Српске буне

[JASON]

Војводство Србско.
'Позорник' се у своме послењем листу тужи, како комисари по Бачкој и Банату установљавају старе власти и језик маџарскиј и немачкиј свуда уводе, против чега је правителство централној влади ремонштрацију учинило, и нада се, да ће ова ремонштрација добар успех имати. Тим поводом 'Позорник' пита:
'Шта види сад у опустошене куће своје натраг вратившиј се Србин? Примечава ли какове год предходеће к срећнијој својој будућности знаке? Наилази ли на штогод, које би му на гаришту крвавим многогодишњим знојем стечене имовине тугу одакшати или на тавним сродника свои гробовима потоке суза задржати могло?
Ни једно од ови не види, но напротив на већу јошт своју тугу од дана на дан све се већма уверава о том, да они од иноплемени суграђана његови, кои су по околностима ратне среће час верности према законитом цару своме притворно указивали, час непријатеља јавно и тајно, делом и словом подпомагали, не само што су живот и иметак свој за време страдања србског неповређен сачували и са штетом Србаља јошт и умножили, него јошт и у смотрењу грађанске, а нарочито језика равноправности Србима се предпостављало.'
Из Земуна јављају нам, да се ђен. Мајерхофер одонуд премешта у друго једно војено окружје Маџарске, а команда седмога војеног окружја, која је до сада под њиме била, предаје се ђен. Деникштајну, кои је већ у Земун приспео.
Из Вуковара дошло нам је известије о скупштини, коју је ови дана жупанија сремска тамо држала. Ова скупштина колико ће остати знаменита у историји србској, толико и на чест служи како народу тако и господи жупаниској. У истој скупштини, на коју се многиј свет слегао, представљено је било питање: хоће ли Срем подпадати под троједну краљевину, или под војводство? Било је неки, кои су се за прву част овога питања дали чути, али већина је решително за другу била. И тако је обштим једногласијем решено: да се остане при закљученијама народне скупштине од 1. и 3. Маја пр. г., по коима Срем војводству припада, нити ће жупанија ова више да припознаје власт банску, него јединство правителство војводства. С изјављењем овога закључења предстала је ономадне једна жупанијска депутација св. бану у Руми, кои је добро примио и обећао народне жеље код престола подкрепити.
Св. бан са ђен. Книћанином прекјуче је у Беч одпутовао. С њима је отишла једна одабрана депутација србска, која ће на ново царству жеље и потребе народа у војводству представити и о удејствовању њином радити.
Од Варадина стижу нам вести, да се јуче град имао предати царској војсци. Међу посадом градском великиј је раздор, једна част готова је на предају, а друга нипошто неће; и већ су се ови дана међу собом побили. У следству тога она част, која је за предају, позвала је полковника Мамулу, да се с војском својом граду приближи, па он с поља а они изнутра да на оне упорне ударе, и тако иј на предају приморају. И ово се имало јуче учинити – с каквим успехом, јошт ништа разумети нисмо могли.

[JASON]

Маџарска.
Из гл. стаба кнеза Паскијевића о капитулацији Арада и о Гергејовој војсци, добили смо следујућа известија:
Гергејов корпус, по 20. руском билетину, састојао се из 1., 3. и 7. корпуса, од прилике 30.000 момака, 5000 јахаћи коња и 3000 за препрегу са 144 топа. О капитулацији Арада јавља ђен. Ридигер следујуће: ђен. Бутурлин, кои је од кнеза Паскијевића ђен. Хајнау послан, јави, да је он у Киш-Јенеу парламентаре из Арада застао, од куда су ђен. Ридигеру отишли, да му град предаду, и то под неким условијама. Ђен. Ридигер одма заповеди ђен. Бутурлину, да он, заједно са шефом гл. штаба трећег војеног корпуса, допусти ђен. Гергеју у Киш-Јене доћи, да он парламентарима несходност њиови поискавања представи. Гергеј се изјасни, да ће он команданту Арада писати, и њега на безусловну предају опоменути. У исто је време Гергеј команданту Варадина и Коморана два писма једног садржаја писао. Међутим ђен. Ридигер добије известије од артилерије – полковника Хрулева, у ком овај јавља, да му је, кад је он поред Арада, да се са Хајнауом саједини, марширао, од посаде арадске поднешено било, да град поседне, чим на то од ђен. Ридигера упућен буде. Бутурлин добије писма од ђен. Ридигера и Гергеја на градског команданта у Н. Араду, и дође 3-га у Ст. Арад, од куда је оба писма команданту послао, и 4-г око 10 сатиј из јутра одговор добио. Одма је команданту јавио, да му 2 сата на промишљање оставља; у 12 сатиј обадва су руска швадрона од корпуса полковника Хрулева из Ст. Арада изишла и свакиј сабраштај између Руса и Арада предупредила; а ф. м. л. Шлику блокаду и заузеће града оставила; после два сата дође к Бутурлину један штабс-официр као парламентер и донесе условија капитулације, у коима је поискивана амнестија за посаду. Бутурлин је искао сасвим безусловну предају, и изјавио, да ће се с гарнизоном тако поступати, као и с Гергејовим корпусом. На молбу парламентера отиде Бутурлин к градском команданту и после једног сата закључено буде, да се град Русима преда, и да се гарнизону за измарширање из града 48 сатиј оставља. 5-га око 3 сата после подне гарнизон у граду у ред се постави, и оружје положи и потом под ескортом једног швадтона хусара и 50 коњаника у Сиркад оправљен буде. Кад су ови изишли, имао је град са ераријалним добром и оружјем Аустријанцима предати. Сви су официри обсаде примили условија, и тако је капитулација јошт 5-га извршена.

[JASON]

Ево опет једног Кошутовог писма на Бема, које је Симбешенова бригада ухватила, кад је на Карансебеш полазила. Кошут га је писао на француском језику. Место, где је ово писмо писано, лежи на путу по имену Тегегона од Каренсебеша к Оршави. Садржаја је следујућег:

Господину ф. м. л. Бему. У Терегови 2. Августа 1849.
Није ми стало до моје личне безбедности. Мени је досадило живити, јер видим како се наше отечество, а с њиме и светињу европске слободе руше, - но не наши непријатељи, него браћа наша.
Што се ја сада из Маџарске удаљавам, није ме на то приволела подла љубав к животу, него сведочанство, да је моме отечеству постало моје присуство погибељно.
Ђенерал Гион пише нам, да се сдружена војска код Темишвара разилази. Ви сте господине поради болести не способни за ратовање. Гергеј, кои је био по овоме известију јошт на челу једне војске, изјавио је да неће више да слуша него да влада. Ја сам га заклињао, да буде домородац и веран своме отечеству, и моје сам му место уступио.
Сад сам само прост грађанин и ништа више. Ја сам отишао у Лугош да расмотрим како ствари стоје, и у какву се силу јошт можемо поуздати, да рат наставимо. Војску сам ђен. Вичеја нашао у добром реду и у њој влада добар дух; а остала се војска сва разишла. Дежефи и Кмети казали су ми, да се ова војска неће више борити, него да ће се разбећи како првиј топ пукне. Велика је оскудица у рани, а од изтјазавања живити, то је јадно средство, због чега ће целиј народ непријатељ постати. Банка је у Арад премештена, дакле у Гергејовим je  рукама. И зато се надам, да се војска код Лугоша, ако се Гергеј преда, неће моћи за 24 сата одржати, јер ране нема. У непријатељској земљи може се војска насилним изтјазављaњем и наметом уздржати, али у нашој земљи?!
Ја од моје стране нећу никада противу свога народа лаћати насилни и непријатељски средства. Ако је народ и војска друго намерила, то ће се ствар преокренути, али Гергејова војска, најхрабрија међу свима, морала би на то пристати. Иначе сам ево прост грађанин, и као такав нећу никада пристати на то, да се против народа употребе средства тероризма, опустошења, пљачкања и угњетавања.
Ако ме Гергејова војска позове, да се опет примим владања, - ако нам пође за руком извести неколико операција за обезбеђење ваше војске с раном, но не да се зато против народа грозни и угњетављјући средства латите, - ако буде банка опет радити могла, и ако буде опет под моим расположењем; под ова три условија латићу се опет владања на позив народа, - ако то не буде, - онда нећу; јер је за мене рат само средство, а не цељ за спасење отечества. Ако не буде надежде да ћу се овој цели приближити, то онда своју руку к настављењу рата нећу примаћи, само зато да буде рат.
Ја дакле, господине, као добар грађанин и поштен човек, саветујем вам, да саставите одбор од заступника народни; јер само суверенска власт сме да чини наредбе с владом. Шаљите курире у Коморан и Варадин, да се држе; гледајте, да будете уверени, да ће заповедник тврдиње Арадске с вами радити; - то је најпрече, а не моје присуство, и будући да сте сада приморани, за уздржање ваше војске строга средства против народа употребити, то ја моим присуством не би се могао никако на то приволети.
Будите уверени о мојем подпуном поштовању.            Л. Кошут.

[JASON]

'Курир Варшавскиј' доноси нам следујућу листу маџарски ђенерала, кои су се 1. Августа предали: врховниј војениј заповедник Артур Гергеј; ђен. дивизиониј Киш; ђен. мајори: Аулић, Алекс. Нађ, барон Пелтенберг и гр. Карл Лајнинген, заповедник корпусниј Книјазић, заповедник резерве Шваден, Линер осмотритељ оружја. Следујући чланови некадашње маџарске владе и сабора придружили су се војсци, која је капитулирала: Лудвик Чањи министер, Франц Душек министер, Сигисмунд Перињи врховниј земаљскиј судац, Карл Сас државниј секретар, Ј. Есенак поджупан, Стеф. Бсерди, Павле Њари, Антон Сале, Антон Бер, Никола Ковач, Антон Карачоњи, Лудвик Ринај, Јосиф Островицки, Р. Силабај, Стев. Болђор, Лука Мајмај, Јосиф Роман, Фердинанд Релдеј, Фрид. Ауфи, Карл Мартонфи, Сигисмунд Поповић, Лудвик Фекете, Антон Биро, Иван Ресоњи, Павле Дердеди, Лазар Хаџић, Вил. Богдановић, Карл Бартал, Гашпар Херман, Лудвик Селеши, Јосиф Колер, Лудвик Фаркаш, Адам Варкоњи и Јосиф Могсер –све саборски посланици.

Последњиј јошт под оружјем заоставшиј маџарскиј војениј корпус под Казинским у Ердељу, имајући 15.000 момака са 30 топова, изјавио је да је готов оружје положити, и до сада је јамачно већ положио. - Коловође маџарске, кои су се Русима предали, већ су издани аустријској војсци; њима ће се судити по војеним законима. И сам Гергеј је већ Аустрији издан, али га је цар сасвим помиловао. Подполковник Андраши узео га је из В. Варада, од куда ће у Корушку одведен бити, и тамо ће под надзирањем остати. Кнез Паскијевић је отишао из В. Варада и већ је 18-га т. м. у Кракову приспео, од куда је одма у Варшаву одпутовао. Велика руска војска маршира натраг у Пољску. Два војена корпуса остају у Дебрецину, Мункачу, Кошици, а друга част у пределу око Бистрице. Ф. м. л. Хајнау позват је на неко време у Беч, да участвује у саветовањима о пацификацији Маџарске.

[JASON]

Србске Новине, бр. 88. од 30. Августа 1849.

Рат маџарскиј је свршен. Последње гнездо инсургента, Варадин, у рукама је царским. На Коморану и Мукачу – док ово пишем – јамачно се већ царске заставе вију. Инсургента дакле више нема – сви су се или своим кућама разишли или се царској војсци предали.
И Млетци су пали. Коловође тамошње инсурекције слободни су одпуштени изселити се. И тако је мир повраћен и час онај дошао, где правителство аустријско неумолиму строгост закона ублажити може. Но ово ублажење не стои само у попуштању смртне казни и у амнестији, него и у задовољењу свију праведни жеља. Је ли се ово при оним строгостима последњега времена пред очима имало, морамо на свакиј начин посумњати. Надамо се, да ће то сада другче бити.
Велико питање о маџарским банкнотама све већма на среду излази. Хиљаде породица цело је имање у оваквим банкнотама, а у многим пределима и нема никаквог другог новца. Да ли ће то обстојателство побудити правителство, да онаке наредбе изда, какве су учињене са млетачким банкнотама, припознавајући њину вредност у полак? Ово би заиста желити било, зато је страшна то неправда против они, кои заповестима царски ђенерала повинујући се, своје банкноте не задржно издају, које се одма спале, и оваки до сада издани банкнота сагорело се у вредности више милиона. А то значи повиновење казнити, противљење пак наградити. Тешко је да правителство таковиј одговор може на себе узети.

Војводство Србско.
У једном писму из Бечкерека доставља нам се следујуће: 'Ми смо се надали, да ће бан, по полученом пуномоћију, у војводству надлежме власти поставити; али ево видимо, да се он не миче, јербо је Хајнау, како се Банат од непријатеља очистио, у Темишвар дошао, и ту без сваког споразумљења са баном наименује на три банатске вармеђе Амброзија комисаром, а овај опет за Торонтал постави Аризију, кои дошавши у Бечкерек постави у службе неког Штефулића, бившег маџарског капетана, Варгу, кои је црнобарског свештеника обесио, и друге, које сав свет као Кошутовце познаје. Политике ради понуди Аризи два Србина да се службе приме, а то су Стеван Вуковић и Живко Смедеревац; они су одговорили: да су готови служити, али не са србским вешачима и Кошутовцима, него с људма царским. И тако ето на чему смо! Код властиј се немачкиј језик употребљава, али се јавно говори, да ће опет маџарскиј језик владати. – Колера у целом Банату свирепствује. Скупоћа је тако велика, да се бојати имамо, да ће скорим један од другога отимати морати.'

[JASON]

Његова светлост премилостивиј господар и књаз наш благоволио је члену књажеско-србског совјета, народном војводства србскога ђенералу, кавалеру г. Стефану Петровићу Книћанину следујуће писмо одпустити:

Љубезни г. Книћанине!
На глас страдајуће наше оностране једнокрвне браће, ви сте све своје овамо оставили и њима притекли, да ијм помогнете сачувати живот, одбранити народност и извојевати права њиова, која су погажена била. Ви сте задатак ваш, колико се оружјем решити могао, у домашају вашем, сјајно решили, побеђени нисте нигде били, а свуде где сте ударили, разбијали сте.
Ово ваше племенито одушевљење и родољубије, храброст и пожертвовање, предобило вам је признателност целог србства, уважање велики царева, кои су јуначке прси ваше знацима отличја украсили, и право на награду од мене. Ја вам дакле с чуством срдачног задовољства на тако отличним заслугама, учињеним нашем роду, изјављујем моје и особито благоволење и дарујем златну сабљу, украшену моим именом и надписом 'за храброст.'
Са овим изјављењем ја јошт и све војнике ваше, кои су вас у прослављењу имена србског на бојном пољу подпомагали, похваљујем и поздрављам, желећи вам свима дугиј живот и постојано здравље, да се наше отечество са своим тако јуначким синовима дуго дичи и поноси, поздрављам и вас наусредније и са уверењем о мом савршеном и непремењеном благоволењу пребивам на свагда

У Брестовачкој бањи,                    Вам благонаклониј
15. Августа 1849.                        А. Карађорђевић с. р.

[JASON]

Mаџарска.
'Рускиј Инвалид' садржи следујућиј војениј билетин, кои јавља о поражењу, које је ђенерал Лидерс маџарским инсургентима под Бемом 25. Јулија код Сибиња нанео. Пред војском од 14.000 људиј и 23 топа налазио се Бем, и био је принуђен, с губитком 3 барјака, 15 топова и 2000 људиј мртви и заробљени, повући се, и упутити к Колашвару. Губитак победитеља био је врло незнатан. Од главне руске војске следујућа су известија стигла:
28. Јулија. Главниј стан војске, са 4-том, 5-том и 12-том пешачком дивизијом и ове артилеријом, 2-гим ловачким батаљоном и једном сајуженом бригадом 4-те лаке коњичке дивизије, налазио се у Дебрецину.
Дивизија козака коњаника, мусулманска коњаничка регимента и ујанска регимента њ. ц. величества великог кнеза Николе Александровића са 4 топа јахаће лаке батерије № 8. сачињавали су под заповести ђенерала кнеза Бентова у селу Перч непосредствену предстражу пред Дебрецином стојеће војске.
Трећиј пешачкиј корпус, с коим су се три регименте друге лаке коњаничке дивизије сајузиле, марширао је В. Вараду, а предстража овог корпуса, посела је варош.
Из В. Варада изаслане буду две чете грофу Ридигеру; једна од ови, под предводитељством полковника Хрулева, имала је налог сајужење са главном аустријском армадом издејствовати; друга командирана полковником Мелинковим, да правцем од Колошвара известија о положају ђенерала Лидерса добија.
По налогу грофа Ридигера налазило се у различитим селима на путу од Дебрецина до В. Варада 60.000 порција, а у самом последњем месту 120.000 порција хлеба у приправности.
Гроф Ридигер јавио је, да стари шанцеви око В. Варада, премда су запуштени, могли би зато опет нападање издржати. Инсургенти су ту оставили 18 градски топова, од кои су неки заковани, 550 рањени и болесни и око 200 заробљени аустријски солдатиј са неколико официра. Од ови заробљеника начињена је једна команда и овој обрана града поверена. Тополивницу близу В. Варада инсургенти су при одласку своме порушили, но опет једна част машина у Арад је однешена, куда се и Гергеј повукао.
Војено одељење ђенерала Остен-Сакена приспело је из Токаја у Њиређхаз.
Ђенерал Чеодајев, кои је два батаљона селенгалске пешачке регименте, јакуцку и охоцку ловачку регименту, 3 роте другог саперског батаљона, једну сајужену бригаду четврте лаке коњаничке дивизије, три пешачке и две јахаће батерије, као и три козачке регименте заповедао, приспео је такође од Токаја у Њиређхаз, где је заповест добио, три дана бавити се, да за војску ране присрби.
По гласу известија, која су гласоноше 28. Јулија донели, налазила се главна част Гергејове војске 27-га рано у Нађ-Салонти, од куда се он путем Арада кренуо.
При свом одлазку од В. Варада у Нађ-Салонту имали су инсургенти много уморени, особито пешака. Подвози са пртљагом већ напред послани су били.
Као што су житељи В. Варада и около лежећи места говорили, Гергеј је намеравао, са Перцелом и Дембинским сајузити се, а заједно се и то говорило, да се и Бем са њима сајузити хтео.
29-га Јулија. Главниј стан са војском 2. и 4. корпуса  и са дошавшим осталим војеним частима и оделењем ђенерала барона Остен-Сакена, остао је у свом пређешњем положењу.
Ђенерал-ађутанту грофу Ридигеру, кои је са својом кавалеријом у Нађ-Салонти стајао, и баш онда тамо и трећиј пешачкиј корпус се управио, буде наложено, да сам у следујућим случајевима даље к Араду ступа: 1) средством позива аустријског главно-командујућег и по уверењу, ако и барон Хајнау сам против овог града иде; 2) кад би инсургенти с намерењем, аустријску војску напасти, Арад оставили, да се тек ђенерал Ридигер демонштрацијом коњаника против Арада ограничи, а повратак да безопасан задржи.
У случају ако би позван био од стране ђенерала Хајнауа да на Арад маршира, и ако аустријскиј главнокомандујућиј са својом војском против овог града не пође, треба да се гроф Ридигер од ови поједини движенија, без особитог допуштења ђенерал-фелд-маршала кнеза Варшавског уздржава.
Два чиновника маџарског министарства унутрашњи дела, која су данас из Салонте дошли, рекли су, да се влада пре 7 дана из Арада у Лугош преместила.
Гергејова војска налази се, по уверењу исти чиновника, у великом нереду; војене су оправе поремећене и нису се могле у В. Варад пренети. Рано 27. Јулија крене се Гергеј из Салонте, и гласало се, да Араду маршира. Ово казивање слаже се са известијама гласоноша подпуно.
Одељење ђенерала Остен-Сакена и она ђенералом Чеодајевим командирана војска стигла је у Њиређхазу.
Коњаници ђенерал-ађутанта Ридигера приспели су одвећ равним путем преко шуме, између села Иле и Серенда, у последње место; његова пехота је до Нађ-Салонте.
Дванеста пешачка дивизијаи сајужена бригада четврте лаке кавалеријске дивизије маршира, под предводителством ђенерал-лајтнанта Бушена, из Дебрецина у В. Варад, куда ће у три марша, 1. Августа, приспети.
По известијама, које гласоноше доносе, стајала је Гергејова главна сила 29. Јулија у Киш-Јену.
О саједињењу са Дембинскијевим корпусом не гласа се јошт ништа, но обште се овај глас разноси, да су се све силе инсургента код Арада концентрирати хтеле.
31-га Јулија. Главниј стан са 4. пешачком дивизијом заједно са својом и 2. сапеским батаљоном остао је у Дебрецину.
5. и 12. пешачка дивизија заједно са артилеријом и 2. ловачким батаљоном одмарширала је у В. Варад.
Војено одељење ђенерала барона Остен-Сакена и војска под заповести ђенерала Чеодајева приспела је у Дебрецин.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

21-виј руски билетин јавља следујуће:
5-га Августа дође пред ђенерала Лидерса велико число Румуна и Саса, кои су натерани у маџарској војсци служити морали. Они су му донели глас о капитулацији Гергејовој. Одма на то пошље Лидерс запведнику своје предстраже заповест, преко једног парламентара команданту маџарског корпуса у Леснеку јавити, да се Гергеј предао, и њему да јави, или да оружје положи, или Ердељ остави; у противном случају биће другиј дан нападнут. Одма затим дозна Лидерс, да и у Дебри један корпус Маџара стои, и да један особитиј корпус из Баната маршира, да заједно са оним Русе нападну. Лидерс пошље, почем је своју предстражу у Деви оставио, врховном заповеднику ови маџарски корпуса, Бему, једног парламентара; но овај се изјасни, да је вест о капитулацији Гергејовој лажна, а он сам да је јошт доста снажан и да ће Русе напасти. Лидерс на ово заповеди ђенералу Енгелхарту, да јаку позицију пред Девом заузме. Но одма појаве се маџарски парламентари, коима је Лидерс 24 сата на размишљење дао, при чему ијм назначи, да ће ијм, ако безусловно оружје положили буду, код кнеза Паскијевића иста условија издејствовати, каква је Гергеј получио. 6-га у 5 сатиј по подне дође полковник Бекер са своим штабс шефом у Пинек, где се Лидерс налазио, и изјави, да је он, по одлазку Бемовом у Влашку, главну команду предузео, и полаже оружје. Лидер одма пошље подполковника Герзиванова и штабалног ритмајстера Скобелева у Деву. Маџарски батаљони презентирали су по реду с пушкама, положе оружје и одмарширају руској предстражи. 12 батаљона пешака, 8 швадрона са 50 топова капитулирали су овде.
Такође маџарска одељења у Дебри и Хацегу изјавили су, да су готови капитулирати. – У граду Араду капитулирало је 5-га по подне 3768 људиј, 143 топа; ту се нашло осим тога и нешто ране. У 6 сатиј преда рускиј ђенералмајор Бутурлин, пред коим су Маџари оружје положили, ф. м. л. Шлику град, кои га поседне. – Маџарскиј корпус, кои је у Лугошу стајао, раздели се на два одељења, од кои једно у Вал-Фачет, а друго у Каренсебеш оде.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
(S. Z.) Предводитељи маџарски корпуса Аулић, Ленкај и Лајнинген у Араду су преким судом погубљени. – Сва у маџарској стојеће царска војска разделиће се на четири корпуса, од кои ће један бити у Дебрацину, другиј у Сегедину, трећиј у Пешти, а четвртиј као резерва у Пожуну. – Последње Кошутово писмо, у овим новинама саобштено, није било писано Казимиру Естерхазију него Баћанију.
По поузданим известијама Варадин се предао царској војсци. Како је ово учињено, јошт обстојателног известија немамо; толико смо само разумели, да су сви хонвидци обезоружани и кући распуштени, бивши пак царски солдати такође обезоружани и у Осек оправљени, а официри сви послани у шајкашкиј батаљон. Како у Коморану ствари стоје, ништа јошт известно не зна се. Закључено бивше примирје прошло је, и ако се већ није предао, сада мора да се бомбардира. У самом пак граду влада великиј раздор међу посадом: једни хоће да се предаду, а други неће нипошто. Од они први већ иј је множина на царску страну пребегла.

[JASON]

Србске Новине, бр. 89. од 1. Септембра 1849.

Војводство Србско.
Из Темишвара јављају нам, да се ђен. Рукавина од колере преставио. – Ђорђе Стратимировић одазван је у Беч, да прими неко званије код војеног министерства. – Ђен. Мајерхофер позива се царским ручним писмом не одложно у Беч. Он се сада налази негде у Банату.

Хрватска и Славонија.
Са Саве, 27. Августа. У садашњости нашој не можемо знати на чему смо и шта нас очекује. Знамо пак толико, да смо од прошле године до данашњег дана доста беда и невоља претрпили, а то нас и данас не мимоилази, но патимо и сносимо као народ без сваког политичног живота. – Чујемо да и по крвавом војводству србском уводе се старе системе не наситни и народу не сносни таблабирова, те се око тога настојава, да се свака искра народног живота угаси. Ето идемо да видимо, какви ће се из тога плодови произићи. – Од Загреба толико знамо, да се тек сада банско веће почело опирати октроираном уставу; а што се банско веће није тога раније отресало, но је чекало док нису дошле виле к очима? Сад му ни мало зато хвала, кад чини оно онда, кад му време није! Ови људи дишу аристократичним духом, па би ради, да ијм опет може оно време доћи, када би по свом старом обичају свој народ гулили и себе држали за цареву браћу. Оваковим људма не може се никакво поверење предполагати, нити отечество велико добро од њи изгледати. – А зашто у данашње време не излазе ни једне србске новине – јер кукавниј 'Позорник' не може, а и неће нигда сматрати се за народниј орган? Згодно су сад ове абсолутисте уредиле, да Срби немају ни једног свог органа, у ком би своје невоље и јаде пред светом изражавали. Тако је сад до основа србство морално и физично погажено! Надамо се, да ће, и те проклете вериге једном свалити се са жалостног србства. Ово вам само нешто за сад пишем, јер нити могу, нити смем више, будући се боим, да ћете и ово писмо добити.

Загребачке н. новине пишу, да царско-руске војске одлазе из Маџарске, а само трећиј војениј корпус под ђен. Ридигером остаће код Кошице и Прешова. – Гергеј се већ налази у Градцу, и сасвим је слободан.

[JASON]

Маџарска.
О славној оној битки код Темишвара нисмо јошт имали обстојателно известије. 'Soldatenfreund' сада тек о њој пише на следујућиј начин:
28-га Јулија дигне се првиј војениј корпус од Ст. Петера к Араду, резервниј корпус од Варијаша к М. Бечкереку, куда је и кавалеријска дивизија Валмодене и трећиј војениј корпус из Чанада управљен био. Главниј стан дигне се рано у 6 сатиј из Ловрина, стигне на скоро руску дивизију, и приспе много раније него ова у село Билет, те је тако и авангарду сачињавао. Овде буде јављено, да је М. Бечкерек инсургентима поседнут; глвниј стан оде дакле на тако названи хунскиј брежуљак, пред село лежећиј, с кога се на далеко видити могло, да положење непријатеља рекогносцира и промарширање руски дивизија изчекива. Непријатељ, кои је место тек слабо посео, повуче се при приближавању наши трупа одма натраг, но борио се јошт на десној страни села овог дугачког, а међутим је гл. стан на левој страни ушао, и не мотрећи на ову непријатељску ватру, која одма затим од наши топова занеми. Будући да јошт никакви квартира није нађено било, а јављено је, да је непријатељ од прилике три четврти сата од села позицију заузео, оде ф. ц. м. барон Хајнау на један, од прилике 3000 корачаја пред селом повлачећи се брежуљак, од куда се врло добро непријатељска позиција на путу према Темишвару, а са знатном силом поседнута, прегледати могла. За овим је брежуљком добро положење за обрану, и зато су нуждна расположења учињена, да се на њему очекива да стигне резервниј корпус, кои овога дана великиј марш имао је прећи, и зато пре 5-6 сати по подне преко Ходоња стићи није могао. Но непријатељ поздрави нашу авангарду са жестоком ватром из топова, која је с наше стране тако исто жестоко одговарана с већим числпм топова подпоможена, врло жестоку и очајателну борбу произвела, која је преко 10 сатиј трајала, и која се зато и поред добре позиције непријатељске и и поред свега његовог усиљавања на последку бегању подобном повлачењем инсургента окончала. Непријатељ је имао ту корист, што је наше нападање у приправном положењу изчекивао, и што је у почетку боја јачиј био, Напротив ми, не намеравајући нападати, докле су наше трупе марширале, тек само смо два корпуса у бој увели, због чега, будући је расположења тек на бојном пољу наређивати требало, а ова расположења наређујући и наше трупе, које су као обично у реду марширале, на војене позиције постављајући, учинило се, да смо губили време и оклевали, на последку, будући је артилеријска резерва с почетка далеко била, не само да је непријатељу могуће било у својој позицији држати се, већ одма и терен задобити, јер је наше лево крило прекрилио и нашу ту намештену кавалерију све већма стесњавао, док већ једанпут око 5 сатиј по подне батерије артилеријске резерве на ово крило не приспеше и у једно резервниј војениј корпус од Ходоња појави се. Сад се већ окрене лист; непријатељ, од наши у маси извезени топова уплашен а с леђа и с плећа од резервног корпуса у опасности, стане се брзо повлачити, с почетка управо Ст. Томашу, а од наше резерве једнако стесњен, упути се к Лугошу. Он покуша пред вече јошт једанпут нашем левом крилу, шта више и с леђа нам грозити, но буде опет узбијен. Између 7 и 8 сатиј у вече уталожи се пуцњава овог жестоког дана; непријатељ је на ново потучен и град Темишвар од обсаде ослобођен. Одма после пуцњаве изгубе пратиоци фелдцајгмајстора из очију; зато су дуго јашили којекуда за његовим трагом, а наћи га не могаше, и кад је већ мрак пао, оду исти у М. Бечкерек у гл. стан, мислећи, да је фелдцајгмајстор коим од многи тамо водећи путова тамо отишао. Но и ту није био; ми смо чекали, и не без брижљивости, до поноћи, но забадава, и били смо обштег мненија, да ће код којег од корпусни команданта у бивуаку преноћити. Једанпут већ око 8 сатиј из јутра стигне глас, да је фелдцајгмајстор већ од 8 сатиј у Темишвару, куда је, под једном јаком коњаничком ешкортом, а само од ђенерала Сузана и неколико ордонанц-официра праћен, одјашио, да извести што пре и првиј храбру градску посаду, да је град од обсаде ослобођен. С неописаном радости био је примљен. Премда при свим досадашњим операцијама и бојевима одважност као главниј карактер главнокомандујућег светли, то би опет требало да бој 28-га и крај овога дана овај знак у највишем степену на себи носи. Ослобођење већ и онако стесњеног града Темишвара, и морално дејство, које је непрестано узбијање непријатеља у његовим редовима произвело, и које се већ по гомилама бегунаца њиови види, може у многом одношењу као одсудителна корист за даље операције сматрано бити, а особито солдатима лепа је то награда за претрпљене тегобе овога војеног похода.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Што се тиче обране Темишвара, ставићу неколико биљежака, и назначити, да нападачи нису онако нападање предузимали, као што обсада изискује, зато опет њиове добро положене и од прилике са 100 топова и хаубица, и 30 мерзера утврђене батерије скопчали су са парапелним комуникацијама, које су до најмање подробности и са јаким и дубоким шанцевима правилно саградили. Особито пак притом у очи пада расипно употребљење грдног числа песчани џакова и страхота велики кошева за шанцеве. Сви учињени послови показују, да су инсургенти при овом нападању, које је главно с преда на варадинску капију управљено било, врло много енергије развили, и да су велке силе за посао напрезати морали. Но чини се да је ту иста намера царствовала, као и при нашем нападању прошасте зиме на Коморан, почем су с почетка с намером да ће град с бомбардирањем на предају приморати, само неколико батерија саградили, и тек после, кад су видили, да самим бомбардирањем своју цељ достићи неће, и кад је жестока и добро гађајућа ватра из града много квара инсургентима наносила, мислили су на заклон и обсади сходно дело. Да су инсургенти у почетку цернирања праве се обсаде латили, онда би по свој прилици град освоили били за 3 месеца, почем су ијм прилична једна шумица и остале потребе при руци биле, а притом је град сваку оскудицу трпио. Штајн, Сабо и Дембински веле да су пословима нападања управљали, и ако последње точно примотримо, треба да знамо, да су Хаузара вештине утврђивања прилежно листове превртали. Ђенерал инсургентскиј Вичеј био је командант цернирајућег корпуса. Обрана је била славна, а посада има најправедније искати, да се за храбро држање поред многи неповољни обстојателства богато награди. Посада је већ с почетка била слаба, и – много се више због колере и тифуса него од непријатељски танета – до 1200 људиј умалила, и морала се већ коњским месом ранити. У брашну и вину није било оскудице, но највише у другој рани, од које се понешто и то у врло малом количеству а за одвећ велику цену добити могло. Један петао доскора коштао је 5-6 ф. ср. Са свију страна похваљивана је била делателност овде постављени инжинирски официра. Подполковника Симоновића обште сви жале; он буде, кад је ноћу 19-га Јулија на ватру, која се преко пута његовог обиталишта појавила, из казамата под варадинску капију изишао, да тамо наредбу учини, на врати од једног комада граната у врат погођен, а после неколико минута издане.