Српске буне

[JASON]

Војводство Србско.
Постојавши одбори по разним местима, већ једва и по имену суштесвујућега војводства, сада су свуда укинути, и старе су влaсти опет постављене. Главниј одбор, или правителство, које је патријарх иза себе оставио, истина јошт у Земуну постои, али без сваке функције, и тако је остављено да само у себи изчезне. Воспостављене старе власти не уважавају више пасоше србске, које су постојавши пре одбори, као народне власти, издавали, но свакиј путник мора имати немачки пасош. У Панчеву, како га је царска војска заузела, издао је заповедник исте некакву прокламацију, на немачком, маџарском и хрватском језику. Сви други народи, па и сами бунтовници удостојени су да ијм се њиовим језиком говори, само Срби то не заслужују, па јошт у њиовој кући. Шта више од, Срба у Панчеву, кои се из бегства враћају, одузима се и њиово приватно оружје. Чујемо, да се Белоцркванци противе у обштину своју примити изселивше се бивше Србе. Ово су факта, која нам поуздани људи приповедају. Ми иј саобштавамо без сваки примечанија, но свакиј нека сам такова прави. Једино, што у оваковом стању, као искрени пријатељи народа, Србима препоручити можемо, јест: да се сили покоре и стрпљиво очекују повољшање судбине своје. Свака је сила за времена! Овако остати не може, остати несме. Свака пак у садашње доба демонштрација била би највећа несмисленост, и тек би само већу несрећу за собом повукла. Народ је наш много пострадао, сада му треба спокојства, да се колико толико опоравити може. Приклонимо се судбини својој, и тражимо мира, па шат кадгод увиде властници, да Срби за толике жртве, и поред толики обећања и узакоњене равноправности, такову неправду заслужили нису, и да с њима треба човечније поступати. Шат се једанпут и испуни царска реч. Мир и тишина – то нам је сада најважније.

[JASON]

'Славенски Југ' о затвору Дан. Медаковића следујуће пише из Земуна: 'На првиј онај чланак правителственог 'Позорника', коим се Медаковићу издајство царства и народа намеће, хтео је Медаковић путем штампе јавно одговорити. Он је већ и рукописе, у коима је настанак 'Напредка', његово делање, узапћење, узрок престанка и одговор на онај чланак 'Позорника' потанко разложио, дао био у посао. Његову намеру аудитор Рајачић докаже војеној команди, и у суботу 23-г пр. м. дође војена комисија, те нађе исте рукописе, покупи иј и Медаковића у тавници стави. Том приликом, вели дописатељ, и мене на путу зауставе, рукописе моје (нека пређашња сачињења и мисли) покупе ми, ставе ме пред војену комисију, и после дугог испита пусте ме слободна, рекавши ми: да ме је сад на лако прошло, но више да не пишем, јер ме може скупо стати.
На ово 'Сл. Југ' примечава: 'Дотле се дакле већ дотерало у бедном војводству, да се не само слобода мненија него управо слобода особе самовољно гази – па на очиглед комисара централне владе. Овај јединиј пример може отворити очи свима оним заслепљеним, кои нису себи рукама очи покрили, јер за ове не има лека. Сада знамо већ шта нас чека; предвиђамо благодати и нама намењене.'

[JASON]

'Позорник' пише следујуће из Мошорина под 29. Јулија: Ђенерал Книћанин послао је у прошлу недељу 7 коњаника србијански преко Бачке у Суботицу и Сегедин, да провиде, како је тамо, и да се известе о нашој и руској војсци. Ноћас нам дође командант ти путника, србијанскиј официр, натраг, и то сам прeко Баната и казује, да је срећно кроз Бачку свуда прошао, и друштво своје оставио је у Суботици код тамошњи грађана као госте; каже затим, да су се сви грабили за њи, ко ће пре кога к себи добити, да га угости. Овај истиј официр пође у Сегедин, и ту не нашавши ђен. Хајнауа, пође за њим у Банат, и чак га са главним станом нађе у Ловрину, 4 сата близу Темишвара, и јуче у 3 сата по поноћи пошао је отуд натраг и ноћас к нами приспео. Једно одељење царске војске јуче је већ стигло у Кикинду. Маџари сви беже стрмоглав и из Баната, повлаче се Араду и Лугошу. Пре неколико дана била је велика битка код Н. Кањиже и Сирига, где су наши Маџаре страшно потукли. Маџара је много пало, каже истиј наш путник, кои је туда пропутовао, и да леже мртва телеса као снопље.
Видио је и Русе, кои такође у Банат марширају и казује, да су врло весели: марширајући певају путем песме црквене. Похваљује артилерију њиову, као и коње, да је то све у најбољем реду. Каже даље, да су се сви Маџари из Сегедина разбегли, но сада се стотинама кола опет враћају. Руси њи по путу ваљано предусретају. Многи се на то љуте, но Руси ваљда знају шта чине.

О нашем Книћанину 'Загр. нем. новине' пишу следујуће: 'Са ђен. Книћанином и под њим борити се радост је за сваког солдата јужне војске; његови таленти, његова храброст, његов управо јуначкиј дух и увек једнака љубведостојност његовог бића, направили су га љубимцем свију. – По званичним известијама у војсци св. бана има 7000 болесника.

О последњој битки код Темишвара јошт немамо подробнога известија; толико само као поуздано говори се, да би Хајнау за цело битку изгубио био, да му није Панјутин са својом дивизијом у помоћ дошао. Сва се известија у томе слажу, да је руска помоћ решила битку. Маџаре је у овој битки предводио Дембински, и кажу да је и он сам рањен. Маџари су се после битке одвукли к Лугошу, куда је Хајнау за њима отишао. Војска св. бана напредује у Банату и већ се сајузила са војском Хајнауа.

Људи, из Темишвара долазећи, приповедају страхоте, које су тамо за време маџарске обсаде претрпили. За све време обсаде није ни један дан прошао без бомбардирања. Једанпут се пуне три недеље дана без престанка – и дању и ноћу – бомбардирало. Предградија су сва разорена, а град не може се познати: ни једне куће или зданија у њему нема, које не би било ђулетима прорешетано. У последње време већ ијм је у граду и ране било и не стало, - најпосле су коњско месо јели, и да јошт за кои дан није дошла царска војска и од обсаде иј ослободила, морали би се били предати.

[JASON]

Прелазак
Зарије Јовановића Чиче
у шајкашкиј батаљон, и србскиј стан на Јарку.

У најновиој нашој историји највећиј је појав после мајске скупштине 'Чичин прелазак у шајкашкиј батаљон', кои је тако знатне последице за нашу народну ствар имао, давши јој своим срећним излазком силу живота и сталниј правац. – Од колике дакле важности мора бити описаније једног за нас тако знатног догађаја? И ако ја себе због мои мали сила за тај посао позваним и неосећам: ипак то обстојателство, што осим Чиче, кои сада под земљом труне, и мене, бившег његовог ађутанта, никоме другоме нису многе најважније ствари овог догађаја познате, – принудило ме је да се тога посла примим, тим пре, што су ме за то многи, писањем најновије наше историје занимајући се пријатељи молили, што сам ја одвећ слабог здравља, и што би, у случају смрти, вечна грехота и за нашу историју грдна штета била, ове ствари собом у гроб понети. Са оним чуством, с коим смртниј човек пред вечну истину стати сме, описао сам ја овај догађај, као што следује.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Кад је маџарско министерство осим Чарнојевића, – кои је много раније кр. комисаром наименован био, – и Саву Вуковића за изванредног свога комисара они земаља наименовало, где понајвише Срби станују, и кад је исте земље, поглавито пак шајкашкиј батаљон под прекиј суд ставило: није главном народном одбору ништа друго остајало, него шајкашкиј батаљон, а у једно и себе у одбранително стање поставити.
Народа се нешто у Карловце сабрало било, но понајвише с дрвеним оружјем; због чега се на брзу руку по Срему позив на оружје учини. – Барута пак свега ни једна цента у Карловцима било није.
Док је народ на позив гомилама у Карловце врвио и за своју ствар највеће одушевљење показивао: главниј је одбор, по нужди, остављен од свију србски синова, кои су вишиј војениј чин носили, Ђорђа Стратимировића, на понуду његову, за свога војеног поглавицу изабрао, давши му на тај чин своје пуномоћије и представивши га као таковог у дворани сакупљеном наоружаном народу.
У исто време, у истиј час буде и Чича, кои је на позив свога зета, члана главног одбора, Димитрија Манојловића, у Карловце дошао, за команданта војске, у шајкашкиј батаљон полазеће, наименован, нужним пуномоћијем снабдевен, и као таковиј подчињеној му војсци од Ђ. Стратимировића представљен, кои се тога часа, то јест пред вече 24. Маја 1848., с војском од 400 људиј, међу коима учитељ Арон Новаковић, Стеван Скокић, поглавице провинцијалаца, и ја Чичин ађутант налазили смо се, на своје определење крене, Дунав под банстолом пребродивши.
Исту ноћ дође војска до Ковиља, и Чича, учинивши наредбу, како ће се иста преко баре и Дунавца превести и на обали истога за преноћиште станити, оде са мном у Ковиљ, да даље наредбе учини. Овде одма писмо напише проти Папићу у Жабаљ, где му јавља да је војска дошла, с тим, да што више наоружаног народа у Жабљу сакупи, где ће он другиј дан, то јест 26-га, доћи, и онда с војском Јарак заузети.
По овоме вратимо се војсци на обали Дунавца, и од многа хода утруђени предамо се на црној земљици покоју. Чича је одмах заспао, но ја срећом народа нашега неимадо сна, и могах на жуборењe пазити, које је у народу све веће бивало, што се зора већма приближавала, и које најпосле у саму вику буне пређе; – на коју ја без душе у народ отрчим. Кад јест, имаш шта и видити. Од целе војске само сто побуњени људиј, кои се, које због свога малога броја, које поплашени од неки из села, хтедоше натраг вратити, – и већ иј је половина у скели била.
Премда је од овога случаја зависио срећниј излазак Чичина предузећа, а од овога цела народна ствар: зато ћу истиј мало обширно описати.
Као што се војска није могла на једној скели уједанпут преко Дунавца превести: тако се није на једно место ни на преноћиште станила. Једна, и то већа част отиде у село, а друга остане крај обале Дунавца. Ова за одлазак оне у село није знала, – и док је ноћ била, није свој малиј број примечавала. – Међутим долазили су неки из села, кои су, или из своје простоте, поплашени од свои официра, или можда од ови и наговорени, одвраћали војску од предузетог пута, казивајући, како је обрстлајтнат Молнари, враћајући се из Варадина, исто вече у њиовом селу био, и њима казивао: 'Како смо ми сви у Карловцима бунтовници, кои против цара и његове воље идемо,' и т. д. свакојако трудећи се, да народ у селу од своје у Карловцима народне власти одврати. – И ово је велико дејство на војску имало, особито кад помислимо, да је она све преко Дунава за маџарско сматрала; толико је пре брат брата слабо познавао, – да војска свога вођу пре тога познавала није, – да је редко кои два фишека барута имао, – најпосле, кад је, приметивши у зору свој малиј број и незнајући за ону у селу војску, за цело држала, да је иста ноћу у рит натраг побегла. Ја кад видо шта је и шта се хоће, скочим у скелу, и почнем иј од повратка одвраћати; но они се недадоше ни осолити. Бадава сам ијм казивао, да се небоје, да су ово браћа наша Шајкаши, граничари, као и они понајвише што су, да се ми нећемо бити; молио сам, преклињао и опомињао на мајску скупштину, да несрамоте себе и народ свој, најпосле сам оружјем претио, – све бадава. Онда у очајању отрчим к Чичи, кои јошт спаваше, и кажем му шта је овамо. Чича као опарен ђипи и одмах у народ отрчи, кои се долазком његовим мало умири, бар толико, да је човек говорити могао; и Чича народ у толико склони, да је из скеле изишао, и у војничкиј се ред ставио, с намером, да га саслуша. Чича, кои је овим ствар у пола постигао, – јер се мир сасвим готово повратио, – толику силу ред и поредак и на најраздраженије духове има, – стане на узвишено место, и поче ијм говорити, на покорност  опомањујући, коју су му заклетвом завештали. И кад при свему томе неки из гомиле непрестајаху викати: 'нећемо, нећемо'; онда Чича да ми своје пуномоћије, које почем ја јавно прочитам, он громким повикне гласом: 'Ви видите какву неограничену власт ја имам, – но при свему томе слободно може свакиј из глиде изићи и ићи куда хоће, ако са мном неће; – ја му нећу ништа. Јер као што сам ја слободно за народ пошао, слободно хоћу да ми и војници следују. Силовати никога нећу; но нека се нико неусуди друге бунити, вичући за све: 'нећемо', ако му је глава мила.' Све бунџије умукоше, и мир се у целој војсци поврати; – које кад Чича види, радостно главом добошару знак к полазку даде, неостављајући баш много времена к промишљењу.
Добош забубни, и војска научена покоравати се гласу његовом, у највећој тишини почне селу марширати; – и тек што смо се селу приближили, ал' ево ти оне у селу преноћивше војске. Глас радости загрми међу овима нашима, кои се пре тога за остављене сматраше.
Кад је сунце на истоку првима зрацима своима земљу поздравило: онда се и друго сунце са запада шајкашком батаљону указивало, – сунце слободе. – И то је била војска, пред којом је Чича ишао и србскиј се барјак вио, која је 25. Маја ступала упарађена у село Ковиљ, певајући песму слободе: Устај, устај Србине! Звона у један мах на црквама загрмише глас радости, јављајући своима вернима долазак наше војске; – и народ је браћи својој на сусрет гомилама трчао. О! како је брат брата радостно дочекао! Сузом му је и радост и тугу своју казивао, која му на срцу лежи. Све је ту једно било: једно срце, једна душа, и једна жеља: слободе и васкреснућа србски права. – Пред сеоском кућом станемо, и царскиј барјак народному придружимо. – Пред крчмом стајале су старе сеоске поглавице, и множина скупљеног народа, које Чича најпре братским речима поздрави, и онда придода: 'да ијм за сада само толико рећи може, да је његов с војском долазак дело главног народног одбора у Карловцима, које ће њиову и народа србскога срећу донети. Зато он сваког пријатеља обштег добра, кои у њему вере има, позива, да се војсци придружи', – на које буде с громким 'живио' са свију страна одпоздрављен. – После овог се војсци, која из свога реда излазила није, вина и ракије давало. – Народ се међутим војсци гомилама придружавао, понајвише с дрвеним оружјем. – Војска је потом у војничком поредку из села изишла, пут свој к Сент-Ивану узевши.
Овако је народ војску свуда, од села до села, дочекивао, и од Чиче овако поздрављан и на оружје позиван био. Овако се свуда народ гомилама војсци придружавао. – Из Сент-Ивана узме војска свој пут к Вилову. На ћуприју пред селом изиђе пред војску од шајкашке батаљоне комаде послана депутација: аудитор Раић и обрстлајтнант Молнари, да војску о намери овога пута упита. Чича одговори: 'да он иде као царскиј човек са царским људма, за цареву ползу, чији барјак собом носи; – за сада толико, а више, кад на пијацу тителску дође. Он као пријатељ долази, и пријатељском се нада дочеку; но да је кадар и готов и свако непријатељство достојно дочекати.'  – У Вилову се војска од свога брзог хода мало поодморила, па је потом на колима пут у Тител предузела.
Пред Тител дошавши, смотримо издалека оне исте посланике; – на које сви с кола поскочимо и на Чичину заповест у бојниј поредак се ставимо, напунивши наше пушке. Међутим дођу посланици с оним истим питањем, – и буду од Чиче с оним истим одговором опет одпуштени; – а ми, у обичном војеном поредку стављени, у 1 сат по подне 25. Маја уђемо у Тител, где се на сред пијаце станимо.
Овде Чича војску у масу четвероуголну стави, са запетим пушкама, готову за бој и од неколико свои војника у висину подигнут, топрв је сад намеру свога полазка воинству и народу следујућим јасним гласом изјавио: 'Војници и народе шајкашкиј! Главниј одбор, кога је народ на мајској скупштини опуномоћио, да његова на истој скупштини донешена закључења у живот приведе, послао ме је, да с вами шајкашкиј батаљон, ову твоју народе! милу постојбину, коју су Маџари, без свака права и узрока, под прекиј суд ставили, у стање обране поставим и непријатељу на сусрет изиђем; - и на тај конац дато ми је неограничено пуноимоћије. (Које, почем јавно прочита, даље продужи:) Следујући моме определењу, дошао сам овде, да топове изиштем, или, ако ми се самовољно недеду, силом узмем. – Војници и народе! сада је наступио решителниј час: за вас војници! да ме делом о вашој верности уверите, које сте ми заклетвом завештали; - а за себе народе! да свету покажем: волиш ли вешала или слободу. – Сада о војници и народе! управља цео народ србскиј очи своје на нас, да види, јесмо ли жене, или србски јунаци, достојни славе праотаца наши, кои нежалимо крвцу своју за слободу и милу нашу домовину пролити.'  - 'Хоћемо, хоћемо', и 'живио' био је обштиј одговор, кои је воздух са свију страна просецао. Онда изабере Чича неколико стари граничара Сремаца, а и мене, да као посланици батаљоној команди одемо, и 8 трифунташки топова са града, кои се на лафетима налазе, изиштемо, с тим уверењем, да ћемо иј, ако нам се својевољно недаду, силом набавити.
Док се све ово у србскоj воjсци догађало, и шаjкашка je батаљона команда своje чинила. – На глас долазка србске воjске рeшила се са силом jоj на сусрeт изићи, – али jоj глас у воjсци и народу ненађе одзива. Посланици, коje je пред србску воjску изаслала, донеше jоj неповољниј одговор а јошт неповољније гласе: о успеху србске војске, и о великом народном участију. При свему томе наумила је крајност употребити, и топовима се улазку србске војске у Тител противити. – Топови буду у тајности више Титела код барутане постављени. – У то и решителниј час наступи, – и обрстлајтнант Молнари, коме је обрштар због слабости здравља пре тога команду предао, позове воинство и народ на обрану; – ал' и једни и други одважним гласом одговоре: 'да неће против браће рођене оружје дизати; – које Молнара, а и многе друге, као громом порази.
У овоме страдателноме стању налазила се шајкашка батаљона команда, када је србска војска у Тител улазила; – и ми, Чичини депутирци, нађемо у батаљонској канцеларији сву господу официре, међу коима и тобож болна обрштара, сасвим духом клонуте; – а кад с поискивањем нашим на среду изиђемо: готово присуство духа изгубише, и са страхом питаше: 'шта са топовима намеравамо?'  – На које ја као чудећи се том питању, одговорим: 'Но, да се у нашим границама од Маџара бранимо, кои су толико продрзљиви били, да су и шајкашкиј батаљон под прекиј суд ставили.'  Они на ово одговоре: 'да јошт на њи званично о том дошло није', – и после дугог међусобног разговора даље продуже: 'да они сами исте топове потребују; јер се и они, као царски људи, Маџара од стране Бечкерека боје, против кога су готови увек се бранити.' Граничари, колико су прости, опет су лепо на ово одговорили: 'да је сада време опасно настало, и да су они сами ради да се бране; јер се ни у чију толико, колико у своју прама цара верност неуздају.' На ове, највеће неповерење изражавајуће речи, трудили су се господа официри нас о својој прама цару верности, и прама народу љубави уверити. – Често би ја почео говорити, – но увек би се господа на старце граничаре, као на своје обично ијм покорне људе, обраћали, и њи да говоре позивали; – најпосле ја готово силом реч узе: 'Господо моја! рекнем ијм, царство је уступило Маџарима границу, и командирендер Храбовски већ се овима покорава; – а Храбовски је ваш војениј старешина, ваш малиј бог, кога ви морате слушати, ако желите вашој заклетви верни остати, – осим ако му покорност одкажете; – које ако учините, нами ће јошт милије бити. Ви ћете дакле Храбовскоме, а с овим маџарском министерству, можда и против ваше воље, служити. – Ми смо пак слободан и само једном цару оданиј народ. Нас војничка заклетва невеже. Ми дакле можемо следовати гласу срца нашега и преке нужде, тим више сада, када је цар Беч морао оставити, све до сада учињено порекавши, дакле и уступљење војене границе. Ви дакле господо ако нећете с нами, а оно немојте против нас.'  Премда на ово нису могли ништа одговорити: опет су захтевали, да њиове речи Чичи саобштимо; – на које се већина наши склони, – и ми Чичи одемо. Овај и недочека крај нашег разговора, већ повиче: 'идите и кажите, или топове, или за два минута заповедам војсци палити.' – Господа официри чувши од нас ове речи, пребледе као крпа, и по кратком међусобном разговору, одма нам поискивани 8 топова дозволе. – Обрстлајтнат Молнари, пре тога највећиј Чичин непријатељ и гонитељ, бојећи се сада праведне освете, поче плакати и граничаре преклињати, да му ништа нечине, јер је увек он пријатељ Срба био, и т. д. и једва се на многа наша уверавања умирио. – Ми од Чиче будемо на ново за муницију послани. – И ову су нам испрва одрицали, изговарајући се, да немају готови фишека, и оно мало што имају, да сами требају, – најпосле опет се одваже, да нам по 2 фишека на свакиј топ даду. Но кад Чича незадовољан с овим одговором, своју претњу понови, склоне се по 8 фишека на свакиј топ дати; – и обрстлајтнант Молнари са јошт некима од господе официра, похита сам Чичу о томе решенију известити и поздравити га.
Чича задовољан видити своју вољу испуњену, заповеди пушке одапети и к земљи спустити, – и дозволи г. Живку Крестићу, и другима местним старешинама, војску вином и хлебом понудити; – а сам оде, од мене праћен у крчму крај Тисе, где се преобуче.
Ја наскоро затим добијем налог да лафете, муницију и све за покрет у ред доведем. – Лафете нађем у највећем непоредку. Због тешке свакидашње препреке готово се сасвим разсуле, – а шине и други окови попадали. Точак од једни под топом сасвим се сломио. – Док сам све ово у ред довео, муницију и остале војене потребе набавио, стало ме је доста и труда и зноја. – Старе изслужене топџије, Шајкаши, грабили су се за посао и отимали, ко ће с топовима ићи. – Вредно ће бити да споменем следујућиј разговор између мене и једног старог топџије: 'Господине! рече ми, мало је оно муниције. Ово није једној ватри ни на зуб. Слушај ти мене; ја сам био на Француза. Него ишти ти јошт. Лажу курве да немају. Та имају пун магацин. Само нареди, а ја ћу донети; ја добро знам где стои.' Ово ми и други рекоше, но ја, неразумевајући ствар, одговорим: 'Бре док се осам топова по осам путиј опале, ми ћемо иза Будима бити.' Толико сам, признајем на моју срамоту, ја, Чичин ађутант, и тада друго у војсци лице, о бојевима разумевао.
Пред вече тога дана крене се наша војска са добивеним топовима, бандом војничком и ускликом народа испраћена, путем мошоринским, и ноћу приспе срећно у Жабаљ; – а ја сам јој следовао, чим је точак на лафети заоставшег топа готов био.
У Жабљу застанемо, слава буди проти М. Папићу, пуно село оружани Шајкаша. Овде нам у јутру 26. Маја дођу два царска официра, као депутација из Варадина од Храбовског, која се одма Чичи пријави и захте, да узрок свога долазка јавно народу изјави. На ово буду одведени на сред жабаљске пијаце, и један од њи, Хрват родом, попевши се на столицу, почне народ србским језиком за узрок и намеру овога покрета питати, с тим обећањем од стране командирендера, да ће се све праведне жеље народа испунити, ако се само одма мирно кућама вратимо и на миру пребудемо. На ово ја ухитрим Чичу, највише зато, да му више времена за одговор дадем и јасним гласом, да ме је свакиј чути могао, рекнем: 'да смо ми од наше народне у Карловци власти послани, да своје границе заузмемо и себе од тероризма маџарског до последње капи крви бранимо, и од тога пре одустати нећемо, док од исте противниј налог недобијемо. Зато нека се командирендер како у смотренију тога, тако и осталога, на исту обрати. Јер ми сада само њу за нашу власт признајемо и почитујемо.' Народ је на ове моје речи своје задовољство на разниј начин изјавио, – које је своје дејство на посланике имало. Чича је у своме одговору моје речи повторио, и јошт к тому додао: 'да ће народ у своим границама само онда мирно остати, ако се прекиј суд, како над Новим Садом, тако и над осталим Србима укине.' По овоме доручковали смо заједно са посланицима код проте, где смо се о обичним стварма разговарали. У путу рече ми на само онај официр Хрват, кои је говорио: 'Држите се, и што сте почели, продужите. Та и ја сам Хрват, и ја желим народу и цару добра.'
Кад посланици одоше, а ми за њима око подне 26. Маја са целом војском, која је преко три хиљаде износила, на Јарак. Онде, где се пут жабаљско-новосадскиј и каћско-темеринскиј скршћава, и за леђи шуму Будисаву има, усредоточио је Чича свој главниј стан, кои се из целе сремске и шајкашке по избор војске састајао, и два трифунташка топа имао; – и то је место народ после чадор назвао. – Остале шајкаше разделио је по компанијама дуж целог Јарка до Госпођинаша. Свакој капији дао је поред топова и нужно подкрпљење у војсци, која је на друмовима, к капијама водећим, у сходном растојанију лежала.
На прастарим обкопима негдашњег великог римског народа вио се сада србскиј барјак. – Овај троугаљ, кои је кључ три најбогатије земље: Баната, Бачке и Срема, био је сада у србским рукама, заједно са шајкашким арсеналом, где се поред 120 топова силна муниција и оружје налазило. – И тако је дакле Чича срећно решио најглавнији задатак, од излазка кога је цела србска ствар зависила и свој стални правац добила.
Ова је сва горенаведена војена расположења Чича одмах по долазку војске чрез мене чинио, – која су тако брзо удејствована била, да је Јарак, тако рећи, у један мах на све стране војском поникао. – Трудан је ово посао био, за Чичу, тако и за мене, јединог онда извршитеља његови заповестиј. – Ал' шта се неби онда с овим народом, са овом крепком вољом учинити могло?
Кад смо ми у највећем послу били, дође после подне (тога дана) једна депутација од стране Ново-Сађана, и г. Радивој Стратимировић у име исте стао је говорити, од прилике: 'да ли ћемо се ми одбранително у нашим границама држати, или мислимо даље ићи, и ако, из ког узрока? Ако њи ради: то да останемо; јер они су на миру и под заштитом закона, – које би се стање нашим долазком морало пореметити, и они се свакој беди изложити.' Да је ово говорено било, нетреба да спомињем. Чича по нужди на то одговори: 'Да је њему права срећа и благостање сваког Србина света ствар, – и што он радио буде, уверени нека буду, да ће само у томе интересу бити. Тако он за главно условије своје дефензиве поставља јединствено: укинуће преког суда у њиовим и осталим србским областима.
Депутација ова оде; ал' у истиј мах ево опет градске, од стране Храбовског, – онај исти официр Хрват са јошт једним постарим штабсофициром. Ова депутација, почем је опет без успеха народ на мир и одлазак кући опомињала, изјави најпосле: да је командирендер Храбовски пристао на жељу народа: прекиј суд у Новом Саду и Бачкој укинути. Но премда то у његовој власти нестои: нада се ипак код комисара Чарнојевића, кои се код њега у граду налази, (будући је на глас нашег долазка тамо отишао), постигнути; које док небуде, моли народ да у своим границама с ове стране Јарка пребуде. На Чичино обећање оде иста депутација.
Но на скоро врати се са другом, новосадском, – која нам јавља: 'да је решеније комисара Чарнојевића о укинућу преког суда у Новом Саду већ обнародовано, и то на основу Чичина обећања, да ће се он у том случају дефензифе придржавати. Због чега она – депутација, благодарна на овом његовом делу њиове слободе, – моли га уједно, да од своје речи господар буде, и ни једном војнику преко Јарка прећи недопусти; – које се и обећа.
Новиј Сад, кои је под тероризмом маџарског вандализма стењао, и за живот свога србскога житељства свакиј час стрепио: сад је, премда за кратко време, опет душом дануо. – Благодарни ново-садски Србљи, немогући јавно у обштем делу участвовати, шиљали су својој браћи разне ствари у јелу, пићу и одећи, и новаца, – и трудили се свакојаким средствима неугодност њиовог логорског живота ублажити, и обшту ствар колико толико подпомоћи.
На неколико дана по долазку нашем на Јарак, дође г. М. барон Јовић под чадор Чичи, као посредственик од командирендера Храбовског послан, – кои га је, вели, умолио, да нас од незаконитог нашег пута одврати, уздајући се, да ћемо њега, као Србина, пре послушати. Почем се дуго сујетно трудио, да нас о томе увери, – најпосле при полазку, као тобож случајно, упита Чичу за његов карактер, и то на сасвим лукав начин. Он Чичу није могао у тању жицу дирнути, – и овај сиромах збуњено одговори: 'Ја сам невино официрске чести лишен, – које сте ваљда чули.' – 'Опомињем се,' рече Јовић, 'него,' придода лукаво, 'то се може поправити;'  – које речи са особитим и многозначећим погледом попрати, – и на то у разговору с другима натраг оде.
Сиромах Чича! овде му се миг за већу и сјајнију службу давао, која би му изгубљену војничку чест повратила, – кои је пак његово поштено срце презрело, као рођен војник, лишен војничке чести, није ли управ живота лишен? Колико је дакле Чича морао свој народ љубити, кад се овом јавном и јасном понудом није хтео ползовати?!
Међутим се линија наше војске код Гата и Чуруга, чак у Тису повуче. – Сила је наше војске свакиј дан растла. – браћа наша Србијанци гомилама су под барјак свои буљукбаша долазили. – Свака 3-ћа мушка глава у шајкашком батаљону морала је војник бити. У случају нужде и друга се, на кратко време, позивала; – а на обштиј глас ландштурма, ког би морали на обрану потрчати. – Осим Чиче, народног полковника, било је на чадору мањи народни официра: капетан Арон Новаковић, човек здравог разума и пун одушевљења, кои је у доцнија времена на Јарку једну славе достојну делателност развио; обрлајтнант Аврам Цвеић, и лајтнати: Алекса Цвеић, Гавра Новаковић, Пера Ђорђевић, и ја, Чичин ађутант. – Коменданти поједини оделења били су на Чуругу нар. капетан Иса Давидовац; на Гату код Надаља нар. лајтнат Беквалац; – а коменданти компанија били су, или служећи, или понајвише изслужени стражмештери. – Изслужени шајкашки топџије извршавали су своју дужност, не само у овом стану, но и у сваком другом.
Овако се стан на Јарку налазио, кад се другиј дан Духова ф.м.л. Цан с војском регуларном и у бојниј поредак стављеном, Јарку од стране Новог Сада приближио. Наше су предстраже одмах долазак непријатељске војске уочиле, и Чичу о томе у своје време известиле. Заповест је на то од Чиче била: 'да се непријатељ ближе топомета Јарку непушта, а ако би се он, на учињену му опомену, опет приближавао; да наши из топа пале; – иначе повода боју да недаду, ни у преговоре какве ступају, већ да парламентера одмах к њему допрате.' На скоро затим појавио се један официр као таковиј, од наши праћен. Он је у име ф. м. л. Цана захтевао: да се наша војска разиђе; – на које му се гордо одговори: да то бити неће. Он оде, – но наскоро опет дође, захтевајући њиовој војсци пролазак к жабаљској скели, – које му се такође одрече.
Међутим нас пуцњава топова на Карловцима увери; да је ово код нас само демонштрација војничка, која нас на своме месту задржати жели. При свему томе у овим околностима нисмо ништа за помоћ онима учинити могли, а да се опасности неизложимо. – Кад пуцњава топова на Карловцима престане: тада се и Цанова војска натраг повуче. Дух је наше војске овом приликом, особито кад је над Карловцима, овом њеном Сиону, густиј дим усмотрила, готово необуздан, био, само за осветом и бојем дишући. Војска се једва у миру задржавала, и негодовала је што је без боја прошло.
Са долазком Чичиним на Јарак престало је у шајкашком батаљону свако јавно дејствовање стари компанијски властиј, – а на њиово место ступили су у живот народни одбори. – У овим околностима било је критично положење господе царски официра; – но Чича, као човек, кои срца и увиђења има, био је штедљив прама њима; – но у исто је време бодрим оком њиове кораке пратио. – Његова је рука слободна, а савест чиста од оне праведне, но сувише строге казни, која је по прекој нужди браћу Молнаре постигла. – као што је неограничену власт имао, могао је, како је хтео, увређену своју невиност осветити. Но он шта је чинио? Кад смо му једном страх и плач обрстлајтната Молнара, (кои је пре тога Чичу највећма гонио,) приликом поискивања топова показаниј, приповедили, одговори нам ова благодарна душа: 'Мени је народна ствар, која ми се ваверила, сувише света, него да би моју личну њој предпоставио и заборавио, да сам ја сада поглавица једнога народа, кога чест треба да ми је милија од живота.' – Исто је тако и онима одговорио, кои су се трудили Чичу на освету противу капетана Тота побудити, кои је касације и свеколике Чичине несреће узрок био. – Противу овога су и честе тужбе Чичи долазиле, као да с Варадином у неком споразумљењу стои, куда у тајном послу неком, готово свакиј дан, по једну од свои кћериј преко Темерина шиље. – Но овде је само сумња била; – и Чича би пре против свакога другога у овим околностима какове мере употребио, него против Тота, свога самртнога непријатеља. – Све, што је Чича овом приликом учинио, била је штедљива опомена, и то по поштеноме Славенину, економичком обрлајтнанту Никовици, Тотовом у служби другу. – Исто тако заслужује да се спомене како је Чича с Тотом, кои му је једном на подворење под чадор дошао, штедљиво поступао. Његова приликом овом показана гостољубивост, у границама свога достојанства, може се правом великодушности назвати.
Чича, овај страх и трепет јавни народни непријатеља, овако је са своим личним – непријатељима–, у време највеће своје силе и снаге, поступао.
Ја свршујем историју: 'Чичина прелазка у шајкашкиј батаљон и први дана србске војске на Јарку' са чуством радости и жалости, – радости, – јер предадо вечној успомени највећу (негдашњу) Чичину и народа србскога, с ове стране Саве и Дунава, славу, – сећајући се уједно мои најрадостнији дана у моме животу; – а жалости, – јер у заман тражи моје жељно око, да усмотри сада сјајну звезду ове историце, која је до скора на србскоме небу више Чиче; – – он удаљен од отца и мајке, брата и сестрице, рода и милог завичаја, у туђинској лежи земљи. –
Јов. Д. Станимировић. (1851.)

[JASON]

Маџарска.
Шеф ђенералштаба дејствујуће руске војске ђен. кнез Горчаков јавио је о припремама за прелазак преко Тисе и о заузећу вароши Тиса-Фиреда следеће: 13-га дигну се одређене за прелазак преко Тисе трупе, као: 5-та пешачка дивизија, 2-га бригада друге лаке кавалеријске дивизије и 32-га регимента донски козака са једном козачком батеријом, око два сата зором из села Кереченца к Порослову. Око подне приближе се две сатније козака од регименте № 32. месту и затворе га са свију страна; за њима стајала је авангарда под командом грофа Толстоја међу Порословом и насипом кои до Тисе иде.
Из добивени известија дознало се: 1.) да је предел око Порослова у пространству 7 врстиј с онаким препонама скопчан, о коима и ваша светлост већ зна, но зато опет могу се због велике суше на неким местима по блату прећи; 2.) да ћуприја на Тиси није разорена, већ само до пола однешена, а да би се одма разорити могла, балвани су сламом обвијени и смолом заливени; 3.) да су ћуприје на оном насипу, што иде од Порослова до Тисе, у дужини 4 врсте разорене; 4.) да се Тиса-Фиреду 2000 људиј, које од пређашњег, које од новијег рекрутирања, које ће препречити прелазак преко Тисе, са артилеријом и нешто мало кавалерије налази, и да напоследку ово одељење другога дана подкрепљење изчекује.
Ја одма одем прегледати обале Тисе и узмем само 30 козака са собом, да би обмануо непријатеља, као да је то само обична партаја обилазења у Порослов дошла. Кад сам 3 врсте (једна врста је 1066,7 метара) прешао, морао сам прегледања оканити се, јер из шуме, која је на оној страни обале била, отвори се јако пушкарање, а с десне обале ступало је неколико стотина пешака против мене, кои су се на чуновима превезли. Но оно што сам тамо видио, било је доста да се уверим, да је својство обала с великим препонама скопчано. Премда се блато с обе стране насипа од припеке на многим местима осушило, зато опет није можно било артилерији, а ни пехоти безопасно прелазити. – Будући је за брзим прелазком понајвише стајало, па да се тим непријатељу ни мало времена не да, да се разбере, то ја с намером држати се правила, за правац ми данога, разредим пехоту, како је приспела, не гледећи на учињениј при жестокој врућини марш, и заповедим људма да би ијм се олакшала, само у капама и без торбиј марширати. Чим смо прву ћуприју разрушили, били смо јаком ватром из пушака и два топа нападнути. Ја заповедим, да се изведу 12 топова лаке батерије № 5. од пете бригаде и неколико картача у шуму баце; пехоти пак забранио сам на 400 кораклаја далеко од шуме не пуцати. Сапери започну одма две бранице правити, јер вода није била дубока; пехота пређе с тешком муком мало на лево стрменим, воденим и блатњавим крајем доле. Кад смо преко потока прешли, у толико су нам више штете непријатељски топови чинили, у колико се већма друга обала сувом месту приближавала, којом смо тек једино на лево од насипа напред ступати могли. Марш по шашу и воденим јаругама био је тако теготан, да смо тек за 6 ½ сатиј до другог потока дошли, кои за првим једва 1 ½ врсте лежи. Овде су такође ове исте препоне само јошт у већем степену; морали смо с највећом предострожности места бирати а осим тога једнако су нас 4 непријатељска топа с плећа узнемиравала. Лака батерија № 5. извезе се против њи, а № 4. стави се на њено место. Кад смо се приближили овом прелазку, буде ћуприја запаљена. Бој је трајао до саме ноћи. Како се сутон почео хватати, поставе се понтони на оном месту, које је за прелазак одређено било.Ово је лежало једну врсту ниже гореће ћуприје, а она страна обале густом је шумом покривена; но од ове препоне нисмо се могли измаћи. Одма дам два шанца за 18 топова над водом самом, преко од прелазка, ископати, т. ј. 120 хватиј далеко од противиположене обале. Ноћу свали се горећа ћуприја и бунтовници викали су од радости, кад ијм се чинило, да се нова препона међу њима и руском војском догодила. Послови буду ове ноћи с највећим напрезањем извршени. Око ½ 4 сата у зору биле су батерије на обали намештене, сви Бираговљеви понтони били су у води, све приправе готове, да приме трупе, и превезу на ону страну обале. Око једног сата после поноћи буде точка узнемирена од 50 хусара, кои су на ову страну прешли. Они буду одме разтерани, но због проузроковане тим ватре топовске, поплаше се коњи намештене батерија № 3. и почну бегати.
Из тога се роди забуна и комешање, у чему су 16 људиј точковима од топова рањени били. – У 4 сата зором почне непријатељ пуцати из шуме, у том се и предње страже навезу. Њима се са јако набијеним картачима из батерија на обали одговори. – После, кад се измени прво оделење костромске и калишке ловачке регименте на левој обали Тисе, почне се непријатељ натраг повлачити, и дозна се, да су јошт ноћу артилерију и пехоту одправили у Ујварош. – 25 козака и друга бригада пете пешачке дивизије уђе у Тиса-Фиред око 11 сатиј из јутра. – Полковнику Вајману од ђенерал-штаба, кои је са своим оделењем изаслан био, изиђу свештеници с крстовима на сусрет а најотменији житељи са белим барјацима. У подне у 12 сатиј стајала је понтонска ћуприја са стране оне изгореле, и одма заузме једно одељење кавалерије ђен. грофа Толстоја са два батаљона Тиса-Фиред. – Цело оделење, изузимајући пртљаг, уђе 14. у позиције иза вароши. О числи мртви и рањени не могу јошт известно јавити због тога, што се бој из шаша дуж 4 врсте био; чини се, да ће 10 мртви и 15 рањени бити. Непријатељ је имао под командом Кортула 2500 људиј пехоте, 2 ешкадрона хусара и 8 топова; од ови буде један од наше лаке батерије № 6. поломљен, и ноћу без лавета однешен. Ова иста батерија запали и једна кола с муницијом, која су својом експлозијом много штете починила. 15-га предузме се утврђење Тиса-Фиреда. – Истога дана тако су били људи уморени, да није можно било нове послове од њи изискивати. При концу мога известија дужност ми је дати вам на знање, да су ме ђен. Лабинцов и Сокорин, и ђен. Герстфелд у сваком призренију подпуно подпомагали, као и о храбрости и неустрашивости трупа различни степена од четврте саперске батерије, друге батерије пете пешачке дивизије, и целе артилерије, која се у боју налазила, сведоџбу дати. Такође за дужност признајем, као ваше светлости особитог призренија достојне: команданта Хаључку ловачке регименте, полковника Ратова, и артилеријског команданта подполковника Варонова именовати. – Његова ц. в. великиј кнез Константин оживљавао је трупе своим присуством, докле је год трајао бој. Он се налазио у најжешћем пушкарању и кад смо поље између првог и другог потока прешли, било је близу његове ц. висости више људиј рањено.
К допуњењу известија додаје фелдмаршал, да је по добивеном известију новом непријатељ са 5000 људиј прелазак бранио. Што је предпријатије против Тиса-Фиредаа за руком изишло, има се брзини наши трупа приписати, јер непријатељи нису имали времена тамо се са знатном силом скупити, јер иначе би много јаче прелазак бранили. – Док је четвртиј пешачкиј корпус код Мишколца оперирао, а једна част другога корпуса прелазак преко Тисе спремала, учинио је остатак главне војске следеће маршеве: 12-га Јунија уђе гл. стан, четврта пешачка дивизија и прва бригада лаке кавалеријске дивизије у Каполону, трећиј корпус марширао је од горе главним путем даље, да се тако са главном силом сајузи. – 13-га главниј стан и у Каполони лежеће трупе преместе се у Мезе-Кевежд, где су и следећег дана стајале. Ђенерал кавалерије барон Остен-Сакен буде наређен, да из Кошице у Токај иде, и ђен. Грабе, кои је 12-га Јулија не далеко од Гемера и два марша од Мишколца био, са Остен-Сакеном сајузи се. 15-га Јулија премести се гл. стан у село Порослов, док се не направи прелазак, и трећиј корпус тамо се управи.

[JASON]

Из Брашове достављају 'Букурештанске Новине' следујуће известије о битки код Ст. Кираља: Сви Брашовски житељи били су у највећој забуни и страху, будући су мислили да аустријска сила неће бити кадра одапрети се инсургентској војсци, која се у Харомсеку искупила. Аустријска се војска заиста повукла била из Ст. Ђерђа у Илијефалву и Алдовољ. Немир и комешање међу житељима јошт је већма завладао, кад је каса и робље у Сибињ пренешено. Но све се ово радило, да се маџарска војска превари, као да аустријска војска ретерира; а намера је била  на непријатеља из шума напасти. Ово и пође за руком.
Непријатељ се крене 11-га пр. м. по подне напред, а аустријска га војска обколи. Око 5 сатиј после подне започне жестока битка из топова између Илијефалве и Ст. Кираља, у којој је аустријска батерија ракета страшно дејствовала, тако, да је непријатељ преко Семерије бајонетима узбијен. Међутим ноћ наступи. Аустријскиј корпус остао је код Семерије. У 11 сатиј ноћу запале наши Семерију, и онда опазе непријатеља, кои се код Ст. Ђерђа утврдио, па онда се опет бој започне. Царска војска запали и Ст. Ђерђ, на непријатеља бајонетима јуриши, и за бегајућим у потеру пође. Другиј дан била је опет битка и непријатељ буде до Малниса узбијен. Он је изгубио 400 мртви и 4 топа и 500 заробљеника.

[JASON]

Ф. ц. м. барон Хајнау следујуће известије из Сегедина, главног свог стана од 25-г Јулија, доставља: 'Почем је непријатељ на левој обали Тисе из Н. Сегедина растеран, и крај ћуприје од наше трупе заузет и обседнут био, заузме непријатељска војска пред Сиригом и старим Ст. Иваном јаке позиције, и укопа се на једном, од реке Мориша према последњем селу пружајућем се насипу, да би наше операције с крај ћуприје предупредити могла. Бунтовници су имали под заповести Дембинског, Месароша, Дежефија и Гиона преко 30.000 људиј са 40-50 топова, осим ландштурма подигнутог. Данас после подне око 4 сата почео је оперирати с краја ћуприје ц. к. резервниј корпус, коњаничка дивизија Бехтолда, главно резервно топништво и руска дивизија ђен. Панјутина, и предузето је нападање на непријатељску позицију. Почем је дивизија коњаничка да би обишла лево непријатељско крило, ступала, удари цело резервно топништво на непријатељске иза насипа стојеће батерије, и у исто време и резервниј корпус дуж Мориша у Сириг продре. Јака ватра из наши топова, особито постојанство наше артилерије, под предводитељством њиовог артилерије – управитеља ђен. Хауслаба, и топништва резерва под командом мајора Шмита, а нарочито храбро и одважно ступање резервнога корпуса, подпомогнуто бригадом руске дивизије ђен. Панјутина, за неколико сатиј битку је решило. Ф. м. л. Лихтенштајн је при нападању на лево крило управљао и храбро се показао, и решителност битке овога дана има се њему приписати. По заходу сунца непријатељ је са насипа и из свију обкопа растеран, и Сириг је заузет. Ноћ га је од жестоке потере сачувала. Штету је велику претрпио, јер је боиште мртвима и рањенима покривено било, и 5 је топова са 400 заробљеника изгубио, међу коима је и кнез Вороницки, полковник уланске регименте. Штета наша износи 40-50 мртви и 95 рањени, међу коима је, овим последњим, и ђен. Банедек, кои је поред лаке ране већ 23. пр. м. задобивене, опет у бој ишао, и сад је у десну ногу ногу гранатом, али не тешко рањен, - потом и поручник киразира барон Берлихинген, али лако. Како аустријска, тако и руска трупа са особитом храбрости борила се. Првиј војениј корпус, да би се препречио непријатељу повратак, већ је јуче у Макову дошао, где је многе од дужег времена позатваране ослободио, много за инсургенте припремљене ране нашао, и доста ијм велику штету учинио. Док се то у Сегедину догађало, ф. м. л. Рамберг са трећим војеним корпусом прелазак је Тисе код Кањиже са жестоком ватром заузео, три топа отео и многе заробио. Овим успешним маневром опет је цела војска концентрирана, и сутра, чим за свити, у потеру ће даље за непријатељем поћи.'
Даље известије ф. ц. м. Хајнауа од 26-г јавља, да је код Сирига од разбијене непријатељске трупе до 2000 заробљено. Свакиј се дан заробљеници доводе а и многи се предају. Непријатељска је војске на све стране расута. 26-г је т. м. имала царска војска главниј стан у Ловрину, а 27-га је гл. командант војске у Темишвар ушао.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

'Oesterreichischer Soldatenfreund' из Пожуна 24-г Августа ово пише: 'Око Пожуна концентриране трупе, које су за цернирање Коморана опредељене, износе сада 26-27.000 људиј. Командант ф. м. л. барон Чорић, дивизионер ф. м. л. кнез Колодере и бригадеђенерал барон Барко засад у Пожуну баве се. Ф. м. л. гроф Нобили стои у Мошоњу, бригада Потова у Середу, бригада Либерерова у Сомерајну. Пређашњиј цернирунгскор састављен је био од 13 батаљона пешака и једне регименте Сиваларови улана. За подкрепљење дошли су: бригада Кицоле из Беча, 3 батаљона пешака, 1 батаљон стрелаца, 1 дивизија киразира, бригада Ледерова из Керменда; из Беча и провинција дошли су даље 9 батаљона пешака, 2 батаљона стрелаца, 1 дивизија царски киразира. Сада је дакле цернирунгскор нарастао на 29 батаљона пешака, 3 батаљона стрелаца, 10 ешкадрона кавалерије и довољно артилерије; и већ скоро ће се офензива започети. 3-ћиј батаљон Паумгартена и нека одељења улана протукла су се срећно до Пеште.'

Из Ердеља дошло је у Беч следеће званично известије: Ђенерал Гротелхелм како је дознао, да су се инсургенти после несрећне за њи битке код Шесбурга од Марош-Вашархеља повлачити почели, одма је 22-г Јулија после подне од Сас-Регена к Марош-Вашархељу ступати почео; корпус његов стигао је онамо пред вече, улогорио се изван вароши код места Њароло и метнуо се у сајуз са корпусом ђен. Лидерса, којег је авангарда у истиј дан у Вају стигла. Непријатељ је заузео правац к Галфалви, куда је 23-га оностраниј корпус опредељен био.

Ф. м. л. гр. Фалкенхајн 29-га пр. м. отишао је из Мартом-Вашархеља са једним оделењем војске на Ст. Београд, куда је истог дана у 2 сата после поноћи приспео. Житељи тамошњи ставе се на одпор, но како царска војска стаде пуцати и једно десеторица од ребела падну, сви остали даду се у бегство, окренувши се к Весприму, где кажу има до 2000 инсургента. На ово ф. м. л. Фалкенхајн даде варош запалити, али не допусти пљачку. Мало затим дође једна, па и дуга депутација из варши, молећи да иј од огња поштеди. По подне допусти се грађанима, да ватру гасе, али је ипак изорело до 100 кућа.

За цернирање Коморана опредељена војска, до 27.000 под ф. м. л. Чороћем, стои за полазак спремна у Пожуну, Мошоњу, Сегедину и Сомерајду. Будући се пак јошт дознати није могло с коликом је силом непријатељ заузео Ђур, Ст. Иван и острво Шит, то ће се међутим учинити друге мере предострожности, па онда офензива предузети. По Пожуну се разнео глас, да су Маџари Хохштрасе заузели и да намеравају на пут стати цернирању Коморана. Међу оним предметима, које су Маџари, кад су из Коморана искочили, од цареске војске отели, налази се и једна бојна (фелд.) печатња. Говори се, да је око В. Варада била страшна битка између Паскијевића и Дембинског, која је два дана трајала, и јошт се не зна на којој је страни победа.

Како се поуздано чује, Маџари су у Ђуру многу војску искупили. Такође и западне жупаније на десној обали Дунава нису јошт сасвим умирене, као што би желити било. Имено пак јако се подижу на ново жупаније Шимешска, Боршодска, Толнанска и Веспримска. – По достоверним известијама кнез Паскијевић заузео је В. Варад.

Једно одељење царско-руске војске под ђен. Лидерсом заузело је 31-га пр. м. Медијаш, не побивши се ни најмање са непријатељем. С друге стране царско-руска војска, која је на границу молдавску ступати имала, добила је противну заповест, почем се обистинила вест, да су инсургенти до Гросеште узбијени. – Клам-Глас издао је једну успокојавалјућу прокламацију на верне Сасе.

По шумама маџарски рударски градова показале су се гвериле, које многе покоре чине. Њи предводи неки Лудовик Беницкиј.

Гл. стан коморанског цернирајућег корпуса премештен је 31-га пр. м. из Пожуна на десну обалу Дунава према Ђуру. Хурбанова својевољника чета отишла је у Трнаву, одкуда ће на своје определење у рударске вароши.

Из Ердеља стижу вести, да је Бем 25-га пр. м. опет Сибињ био заутео, и 18 сатиј држао. Но благовремено о том случају извешан ђен. Лидерс дође се својом војском 26-га  у јутру и Маџаре из вароши истера. Битка је била жестока: 500 Маџара је пало на боишту, а осим тога Руси су ијм отели 14 топова и њи 1300 заробили.

Много се по добро извештеним круговима говори да се маџарскиј ђенерал Гергеј са великом силом предао руском маршалу кнезу Паскијевићу.

Кажу, да су Семере и Вуковић због свои републикански начела изступили из министерства маџарскога. У место њи ступили су Перињи и Њари, кои су за монархију. Њари био је јошт 14. Априла удалио се из Дебрецина зато, што се збацили Хабсбуржку монархију.

[JASON]

Влашка и Молдавија. У Букурешту, 25. Јулија. Кад су Маџари дознали, да је руска војска из Букурешта у Ердељ отишла, и да је на њено место из Молдавије друга дошла, а у Молдавији да је веома мала посада, и то само од два полка, остала, – ударе 14-г Јулија на један од ови полкова код Скеле, где Русе разбију, два ијм топа отму и два заглаве, и оданде у Молдавију продеру и код Трга (где се со вади) улогоре се. Житеље у Молдавији нису узнемиривали, него су издали једну прокламацију којом Молдављане на оружје против Руса позивају, изјављујући и то, да су се и Турци с њима против Руса дигли. Међу њима била су три влашка бунтовника: Пека Балческо, Сумраков и Балачан. Како се то овде дозна, одма Фуад-Ефенди изашиље к њима једног миралаја, преко кога ијм изјави: да иј он за царске непријатеље сматра, почем су непријатељски на царску земљу наступили, и да ће војску против њи оправити, ако се с места натраг не врате. Међутим је ђен. Данеберг већ био напред у Фокшан отишао, а и руска се војска с једним оделењем турске кавалерије к походу спремала. Како су Маџари, кои је до 25.000 са 25 топова било, ову поруку разумели, одма се натраг повуку, а притом се и руска војска с кавалеријом врати, будући је нова у Молдавију долазила, - а ђен. Данеберг из Фокшана отиде у Јаш, одкуда се јошт повратио није.
19-га Јулија била је жестока битка код Сегешвара, у којој је ђен. Лидерс с Бемом сразио. Маџари су јако потучени. На боишту остало иј  до 1500 мртви, и око 600 заробљени. Изгубили су 8 топова, муниције и ране, и ухватили су Бемову касу са свим његовим пртљагом и његову сабљу брилијантима украшену. Руси су осим други војника изгубили и ђен. Скарјатина, кога ијм је тако жао било, да кад су руски улани бугског полка на Маџаре јуришили, нису викали обично 'ура', но на место тога 'Скарјатин'.
Лидерс је у намери био сићи у Банат, но кад су Сикули границе молдавске узнемитивати почели, отошао је тамо да иј оданде очисти, да га за леђи не узнемиравају.

Галиција. Спомоћна војска, коју Русија сад на ново преко Карпата шиље, састои се понајвише у коњаницима, артилерији и справама за мостове. Ово је опредељено за равнице, водама изпресецане, по средњој и јужној Угарској. Гвардејска војска опредељена је за накнаду одлазећи корпуса; поставиће се до 35 полкова – на Висли, Сану и по средњим Карпатима. Горе оне, од Јаблункова до Јасла, које су до сад без војске биле, добиће обсервациону војску од 40.000 момака, која је за бој опредељена, ако би маџарски корпуси покушали у Познањску продрети. У Дукли стои такође руска кавалерија.