Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Маџарска.
Тако речена Кошутовоа камарила – састојећа се од његове жене, мајке и реформирате Кошут-Зучинице, његове сестре – била саставна, ако и тајна част слободнога маџарскога правителства, и овај женски клуб имао је, како кажу, не мало участија у догађају 2. Априла, кад је династија хабсбуршка низвржена била. Његова жена имала га је у власти сасвим, дала се у Дебрецину називати 'регенткињом', и сањала је често да ће јошт круну на глави носити, делила је милост, и свакиј, кои је службу тражио, требало је да придобије њену благонаклоност, јер иначе није могао успети. Тако приповедају, да она кад је неко у Дебрецину Кошута с 'превосходителство' ословио, приметила: 'Та је титула за мога Лајоша сада сувишна, али му може јошт и мала бити.' Зна се такође, да ова сујетна жена није била малиј узрок заваде између њеног мужа и Гергеја, кои јој није ласкао – и да је она á la Maitenon често сама присуствоала у министерским саветовањима – иза перда.

[JASON]

Србске Новине, бр. 102. од 24. Септембра 1849.

Војводство Србско.
Патњи народа србскога и злоупотребљењима поједини властника у Бачкој скоро ће бити крај. Г. Исидор Николић постао је врховниј царскиј повереник у Бачкој, и као таковиј до кои дан ће стићи међу браћу своју Бачване, кои ће заиста у њему наћи мелема за своје јаде.- Г. Павле Трифунац наименован је за управитеља камерални добара у војводству. – За пострадавшу сиротињу нашу у Бачкој министерство је оправило 1.000.000 фр. ср. – Оно, што смо пре јавили о круновини и територјуму војводства, било је ухитрено. Како смо сада из поузданог извора извештени, ствар ова јошт није решена, и истом се сада ради о томе шта ће да буде војводство. Већина у Бечу налазећи се Србаља жели, да се војводство с тројном краљевином саједини.
Ништа се јошт незна, хоће ли граница остати за себе круновина, како је у уставу означена, или ће бити саставна част како војводства тако и тројне краљевине.
У Бечу је 17-га пукао глас, да је Гергеја у Клагенфутру убио гроф Едмунд Зичи. 'Преса' на то примечава: 'Страшна Немезис за нечувено дело, којом је Гергеј своју савест окаљао, кад је брата Зичијева, без суда и пресуде, на суровиј начин погубити дао! Жалостниј конац живота, пунога попуштенија божја! Треба сада јошт дознати, да ли је смрт Гергејова следство удвоја или дело страшне освете.'
Из Беча нам под 19. т. м. пишу, да је ђен. Книћанин отишао са баном Јелачићем у Моравију у лов. 20-га имао се вратити у Беч, а 21-га Дунавом кући се кренути.

[JASON]

Србске Новине, бр. 103. од 27. Септембра 1849.

Војводство Србско.
Из Земуна извешћавају нас, да је министерство бечко г. Јакова Живановића одпустило између повереника србски. Незнамо је ли то учињено, што је правителство војводства одказало њему своје поверење (како се већ једанпут поговарало било), или што он није аустријскиј поданик?
Званично се јошт незна, која су условија предаје Коморана. Новине из приватни извора пишу, да је свој посади, па и официрима, дата амнестија, официри да добивају једномесечну, а прости војници полумесечну плату, компромитираним пак лицима да је допуштено из Маџарске куда хоће отићи; осим тога јошт да се за 600.000 Кошутови банкнота издати имало толико аустријски. Кад се размотри коликиј би се трошак, и колика штета бомбардирањем учинила, то је заиста вредно било, да правителство аустријско на овака условија сизволи. – 19-га т. м. почела је царска војска улазити у Коморан. – Један дописник 'Лојда' из Пеште јавља, да су поглавице маџарски бунтовника Аулић и Киш у Араду стрељани.
'Wiener Zeitung' саобштава следујућиј допис из Цариграда под 7. т. м.: 'После победоносне битке код Темишвара и Гергејове капитулације последовавшиј прелазак најглавнији маџарско-пољски ребелијантски поглавица и многи инсургентски чета на земљу турску дао је већ од више недеља повода озбиљним преговорима између порте и царске интернунцијатуре. На основу трактата, коима се порти с једне стране закраћује примати бунтовне поданике аустријског двора, с друге пак стране овоме последњему даје право собствене јурисдикције над своим поданицима у Турској, упућен је био гроф Штирмер од царскога правителства, категорично захтевати, да се издаду поменути ребели. Он није никакво средство пропустио, да то најозбиљније тражи. Писмена изјављења и устмени преговори са турским министрима следовали су редом, и најпосле 23. Августа буде интернунцијус на захтевање своје у приватној аудијенцији код султана примљен, где му је лично изложио како ствар стои у целој истини њеној. Сутрадан царско-рускиј посланик г. Титов добио је од своје стране наставленије из Варшаве, да најрешителније захтева, да се издаду они пољски ребели, кои су поданици руски, и да би се његовим корацима већа важност дала, дође 23. пр. м. у Цариград, баш кад је гр. Штирмер код султана био, царско-рускиј ђенерал-мајор кнез Радивил, са кабинетским писмом цара Николе, односећим се на истиј овај предмет. Он га преда султану 15. и. м. у свечаној аудијенцији, коју је и г. Титов употребио, да султана сваким можним начином склони, да се ова ствар што скорије сврши. Од то доба радила су оба посланика заједно, али све бијаше узалуд, јер турски министри смислу трактата све противним разлозима изговарали су се а имено позивали су се на неко тобож неповредно право прибежишта. У следству тога најпосле гр. Штирмер и г. Титов морали су ијм ставити известниј рок, после којег би своја дипломатична сношенија с портом прекинули. На ово категорично изјављење није диван одговорио онако као што би требало, већ је казао да ће се сам обратити на оба надлежна двора. Тога ради обадва посланика прекинуше своја дипломатична сношенија до даљи заповести. Кнез Радивил ноћу између 4-га и 5-га т. м. на одеском пароброду вратио се у Русију и не опростивши се са султаном и његовим министрима.'
Бечке новине по писмима из Букурешта јављају, да је Кошута његов друг Семере, министер унутрашњи дела под револуционарним правителством, покрао, однесавши му све што је готови новаца имао, тако да му је само нешто мало остали, што је код себе у џепу носио. Семере је побегао на једном чуну низ Дунав, кога су Турци возили.

[JASON]

Србске Новине, бр. 104. од 28. Септембра 1849.

Од како се маџарска револуција стишала, нестало је маџарског преимућства у оним странама, у коима други народи већину сачињавају. Маџари од времена татарског опустошења у моралном смислу нису већиј губитак имали, него сада, после побеђени њиови толики усиљавања. Језгро маџарског народа участвовало је у тој великој револуцији, која је оборила оно здање, које је кроз столетија у највећим бурама обстајало. Простиј народ маџарскиј као год и средња класа била је за Кошутовим идеама фанатизирана; богатири и аристократе већом части били су с највећим пожертвовањем за исту ствар заузети. Узмимо само за пример два Баћањија. Лудвик Баћањи и данас седи у тавници; Казимир пак Баћањи волио је своје превелико благо оставити, и готов бити по туђем свету скитати се, него од свои маџарски утопија одустати. Маџарска горда аристократија већом части готова је била све своје имање жертвовати, само да се од аустријске хабсбуржке династије одцепи. Књижевници њиови носили су буктињу револуције, и подпаљивали су све класе народа за независност Маџара од Аустрије. Сва средства, која су само штогод приносила за њиову идеу, нису била пренебрегнута. Но баш у колико је веће било њиово усиљавање и напрезање, у толико је веће било њиово паденије, јер ијм се готово све досадашњег њиовог преимућства жице покидаше. Простиј је народ њиов после толики напрезања изнемогао, и сада ма на какав начин мира само тражи; средња класа, силно оштећена, изгубила је своје надежде, и понижена равнодушна је према сваком стању, у ком своје ране залечити може. Аристократија најбогатија распудила се; књижевници разсули се такође по свету, јер су били више мање сви у револуцији компромитирани. У оваковом стању остављен је маџарскиј народ, или боље рећи остављена је она маџарска партаја, која је тежила на једнодржавност маџарску, и на амалгамизирање маџарско остали под круном маџарском народа.
Сада дакле преимућство маџарско нема више оног фактора, кои га ја на туђ рачун досада издржавао, нити има надежде, да се може опет исто преимућство обновити, ако тек аустријска влада другчије не мисли, што неби смо лако веровати могли, или ако остали народи својом небрежљивости недаду Маџарима оно, што немају, и што ијм је нужно да задобију пређашње преимућство. Маџарима душевне и телесне частице тако су расејане, да иј сами своим силама сакупити и на своје старо место наместити нису у стању. Маџари су овом револуцијом у свакој струци натраг бачени. Плодови многогодишњи њиови трудова и напрезања већом части уништени су. Помислимо само, да у театру маџарском, ког су они искључително за себе у Пешти зидали, сада немачки играју. Ово је заиста велико понижење гордости и преимућства њиовог. Помислимо само, да у оним жупанијама, у коима су се они по конгрегацијама језиком своим препирали, сада и једну реч маџарску редкост је чути. Где је маџарскиј лудовицеум? Где је академија маџарска са своим оним мужевима, кои су књижевност њиову представљали, и кои су установљавали и распрострањавали маџарско преимућство у политичном и друштвеном животу? Све је то као неким ветром са земље однешено.
Маџари су овом револуцијом много изгубили, и да много којешта немају, што су кадгод имали, то је известно. Но оно, што су изгубили, није могло изчезнути, но морао је когод другиј задобити, или ће тек задобити. Частице старог њиовог преимућства треба да се даду онима, коима су укидане биле; треба народима да се да оно, што су ијм Маџари негда укидали, и што је сад Маџарима укинуто.
Зато у овом угодном за остале народе магновењу, у којем се нова Аустрија рађа, треба на опрезу бити, да се међу браћом имање неби криво поделило; треба представници народа да код владе о том настојавају, да се задана реч једанпут претвори и Аустрија равноправна васкрсне; треба да владу информирају, да се тек једнакости поверење у народу задобити може; - треба на последку владу у овом послу нужним саветима и предложењима подупирати, и ствар ускоравати, док се због недостатака позитивни инштитуција нису у народе стари монполи народни и злоупотребљења увукла, која би народима неправду а влади све веће незгоде проузроковала.
Ако је Аустрија икада била, то је заиста сада tabula rasa, на којој се све, што је добро, написати може.

[JASON]

Београд 1849. Поглед на Врачар.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

'Ost-Deutsche Post' умствује о аустријским Србима овако:
'Срби имају у будућности само ову алтернативу: сајединити се или с Маџарском или Хрватском, или самосталнима бити. Ови редци протекли су из пера једног Маџара, кои није ни мало пријатељ старог стања, јер га за неможно држи, па ако би и можно било, не жели га. Величина и благостање Маџарске не проистиче из материјалног разширења државе, него из унутрашњега уређења и душевног развитка. Из тога следује само по себи, да ми нисмо за саједињење Срба с Маџарском. Та толико је с обе стране текло крви, толико је с обе стране причињено опустошења и свирепости, да је тешко веровати, да би у будуће Срби и Маџари заједно у миру подносили обште заступничество земаља. Саједињење таково не би било за Маџарску ни од какве користи, а за Србе било би очевидне штете. Срби су војевали за своју независност од Маџарске, пак би повторено саједињење с Маџарском сматрали за несрећу; овим саједињењем задала би се вечита, јавна рана маџарској круновини, и Маџарска неби заиста ништа добила, кад би јој се придружила једна народност против њене воље, која би, наравно, свагда дејствовала само као пречица. Ми дакле нисмо зато, да се Срби опет саједине с Маџарском.
Саједињење Срба с Хрватима нема до душе међусобне антипатије народне, али ту се показују опет друге тегобе. Прва је, што Хрватска има сада строго изражене природне границе, а ова граница јесте Драва. Војводство пак лежи скоро искључително на левој обали Драве, дакле преко назначени природом граница. Војводство, саједињено с Хрватском, проузроковало би вечите распре између Хрватске и Маџарске, а у интересу је поједини круновина, као и у интересу целокупне монархије, да се подобне распре навек уклоне. Амо још спада и то, да Срби сами, као што се чини, не желе ово саједињење; а и није сасвим цели сходно, почем се србске жеље испуњавају, да се на онај начин испуне, кои ијм није угодан; а средства је довољно, да се сасвим мире и задовоље.
По нашем је мненију најпробитачније, да се војводство самостално устрои. Простор његов нека се у толико определи, у колико је србско житељство где претежније. Затим нека се наименује војвода и патријарх; а у једно нека се дозволи посебниј сабор. И будући је простор земље мањиј, и будући ће се простор исте земље тек Аустријом на некиј начин створити, то ће се при сачињењу његовог земљаљског устава у толико лакше моћи заштитити равноправност народности и права житеља кои нису Срби.
Разумева се, да ће војводство бити мала круновина, и да ће у војводству бити Немаца у довољном (?) броју; но и Саси нису у већем броју у Ердељу од Срба у Маџарској, па имају множину Влаха међу собом, зато опет и они траже, и то, по нашем мненију, праведно, посебно устројење. Нема дакле узрока, зашто се неби Србима дозволило, што ће се Сасима тешко укратити. Ми смо дакле за то, да се војводство устрои самосталнм круновином под своим војводом, патријархом и с посебним сабором.'

[JASON]

Маџарска.
Из свију скоро предела долазе тужбе, да се многи разбојници и пустоловци појављују, кои мирне људе, а нарочито путнике нападају. Мало има кои предел, по којем би се безопасно могло путовати. Ове разбојничке чете сачињавају распуштени хонвидци.
Маџарима се ни мало не допада идеа уставне и јединствене Аустрије. Они јошт непрестано причају о краљу маџарском, о његовом великом уму и милости. Веома жељно очекују резултат бечки конференција, па се уобште надају амнестији.
Коморан је под следујућим условијама капитулирао.
1.) Гарнизону се допушта слободан излазак без оружја; официрима остају сабље њиове. Оним официрима, кои су царској армади служили, даће се пасоши у страну земљу, изузимајући оне, кои се својевољно представе. Хонвидски официри, кои пре нису у служби били, могу се у свом отечеству задржавати без призренија на њиово пређашње стање. Солдати царски регимента биће амнестирани, и они, каогод и сви, биће слободни одпуштени, и против њи неће се никаково судејско изследовање предузети.
2.) Пасоши у страну земљу даће се свима онима, кои иј буду за 30 дана искали.
3.) Официрима даће се месечна плата, а простацима на 10 дана, и то у аустријским народним банкнотама, по аустријском војеном обичају.
4.) За изравнање разни обвезателства исплатиће се гарнизону 500.000 фр. ср. у аустр. банкнотама.
5.) За рањене богаље, кои се у Коморану налазе, брига ће се водити у шпитаљима рањени војника.
6.) Движимо и недвижимо имање уобште свакиј ће задржати.
7.) Место, време и начин, где и како ће се оружје положити, после ће се определити.
8.) С обе стране непријатељства одма престају.
9.) Град ће се по војеном обичају после обостраног потврђења предати.

Буковина.
(У. Н.) Кроз Черновиц 13-га т. м. прошао је Фуад-ефенди, кои у Ст. Петрбург путује послом маџарско-пољски бегунаца, кои се у Турској налазе. У његовој свити налазе се инџинирски полковник Чепек-беј, мајор турске телесне гарде Латиф-ага, и секретар посланичкиј Рамфи-ефенди. Кад су они у кола седали, један рускиј уланскиј ритмајстер рече ијм сасвим одкровено: 'Бадава путујете, хоће ли наш цар да има заробљенике, то му иј издати морате; нећете ли, то ћемо иј сами узети.' – Чује се, да ће Буковина постати одељеном круновином од Галиције, и имати собствено политично и административно правленије.

[JASON]

Србске Новине, бр. 105. од 30. Септембра 1849.

Велику позорност обраћа на себе питање: хоће ли бити већ једанпут србског војводства у Аустрији? и какво ће то војводство бити?
Једни мисле да ће се војводство у следству октроираног устава или Хрватској или Маџарској придружити морати; други пак држе, да ће се војводство као круновина установити. Наравна ствар, да би најбоље било, да се војводство као круновина другим земљама успореди, јер на овај начин би тек могао народ србскиј у Аустрији своју народну автономију најбоље одржати и развити. Ово признаје и сама, немачким духом напуњена 'Ost-Deutsche Post', и вели, да би и за Србље најпробитачније било и од стране владе најправедније, да, кад је већ једанпут равноправност народности изречена, и војводство од Хрвата и Маџара независно постане.
Кад би се војводство као круновина установило, онда би се изискивало, да и Срби своје положење и интерес свој добро познаду, и да се недаду навући својом претераности на танак лед, јер би то народни противници једва дочекали. Кад би се, велимо, војводство у начелу као круновина изјавило, морали би Срби своје територијалне тежње онде ограничити, где већ њиова народност изчезава, јер на пр. кад би се Срби и на ону част Баната пружати хотели, где је туђинскиј елемент у знатној већини, то би они сами ишли против равноправности и од досадашњи угњетеника хотели би постати туђи угњетатељи, што другоме неби било право; и овакова тежња у толико би била безуспешнија, што влада никако неби к томе уво своје приклонила, но кад би круновине нове правила, а она би иј правила по основу изречене равноправности народне. Даље, кад би се већ дошло до опредељивања граница разни круновина, свакиј народ, кои се гдегод у већини налази, живо би бранио право мајоритета свог, и изродиле би се такове међу народне распре, које неби на последку ни једном народу на ползу служиле. Умереност је у овој међу народној ствари преко свега нужна.
Но ово што смо сада казали, тек онда би места имало, кад би већ та система круновина на темељу народне равноправности у начелу владом аустријском изречена била. Данас се о томе говорити не може, јербо аустријска влада то круновско начело јошт није никаковим новим актом изразила, но постои само досадашњиј октроираниј устав, кои народима њиов политичан правац на знање даје.
Докле јошт постои октроираниј устав, дотле се мора народ њега, као позитивног фундамента, држати, а не бацати се сујетно у оно, што јошт не сушествује, што је само надежда. Срби треба да су приправни и за тај случај, ако се истиј устав и не промени, јер неприправност највише ијм шкодити може.
По постојећем уставу октроираном Србима пред очима стоје алтернативе: или се са Хрватима, или пак са Маџарима сајединити. Ма која од ови алтернатива мора се примити, и народ мора имати опредељено мненије или за једну или за другу, у случају, да се октроиран устав у дејство приводити започне.
Многима стане памет, кад помисле: шта, дакле ми нећемо бити сами свои? Та ми нећемо да будемо ни маџарски ни хрватски Срби! На ово могао би иј човек запитати: а чији ћете дакле бити, кад нећете да будете оно, што вам је опредељено судбом, коју нисте у стању преиначити?
Има људиј, кои нипошто неће ни једну ни другу од ови алтернатива, а морали би по изреченом у уставу начелу или једне или друге се држати. Ови људи неће да рачун начине са околностима, но све се противе и свачему, а у стању нису што боље навести, што би се удејствовало.
Што се нашег мненија тиче, ми судимо, да између два зла свагда мање треба бирати; ми судимо, да у случају удејствовања садашњег октроираног устава, к Хрватима пре него другом иком приближити се треба, и с њима судбу политичну делити, док се међутим неби по времену што боље изродило.
Ово само зато наговешћавамо, да неби Срби у Аустрији неприправни били за случај, ако би октроираниј устав непромењен остао.

[JASON]

Војводство Србско.
Оно наше известије из Земуна, да је министерство бечко г. Јакова Живановића одпустило између повереника србски, има се, по новијим известијама из Беча, у толико поправити, да је њему истина министерство бечко, кад му се доказало да г. Јаков Живановић није аустријскиј поданик, одказало било повереништво, али како се он после легитимирао, то је остао опет повереник србски при министерству. - За председатеља правителства постављен је г. Срећко Поповић. - По најновијим приватним известијама из Беча, ствари народа србскога тамо при кабинету врло добро стоје, и до кои дан ће изићи устројеније војводства.
'Сл. Југ' овако извешћава како стоје ствари србске у Бечу: 'Да ће се војводство устроити, о том не има сумње, но шта онда? то је за Србље животно питање. Једни желе да се самостално конштитуира, а међу овима има један великиј господин. Други су ради, да се војводство с бановином саједини. Бан и војвода нека буду у једној особи, наизменице једанпут источне једанпут западне цркве; исто тако нека буду сва званија једнако подељена, а свака црква своје црквене ствари да независно у особитим црквеним саборима решава.'
Приватна известија из Пеште јављају, да је бившиј маџарскиј презид-министер, гроф Баћањи Лајош, погубљен.