Српске буне

[JASON]

Маџарска. Говори се, да је у коференцијама бечким закључено, да се Маџарска у место досадашње системе вармеђске, на 10 окружија подели, и свако окружије да има свој провинцијалниј сабор, у којем ће језик послениј бити вишине житељства. – Супруга погубљеног грофа Баћања Лајоша добила је заповест, да е из Маџарске удали. – У ново зданије у Пешти, где се политични преступници налазе затворени, од неколико дана не пуштају никог унутра. – Од како су се у Пешти оне грозне екзекуције започеле, расположење духова одвећ је снуждено, као што никада до сада није било.

Аустрија. 'Преса' пише: 'Распра с Турском, којом се публицистичниј свет у свима странама Европе занима, и која је имено на обалама Темзе многе вулканске чланке у новинама произвела, не стои, као што дознајемо, баш тако опасно, како је угријана сила уображења представља. Аустрија барем не полаже велику важност на ову ствар. Од части речи дотични трактата нису доста јасне, од части пак позива се порта на пређашњи случај са кнезом Ипсилантиом, кои, макар да су га Турци искали, опет је као заробљеник у Терезијенштат одведен био.'
По предложењу министеријума трговачкога, цар је решио, да се државни телеграфи употребљавати могу и за пошиљање приватни кореспонданција.
Гроф Едмунд Зичи у једном писму 'Пресу' изјављује, да није истина била она вест, да је он Гергеја убио.
За расписаниј најновији државниј зајам скупило се 100 милиона, дакле више него што је тражено.

Галиција. Некиј дан је кроз Лавов прошло последње одељење рускога корпуса по ђен. Чаодајевим. Сва војска изгледа врло добро. Свакоме у очи пада она ладност, којом се Руси према аустријским војницима владају, мало неби рекао, избегавају свако саобраштење с њима, премда се ови старају да њиово пријатељство задобију. У гостионицама, у које иду аустријски официри, нећеш опазити ни једнога рускога; ако пак кои случајно онамо заиђе, не седне с њиме, већ к столу, где седе грађани. Чуо сам, пише један известитељ, како се рускиј официр брекнуо на аустријскога, кои га је поздравио са: 'Grüss dich Gott Bruder!' 'Ja њет твој брудер!' Таково поступање обраћа се на позорност. Исто тако не чују радо 'говорити по швабски,' и свакога, кои овим језиком говори, називају 'прекрштеним Јефрејем.'

Буковина. Кад је руска војска, враћајући се из Маџарске, кроз Черновец пролазила, грађани скупе нешто новаца за рањене руске војнике. Један мађистратскиј чиновник донесе у име черновицкога грађанства ђен. Гротенхелму 600 фр. ср., с молбом, да иј подели међу рањенике, али ђенерал одбије ову великодушну подпору с речме: Он поштује човечну намеру вароши Черновица, али дар не може зато примити, зашто је Русија своју помоћ дала без плате, а у стању је, да се за своје рањене војнике сама старати може.

Русија. Маџарски трофеи, као што петерсбуржке новине јављају, однешени су из Петербурга у Москву; 11-га пр. м. имали су се свечано по улицама носити и затим ће се у Москви хранити.

Турска. Ноћу између 24. и 25. пр. м. дошао је један изванредниј курир интернунцијатури аустијској у Цариграду са депешама од кабинета бечког. Говори се, да се ове депеше тичу погађања, која су се чинила у Цариграду у смотренију издавања бегунаца видински између порте и двора аустријског и руског, и да не доносе никакове промене у настављењима, која је већ гроф Штирмер пре тога од свог правителства добио. – Депеше, које г. Титов из Ст. Петрбурга очекује јошт нису дошле.
Што се јошт тог питања о бегунцима тиче, важно је што новине 'Portofoglio' из Малте саобштавају: 'Како је дошла француска лађа 'Телемак' 11. пр. м. у Леванту, одма је контра-адмирал Хервеј налог дао државном пароброду 'Мерлин,' да се за пут приправи. После неколико сатиј оставио нас је овај пароброд и отишао у Корфу са важним депешама Сир-Стратфорда Кенинга, управљенима на адмирала Паркера. Разумели смо, да су ове депеше дане 'Телемаку' у Атини чрез војениј францускиј паробод 'Л Аверг,' кои је отишао из Цариграда 5-г пр. м., и то онда, кад су се већ прекинула дипломатична сношенија између порте с једне, Аустрије и Русије с друге стране.' – Овоме 'Journal de Constantinople' јошт ово додаје:
'17. Септ. адмирал Паркер, кои се са својом флотом у корфанском пристаништу налазио, кренуо се пут Дарданела. Ово се потврђава и писмима, добивеним у Галипољу из Корфа. Ова флота износи 7 линејни лађа и више пароброда.'
У једном писму некога Пољака из Видина у 'Немачким Новинама' читамо следујуће: 'После 15 дана, како смо овде провели, добисмо из Цариграда вест, да нас султан неће да изда. Нама, као и свим бегунцима из Маџарске, кои желе у земљи остати, определење ће бити острв Кандија за пребивање. Не подлежи никаквој сумњи, да нам порта неће давати месечне плате, но ће нам дати средства да направимо колонију.'

[JASON]

Србске Новине, бр. 110. од 7. Oктобра 1849.

У Бечу јошт једнако ради се о будућој организацији Аустрије. Што се војводства тиче, у смотренију тога три главна мненија владају. Једни хоће, да србско војводство буде самостална круновина, са старим историчним границама, тако, да се распространи и по оним странама Баната, где сада Власи абсолутан мајоритет имају. Други хоће да се војводство ограничи онде, где србскиј народ за себе већину има. Трећи пак хоће да се војводство са Хрватском саједини и с њом једну круновину сачињава. Ова три мненија међу собом тару се.
Као што смо извештени, србски представници у Бечу слабо су у стању у мненијама тим импонирати, и тако иста та конференција начиниће план по њиовом собственом мненију, т. ј. определиће стање војводства онако, као што они за најбоље држе.
Пре свега изрећи можемо, кад се ма које од ова три мненија удејствује, да Срби опет више добивају него да се у маџарску круновину стопе, где би тако исто изгубљено живили, као год што је и пре 1848. године било. Но што се тиче и споменути мненија, и она су међу собом више различитија, него да би истоветна следства за Србе имати могла.
Кад би се војводство као самостална криновина пространије назначило него што је домашај србског језика, онда би истина војводство било веће, али то би се ипак само до домашаја језика простирало. Има људиј, кои би се тој величини радовали, но без узрока, јер правиј интерес србства не састои се у претераним границама. Што год се Србима више од туђи елемента намеће, то већме они слабе, нити ће онда у свом територијуму због исти елемента противни концентрирану народност имати. Раздор и неслога од стране противуборствени елемента неби изостала, и тек би се Срби све већме и већма у развитку народном парализирали.
Кад би се војводство са границама језика србског ограничавало, боље би било и природније, него да буде у једном политичном делу сабијено са онаковим елементима, кои Србе као првенствујуће нипошто трпити неби хтели. Кад би се Срби на пример од Влаха у Банату одцепили, било би и за једне и за друге боље, политичније и праведније. На част свакоме своје, па и Власима што је њиово. Овако установљено војводство чини се бити најсходније и најприродније. Но и у том има нешто слабе стране. Срби овако би по свом малом броју у спољашњим међународним одношењима – због свога партикуларизма – слаби би били, тако исто, као год и Хрвати сами по себи. Овако распарчани Срби и Хрвати не би имали своје међусобне и реалне саједињене точке, и тако други јачи с њима би се појединце као лоптом играли. Напротив пак кад би се Срби и Хрвати у једно тело сложили, могли би скупа у свом узајмном интересу лакше одклонити сваку незгоду, која би ијм у међународном призренију на пут стајала. Но ово наравно требало би да буде под довољном гарантијом за Србе и за Хрвате, како се неби изгубило ни оно, што је србско, ни оно што је хрватско, већ обоје заједно да се подиже и развија.

[JASON]

Војводство Србско.
Н. Н. – У Земуну, 6-г Октобра. Свакиј дан изчекујемо каков резултат од бечки конференција, но досада неможемо ништа известно да дознамо; ваљда ћемо чути што мало доцније, док се ексекуције, које су у Пешти и Араду започеле, недоврше. Ове екзекуције непријатну праве сензацију, толико већма, што су коловође коморански тако исто грешни као год и они, кои су повешани, и пострељани, па се зато опет исти комотно шећу. Клапка, Ујхази, Естерхази ит.д. нису ништа бољи од Киша, Лајнингена, Вичеја ит.д., па какова је разлика у судбини обои? - Петар Чарнојевић је сасвим слободан. Њега је дао Хајнау   затворити, будући је, летос Кошута у својој кући почастио; многи су мислили да је био и за детронизацију подписао, но није се то обистинило, већ шта више признато му је да је он за време свога феишпанства житељству, а особито србском, свуда на ползи био, и због тога је simpliciter ослобођен. Осим тога немамо ништа ново, а како што, буде, о томе ћу вас одма известити.

[JASON]

Србске Новине, бр. 111. од 8. Oктобра 1849.

Војводство Србско.
'Südsl. Zeitung' о стању ствари војводства србског у Бечу пише следујућe: 'Територијално определење војводства не полежи никаквој сумњи. Правителство жели, да војводство буде самостално – т. ј. ни у каквом сајузу са Хрватском, коме је радо далеко већиј простор дати, да би Маџари, Румуни и Немци Cрбима на броју, ако не претежнији, а оно барем равни били. Већа част повереника србски противна је овом плану, а једни из страха од хрватске супрематије желили би војводство независним од Хрватске установити. Они, кои захтевају југославенствo аустријско, хоће овo саједињење тако да удејствују, да свакиј пут бан-војвода буде једанпут Хрват римске цркве, а после њега Србин православне цркве, и тако после смрти сваког бана-војводе да се мењају. Тако исто при највишим званијама администрације и судова у земљи имала би половина чиновника бити Срби а друга половина Хрвати, које би овим братским народима гарантије дало; што се територијама војводства тиче, они су за етнографичне (језика) границе, зашто пријемом други народа у своју област народноме правителству премного би се страни елемента натоварило. Скора будућност решиће ова питања.'
'Нар. новине' пишу следујуће: 'Поуздано дознајемо, да је србско војводство потврђено, а како ће се границе територијума војводства определити и колико ће се простирати, о томе се јошт за сада ништа незна. Свакако може се полагати подпуна надежда, да ће се и народна автономија сачувати, а тим се народ србскиј задовољити.'

[JASON]

Маџарска.
По заповести царевој подигнуће се у Будиму величанствениј споменик оним јунацима, кои су тамо под ђен. Хенцијом пали. Имена свију, кои су овде смрт нашли, светлиће на томе споменику, и верност и пожертвовање њиово предавати будућим нараштајима..
'Преса' јавља, да су многи 'први и најлојалнији' маџарски великаши цара молили, да Ернеста Киша помилује, али, као што смо видили, немогоше ништа успети.
По најновијим извесијама из Пеште, и Бети, бившиј маџарскиј комисар у Бачкој, кои је онолике Србе на најсвирепији начин погубити дао, ухваћен је, па кажу да и њему предстои смртна казан. Бети је старац од 80 година.
По званичном известију, до сада је маџарски банкнота уништено за 3.592.316 фр.
'Уставне новине' о погубљеном грофу Лајошу Баћању између остали ово пишу: 'Његово у највећем степену пренебрегнуто воспитање оставило је његову младост хрђавом упливу неваљалог дружтва и неограниченој сили собственог нагона. Томе је много крива била грофова мати, јер отац, кои је само до капетанства дотерао, рано је умро, а осим тога није био способан воспитање сина управљати. Но не само то, но и имање грофово било је раскошлуком његове матере умаљавано. Због тога се он, кад је постао пунолетан, против своје матере на груб начин подигао, те је њу тако опечалило, да је она због тога пре времена смрт своју дочекала. Но осим тога сенка је нека постојала у мишљењу и делу грофа, а особито што се показивао ладан и неблагодаран прама онима, кои су му у нужди и незгодама у помоћи били. Ако и не може му се одрећи жарко родољубије, зато опет не могу му се признати оне способности, које су у стању благостање отечества издејствовати. Са надвојводом Стефаном живио је дуго време пријатељски. Он се овде као год и свудa без сваке злобе и подлости владао, премда није ни с ким у правиј другарскиј сајуз ступио. Што се његовог уaпшења тиче, ту многи у погрешци живе. Многи држе, да је Баћањи од Виндишгреца, кад је ради концесија са пештанском депутацијом к њему дошао, уапшен. Но овом се мора прословити, јер гроф Баћањи вратио се са осталим депутирцима без запреке у Пешту и по свом уверењу држао је, да је сасвим сигуран, ходао је јошт осам дана по Пешти после освојења ове вароши од Виндишгреца. У оно време тако је исто могао и он побећи, као год и други његови последоватељи. При ручку код његовог шурака грофа Карољија буде од једног официра атериран, најпре је у Будиму, после у Љубљани, Холомуцу, а на последку у Пешти до његове сентенције затворен био. Његова личност је јако импонирала. Изражај му је био размишљавајући, одважан и ведар, помешан са вишим духа полетом. Он је имао плаве очи, орловскиј нос, и веома високо чело и због ћелавости увеличано, и густу плаву браду. Горостасно тело са достојанством двизано давало му је изглед савршеног аристократе, чему ни његово држање и господскиј живот није оскудевао.'

[JASON]

Аустрија.
'Уставним новинама о личности Гергеја из Целовца ово пишу: 'Гергеј је повисок, танког но при свем том крепког телесног састава. Његово подугачко с плавом брадом украшено лице суво је, и веома озбиљно. Његово повисоко чело издаје високолетећиј дух, његов ватрен поглед губи силу своју због наочари, стражњу част његове главе покрива плава свила, из чега се закључити може, да му је код Ача задата рана знатна била. Ову је рану добио у битки од једног свог хусара нехотице, можебити кад је одклонити хотео некакав ударац сабље, јербо му се рана од дола горе пружа. Из хода Гергејовог познаје се, да је морао много на коњу седити; руке обично носи острагу унакршћене, глава му је к земљи спуштена; и у обште цела његова личност неку печал показује. Начин живљења му је прост. До краја Септембра седио је у једној простој соби у гостионици код круне. У 1 сат могао га је човек свакиј дан видити у гостионици са његовом супругом, једном веома красном госпом, и са његовим лекаром. Служитељи гостионице веле, да је веома пријатан. Сада је узео једно приватно обиталиште и држи се, да ће дуже у Целовцу обитавати. Не само у овој вароши, но слободно му је седити у целој Корушкој, где му се год допада. По гдекоим круговима говорило се, да ће Гергеј прелекције из хемије давати. Да ли он од државе вуче плату од 4000 фр., сумнително је. Гергеј много пута прохода се у романтичној околини Целовца. Једанпут његови пратиоци – мајор Андраши и један фелдјегер – отишли су пред вече у 4 сата у Марбург. Време одласка је дошло, а фелдјегера јошт нема. У 4 ½ сатиј дошао је он на пошту, али су кола већ отишла била. Разгледајући по вароши, солдат се мало задоцнио. Кад је Гергеј ово дознао, даде му новаца за екстрапошту до Марбурга, и тако извадио је јегера из неприлике, опоменувши га најпре на солдачку точност. Гергеј своим владањем задобио је симпатију Целовчана, а овима опет на чест служи, кад таковога човека уважавати знају.'
Сви бечки листови једногласно изражавају се против последњи погубљења у Пешти и Араду. Ово је карактеристично! И већ кажу да је из Беча оправљен курир са заповести, да се нико више не погуби. И заиста 30. пр. м.  били су за губилиште изложени Њари, Перињи и Штулер, али се пресуда извршила није. Тим поводом 'Лојду' пишу из Пеште: 'Кад би се у духу и по строгости обични призвани закона и даље поступати хотело, то број осуђени са стотинама хиљада не би јошт сасвим био исцрпљен. Ко није маџарско правителство ма каковин начином, делом или саветом подпомогао? Има ли се свакиј, кои је Кошутовом министерству помоћи давао, казнити, то нека сва интелигенција Маџарске одлази у тавницу, а кои слободан хода, тај је или блед, или за своју слободу благодари каковом сретном случају.'

[JASON]

Турска.
Англијским новинама 'Daily News' пишу из Видина, како су Бем и јошт неки други бегунци примили ислам: 'Маџарски бегунци, кад су на турску област прешли, били су пријатељски примљени, али на скоро се почело с њима поступати као са заробљеницима. Министерство у Цариграду било је истина у свом вишеству против издаје, али већина савета руским претњама поколеба се. Министри нису знали никакав другиј пут како би се бегунци спасти могли, него да иј побуди да на ислам пређу, у којем случају они би онда по уговору кучук-кармајџиског од сваке издаје обезбеђени били. Један мула буде у Видин послан, да испита расположење бегунаца. Његова предложења побуде најпре велико удивљење, а међутим од некои небуду сасвим одбачена. Радије ћемо Русе него Аустријанце, радије ислам него Русе – било је њино мненије. Бем изјави, да је његов живот непријатељству Руса посвећен; он се покаже склоним савет послушати, кои је међутим од муле као једино спасеније представљен био. Кошут напротив изјави, да ће радије прах и олово или вешала, него таково предложење изабрати, и проклиње онај језик, кои би му се усудио какову мисао предлагати. Гион изразио се исто тако енергично. Дембинскиј и гроф Замојскиј решително одбију текође предложење. Њиов пример имао је то следство, да су од свои 40 официра и 200 солдатиј, сви солдати одустали, и само су 20 официра са три ђенерала при своме решењу остали. Бем, кои је примио име Мурат Бајазет, постаће пашом.
'Corriere mercantile' извештава о бегунцима у Видину, да се деле на три различна логора, т. ј. на италијански, пољски и маџарски. У сваком логору заповеда по један полковник, и свакиј појединиј добива плату као и турски солдати једнакога чина.

[JASON]

Србске Новине, бр. 112. од 11. Oктобра 1849.

У листу 108. 'Србски Новина' наишао сам на један допис из Беча од 29-г пр. м. где некиј известитељ између осталог и о том говори, како су наши повереници имали тамо конференцију, и вели, да незна шта је у овој свршено; но само да чује, да је реч била о томе, хоће ли и Крашовска жупанија спадати у војводство, па да су сви казали да нетреба да ова у војводство спада, осим Живановића и Пасковића. Како пак он, известитељ, мисли, најбоље би, вели, било, да у војводству буде, што је могуће мање туђи народа, и што је туђе да се од војводства што више одвои. Па онда известитељ истиј наводи, да многи желе, да војводство буде за се 'Кронланд', али да се он тога бои, доказујући најпосле и онима, кои довољно, или онолико ваљда, колико он, разума немају, да то није добро, по томе, што и сами министри желе, да буде тако. И најпосле, почем је овако самима краткоумнима очи отворио, да виде шта је добро шта ли зло, излази с мненијем и саветом своим на видило и каже, да би по народ наш најбоље било, кад би се војводство сајединило с бановином, јер ми треба да гледамо, да се сви Срби – гдегод кои – ујединимо и једну државу да имамо, питајући притом, како би се и они ваљда Срби цепали, кои се могу одма ујединити? И ако се нађе људиј, кои неби пристали, да се с бановином војводство саједини, а оно, најпосле, вели, да треба барем гледати, да буде један сабор за обе ове земље. Иначе зло!
Зло по свој прилици, али само за оне, кои желе, да народ наш непрестано другоме подвлачи, али за Србе нигда боље при овим обстојателствима данашњег времена, него да војводство за себе кронландом постане; а ово је заиста жеља народа целог, кои себе именом србским карактеризира, и с овим се од остали јужни Славена разликује, и кои је у последње време у монарнији аустријској само зато на оружје устао, да тај характер историчниј задржаи. О овоме ако се ко сумња, нека разбере само, какво је закљученије народ србскиј у Карловци 1. и 3. Маја лањаске године учинио, од кога никако ни данас у вештествености ствари не одступа, па ће се уверити, да је тако. Увериће се, велим, да су Срби при истом закључењу и савез с једнородном браћом Хрватима учинили, али не на тај конац, да се отресу с једне стране маџарштине, која је њиовој народности грозила, а с друге да се подвргну Хрватима, већ да оба братска народа надмоћије инополемени Маџара скрше у међусобном братском одношењу, но свакиј за се остану, јер је Србину име србско толико драго, колико и Хрвату хрватско, нити ми њега дати можемо за све југославенство, почем је само на њему историја наша основана, а од када ову имамо, од тада рачунамо, да живимо, па зато и смрт нашу у изгубљењу историчног имена нашег држимо. Колико је Србину србско име драго, толико му заиста жао мора бити за рођеном браћом својом западне цркве, која су се негда са именом србским поносила, а данас се тога стиди и као куге чува, премда притом ипак пева Краљевића Марка; али характеру Србина почем је то својствено, да се са србским именом поноси то је његов понос у томе тако великиј, да он име своје обично ником, па ни самој рођеној браћи, кои су га се једанпут одрекли, не намеће, јер држи, да би га с подобним наметањем ономе, кои га незаслужује, само окаљао. И овај се характер заиста слаже са характером јунашства, у коме је Србину мало наћи пара. Характер овај највећег почитовања србског имена и поноса с њиме, душа је чистог Србина кои је иначе са осталим на југу Славенима у крви и језику, с малом провинцијалном разликом, раван, и зато ми ове јужне за Србе држимо, кои реченим духом дишу и с понос данас кажу: ја сам Србин, или боље рећи: кои се подизању србства, управо као таковог, радују и кои би из свега срца заплакали, кад би видили, да србско име пропада, ма остали Славени на врх славе долазили; премда би и у овом случају искру утехе за изгубљеним србским именом наилазили, која ијм губитак довољно нигда надокнадити неби могла.
Па сада, кад сам известитељу казао, ко је Србин и кога ми за Србина држимо, могу му и то казати, да ми такви Срба и тамо имамо, кои и где немогу ни коим начином за сад државу једну сви сачињавати, јер Срби не живе само у Аустрији, већ и у Турској, не самоу војводству, већ и у троједној краљевини, а и у Маџарској и Влашкој; па ми сад ове земље не преотесмо на силу Бога, нити пак из њи у војводство Србе пренесосмо; а радећи за војводсво радили смо и радимо тако, да покрај овог и турска царевина и Аустрија, а у овој и троједној краљевини и Маџарска обстане; толике су силе наше, толико нам и памет одсеца.
Него јошт нешто имам известитељу на допис његов приметити.
Кад су Срби устали, да војводство оснују, они су желили истина, да ово буде србско на основу историчног права њиовог и на основу том, што сами они за њега највише раде и жертвују, али нису у намери били све друге елементе из њега искоренити, исто тако, као што нису у намери били ни из они земаља, на које историчног права показати немогу, Србе, нити пак земље саме, на коима и остали Срби изван војводства живе, преотимати, и о све у војводство натрпати, и зато иј је њиово исторично право и ограничило на захтевање Срема, Бачке, Барање и Баната за војводство, које би за себе самостално било у толико, у колико се самосталност његова са централном монархичном владом сложити може. Да су мање тражили, ограничили би се сами у своме историчном праву, да више ишту, није иј образ подносио, јер безобразни били нису, а неби ијм се ни дало, као што ијм и Барању, на коју историчног права имају, недаду. Тражећи дакле војводство, Срби нису држали за зло, да ијм се ова жеља испуни, као што и данас недрже, тражећи самосталност војводства, па у колико од октроирке овамо реч 'Кронланд' такову самосталност обезбеђава, желе и то, да војводство оно буде, што и други Кронланди, јер сад виде, да само тако характеризиране земље ону самосталност имати могу, с којом су они војводство у почетку искали. И тако Србљи обнављајући војводство желе ово изравнити у правама самосталности с другим кронландима, већим и мањим, а не бити подчињени ма ком од њи, но као и они самој централној влади. А што се тиче бојања известитељевог, због тога, што и страног елемента, нарочито румунског народа у војводству има, и његовог савета, да се због тога бановини присајединимо, на то му одговарамо: да се ми ни мало надмоћија други народа у војводству србском неплашимо, почем се ова мора поделити на окружија, па онда, нека која окружија баш и већином живећег у њима румунског народа, румунска буду, опет зато војводство у целокупности румунско бити неће, имајући у себи вишество окружија србски, а што више и правда иште, и ја се уздам, да ће окружне власти буди које, биле србске или румунске или какве му драго, морати с војводом и с централизацијом војводства на србском језику сношенија имати, на основу оном, на коме централизација обшта у Бечу себи право задржава језика једног обштег, централизацији и монархији сходног, на коме ће и војвода наш и бан хрватскиј и други наместници владе с овом сношенија имати, и ово ако јошт буде, онда се исто и о језику депутираца и сабора, како централног тако и поједини кронланда, разумети мора, ако сиреч народи на саборима не узхтеду зидати кулу вавилонску, и на темељу ове своју равноправност утврдити. Овако дакле судећи неможемо примити савет г. известитеља у томе, нити држати, да је за војводство крашовска жупанија излишна, само зато, што у таковој вишество Румуна живи, јер видимо, да Хрвати жале, што ијм Срем у део пасти неможе, премда у њему само Срби живе, и да је како можно да војводство не буде, него да се троједна краљевина са Сремом понуди, ја мислим, да би га једва дочекали, па јошт и онда, кад би сами Немци или Маџари Срем сачињавали. Ми се дакле страног елемента при простору војводства од Срема, Бачке и Баната у овом не боимо, тим мање, што видимо да и Хрвати са оноликим Србима у троједној краљевини живе, и ако су ова два народа једног језика, ми смо опет у војводству са румунским народом једне вере, која ће нас јамачно, ако не по крви, а оно по духу срођавати, што нам је за достижење цели и наше и њине такође добродошло; јер нека су духови сложни, крв раздор учинити неће.
Зато похвала од наше стране г.г. Живановићу и Пасковићу, ако оном стазом иду, којом иј чиста дужност према закључењу србског народа од 1. и 3. Маја  пр. год. руководи; а известитељ, ако је Србин чист и обманут само од другог ког не Србина, ма и брата србског, а и он сам нека ступи у коло народа свога и дели с њим једну жељу о војводству нашем нека се радује ако цео Срем, Бачку и Банат добили будемо, ма да нам то и сами министри буду дали.

[JASON]

Војводство Србско.
По најновијим достоверним известијама из Беча, ствар војводства србскога може се узети као свршена, и то преко сваког очекивања нашег. Војводство је установљено круновином као саставна част царевине аустријске, и цар узима наслов великога војводе србског. Војводство са троједном краљевином ступа у сајуз, у оном одношењу према овој, у којем је ова до сада стајала према Маџарској. Обе ове круновине имаће један законодавниј сабор, кои ће на изменице држати у једанпут у троједној краљевини, а другиј пут у војводству; но свака круновина има своје одељено управителство, на којега врху у војводству стајаће војвода, у троједној краљевини бан, које ће, по старим историчним правама, или народ сам бирати или цару кандидате представљати. Над овима, по гласу устава, стојаће један царскиј наместник за обе круновине, као посредственик између ови и министерства, кога ће цар именовати, са једним саветом. Министерство ће се к управителствима обои ови круновина односити преко реченога наместника, и ова опет обратно к министерству такође преко њега. – На овај начин и одржао се устав, и нису се повредила стара исторична права
народа. А осим тога сачувало се и србство и хрватство, а при томе и јужно се славенство оснажило и укрепило. И тако ће Срби и Хрвати као два братска народа један поред другог стајати и подизати се. Не можемо иначе, него аустријском правителству честитати ови срећно решење југославенскога питања, и срдачно пожелити, да се оно што пре званично потврди.
У једном писму из Бечкерека јављају нам, даје тамо у недељу 2-га Октобра проглашен октроираниј устав. Комисар Аризи, на заповест више власти, морао је за 24 сата Бечкерек оставити, а куда је отишао, известитељ не зна да нам каже. Амброзије послан за комисара у неку словачку жупанију, те и он мораде такође нагло Темишвар оставити. Г. Павле Трифунац, као управитељ камерални добара, већ је приспео у Банат.

[JASON]

Англија.
'Daily News' саобштава једно писмо Кошута, писано из Видина 8-га Септембра лорду Палмерстону, из кога се види, да правителство турско издају бегунаца Аустрији и Русији није баш тако безусловно одбило, као што су известија из Цариграда гласила. Кошут приповеда, да је пре, него што је на турску земљу ступио, само пак зато, да отуда у Англију отиде, порту прво, да би јој сваку неприлику поштедио, запитао, хоће ли она њега и његове другове примити, и могу ли они известни бити, да ће ијм султан заштиту дати. У одговору добио је уверење, да ће бегунци бити добродошли гости и да ће падиша пре 50.000 свои собствени поданика жертвовати, него допустити, да ијм се и коса на глави повреди. Бегунци су били добро примљени, и у Видину пуне 4 недеље, чекајући на заповест из Цариграда о њиовом даљем путовању, као гости султанови надгледани. И посланици Англије и Француске уверили су иј о своме участију, а и сам султан, као што је познато, прво захтевање Русије и Аустрије, да иј изда, одбио је. Но будући је једно писмо цара Николе у Цариград дошло, и у следству тога добегшим Пољацима и Маџарима по куриру од турског правителства јављено буде, да ће иј све, а имено Кошута, грофа Казимира Баћања, као и ђенерале Месароша и Перцела, издати, ако на мухамедизам не пређу; то 5000 христијана постављени су у алтернативу, или на губилиште ступити или своју веру оставити. Он (Кошут) великом је везиру, колико је можно било, лепим начином одрекао да не пристаје на то, а скупа се и на Сир Стратфорд Кенинга и ђен. Опика обратио, да иј заштите од овога дела тиранства. Он је у осталом дознао да је то све само интрига против министерства Решид-паше и да непријатељи последњега намеравају натерати га да иј изда, да би тим њега у очима народа понизили и приморали га да службу остави. Истина је, да је у великом савету, кои је 28. и 29. Августа држан, после бурнога саветовања вишество дивана за издају, а вишество министерства противу исте изразило; да истина коначно закључење није учињено, али министерство се у следству догодившег се сукоба мненија побуђеним нашло, покушати пут спасенија из ове неприлике горе споменутом, бегунцима представљеном алтернативом. Кошут тражи сада да докаже, да би Турска издајом бегунаца против свога собственога интереса радила, будући би тим безсумњено изгубити морала симпатију образоване Европе, које се ипак пре или после у решителној борби са Русијом, која наступити мора, мање него икад лишавати може. Он с тим закључава, да своју и свои другова судбину под покровителство лорда Палмерстона ставља, а истога скупа моли да заштити његову, јошт у Маџарској налазећу се супругу, мајку и децу.
'Globe' саобштава својеручно писмо цара Николе, послано по кнезу Радивилу султану у смотренију маџарски бегунаца. Оно овако гласи:
'Револуционарниј елемент задављен је; рат у Маџарској је окончан. Ја вам шиљем мог ађутанта,кои ће вам предложити разна поискавања, која имају за цељ осигурати одржање мира.'   
Султан је на то по Фуад-ефенди овај одговор послао:
'Ваш ађутант искао је, да се издаду маџарски бегунци; ово је поискавање таково, да баца мржњу између Вас и мене. Ја молим ваше царско величество, да о овој точки не настојавате.'
'Daily News' пише: 'Поручник Казман, кои је носио Кошуту једну адресу, вотирану му у митингу Mary –le Bone кад му је већ у Видину у руке предао, вратио се у Лондон. Он је донео више писама од официра пољски и маџарски, и сви потврђују учињена бегунцима предложења да на ислам пређу.
Ми имамо пред нашим очима, вели једно од ти писама, три прилике, или ћемо видити више христијана принуђени к исламу прећи због смртне претње две христијанске владе; или видићемо увређене и разјарене Турке због нашег одрицања на нас нападати, или ћемо видити како ће нас Русија однети поред наши живи сила. Жао ми је то додати, вели друга кореспонденција, да Бем самцит, удовлетворавајући својој старој мржњи против Русије примио је представљење посланика турског.
У последњем пак писму, од 19-г Септембра, командант пољске легије, ђен. Висоцкиј, између осталога ово вели: 'Ми нећемо оставити ни религиозну ни политичну нашу веру. Макар се ште догодило, ми нећемо закаљати пољско име.'
Гласало се, да су хиљадама на ислам прелазили; ово се не потврђује, но само њи 2 до 3 стотине то су учинили, и то прости солдати и нижег чина официри. Ти сви, кои су на ислам прешло, нису били подвргнути великим церемонијама. Ови солдати понајвише ступиће у царску гарду, а гдекои употребиће се за обучавање коњаника.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Аустрија. 'Преса' из поузданог извора јавља, да је цар заповедио, да се јошт на смрт осуђеним официрима маџарске војске смртна казан опрости.
Француска. Кажу да је турскиј посланик у Паризу добио депеше, по коима њ. в. цар Никола при свом захтевању од Турске непоколебим остаје, не попуштајући ни најмање.
Турска. 'Журн. д. Д.' јавља, да ће се пољски бегунци из Видина преместити у Шумлу, а маџарски остати засада у Видину; за италијанске пак бегунце, које нико не истражује, порта се спрема да иј у страну земљу оправи.