Српске буне

[JASON]

Војводство Србско.
Једно писмо из диштрикта Кикиндског описује жалостно стање тамошњег народа нашег. Где је год што било, све је пропало, сва стока и све имање чрез Маџаре разграбљено; рана ни толико родила није да људи могу само бачено семе извадити, а сада опет на кукурузе, кои су нешто понели, навалише скакавци, те ће и ове сатрти, а осим њи народ никакве друге ране нема. Па поред тога јако мори колера и друге болештине, које се јошт тим умножавају, што су се људи, не имајући кућа, у којекакве земунице позавлачили и тамо живе. А највеће је зло и то, што до данас јошт у целоме диштрикту нема никакве законе власти постављене. Невоља, браћо, невоља, на све стране.
Једно писмо из Темишвара описује стање града за време обсаде. Ево неколико речиј, које смо извадили: Кад се почела приближавати сајузна војска, узеше инсургенти град бомбардирати, те су га 17 дана непрестано рушили, тако, да посада ништа није знала, шта се изван града на боишту догађало. Неколико дана пре него би царска војска град од обсаде ослободила, позвали су инсургенти Рукавину, да се преда на условија, која ће сам моћи назначити. Ђен. Рукавина одговорио ијм је, да ће он то место последњим фишеком бранити, а никако не мисли капитулирати. Па ипак ранила се посада већ дуже времена самим коњским месом, а уз то умирало је на дан сијасет солдатиј. – Бој код Темишвара трајао је 6 сатиј и био је врло жесток.

[JASON]

Маџарска.
Досад једва се могао какав известан и поуздан глас о маџарском стању дознати. Из Кошутови ухваћени писама јасније даје видити се, какво је било стање инсургента. Кошут у своим писмима изјавио је, да се Маџари само наглим концентрирањем њиове војске спасти могу. - 'Жалостним срцем – вели Кoшут – но са чистим уверењем морам казати, да би целе провинције шта више 4/5 част земље оставити готов био, само да се могу наше силе концетрирати.' Зато је Кошут Бема ословио, да са целом својом армадом из Ердеља изиђе, и да се са другим корпусима саједини, јер 'кад би се ово саједињење приозвело, отечество било би спасено.' По Кошутовој жељи имао би Бем главну команду над целом војском примити, коју је сад Месарош имао, поред кога је био Дембинскиј као ђенерал-квартирмајстер. Но Гергеј се Кошуту противио, 'којега владање у последњем времену доказује, да је имао намеру са главном војском, под његовом командом налазећом се, на свој рачун, од правителства независно дејствовати.' Несложни су били и команданти 3-г војеног корпуса у Банату, као Гијон, Тот, и Баифи, кои су под Фетеровом командом дејствовати имали, јер Баифи није хотео ником повиновати се, окром Бему или Перцелу, и зато моли Кошута, да се заповест Баифији изда, он вели: 'у Банату владају неке препирке међу командантима, нуждан је ред, сагласјије и јединство, јер дугчије смо пропали.' Осим неслоге била је и у новцу велика оскудица, и због тога је такође маџарска ствар веома очајно стајала. Бем је искао од Кошута 800.000 фр. Кошут му одговара: 'Ја чиним само што један човек учинити може, али нисам ни ја Бог; из ништа не могу штогод створити.' Но опет је обрекао, да ће му на недељу шиљати по 200.000 фр., како се оправи фабрика банкнота, која ће се тек до 14 дана у ред довести. Кошут да увери Бема колики су велики трошкови, наводи да има издржавати 173.000 дејствујуће војске, и резервне швадроне од 18 хусарски рефимента, 20.000 болесни, 60.000 ландштурма, 24.000 заробљени и т.д., а осим тога 7 нови батаљона прави. Ову знатну силу доиста Кошут је концентрирати хотео, и онда, Кошут пише: 'туцимо у наоколо све наше непријатеље, и задобимо свету слободу.' Но види се да јошт 16-г Јунија са концентрирањем свију трупа није био на чисто, јер у једном писму од тог датума ту неследственост показује, где кори вође Гергејевог корпуса, кои су се без борбе до Мишколца натраг повукли: 'њиова је фиксирата идеа – пише он – сајузити се са нашом главном силом, а не мисле, да ће тим руску превелику силу на врат нам донети и нећемо имати времена један главан ударац против Аустрије произвести, и доћи ћемо између две ватре' – а мало даље вели: 'ово вам нужног знања ради поверително јављам, да само нагло концентрирање наши сила може нас спасти.'
Кад је Гергеј код Ђура натраг бачен био, и кад се у следству тога план, да се к Аустрији ступа, немогућан учинио, онда имала се армада ердељска, немачко-банатска и горњо-маџарска к Сегедину повући, сајузити се са бачко-банатском војском, а у Коморану оставити гарнизон од 20.000 људиј. Министер Чањи, ђенерал Киш и Аулић послати су због тога к Гергеју, али иј овај није хотео слушати. Гергеј, после изгубљене ђурске битке саветовао је правителству, да се преко Тисе премести. После тога Кошут метнуо је у безопасности банку, муницију ит.д., па јошт 24-г Јунија имао је надежду у Пешти остати. Јошт није хотео сасвим веровати, да Руси већ к Великом Вараду ступају, но опет први дана Јулија наложио је ђенералима Висоцком и Перцелу да Тису пређу; Перцел је командирао 2-гиј војениј корпус, свој собствен од 10.000 људиј и корпус Висоцки-Дежефија кои се састојао од 12.000 људиј. Ово корпуси били су подкрепљени колонама ландштурма, а особито Куманцима, и имали су определење: десну обалу Тисе и предел између Дунава и Тисе заједно са Сегедином чувати. Будући да Пешта није била никакова главна точка, због тога што је будимскиј град покварен био, зато Кошутовом плану није лежало, Пешту одржати, јер другчије – вели Кошут – 'морао би или од Тисе или из Бачке армаду горе концентрирати, али баш због тога изгубио би онакове пределе, где би после изгубљени битка, из земље армаду извући могао, а напротив Пешта ми никакову помоћ не даје. – Ја сад хоћу да идем од села до села, да купим добровољнике.'
Добровољници имали су се купити и у самој Влашкој, јер два емигранта оданде су дошла, и понудили се Кошуту, да устроје једну влашку легију. Он иј је послао Бему, ком је препоручио, да упадне у Влашку и да се у прокламацијама изјави као пријатељ и ослободитељ Влаха од турског угњетења, јер – Кошут вели - 'Турци се држе дволичне политике и зато треба иј компромитирати.' У последњем писму опет се спомиње неслога маџарски коловођа. Бем сам био је с Кошутом у неслоги. Бем је наложио, да се сва грађанска надлежателства у Ердељу укину, Кошут му је због тога пребацивао речима: 'Цела је земља због тога у ватри. Зашто ме компромитирате? Верујте, ја имам доста бриге и моји пријатељи нека ми је не умножавају.'

[JASON]

У бечкој 'Преси' о Гергејовој предаји налази се следујуће известије: У Араду држан је војениј савет; при њему су били, Гергеј, Кошут, Бем многи други знаменити заступници маџарске ствари. Гергеј, кои је и онако већ у маџарском сабору добио велику страну за себе, противну Кошуту, говорио је, да по његовом уверењу маџарска ствар пропада, и да је забадава свака противност, јер одатле може следовати коначно опустошење земље. Гергејеве речи нашле су одзива, и одма се једна јака партаја саставила, која је захтевала, да се инсургенти предаду. Међу они 30-40.000 људиј, кои су се предали, било је осим Гергејовога корпуса и више одељења инсургента они, кои су Темишвар обседали. А Кошут и Бем и други чланови маџарског сабора у следству тога одма су се к Оршави кренули, да оданде у турску земљу пређу. Кажу, да је Кошут понео са собом маџарске драгоцености, међу коима је и круна државна. Гергеј се предао кнезу Паскијевићу под тим условијем, да кнез моли монарха за њега, његову војску и за Маџарску. Као што чујемо, овај је глас приволео заповедника тврдиње Клапку, да се и он преда, и тако до сада је већ и онај час дошао, кад се врата Коморана отворише. Другиј опет кажу, да је Гергеј издао неку заповест, но да га његови хусари нису хотели слушати, већ да су му једнодушно послушност одрекли, и да је ова демонштрација највише принела ономе догађају код Вилагоша. Напротив прогласили су Гергеја за диктатора у место Кошута, и овај је почео извршавати своје званије са предајом војске, као и целе Маџарске.

[JASON]

Из Сегедина под 24. пр. м. пишу следујуће: Прекјуче смо ушли у Сегедин, кои смо од непријатеља остављен затекли, кои се повукао преко Тисе у М. Сегедин и у шанчеве иза овога лежеће. Од јутрошње доба Маџари су из овога последњега места живо пушкарали на предстраже, на обали с ове стране постављене, али нису ништа успети могли. У четири сата по подне, даде врховни заповедник код моста топове наместити и из ови као и из ракетски батерија ватру отворити, да изгна непријатеља из М. Сегедина и прелазак преко моста обезбеди. Дуж обале стајали су стрелци и једно одељење сережана под предводитељством њиови официра Бабића и Орлића. Првиј, подпоручник оточанскога граничарскога полка, из своје двоцевке живо је сам пушкарао, но несрећан је био да га је распрскавшиј се гранат згодио, чим је не сасвим лако у ногу рањен. Кад је собственом руком неколико хонвида побио, паднувши на колено, јербо му је једна жила на листу пукла била, рече своим сережанима: 'Напуните ми брзо пушку, да јошт којег од ови пангалоза убијем, и тим моју рану изцелим.' Ове речи храброга сережанскога официра наводимо само зато, јер су заиста характеристичне и дају ново доказателство о ратоборном чуству јуначки Срба граничара. И доцније кад се већ М. Сегедин нашим ракетама запалио и бунтовници га очистили, а наши стрелци са 40 сережана на чуновима превезли се преко, одликовали су се сережани опет, почем су својевољно у друштву са стрелцима и солдатима Дајчмајстеровим један стражњиј шанац на јуриш узели. Битка је трајала до 10 сатиј ноћи. Два топа и 100 заробљеника пало је у наше руке, а непријатељ је изгубио јошт и много мртви и рањени. Од наше стране није ни један пао мртав и имасмо у свему само до 29 рањени, и то понајвише лако. Од официра осим подпоручника Бабића јошт су рањени ђенерали Бенедек и Кордон, као и један стрељачкиј официр, од кои последња двоица већ су јуче опет могли на коњма јашити. Међу пребегшима, кои се число свакиј дан умножава, налази се и више Хрвата, кои су при заузећу Будима пали у робство бунтовника, као и Срба, кои су натерати морали се међу ребелима борити, али сваку су прилику употребили да к нама пређу. Тешко је описати радост ови људиј, кад видише опет своје старе заставе и своје другаре.

[JASON]

Писма из Темишвара под 31. пр. м. јављају, да је јошт 28-га мађарскиј ђенерал Пелтенберг у име диктатора Гергеја дошао у стан маршала кнеза Паскијевића са неким пуномоћијама, да преговоре држи. Но кнез Паскијевић није га ни пустио преда-се, него му је преко свога ађутанта дао казати, да о преговорима са маџарским ребелима не може речи бити, нека се ради предаје обрате којем аустријском војеводцу, а овај ће с њим по своме пропису поступати.  После битке код Темишвара, закључе маџарски предводитељи предати се кнезу Паскијевићу, при чему се Гергеј скупа обавезао наредити, да се градови Арад, Варадин и Коморан царској војсци предаду. Затим је Гергејова војска 2-га т. м. оружје положила. Врата града Арада 4-га отворе се царској војсци, а у Коморан отишао је један рускиј полковник са заповестима Гергеја на Клапку, кои са Гергејом врло добро живи, да се цару покори. Исто се учинило и са Варадином.

'Варшавске Новине' следујућиј 17-тиј рускиј билетин садржавају: Следства битке код Дебрецина далеко су знаменитија била, него што су с почетка изложена, јер осим штете непријатељске, која је у прошлом билетину изложена, задобила је артилерија од пешачке регименте кнеза Велингтона једну непријатељску заставу, и заробљено је не као што је споменуто 2000, него више од 6000 непријатељске војске. Остатак његовог непријатељског корпуса оставио је В. Варад, кои су наше трупе поселе.
Гергеј се брзо натраг повуче, а нарочито зато, да би се што пре с другим бунтовничким вођама сајединио, и на Аустријанце сложним силама ударио, кои су преко Тисе прешли и Сегедин заузели. Операције и движенија војена од 20-25 Јулија била су следујућа:
20-г Јулија био је главниј стан другог и трећег војеног корпуса и дванајесте пешачке дивизије у Дебрецину, и очекивао је шаторе, кои су се у Мезе-Керестешу, три марша од Дебрецина, налазили. – Међутим је ране више набављено, која се на маршу к Сегедину због тога умалила била, јер су Аустријанци из Пеште слабо и споро довозили. У свему је отуда ране на 3 дана само за један војениј корпус довезено, - но кад је наша војска у Дебрецин продрла, сасвим се довозити престало. – Од ђен. Чадојева дође известије, да је реку Сајо прешао, и да је у Кереш, два марша од Токаја, дошао. – По казивању заробљеника, Гергејов се корпус 20. Јулија у Нађ-Лети налазио; у вече је хотео ударити, но ми нисмо знали одкуда, због чега је један јакиј корпус за рекогносцирање на пут од Дебрецина у Нађ-Лету изаслан. Ђенерал Бушер добије налог, да три батаљона са 50 козака кроз Неређхаз у Токај изашље, да би сабраштај између овог места и Дебрецина повратио.
21-г Јулија главниј је стан и војска била у Дебрецину. Заповеднику четвртог војеног корпуса буде препоручено, да са свом трупом којом располагати има, а и оном, која би пре у Токај дошла, такође тамо продре.
22-г Јулија гл. стан и војске већ су своје пређашње позиције зазеле. Да би се путови од Дебрецина к Вел. Вараду водећи обезбедили, устроје се два партизан-корпуса, и свакиј од њи састојао је се од два швадрона коњаника и једне сатније козака. Један од ови корпуса под заповести капетана Хрулева, дође у село Дерецко, а другиј под капетаном Мијелинковим у Нађ-Лету.
23-г Јулија био је гл. стан и војска јошт у Дебрецину, где су истог дана и шатори, по путу од кише поквареном, стигли. – Да би се сајужење војске с Кошицама задржало, заповеђено је ђен. Канабићу, кои је са полтовском пешачком региментом и 8 топова у Ецегу заостао, и код овог места преко Тисе направљену ћуприју однесе, и по повратку понтона да са своим корпусом у Дебрецин дође. Истог је дана торжествено богослужење у Дебрецину, због победе над непријатељем задобивене, обдржавано. После богослужења, под ведрим небом држаног, следовала је друга церемонија. У истој цркви, у којој су инсургенти 2-га Априла т. г. с великом свечаности збачен дом хабсбуржкога славили, заповедио је кнез Варшавскиј, да би се ова увреда народа поправила, молитве за владајућег цара свршити. При том је калвинскиј суперинтендент и проповед на маџарском језику говорио, у којој је заслепљеним житељима превару зломисленика изложио, и нас за посредствовање код престола њиовог справедљивог монарха молио. - Житељи у обште показују добро мненије према Русима, и жељу, да овај рат што пре свршен виде.
24-г Јулија био је гл. стан четврте, пете, и дванајесте пешачке дивизије са четвртом лаком коњаничком дивизијом у Дебрецину. - По добивеном известију, да се Гергеј к Араду повукао, заповеђено је ђен. Ридигеру, да га путем к В. Вараду са три дивизије у брзим маршевима гони, а пешаци трећег војеног корпуса да за коњаницима обичним маршем ступају.
Ђенерал кнез Бебутов добије налог, да се са мусулманском региментом коњаника и уланском региментом њег. вис. кнеза Константина Николајевића и четири топа лаке батерије № 7. код села Сепеша, десно на путу к Вел. Вараду, као авангарда у Дебрецину станујуће војске, улогори.
Ђенерал Чеодојев под 24. Јулија извештава, да се он са своим корпусом изстог дана у Терацелу налази, и да намерава следујућег дана у Токај продрти.
25. Јулија главниј је стан војске, са другим пешачким корпусом, дванајестом пешачком дивизијом, и бригадом четврте дивизије од лаки коњаника, јошт у Дебрецину био. – Трећиј пешачкиј корпус, три тегименте друге дивизије од лаки коњаника, марширају у В. Варад кои је 23-г Јулија авангардом поседнут. Пешаци су у В. Вараду остали, а коњаници су непријатеља до Тисе гонили; авангарда је у Нађ-Зиланту, а партизанскиј је корпус напред изаслан, да би се саобраштење са аустријском војском задржало.

Ђенерал Ридигер са трећим војеним корпусом пође из В. Варада у Арад, а кнез Паскијевић са главним корпусом после остављене резерве ишао је истим правцем. Ђен. Ридигер задобио је без икакве препоне Киш-Јене, где је 28. Јулија стигао са авангардом од корпуса ф. ц. м Хајнау-а, у Тот-Комлошу станујућег, сајединио се. Ф. ц. м. Хајнау, кои се на подобије зракова са главном силом к Темишвару, Араду и средину оба града састављајућем путу ишао, победу је истог дана пред Темишваром одржао. Гергеј, кога су се распрштени код Сирига, и у брзом ретерирању корпуси: под Месарошем, Гионом и Дежефиом сајединили, био је са бројем од прилике на 140.000 људиј у опасности, и то: с преда од кнеза Паскијевића, с левог крила и с леђа од ф. ц. м. Хајнау-а и банове војске, а с десног крила од сајузне из Ердеља преко маџарске границе долазеће војске, - и тим на простору, једва 8 четвероугољни миља износећем, обкољен. Непријатељу је Арад сачињавао само једину точку, на коју се ослонити могао. Улазак у Арад није био лако могућан, а о обсади није било ни надежде; но при свем том предаја Арада лако се предвидити могла. Капитулацијом Гергеја и освојењем Арада заузела је сајузна војска сасвим пределе Тисе и Дунава, и посела је реку Мориш и јужна остављена места банатски гора, и стои према војничкој граници у положају јаког крила, које ће код Оршаве станујућег непријатеља одбити. Маџарска је војска, не превазилазећи број од 120.000 људиј, капитулацијом Гергеја сасвим снагу изгубила.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр. 84. од 20. Августа 1849.

Србија.
Опет нам је црна смрт једног врлог Србина покосила. Ово је већ трећиј, које нам је Германија прогутала.
Арсеније Стефановић, родом из Сибнице окруж. јагодинско, члан Дружине Младежи Србске, кои је у нашем Лицеуму философијске науке свршио, пожертвова се роду и оде у војводство, јошт како је народниј барјак тамо развијен.
Он је између први млади бораца србски веран остао свом племенитом позиву, храбро је војевао и участвовао у многим биткама, које је војводство против Маџара имало; да споменемо само ону код Арада, где је Арса са својом кумпанијом Срба, којом је командирао, два топа отео, и у сред највеће ватре, кад је са мало верне дружине своје од непријатеља обкољен био, попео се на топ и повикао : 'да живи народ србскиј!'
Он је ту такој киши куршума и ђулета изложен био, да су му све хаљине изрешетане биле, па га је све то мимоишло са једном раном, коју је у бут добио и преболио.
Правителство србско наградило је отличну храброст и осведочено родољубије Арсино тим, што га је летос у Берлин као свог питомца послало, да тамо са осталом питомцима србским војене науке сврши; но ево жалости наше, кога они куршуми и ђулета поплашила нису, опака зараза, колера, оборила је. Чујте Срби, чујте ви другови, и школски и војени, незаборављеног Арсу Стефановића – он је 5-г т. м. у петак пред Преображење у Берлину за 6 сатиј од тешке оне болести преминуо.
Кратак му је истина живот био, али пун честитости. Доиста је заслужио, да му сви погруженим срцем пожелимо вечниј спомен у народу србском.

[JASON]

Војводство Србско.
Шта да вам пишем? У овом стању, у ком се ми налазимо, не знам би ли и добро било да вам пишем. Ако би вам казивао како нам је, боим се да се не рече и не помисли да намеравам незадовољство умножавати. Из историје свију новијег времена народа могли сте дознати, да назадници врло мајсторски умеду свакиј искрениј израз, свако слободно дело републиканским, комунистичним, пролетарским начелом крстити, добро прорачунавши да су то страшила светска, коима добре али слабе душе за своје намере лове – и да су то орудија, људе, кои су иначе врло далеко и од комунизма и од пролетаријата, оцрнити, и народу огадити. Ишло то њима за руком или не ишло – они се на то не осврћу, они своје терају, ма да и сами знају да то није истина, добро знајући, да кад се и на најмирније псето повиче 'бесно је! држ'те га!' оно кукавно бежи, а светина заиста мисли, да је бесно псето вијала.
Народ је србскиј веран цару. Народ србскиј није се оружја латио против душманина да своју народност спасе, а да политичну слободу изгуби. То добро знају они људи, кои сад вичу 'бунџија' и 'пролетаријат' свакоме, кои у светињу политичне разумне слободе неда дирнути; али то иде сада у њиов рачун – па да би они, ако се по несрећи њиове назадњачке тежње обистине, целу монархију упропастили – о том они и не мисле. Нека се шкоди Петру и Павлу – нека се може доћи до измакнуте службе – свако је средство њима добро. Па кад јошт таки људи доспеду до места, где ијм то удесно иде за руком – онда гледајте где смо? и како смо? кад се такима уво приклања.
Колико ћемо јошт пута нашу политичну исповест јавно казивати! Ми хоћемо -  ми, које ви анархистима, пролетарцима – и Бог сам зна каквим све именима крстите – ми хоћемо јаку једноставну Аустрију. Ми хоћемо слободу као народ у својој околини; ми хоћемо уставну слободу, - ми хоћемо слободу штампе, само разборитим законом штампарским ограничену; - ми хоћемо под строгим одговором све чиновнике без разлике. Ми смо за те светиње војевали и сада војујемо. Ми смо на тај рачун упропашћени имањем – но радо ћемо те скупе жертве поднети. У колико смо до сада били участници ти највећи добара људски – нека свет суди. И по томе судите, како нам је у војводству.
Ја верујем, да људи, кои су се научили са гвозденим штапом по старом обичају 'амтирати,' та ти људи радо вичу: 'пролетаријат!' макар да и они сами не имају села ни спахилука у Банату. Ми се тврдо надамо, да ће нас у Бечу 'кои седе цару уз кољено' пре и боље разумети, него људи, кои су се народном покрету лане из свију сила противили, а за цело време тог покрета народу подсмевали – а сад се у послу нашли, где нам наудити могу.

Варадин је сад и од новосадске стране обседнут. Тамо се некиј дан улогорише две бригаде, Кнежевића и Пуфера. На граду од неколико дана вије се бела застава – за знак предаје, али – по поузданим известијама – Маџари јошт неће да се предаду, док под град Руси не стигну. Депутација она, која је у Темишвар к ф. ц. м. Хајнауа ишла, вратила се натраг и како чујемо –прости војници не верују шта она казује, него су на ново оправили другу депутацију.

[JASON]

Маџарска.
'Уставним новинама' из Пожуна 7-га Августа ово пишу: 'Маџарски таблабирови у следству последњи прикљученија нису тако јако духом клонули, као што би се помислити могло, и то не због тога, као да они не верују последње догађаје, но теше се, да се ствар на добро преокренула следством између Гергеја и кнеза Паскијевића закљученог формалног трактата, по којем је целокупност Маџарске подјемчена. Одкуда они имају такова известија? ваљда ни сами не знају, но опет види се, да у комбинацију доводе махинације Пулскога у Лондону, и надају се једнако, да ће се лорд Палместрон у реорганизирање Маџарске умешати. Њиова је простодушност већ до тога дошла, да се озбиљно надају, да ће Гергеј постати војеним министром целе монархије, у случају ако би финансија и војено министерство Маџарске у Беч дошло. Над судбином Гергеја у известију исказане знамените речи: 'инсургентски коловођа предао се на милост и немилост' код њи немају важности, напротив приписују му велику заслугу, што је предао инсургентску армаду, и по њиовом мненију због тога заслужује награду.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

'Бечке новине' о предаји Гергејовој ове вести саобштавају:
Гергеј после битке вацке у својој ретиради намеравао је договарати се са руским ђенералома Ридигером и Чеодајевим, и са кнезом Варшавским. Но будући да је све то ишло на помирење и пацифицирање, а не на безусловну предеју, зато се није на то ни слушало. 30. пр. м. дошло је ђенералу барону Ридигеру писмо од Гергеја из старог Арада, у којем Гергеј изјављује, да би се ствар к концу привести могла, будући је привременог правителства Маџарске нестало; зато се он на безусловну предају решио, и то не само он, него и сви официри и солдати његовог војеног корпуса готови су пред војском њ. в. цара руског оружје положити. Гергеј је после уверавао, да ће његовом примеру и остали корпусни команданти следовати, и оружје положити. Одма је ђен. Ридигер добио налог, да са своим корпусом колону инсургента обколи, и обезоружа. Од Гергејевог корпуса задобивени 138 топова, муниција, коњи и рана, све је то однешено у В. Варад, где је царској аустријској војсци предано; кнез Варшавскои начинио је већ наредбе, да се под руском стражом налазећи се инсургенти цару Францу Јосифу на расположење издаду.
Из горње Маџарске долазе гласови, да је цела ондашња маџарска војска духом клонула, како је чула да се Гергеј са својом војском предао. Они 6000 људиј, кои стоје код Блатног језера под Аулићем, тек о томе се брину, да ће се свог хрђавог стања ослободити. Дисциплина је међу њима већ престала, многи дезертирају, а и Аулић против тога никакве енергије не показује, јер не зна ни сам шта да ради, будући му је пут к Коморану сасвим пресечен. – Предаја Коморана јошт се званично не потврђава.
Собраштење међу Пештом и унутрашњом Маџарском већ се отворило. Из Беча јављају да министерство у смотренију маџарске ствари од устава од 4-г Марта ни један педаљ одпуштати не намерава.
У граду Араду, међу осталим, ухваћен је и маџарскиј финанц-министер Душек, бившиј вице-президент маџарске дворске камере под Метерниховом владом. Он није се у пређашње време никада показивао пријатељем Кошутове партаје, но од надвојводе Стевана постављен је био за државног секретара у финанц-министериујуму Кошутовом. Кад је бан и Виндишгрец на Будим навалио, хотео је у Будиму остати, но Маџари га силом одвукоше у Дебрецин, где је с њима равну службу делио, и највећу погрешку учинио, примивши се финанц-министерства Кошутовог. Фабрика банкнота такође је заједно с њим царској војсци у руке пала. Барон Перињи, некадашњиј септемвир, и у последње доба президент горње камере, такође је уапшен.