би с њима остала Србадија удружила своју снагу. Па видећи, шта ради шумадински сељак, раја голих шака, биће поп Ђак мислио да ни у Банату нису потребни други људи за подизање народа, него онакви, какве село рађа, у толико пре, што су Банаћани, Срби из његове околине, били граничари, прекаљени у убојној ватри.
Знао је поп Ђак колико је крви стао Србе последњи Ћесаров рат са Турском од 1788. до 1791. 24.000 граничара пало је од турског оружја, или је поумирало у болницама. Банатска и сремско-славонска војничка граница изгубила је 57.000 житеља, од тога само на банатској граници близу 40.000 душа погибоше, или допадоше ропства, или, иначе, пропадоше по збеговима и од болештина. У ћесаровим ратовима са Французима од 1792. до 1802. измарширало је из војничке границе пред непријатеља 102.000 момака, од којих половина нису више видели свој завичај. У ћесаровом рату с Наполеоном у 1805. години дала је граница преко 80.000 момака, који су поднели главни терет у бојевима…
Уствари, није било рата у коме граничар није своју крв, за туђу корист, проливао. Њему су уклопили пушку у шаке и слали га, куд су хтели. По дванаест година није се кући враћао, а ако је што скривио, повалили би га на клупу, па му одвалили по двадесет и пет и више батина, кроз шибе би трчао, и то је била правда и награда, њему и његовима, што су главе, за Швабу и Маџара, губили. (Да друга зла и невоље сад не спомињемо.) И сад – мислио је поп Ђак -  зашто Банаћани не би почели крв проливати и гинути, баш као што се буне и гину браћа у Србији.

[JASON]

Колико је наивности било у целом умишљају попа Ђака, види се најбоље отуда, што је устанак у свом селу хтео да подигне 1808. године. Та година била је у Србији углавном мирна. Србија је то кратко примирје хтела да употреби на даље припремање и на своје унутрашње уређење. И Аустрија није тада имала никаква рата, него је лечила ране које је задобила у ранијим борбама са Наполеоном, и спремала се свом снагом за нови рат са освајачем. Ово доба мира на све стране нашао је поп Ђак као згодно, да диже устанак у Крушици!
Још више наивности показује Ђак у начину, како мисли да тај устанак започне. Изгледа, да он, осим саме Крушице и њене најближе околине, никаквих других веза није имао. Не може се веровати, да је он био у свези са каквим виђенијим људима у Србији. Ако српске поглавице и нису биле школовани и учени политичари, они су имали толико природна осећаја, да би на први поглед увидели, да од плана попа Ђака не може ништа бити. Осим тога, Карађорђе није одобравао никакве кораке Срба, аустријских поданика, уперене против Аустрије, барем све дотле, док се ратовање Србије с Турчином не заврши, те је тако Ђаково предузеће тим неуспешније било. И ово је свакако и на сваки начин боље. Народу оном, који је био вољан за њим загазити у ризична предузећа, уштеђене су залудне жртве и велике патње.

O oвом покушаваном устанку попа Ђака писао је само белоцрквански грађанин Леонард Бем у књизи Geschishte des Temeser Banats (Историја Тамишкога Баната), која је 1861. године изашла у Лајпцигу. На српском језику има о Ђаковој буни у Банату чланчић у календару Панчевцу за 1881. годину, написан према Бемовим подацима. Исти Бем саопштио је у мађарском часопису Tőrténelmi és régészeti értesítő (Историјски и археолошки известитељ) у свесци за месец мај 1895. године један чланак о буни крушичког попа. Бем каже да је податке о Ђаковој буни узео из белоцркванскога парохијалнога протокола, у коме је то прибележено било. У овом чланку размеће се Бем као горопадан мађарски Немац, и безобзирно напада на Србе. Остављајући на страну његово нерасположење спрам Срба, сам чланак у преводу гласи овако:

[JASON]

Следећи догађај који у историји вароши Беле Цркве има знамениту улогу и с којим су се и судови у своје време јавно занимали, можда неће бити без интереса и за велику публику, и то тим више, што уједно оштру светлост баца на тадашње стање источнога питања, с којим је без сумње био у свези.
Аустријски интернунције на Порти, барун Штимер, јављао је још 1804. године, да су руски емисари попут тесне мреже обузели балканско тропоље; српски народ био је спреман на устанак, и пошто Аустрија после свиштовскога мира није давала ни најмање наде на ослобођење, а није ни давати могла, то је он упро све своје мисли и чувства у Русију. Стратимировић, мађарско-српски митрополит, послао је у то време споменицу у Петроград, у којој проглашава независну Србију, тако, да би Аустрија овој уступила крај почињући од Котора с приморјем, а место тога да добије као накнаду турску Хрватску и комад земље на Уни и Малу Влашку.
Кад су онострани Срби под вођством Карађорђа касније заиста устали на оружје, овдашњи њихови сродници по крви, језику и вери, пратили су тај покрет увек са све већим интересом, у толико пре, што је велики део од њих истом пре петнаест  година прешао из Србије.
Свеза између ове и оне стране биваше све живља, те побуди негодовање власти. На највишем месту дођоше пријаве, које су јављале за свезе између ц. краљ. поданика са Србима, као и то, да су многи од њих већ и преко отишли, који су под изликом, да су турски поданици, изварали пасоше, или су их као тобожне лађаре или слуге трговачке пустили на српско земљиште, где они шире лажне и већином измишљене вести, а провинцијални поданици туже се нарочито на жесток и несносан поступак жупанијских, спахинских и општинских власти и труде се, да своје једноплеменике и једновернике побуне против овдашње провинцијалне управе. (Провинцијалом се звала област у суседству војничке границе, која је била под жупанијском управом.)
Докле је реч била само о народним симпатијама, ове се нису ни уписивале у грех, али временом дознаде се и за друге, не тако безазлене планове. Кад су онострани Срби у 1807. години, добили Београд у своје руке, прекиде се конац стрпљења сасвим; један део Срба у јужној Мађарској, а поименице више ислужених официра латише се манита посла; хтели су наиме, да своје сажитеље католике, који су им због бољег имовног стања већ одавна били трун у оку, било лепим, било ружним начином истисну из Баната и да тако под руским покровитељством образују засебну територију, Српску Војводину. Тога ради ускоро у различним општинама у провинцијалу склопише тајне одборе, који су међу собом били у свези, и само су вребали удобну прилику, да би могли остварити ову своју крваву намеру.
У Панчеву је требало да падне први удар; наиме 28 (16) маја 1807. приликом опходње на бранашчево, хтели су да нападну на неоружани народ и да га искасапе.

[JASON]

Али је божји промисао бдио над бедним Панчевцима; међу завереницима нашао се човек са човечнијим чувством, који је тамношњем граничарском пуковнику у три часа уочи тога дана открио план. Овај одмах обавести бригаднога команданта, који без оклевања учини потребне наредбе. И тако би, да овај пар на брашанчевску процесију уместо обичне почасне чете изиђе батаљон Бењовскога пука, две чете немачко-банатских граничара (тако су звали панчевачки граничарски пук) и једна дивизија коњаника, који су на срећу били смештени у околини. Ово као да је ипак мало расхладило у завереника вољу за буну, јер је потпун ред владао како при опходњи, тако и после ње. А главне кривце, тј.  колико је то било могуће, похваташе без сваке гунгуле и предаше их власти.

После неколико недеља дана краљ Фрања и јуначки арцидука Карло походише Темишвар и јужну Мађарску; ово путовање као да је у првом реду било због неуспешног покушаја са буном.
У владиним круговима приписивали су с правом непријатељско расположење овдашњих Срба све већем утицају Русије. Поновљено су чињене опомене, да ваља мотрити на православно свештенство, које је и највише наклоњено да слуша онострана подбадања, као што показује најновији догађај у банатском ђенералству у Панчеву. Гласови о предстојећем покољу били су распрострти и другде, као на пр. у Земуну, и несрпско житељство није било у малом страху! Тако је било и у Новом Саду. У овој вароши, према предању у једној фамилији, прво су за планове завереничке дознали од једне попадије, која је с једним Немцем грађанином живела у тесним сношајима, па бојећи се за живот свога милосника, молила га је свим на свету, да извесни дан проведе у Варадину, па тамо и да ноћи. Само иза градских бедема, сигурна је била, да јој милосник неће погинути.
Тако дакле тињаше у потаји опасна искра, докле годину дана касније, убиствена намера наново се не појави.

[JASON]

12. јуна (31. маја) 1808. у недељу Свете Тројице,*) белоцрквански грчко-источни прота, Рафаило Милошевић, позове на ручак сву власт, католичког арципопа и његовога капелана, као и штабске и ниже официре влашко-илирског граничарског пука, који су се тамо налазили поводом дочека врховног заповедника војничке границе арцидуке Лудовика. Таман кад су се спремали да седну за трпезу, поп из суседне општине Суботице, Илија Поповић, заиска да неодложно говори са командантом пука, пуковником Јованом Брановачким, па му журно саопшти, да тек што није букнула завера, коју су удесили Срби, а може да буде врло кобна по несpпске становнике у Белој Цркви. У доказ својим речима придаде једну бунтовничку прокламацију.
Пуковник, веома одважан човек, виде из тих писама, да нема кад дангубити; одмах нареди три чете граничара у Белу Цркву, који у пет часова после подне већ стигоше и спојише се са тамношњом грађанском гардом.
Да би становништво умирио, пошаље Брановачки ц. краљ. наставника Малију са неколико војника ноћу у један час на колима у Крушицу, граничарску општину на три четврти миље према Оравици, да извиди, шта је у ствари. Коње је терао грађанин Јован Вилзбах, поручник белоцркванске стрељачке чете од својих 100 момака.
Целог пута њиховога владала је потпуна тишина, да је чудо било, нити се ишта сумњиво показало; тек кад су стигли близу села Крушице, угледаше свеће на много места и чуше смешане мушке гласове што није обећавало много добра. Али заповест је заповест! Малија је знао село, сиђе с кола испред села и сасвим сам оде тамо. Кад виде, да су духови у становништву врло узбуђени, хтеде да се врати натраг, али не далеко од цркве опазише га бунтовници, задржаше га и одведоше у цркву, ту га позваше, да им се закуне на верност, а кад им то постојано одрече, дошавши међу тим тамо администратор парохије Димитрије Ђорђевић, један од главних завереника, означи га као уходу и осуди га на смрт.


*) Ово је по римском календару, по коме празник Св. Тројице пада у прву недељу по Духовима; а у православних Срба узима се празник Св. Тројице на Духовски празник, који је 1808. године пао на 24. маја (5. јуна), заједно са римским духовским празником.

[JASON]

Но како су више њих од искупљених томе били противни, узеше му за онај пар само сабљу, коју речени поп припаса, па у смислу прокламације, метнувши на се петрахиљ, држећи у једној руци црквену заставу, у другој јеванђеље, заповеди поручнику Вилзбаху, кога су међу тим такође били ухватили, да га вози у околна села, у Јам, Брљиште, Мирковац, Ракаждију, Маковиште и др. куда је већ раније био послао бунтовна писма, да позове на устанак и влашке сељаке. Али ови му нису у опште веровали, па ако их је од чести и силом вукао из кућа, нико није хтео да пристане уз жестоког ађитатора.
Сад уједанпут паде копрена с очију фанатизованог попа; његовој коловођанској улози би крај и због грешна посла обузе га дрхтавица; зато пусти и Вилзбаха, да слободно иде кући, а он у шуми баци од себе заставу, сабљу, књигу, и гледаше да утекне у Србију, својим заштитницима, али у селу Ребенбергу ухватише га.

Чим се бунтовничка гомила удаљила од крушичке цркве, један познаник ослободи Малију, који странпутицом дође у Белу Цркву и јави пуковнику шта је било. Овај нареди 13 (1) јунија у два часа нoћу узбуну. Кад се војници искупише, намести једну полу код католичанске цркве, а остале пошаље у шумицу Сухају, коју су устаници изабрали као зборно место.
Код Рама стајао је Добриланц с јаком српском четом, која је само чекала на уговорени знак, па да пређе преко Дунава. Али да би се то предупредило, чим се завера открила, такође умешани Маријан Јовановић, пензионисани натпоручник, одјури на коњу у Стару Паланку и оданде у Србију, одакле се више ни вратио није.
Јозефу Шмицу, белоцркванском грађанину и команданту стрељачке чете, одушевљену патриоти и човеку необично храбру, који је са својим људима стајао поред немачке цркве, досади се дуго чекање и он се упути правце у Крушицу. Касније пође за њим и мајор Голубовић с одељењем граничара.
Чим тамо стигоше, заповеди капетан Шмиц, да се на очи искупљеним бунтовницима напуне пушке, па све позва, да положе оружје, јер ће иначе заповедити да се пуца. Ово поможе! – На то мајор Голубовић прозва имена свију старешина кућних у селу, па који нису онде били, њихове укућанине отправи у Белу Цркву и тамо их затвори у кући ковача Лоренца, преко пута општинске куће, која се баш тада оправљала. Међу тим дотераше главне коловође и од  других страна.

[JASON]

Докле се ово збивало, белоцркванско немачко становништво, а нарочито жене и деца, налажаху се у највећој узбуђености и страху и велики део од њих склони се у католичанску цркву, да у свом очајању и побожној молитви ишту божје окриље и спаса, где их је благи арципоп Секорш према свом душепастирском знању тешио и храбрио, што је и имало очевидна умирујућа резултата.
Геринг, штабски аудитор из Темишвара, који се таман тада налазише у Белој Цркви, одмах искупи ратни суд.
Први, кога су извели пред суд, беше Димитрије Ђорђевић, фанатични капелан крушички, и из његова подробнога казивања изађе да је прави виновник и подбадач у овом манитом устаничком покушају био побегли капетан Јовановић. Али и за једног поручника влашко-илирског пука, Шкрибећа, који је и сам тамо седео међу члановима истражног суда, изађе да је био један од коловођа завереничких, зато га и уклонише одмах са приседничке столице и ставише га под сигурну стражу. У даљем току истраге дознаше имена осталих учесника, али и узрок буни, који је био отворено велеиздајство.

У смислу поступка прекога суда требало је реченога крушичкога попа 14 (2) јунија у 6 часова у вече стрељати, али његов епископ, Петар Јовановић Видак, кога су службено известили о смртној пресуди и од њега искали  свештениково рашчињавање, нареди да му га доведу у Вршац, а онда намерно отпутова, а пошто по грчко-источним правилима нико га други није могао лишити свештеничкога чина, то се на Ђорђевићу тада није могла извршити пресуда.
Истрага и парница поведена прутиву бунтовника протегну се кроз више година, а међу тим помреше Ђорђевић, поручник Шуманка и више других у казаматским затворима у Темишвару. Пошто главног кривца нису могли да добију, то је обешен само поручник Шкрибеће, а остали учесници, који су мање били компромитовани, поименице: поп Трифун Тодоровић, ђакон Урошевић, трговац Атанацко Стајић, вицекаплар Петар Антић, Јован Живанов, Атанацко Путник, Стојан Милованов, Стојан Попов, Михаило Дускин, Петар Михаиловић и Димитрашко Стока, кажњени су за свој преступ вечитом робијом.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Према наведеном требало је први нападај фактично да буде у Панчеву, али су то дотични владини органи благовремено учињеним наредбама осујетили. Да завереници нису одустали од своје намере, него су на њој у потаји што ревносније радили, томе је најјаснији доказ у горе приказаном крушичком покушају; али што је још многоме непознато и нејасно, то је та чињеница, да Кара-Ђорђе не само што је знао за ту намеру, него је и одобравао, као што се види из наведене прокламације.
Али и други српски бунтовнички вођа, кличевачки Миленко Стојковић, учествовао је у устанку, јер тога ради, и он је у Србији држао народне и кнежевске зборове, у којима се саветовао о бунтовничком плану у јужној Мађарској и Срему, а извештавање о томе узео је на се Маријан Јовановић, и одредио начин за устанак. Ови зборови заиста нису хтели шта мање, него да у крајевима који би заузели, прогласе Кара-Ђорђа као свога краља; сувише, и то су смерали, ако би им пошло за руком, да јужну Мађарску и Влашку Србији подложе, да руском помоћу остале аустријске области, који су у то време због француског рата биле без војничке заштите, такође побуне, па да тамо све истребе, што би им се противило, или не би примило њихову веру.
Према податцима службене истраге, прво упадање из Србије требало је у 1808. години бити код  Молдаве.