Српске буне

[JASON]

Маџарска.
'Лојд' саобштава једно писмо, које је Кошут 9-га т. м. писао Перцелу, кад се овај у војводству налазио. За пример онима, кои веле да су се Срби могли с Маџарима изравнити, наводимо из тога писма следујуће:
'Ви захтевате да чујете моје мненије и начела о политици, које се према Србима држати ваља; то вама по жељи саобштавам. Извршење грађански права и власти не може се делити по језику и пореклу, него по обштем праву и известном територијалном омеђашењу. Ако бечкиј кабинет под речи 'равноправност народности' што друго разуме, него да свакиј, без разлике језика и вере, у грађанским правама, слободама и обштедржавним благодејанијама једнако участвовати може, то би онда ова реч била безполезнија, сујетниј глас, којега садржај никада се у практичном животу произвести не може. Кад би се Србима у Маџарској војвода дао, кои би имао представљати њиовог највишег старешину, то би тако смешна ствар била, као кад би по истом начелу житељи какове куће у Пешти, у којој Маџари, Немци, Словаци, Власи, Срби и т. д. обитавају, исто тако различитим властима покорени бити морали. Особено правленије којој народности само се онда може дати, кад би та народност известниј један омеђаниј територијум имала; али ја не познајем србскога територијума у области државе маџарске, и мислим, да народ не може никад на то саизволити, да даде да се земља по народностима или иначе ма на каковиј начин раскомада. То би толико значило, као подписати смртну пресуду маџарском државном животу. Србско војводство, србскиј народниј конгрес и којекакви подобни сни не могу се удејствовати! Хрватска може имати бана, провинцијални сабор, зашто има хрватског територијума, али не тако тамо, зашто нема Србије у Маџарској, него само измешани житеља србског језика, кои сва земаљска права уживати могу, али не могу захтевати, да се за љубав њине народности држава раскомада, и за њи особита провинција устрои, која би на последку, највише, у таковом одношењу к маџарском правителству стајала, као Србија према Цариграду. Војвода у пређашња времена није ништа друго био, него предводитељ усељавајућег се јошт не насељеног наоружаног пука, но почем више нема особите војске србске, нити је бити може, то је наравно и значење војводе престало. Што се пак тиче суперматије језика, то ваљда неће Србима никада на ум пасти, да њиов језик за дипломатичниј подигну. Узмимо за пример Молдавију, тамо у соразмерности к осталоме житељству обитавају више Маџара, него што у Маџарској у соразмерности к другим племенима обитавају Срби, па коме ће на ум пасти, да за Чанго-Маџаре у Молдавији војводство устрои, или да маџарскиј језик тамо за дипломатичниј подигне?
Што се војене границе тиче, моје је начело ово, да наследствена војена служба, следователно садашњиј војениј граничарскиј устав мора престати, а одавде житељи како у правама тако и у теретима са осталим земаљским житељима да буду једнаки, да ијм се даде јавно грађанско правленије и слободна система обштина, да они са своим имањем слободно располагати, и трговину и занате по вољи својој, и како изаберу, радити могу и т. д. За безбедност лица и собствености требало би иј амнестирати за њиова политична преступљења, ако само револтирати престану.'
Најпосле Кошут у овоме писму о помоћи, коју је Србија оностаноме народу србском давала, овако се изразио: 'Што се оружани навала из Србије тиче, то ја на кратко велим, да овде преговорима нема места, ми морамо сили силу противставити, и ако србско правителство уздопушта, да његови поданици на нас ратом наваљују, то ће нас пре или после за то натерати, да му за ово повређење народнога права рат објавимо. Ми ћемо радо са Србијом у миру и пријатељству живити, али то нећемо трпити, да једна суседна провинција оружаном силом код нас подпомаже унутрашњу револуцију; зато ако ће правителство србско код маџарског народа добро суседство да тражи, нека се само влада као добар сусед, нека поштује права народа, и нека не мисли, да ће маџарскиј народ, кои се зна са Аустријом и целом руском спомоћном силом за своју праведну ствар борити, његов корак неосвећен оставити и себи страшљиво дати допасти. Ми нећемо Србији да претимо, но, шта више, радо јој пружамо пријатељску руку, но ако нам с оружјем одговори, и наш одговор неће другче гласити.'
Ово је Кошут писао у време највеће своје славе – онај дан, кад је Будим задобио. Нетреба нам се дакле овој надутости и смелости чудити. Данас је јамачно већ оладнио!

[JASON]

Турска.
'Jurnal des Debats' о ствари маџарско-пољски бегунаца у Турској пише из Цариграда под 4. т. м. следујуће:
'4-га Септембра поднесе министер инострани дела, Али-паша, посланику француском и англијском ноту, у којој је следујућа питања ставио:
1.) Дају ли уговори кучук-каинарџијскиј и пожаревачкиј обоим силама (Русији и Аустрији) право, захтевати, да ијм се издаду маџарски бегунци?
2.) Ако неузхте порта ове бегунце издати, хоће ли у томе бити повреда уговора?
3.) Могу ли обадве силе у следству овога одрицања порти рат објавити?
4.) Ако ове силе рат објаве, хоће ли Англија и Француска Турску оружјем у руци подпомагати?
5.) Јесу ли ови бегунци, које Русија рекламира, поданици ове силе?
6.) Ако би одрицање порте само каково нарушење одношења између дивана и посланика обои рекламирајући сила за собом повукло, и каково дуже или краће ладно и запето расположење обои сила у одношењу к Турској, хоће ли Француска и Англија интервенирати, да се одношења опет приведу на стару точку?
Како су примили ово саобштеније посланици Англије и Француске, одма дођу на једну конференцију, и закључе, тако једном колективном нотом одговорити. Ова буде јошт истиј дан преко први драгомана обои посланика, Кора и Писана, министру инострани дела предана. Одговор у тој колективној ноти даје се на следујуће изложити:
Прво питање: Споменути уговори недају Русији и Аустрији права, захтевати да ијм се бегунци издаду.
Друго питање: Одрицање порте неће бити никаква повреда уговора.
Треће питање: Не може се допустити, да би ово одрицање изјављење рата за собом повукло; ако ли се рат објави, то се неће моћи оправдати.
Четврто питање: Оба посланика могу за оружану помоћ Француске и Англије само у том случају јемствовати, ако особита о томе гласећа настављења добију.
Пето питање: Можно је, да су гдекои бегунци, које Русија рекламира, поданици ове силе били или јошт јесу; али уобште непрекословно је, да бегунци, које траже да се издаду, нису руски поданици.
Шесто питање: Француска и Англија ће интервенирати, да се добро споразумљење и пријатељска одношења између обои они сила и порте опет поврате.
Јошт истога 4-га Септембра, на ново су се министри турски саветовали. Једногласно је решено, при учињеним закључењима остати, и султан је пристао на ово закључење.
У следству овога, извештава 'Jurnal des Debats', порта шиље на Дунав сву своју војску, којом јошт располагати има. Чувати интересе руски поданика примило се пруско посланство.

[JASON]

Србске Новине, бр. 106. од 1. Oктобра 1849.

У прошастом листу рекли смо, да Срби у Аустрији треба да имају једно стално мненије, за случај ако би се имао октроираниј устав онако, као што је засад написан, удејствовати. Наравно је, да Срби у праведној надежди живе, да ће ијм земља круновином постати, али то је, велимо опет, само надежда, коју и најмања околност противна осујетити може. Што људи чрезвичајно желе, то им се чини много пути да се скоро и удејствовати мора, па кад се у надежди преваре, онда тек у забуну дођу и незнају одма шта ијм чинити ваља. Конштитуције не мењају се тако лако, као што многи мисле. У овој струци свет има већ довољно праксиса. Где се конштитуције често једна за другом мењају, тамо државна влада губи своју моралну снагу, и због тога државне владе воле одржавати и постојеће лоше, него да се налако у нове и нове организације упуштају. Хоће ли се Аустрија у такову есенцијалну промену одма са највећом решителности упуштати, то народи не могу знати, и зато треба да знају како се сада по постојећем стању владати имају, да иј не би дело извршивања окроираног устава неприправне нашло. Лако је говорити: ово ће бити, оно ће бити, јер то само у ветар иде, а речи новца не стају; но те ствари никакове ползе не приносе.
Рекли смо, да, по садашњем уставном положају у Аустрији, Срби се морају једне алтернативе, т. ј. или Маџара или Хрвата држати. Рекли смо и то, да би боље било, да се Срби без многи церемонија с Хрватима сложе, а не са Маџарима. Наћи ће се много људиј, кои ће се овом нашем мненију зачудити, а може бити и негодовати га; но ми држимо у овој точки наше мненије за таково стално, да се о њега сва противна мненија разбити морају.
Кад би се Срби с Хрватима у једно политично тело споили, престала би опасност маџаризирања, која је србској народности милом или силом натурана, па је ово један највећиј добитак. Но, ови последњи година монополизирање маџарско против себе реакцију је произвело, и у Србима тежњу пробудило, да своју народност сачувају. Темељ ове побуђене народности био је језик, јер о језику је и била највећа распра. Борбе међународне у прошлим Аустрије покретима највише се у борби различитости језика карактеризирају. Маџар своје старе маџаризирања тежње најлакше би могао у живот пренашати, кад је добио свој пододговоран министеријум, кои је темељ био маџарске централизације. Други народи у толико су се већма томе опирали, у колико је опасност та била већа. Сада је тај маџарскиј монопол сломљен, свакиј народ ступа у праведно притјажање свога језика, и то је првиј највећиј добитак, кои се у тим покретима задобити могао; да ли би сада паметно било, са Маџарима једно политично тело сачињавати, и већ сломијеном маџарском монополу тим нов пут отворити?
Што се тога тиче, да би тим србско-хрватским сајузом, као што србски и хрватски стари консервативци мисле, Бог зна колико и једни и други штетовали, и то баш не стои. Истина, кад би војводство као одлучена од Хрватске круновина постојало, да би најбоље било, јер би се дужим времена течајем између оба народа на узајмном неспоразумљењу и столетним предрасуђењима основане разлике срећније изравнати и изгладити могле; но кад неби за руком изишло, да се војводство за круновину прогласи, а оно и у србско-хрватском спојењу није немогућно те разлике изгладити, само што се изискује мало више споразумљења, и веће узајмно делање. И ове разлике нису тако велике, да се изравнати не могу. Ми, Срби и Хрвати, сами иј већма увеличавамо него што у ствари јесу. Језик је један, и ово би требало да служи за основ споразумљења. Кад би се Срби и Хрвати у једно политично тело споили, одма би две трећине од стари међусобни предрасуђења нестало. Због једне и обште цели народности били би обоје принуђени, та предрасуђења заборавити. Ко неби хотео, тога би обшта цељ приморала. Ово је наше мненије на кратко.
Ко је противног мненија, најбоље би било, кад би се путем журналистике, која је сваком отворена, изјаснио, да би једанпут већ и у овој точки до чистијег резултата дошли.
Полезно би било, а и дужност би била, када би се и загребачка журналистика ове ствари својски заузела и на саједињење мненија садејствовала. Но на жалост, њима до тога ни брига није. Они се сада у место тога, онако честито узајамно псују и грде: једни о организацији пошта инате се, други пак на октроираниј устав вичу узалуд, кад није време томе, да га могу и један педаљ с места потиснути.
Жали-бог, новине нам јошт у Аустрију не прелазе, да можемо са загребачким журналистима онако колегијално поразговарати, и да можемо лојалне тежње аустријског правителства у јавном мненију – где треба – распрострањивати.
Хрватски новинари у међусобној завади дотле су већ дотерали, да један другога називају 'чобанима', 'свињама' и 'магарцима'. 'Народне (Гајеве) новине' особито се одликују оваким естетичним епитетима. У последњем листу њиовом читамо следујуће против редактора 'Слав. Југа':
'Опет стара руга у Слав. Југу пружа спуже рогове; но наши веле: рог му за душу. Мора да је г. Богослав Шулек јако у души добио срдобољу, те се прчи као надувен мех. Та око му оку добро не мисли; па хоће јадно мртвопувало то коштрушаво Словачешће да постане код нас реформатором! Иш туђа!'
Ово је заиста образац естетичне критике! Право је рекао Pallirgenius:
------------------------------------------- : - cum
Scribant, ut magnam possint acquerere laudem.
Magnam ignominiam pro laude, et dedecus ingens accipiunt.
Жалимо само народ хрватскиј, што се овако саблазњава! Шта ли ће о њему судити страни људи, кад виде да су му представници интелигенције 'сплачина грдна'!?

[JASON]

Последњи дани Маџарске.

Под овим именом 'Daily News' саобштава једно писмо из Видина под 29. пр. м. од једног Англеза, кои је присуствовао последњим борбама инсурекције маџарске. Ево превода ове кореспонденције:
'Ја сам овамо дошао са последњим остацима маџарске армаде. Близу 5000 људиј, разумевајући и Пољаке и Италијане, у овом магновењу станују у околини Видина. Они су од Турака обезоружани. Они примају порције, али доста неуредно, поред све афектације гостољубивости, којом Турци параде праве, и која је по несрећи хрђаво упражњавана поквареном администрацијом. У Влашкој официри маџарски били су преварени од неког Мехмет-паше, кои под видом рачуна, кои би порти Аустрија имала давати, освоио је њиове коње и сав њиов пртљаг.
Кошут је дошао у Видин за десет дана пре него Бем и Гион; он је био праћен Дембинским и Месарошем. Ови славни бегунци били су у најжалостнијем стању, и не могу вам дати боље доказателство за њиов патриотизам и безинтересацију, него кад вам кажем, да имајући на свом расположењу за 12 месеци све изворе маџарске, Кошут је зато опет оставио ову земљу само са 500 дуката, од кои већу част морао је поделити, да би олакшао судбу сиромашним друговима свога заточења.
Ми свакиј дан изчекујемо ферман из Цариграда, кои ће о нашем положењу решеније донети. По писмима, која смо добили, имамо бити у Кандију однешени, но ја мислим, да је извршење овога плана скопчано с разним препонама.
Једва имам времена казати вам неколико речиј о катастрофи, у којој сам ја био очевидац сведок, и која је довршила борбу у Маџарској. Од времена мога долазка, које је датирало од три месеца, био сам зачуђен, видећи из речиј свију официра армаде маџарске, да су духом клонули. Сви су били уверени, да је борба против комбинације аустријско-руске постала борба без надежде. Гергеј, у место да је подигао дух свои људиј, принео је све, што је од њега зависило, к свеобштој деморализацији, и то је доста известно, да је већ одавна мислио на издајство. (?)
Да је по добивеном од правителства упутствију извршио своје сајужење са Дембинским, што је доста прилике имао произвести, онда заиста рат би се јошт дуго, са неизвестним изходом, продужавати могао. Но будући да је стајао између две алтернативе, т. ј. предати се или делити заповести, онда је предпоставио ролу издаице (?) и како је чуо првиј глас о незгоди Дембинског, одмах је похитао да капитулира.
Само неколико дана јошт да је чекао, могао би се био сајузити са споменутом армадом одма после битке темишварске, и сајузио би се са корпусом, кои је стајао код Кметлинга и Вршца, и могао је заузети заиста најстрашнију позицију. Он је имао 140 топова, 7000 људиј маџарске кавалерије, с којом се никакова друга сравнити неможе, и 20.000 пешака.
У битки код Темишвара, у којој сам и ја присуствовао, победа се очевидно клонила на страну Маџара. Од 11 сатиј у јутру до 4 после подне непријатељ је био гоњен из позиције у позицију. Он је морао већ све резерве, руске и аустријске, употребити и покушати једно нападање са својом целом кавалеријом, но ово нападање било је од хусара наши такође одбијено.
На последку, у критичном магнвењу, кад је већ цела линија, инфантерија, кавалерија, артилерија, к победи корачала, наши топови најпре с левог крила, после с центрума, а на последку с десног крила наједанпут престали су ватру давати. Приметило се, да је због неке жалостне погрешке, или из издајства наша муниција послата била путем у Арад.
Непријатељ се охрабрио, и повратио своје батерије у позиције; Маџарима није остало друго, него ретирада, и њу су у добром реду произвели. По несрећи имали смо за нашим леђима једну пространу шуму; цела војска се у њу увући могла пре захода сунца а да не би од непријатеља могла бити узнемирена. Но ноћу је мрак и забуна учинила, да вође нису могли над поредком бити, и трупе раштркале су се на све стране.
Да су сутрадан ђенерали аустријско-руски развили какову енергију, маџарска армада неби се могла сакупити. Но они су шест пуни дана у недејству провели, а Маџари су то време на своју ползу употребили, да се на ново код Лугоша концентрирају, као што сам већ рекао.
Овде је Бем дао ново покушење своје ревности и показао као обично своје присуство духа, премда је јако патио од једне ране, коју је на плећима добио; он је начинио план да пређе у Ердељ страном Деве.
Он је рачунао, да, кад да трупама, које се у Ердељу налазе, знатну помоћ, коју за собом води, имао би војску од 60.000 људиј, и преко 200 топова. Са оваковом силом био је известан, да ће пред собом Русе гонити.
Овај доста практичан план био је претресиван у једном војеном савету у Лугошу, где су присуствовали сви ђенерали и виши официри. Тај план је био са одушевљењем примљен, али већ је пример упражњавао свој хрђав уплив. Ми смо дошли у Фачет, где се пут дели, с једне стране к Араду, с друге стране к Ердељу; кад наједанпут приметили смо, да међу нама имамо издајника.
Ђенерал Вичеј, кои се обрекао Бему да ће најревностније садејствовати, изјавио је, да ће се он код Арада предати, да би участвовао у капитулацији, датој Гергеју од маршала Паскијевића. Дух овај као куга распространио се по осталој војсци, и само 4000 људиј могли су се одважити да прате Бема и Гиона у Ердељ.
Код Дева нашли смо на предње страже руске војске, коју је Лидерс командирао. Бем је започео битку са обичном храбрости. Кад сам ја овамо са Гионом дошао, руске предње страже нашли смо већ отиснуте.
Премда је Бем на броју мањиј био, опет је дао на знање, да ће сутрадан Лидерс напасти. Бадава су му представљали сви његови официри, да би таково предузеће било само један дешператниј акт, и да ијм ништа друго не остаје, осим капитулирати Русима. 'Немам ли ја – рече он – 60 топова, и хоћете да ме лишите те почасти, да чујем музику овакога оршестера?'
Није могао ништа издејствовати; њему није више за руком пошло, своју необуздану ревност у своју војску улити. Да је он стајао био јошт један дан у Деви, само један човек би од његове армаде с њиме остао био, и то би био ђенерал Гион.
Други официри већ су се поставили у споразумљење потајно с Русима, да добију примирје од 24 сата; и разумели смо, да су хотели добити најбоља условија издавши Бема и Гиона. Онда је већ било јасно, да су ови морали мислити само о својој безбедности, и праћени од 500 људиј, заузели су пут к Лемнету и обрнули су на леву страну, да би доспели до Русберга.
Одавде марширали смо ноћу до Морела, где смо наишли на ђенерала Кметија и 12 други официра маџарски, кои су од Влаха ухваћени били у магновењу, кад су већ намеравали кроз шуму побећи. Кад су ијм већ новце узели, нису знали шта да раде с њима, или да иј убију, или да иј као заробљенике чувају, надајући се, да ће зато награђени бити од правителства аустријског.
Они су били затворени и једној воденици, а кад смо ми дошли у Морел, Власи су нас држали за Аустријанце и поверили нам њиову тајну, но после бојећи се, да ће бити издани, запалили су воденицу, и као неким највећим чудом, храбром Кметију и његовим друговима за руком је изишло избећи, пре него што би од ови лупежа изпечени били. Од ови четворица њи са конопцем о врату довучени су били пред Бема, кои по својој обичној умерености, јербо је он био тако исто и човечан као и храбар, опростио ијм је живот, изискивајући само, да му они са свештеником своим за спроводитеља до границе служе.
Ја видим, да су аустријске новине, по њиовом обичају, сасвим преокренуле владање Маџара у Морелу, које се у њиовом положају, у којем су се налазили, после толике патње, заиста великодушним назвати може. Њиово владање било је сасвим противно владању Аустријанаца, и за доказателство навешћу вам само следујуће дело, које можете узети са пуном вером за истинито:
За време нашег кратког боравка у Русбергу, били смо примљени најгостољубивије од фамилије Мадерспаха. Домаћин и домаћица, премда су Немци, нису тајили своја чуства наклоњена независнoсти Маџарске. За неколико дана после нашег одласка, ђенерал Хајнау дошао је у Русберг, и разјарен што онде није нашао Бема и Гиона, окренуо се против они, кои си иј са добротом и учтивости предусрели. И заповедио је, да се домаћица шибати има, и ова несрећница ухваћена је од солдатиј, и одвучена босонога до Хацега. Њен муж од срамоте полудио је и убио се пиштољем у главу.
О овом прикључењу читао сам једно писмо, послано једном сроднику госпође Мадерспаховице, кои се сада у Видину налази.'

[JASON]

Војводство Србско.
Из Бачке нас извешћавају, да је царскиј повереник г. Исидор Николић у Сомбор приспео и као таковиј већ дејствовати почео. Један од први послова био му је, под затвор ставити Карла Латиновића, будући је овај подписао ону адресу жупаније бачке, којом се Кошуту благодарност изјављује за проглашење републике.

Маџарска.
О судбини грофа Баћања Лајоша 'Лојд' извешћава, да је он заиста на смрт осуђен, и већ су се 24. пр. м. у Пешти биле све приправе учиниле, да са јошт једним ребелом буде погубљен, али међутим он се једном иглом по грлу избоде, и тако га свега крв облије, хотећи тим да сам себи главе дође. На ово се после извршење смртне казне задржало, и он се онај дан налазио под изпитом, али је опет зато у вече погубљен. Онај другиј, с њиме заједно осуђен, некиј Фекете, такође је погубљен, а гроф Стефан Карољи осуђен је на дуже време у тавницу и на глобу од 150.000 фр. ср.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Аустрија. Румунска депутација поднела је министерству на докнадително предложење, где се позива на јошт пре поднешено прошеније и јошт наводи, да одношења житељства 'на земљи Саса' решително изилазе на ползу румунског елемента. Тамо има Румуна 297.783, а Саса напротив само 163.896. Јошт не сравњено угодније показује се одношење у призренију севернога окружја Сасима принадлежећег. Румуни изводе из тога следство, да њина народност као преважећа тамо и преважеће значење придобити и зато назвање земље Саса престати има.
Јошт се само појединиј глас по журналима даје чути о турској распри. У осталом из тона, коим бечка публицистика тај догађај пресуђује, може се већ узети, да у Бечу ни мислили нису да ће се тако далеко ствар дотерати. 'Ostdeutsche Post' суди, да је гроф Штример пренагљено своја настављења прекорачио, па решително доказује: да рат овај, рат из ништа рођен, кои би по соразмерности за почињену ствар Аустрије тесно стање финансија у нове непрорачуњене невоље увалио, таковиј рат био би од јавног мненија у свој Аустрији осуђен.

Русија. У једном писму из Калиша, у 'Уставним новинама' читамо известије, како су многи од поболевши се официри руске војске у Маџарској дејствовавше, тамо поиздолазили.13-та пешачка дивизија ђен. Панјутина по соразмерности највише је штете имала, почем је била у свима бојевима под Хајнауом од Переда до Темишвара. Најмање је страдао 1-виј пешачкиј корпус ђен. Сиверса, напротив 4-тиј пешачкиј корпус у Ердељу много је изгубио. Сав губитак пет руски корпуса по сказивању исти официра не износи више од 3000 мртви, кои су у боју пали. Напротив колера и тифус су трипут толико прождрли.

Немачка. 'Преса' саобштава наставленије, које је бивше маџарско правителство дало своме помоћнику при централној влади Немачке у Франкфурту. Из наставленија тога саобштавамо следујућу 4-ту точку, у призренију Славена веома карактеристичну: 'Непријатно би Маџарску дотакнуло, када би се монархија аустријска на таковиј начин преобразила, да се оне провинције монархије, које су до сада к немачком сајузу принадлежале, у државе славенске претворе. Преображење у овом смислу могло би веома ласно политичне симпатије споменути провинција на таковиј пут извести, кои је различан од пута народа немачкога а можда и непријатељскиј томе, и тим би могла превага једне већ сада грдне силе јошт већма се умножити, силе, које растећи уплив на западне државе Европе постојање Маџарске тако би у погибељ довело, да за случај, ако Немачка тако преображење монархије аустријске против свога собственог интереса удејствовати допусти,  Маџарска би приморана била, своје сајузнике тражити изван народа немачкога.'

[JASON]

Француска. 'Лојд' пише, да по неким известник круговима у Паризу мисле, да ће се садашње турско питање тако решити, да бегунци својевољно из Турске отиду, а Турска да плати једну част ратни трошкова.

Англија. Министеријални 'Глобе' и већа част лондонски листова изражава се против тражења Русије и Аустрије од порте у призренију политични бегунаца; међутим 'Глобе' мисли, да Русија неће смети јавном мненију Европе тако решително противустати, ствар до крајности терати и рат изазвати. Исто мненије са влада и на берзи лондонској.

Турска. Точка она уговора од Купук-Каимарџи од 10. Јулија 1771. године, по којој Русија тражи да јој се издаду политични бегунци, гласи овако: 'Ако би по закљученију овога мира и измени ратификација поданици обои царства, кои главно (капитално) преступљење учине или као бунтовници или издаице скриве, код које од обои сила склонити се или прибежиште потражити хотели, то се не смеду ни под каквим изговором примити или шта више заштитити, него се с места имају издати или барем из државе оне силе прогнати, којој су прибегли; да неби подобни злочинци никакву прилику дали оладнењу пријатељства или каковој безполезној завади између обадва царства. Изузимају се само они, кои у царству руском на христијанску или у царству отоманском на мухамеданску веру пређу. Исто тако морају се поданици обои царства, били Христијани или Мухамеданци, ако проста преступљења ма из каквог разлога учине, и из једног царства у друго пребегну, с места, чим се заишту, издати.'
'Кол. новине' достављају из Цариграда, да је војска румелијска, 40.000 момака силна, добила заповест, да се на марш спреми. Тврдиње на Босфору утврђују се, а флота је готова, да се одма у море пусти и да брани пролазак у Босфор. Разнео се и тај глас, да је англијска флота већ у Дарданелима.

Београдски дневник. Ђенерал Книћанин јуче на ноћ сретно је и у пожеланом здрављу у Београд приспео. Радост нашу, што га опет у средини својој видимо, нисмо у стању пером изразити. Ми отечеству нашем честитамо благополучениј повратак овог његовог одабраног сина и прослављеног јунака. Слава и њему и отечеству!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Београд 1849. Поглед на Дорћол.

[JASON]

Србске Новине, бр. 107. од 4. Oктобра 1849.

Војводство Србско.
'Позорник' у последњем листу своме саобштава једно знаменито писмо из Беча под 23. Септ. т. г., у којем се одговара на неке чланке у хрватским новинама, а управо пребацује се Хрватима, да су ради војводство у своју област узети, и ту се против тога тражења народ србскиј ограђује. Кажу да је то писмо писао сам св. патријарх. Оно је доста умерено, и посве у интересу народа србскога писано, и изјављује се у њему жеља, да се војводство не слије у троједну краљевину, него поред ове као две побратимске куће подигне, у савршеној равноправности, па тако 'у братском успоређењу славенство јужно на врх народне славе, среће и изображености доведе.' Ово је заиста најумеренија справедљивост, и њу само пожелити може не једино Србин, но и свакиј брат Славенин. У осталом у писму истоме налази се и такови ствариј, које данас – у новорођеној уставној Аустрији, у данашњем веку – нити имају нити могу имати места; али штоно наши веле, кога гуја уједе, тај се и гуштера бои, и зато је на свакиј начин добро против, сваке случајности оградити се. Ми ћемо се на овај предмет другиј пут вратити.
Правителству дошла су многа прошенија од пострадавшег народа србског у војводству, где овај тражи да му се бедно садашње стање његово олакша. На ово је правителство исто писало св. патријарху у Бечу, да код највишег места подејствује:
1.) да се народу најскорије помоћ у рани да;
2.) да се народу што пре новчна помоћ пошаље, да би могао себи набавити стоке и орудија за обделавање земље,
3.) да се народу ма од куда добави семена за усев;
4.) да се у оним местима, где ни цркве ни куће нема, и људи по земуницама живе, подигну ма каква зданија, где би се богослуженије држало и деца у школу ишла;
5.) да се свештеницима и учитељима, које народ сада никако издржавати није кадар, плата месечне определи и из које државне касе уредно издаје.
На ово представљање правителства како 'Позорник јавља, поднео је св. патријарх 15. пр. м. следујућиј допис в. ц. кр. министерству:
'Ја сам с прилозима прикључено известије примио, које жалостниј изглед даје о стању народау Банату и Бачкој. До окончања крваве драме под оружјем за свевисоку династију и целокупност монархије стајавши народ србскиј, нашао је у племенитом пожертвовању гроб свој. Он је морално и физички мртав. Почем неки од постављени правителствени органа, србскиј народ у предреченим провинцијама на свакиј могући начин раздражити, њега у очима високе владе у подозрење довести, њему измишљне буне наметнути ревностно труде се, и шта више, војене помоћи к угњетењу никада не постојавше побуне од војсковођа захтевају, и сваком изјављењу народног живота с војеносудејским поступком прете, стоје небројене породице овог несрећног народа под ведрим небом…' и т. д.

[JASON]

Србске Новине, бр. 108. од 5. Oктобра 1849.
(недоступан број)

Србске Новине, бр. 109. од 6. Oктобра 1849.

Вест о погубљењу Баћања Лајоша јошт се одзива у свима бечким листовима – она ће се одзивати по свој Европи и тек у далеком времену историја ће свој озбиљниј, безпристрастниј суд узрећи. Ми се од тога јошт задржати морамо, од части што време није довољно безстрасно за мирно суђење, од части пак што незнамо шта је у ствари, да би поуздано пресудити могли. Ми се само на то ограничавамо, да прегледамо шта у стању обсаде бечки листови о том говоре.
'Ostdeutsche Post' на првиј глас о овом догађају приметила је: 'Ми смо у мирном времену одрaстли; 35 година мира нису нас научиле, при многим смртним пресудама одма се на више него човеческу висину успети, с које се такова дела држе за нужна и историји земље прикладна.' Не претресајући ни мало даље ствар, описује само смрти позорје и говори о узроцима зашто је Баћањи осуђен. У овом последњем призренију излази на среду онај глас, да је Баћањи помешан у убиству Латура. 'О томе говори,' вели Ostd. Post, 'и то обстојателство, што се пресуда баш 6. р. Октобра извршила. Приповедају се у овом обзиру многа дела. Гроф Баћањи је несрећног 6. р. Окт. пр. г. у подне из Беча одпутовао, а оно грозно убиство војенога министра у вече се случило, али кочијаш, фијакер, или другиј таковиј некиј човек, кажу да је чуо, да је Баћањи, кад је у вече у Шопрон стигао, другом неком великашу такове речи изговорио, које су постале тешким обтужењем против њега. Други приповедају, да је у гостилници, у којој је Баћањи у Бечу обитавао, у соби поред његове другиј један гост обитавао, кои је некиј разговор чуо, кои је ноћу у Баћања соби вођен и кои у сајузу стои са 6. Октобром. Оставимо то све неиспитано, истина је, да је Баћањи на годишњиј дан 6. Окт. погубљен, ма да у најмањем сајузу његова смрт не била са бечким догађајем.' Нож, коим је несретник на путу к губилишту себе заклати хотео, дао је повод испитима, ко му га је дао. Као што ' Ostd. Post'  вели, више се лица тога ради позатворало, али су иста опет одпуштена, јер је грофица Баћањи сама исказала, да је тај малиј ножић у чисте кошуље сакрила била, за које је допуштење добила, да своме мужу ту последњу услугу љубави учинити може. – Јошт 'Ostd. Post'  вели, да су неке госпође, од највишег реда, хотеле своје мараме у крв погубљенога умочити, али иј је старжа, која је код губилишта стајала, одбила.
'Presse' у једном подужем чланку вели: 'Кад се већ по окончаној борби није хтело да опрости, то се могло барем при полагању оружја у Вилагошу Русима рећи: 'Ми поједином човеку опростити нећемо! Ако Гергеј у наше руке падне, нека војениј суд о његовој судбини реши.' Руси би, да своју реч одрже, по свој прилици Гергеја у инострану земљу одвели. Десница правде остала би онда неповређена. – Кад се није праштати хотело, то се имао Коморан јуришем узети, или се на милост и немилост предати. Но од онога часа, кад се ступило на пут капитулације и ребелима, кои су се најупорније и најдуже бранили, подпуна се амнестија дала, учинило се да је решена судбина и остали заробљени ребела. Или зар заиста има каковог основа да верујемо, да је бунтовник, кои на отвореном пољу оружје положи (а Баћањи се сам предао), веће казни достојан, него онај, кои се случајно у каковом граду налази, па после обште пацификације, јошт за шест недеља противљење продужава. Гроф Баћањи своим приступом у ред бунтовника и своим позивом на оружаниј одпор, ни мање ни више није заслужио казњеним бити него ли и остали великаши, кои имена читамо у акту капитулације коморанске.
Ми ни једног магновења не сумњамо о томе, кад би Баћањи пред свога природног судију или пред кои највишиј суд стављен био, да би за кривца припознат био. Али нам се права аномалија чињаше, таково обтужење, које би потребовало све знање највиши политични и јуридични глава, суду предати, кои, како је састављен, не даје довољно јемства да се пресуђење такови питања достаточно исцрпти. Поштеност и безпристрастност, као што иј без сумње при пештанском војеном суду има, нису довољне, да се о духу и садржају једнога параграфа прагматичне санкције савршено важећа пресуда изрече, а изреченија аудитора не могу у таковом изванредном случају надокнадити што не достаје.'
'Lloyd' се позива на циркулар војенога министра гр. Ђулаја у призренију реорганизације маџарске војске, кои духом благости дише. Из штедње, која се према заблуђеној војсци препоручује, изводи овај лист, да су исту пазити дужни и други а не само војениј министер. Човечност, као и државна мудрост упућују, да за мир и безбедност далеко пространије кругове повући ваља.
И сам 'Österr. Correspondent' при првом известију о погубљењу Баћања изусти реч 'умилостивљење', ограничавајући се при том на оно, што је у писму војенога министра казано.
A 'Wanderer' се овако изражава: 'Овим погубљењем Аустрија је опет сама себи удар задала. Овим погубљењем она је аристократично чуство и честољубије, које је тако дубоко у маџарском народу укорењено, најсилније потресла. Сбрисала је нимбус, неприкосновености племства, високога чина, а то је у демократичном времену, као што је садашње, у републиканској земљи, као што је Маџарска, ако и за кратко време била, погибелниј пример. Ми нећемо овде да претресамо теорију о смртној казни, али шта помажу погубљавања због политични преступљења, видили смо од столетија. Па онда – какво упечатљење тако исцрпљена и формулирана пресуда учинити може, као ова о Баћању? Не показује ли се из сваке врсте, да се више хотело великаша погубити него преступника! Ако је Баћањи за оно, што је 3-га Октобра починио, имао погубљен бити, то би се морала цела земља десетковати. Наравно да има и други околностиј, које његово стање огорчавају, али то не треба да остане у тајности. У интересу суда, у интересу достојанства Аустрије и независности њени чиновника имало би се све, све објавити. Нема ти горега црва, него неповерење, а нарочито у садашње време; а од куда под оваким одношењима поверења да дође? Баћањи, кажу, на своме испиту није обширно одговарао, никакав протокол није подписао. 'Као великаш подпадам горњем дому; као министер саједињеним камерама,' био је његов следствениј одговор. Кад му аудитор једанпут примети, ако одговори на нека питања, да ће му то судбину много олакшати моћи, он га је гордо погледао и подсмешљиво запитао: 'Хоћете ли ми онда смокава дати?' Ово гордоме Баћању сасвим доликује. Ко би овом човеку 6. р. Окт. 1848. рекао, да ће до године на истиј дан у Пешти бити погубљен!
Али у интересу чести Аустрије мора свакиј желити, да се пресуда, кад је већ тако испала и извршити се морала, или већ много пре, али јошт много доцније извршила била, зашто непријатно бити чини се тако поступати одма после капитулације Коморана, кад се већ и последње браниште револуције у рукама има. Готово изгледа, као да се само на то чекало, па да се све високе макове главе једна за дугом посеку.'

[JASON]

Војводство Србско.
Од они новаца, које је правителство аустријско сиротињи определило, као што 'Позорник' званично извешћава, половина се поклања, а половина даје у зајам на пет година без интереса. – Патријарх је од министерства опуномоћен, да може издати позив за скупљање милостиње за пострадавшиј народ србскиј.
'Позорник' је некиј дан саобштио један чланак против тога, што се родољубиви Срби, Милекић и Бига, у пензију стављају. Као што чујемо, учредник 'Позорника,' др Сава Јовановић, зато је од 'војеног суда' у Земуну на одговор позван!
Лист 37-миј 'Позорника' од 29. пр. м. војеном је власти у Земуну узапћен. Истије је био у 5000 екземплара напечатан, ако 'Позорник' и нема више од 60 пренумеранта. У том листу налази се оно писмо из Беча, које смо у последњем нашем листу споменули, као и напреднаведениј чланак о Милекићу и Биги.
Н. Н. У Земуну, 5-г Октомбра. Ко сад види какав мир у нашој вароши влада, тај би мислио да Земун није ништа знао ни участвовао у великој драми, у којој су Маџари тако жалостно своју ролу свршили. Јошт пре неколико месеци Земун је био пристаниште јадни пострадавши Србаља, у Земуну је свет врвио, а сада свакој је отишао на своје огњиште, и варош је узела на себе опет онај тих и миран облик, као што је имаја пре ови покрета. Сада је све у миру, и тек се кад и кад само каковим новим догађајем мало електризира. Лањска година се приповеда као каква стара митологија, а свршетак исте изчекује се у љубопитности и највећим надеждама.
Последње екзекуције у Пешти и Араду над Баћањом и осталим инсургентским коловођама чудновато упечатљење праве. Сваком се на лицу читати може сажалење према тако строго казњеним непријатељима. Између остали приповеда се о Дамњанићу, кои је на вешала осуђен био, да је, кад су га за вешала последњег определили, са највећом ладнокрвности рекао: 'Шта је то, зар ћу ја сад последњиј на смрт ићи, ја, кои сам свагда првиј бивао онде, где се смрт тражи?' За Киша се говори, да се и сам маршал Радецкиј, као његов стариј патрон и пријатељ, усиљавао спасти га, но да је све без успеха остало. Знаменито је, да су се те чрезвичајне ексекуције у Пешти и Араду у један дан догодиле, т. ј. 25-г Септ. из чека се видити даје, да цела ствар као нешто коминирата излази. За Чарнојевића се говори да је већ ослобођен, и да о томе истом и Стева Зака скоро надати има. Због уквартирања солдатиј у нашој вароши доста велика незгода влада, и то је узрок, што се житељство сасвим ладнокрвно и равнодушно према гарнизону односи, премда се не може рећи да се гарнизонски солдати зло владају. Какву ће нам благодат бечка конференција донети, то нам јошт познато није, али да се горе добро за нас ради, о том свакиј се уверити може. Новога комисара у војводству, г. Исидора Никоплића, чинодејствовање садашње још нам није познато, ми од њега, као од Србина, сваком добру се надамо. Бигино и Милекићево пензионирање биће вам познато.