Српске буне

[JASON]

Тако ток догађаја ове буне у граничарском селу Крушчици, познате под именом буне попа Ђака у Банату, представља историчар јужног Баната, Леонард Бем. Акта о побуни објављена су једним делом у V књизи Списа бечких архива о Првом српском устанку од А. Ивића. Међу тим актима налазе се и два из Патријаршиско-митрополитског архива у Сремским Карловцима, и то: писмо вршачког епископа Видака митрополиту Стратимировићу, и копија прогласа са тобожњим потписом српског војводе Петра Добрњца. Но читаоцима ће, свакако, бити занимљивији докуменат о саслушању вође побуне Димитрија Ђорђевића (Георгијевића), јер је у њему дат историјат припремања Крушчичке буне. Ради веће приступачности, акт је транскрибован данашњим писмом.

Ваше високопреосвјашченство и проч.
Вчерашним дном, а то јест 2 сего, судјејски предзвјавше јереја Димитрија Георгијевича, спомошника пароху крушчичкому, коториј все порјадочне сљедујушчим начином исказаја: Да сије намереније и уговор јешче от Фашанга свој начаток предвзјало јест, с поразумјенијем и уговором г. лајтнанта Скрипеће, оберлајтнанта от Жуманке и капитана Марјана. Во первих предкоснутиј лајтнант Скрипеће коториј своју шчацију у месту Крушчица имјејет, призове предназначенаго јереја Димитрија, открившиј јему, аки би јего величество наш премилостивјешиј монарх намјереније имјел Мажаре, најпачеже немеше и спахије уничтожити, а в нечем нашу нацију Сербе и Валахе наградити и помиловати.  Сије дјело продолжавалосја с различними между јима уговорами до посље Воскрсенија отходећи Марјан скупа с Скрипећем у Чиклову к Жуманки.
Једин крат призове Скрипеће јереја Димитрија к себи у квартир. Затворившиј изнесе једно писмо, котороје он на сервијанску страну написао био и по њекојему Кусићанину у Сервију, иже брата свјешченика имјејет, во јеже би онај на њесколико ексемплара преписати могал под именем сервијанских поглаваров; ако би они зактевали  и желили да би нација с нацијом сојединитсја могла, у којему писанијуназначен јего ексцеленција господин командирендер Дука, г. генерал от Радивојевић, и г. обрист Бранковачкиј, да би предчествованиј потрудилисја от их страни народ  к соједињенију возбудити скупа с Сервијанцима, које дјело ашче сотворјат каждиј от њих по једин степен или вјашчше аванзирати буду.
По прочтенији сего писанија начне Скрипеће јереју Димитрију говорити: Видиш оче, ја ћу ово писмо таки ово дана у Сервију а тамношњему свјашченику на препис послати, кој от туду преписавшиј на сију страну нам послати. Аз же предчествованим лицам; точију и ти должен јеси от твојеја страни в дјело вступити. На каждаго протопресвитера сочини по једно писаније у којему реченим к подражаванију и к возбужденију чрез парохијалних свјашчеником нашего в цесарији находјашчагосја народа.

[JASON]

По прошествији њекојего времене позове мене шчационс-комендант Скрипеће у јегов квартир чрез јединаго ординанца говорећи: Зове вас г. лајтнант оче да јему отнесете оноје писмо. Взјавшу ми моје на протопресвитере сочињеноје писаније метнем под мишку и абије у квартир словутаго,  не нашавшиј того у соби точију у башчи с г. капитаном Маријаном походјашчесја. Маријан поцјеловавшисја со мноју поздрависја и начне питати говорећи: Камо ти оно сочињеније? Јему же аз возразих: Каковоје сочињеније? Он же мени: Гдје не врдај, но изнеси те прочитај, ја то све знам. Прочетшуми оноје Маријан узме и у њедра метне: Ја ово носим старцу Жуманки, а он зна шча ће радити; послаће у Крајову росијском генералу да он подпише, по том ћемо далше дјелати. И тако осталосја до сошествија у понедјелник.
1-виј дан сошествија лајтнант Скрипеће с мојим оцем пођу у Паланку где 2 или три дна бавилисја, а по дошествији из Паланке паки многословутиј лајтнант саставшисја со мноју говори: Та шча радиш чловече, онамо већ ври и све је у готовности. Ја сам на скели с Миленком и с прочима говорио и они су већ преправни и где су наши с ове стране на пикету 5, онамо су их 30. Него расписуј та писма и пошаљи Жуманкино писмо, нема се кад чекати!
И по неколико дњеј он лајтнант у Кусић на ексерцир отправисја, за којим и ја по њесколико дњеј у Кусић с једним ексемпларом отидем тамо и паки разговоримсја в присуствиј двух солдатов који нас увјериша что они пол компаније на их страну преволели јесу. И тако дадем дијакону кусићкому Урошевићу преписати. Аз жедома возвратилсја, а дијакон по несколико дњеј преписата два ексемплара на протопресвитере мени пошље, којим се посла дошедшуми дома застанем.
Во једину же вечер и паки г. лајтнант из Кусића возвратившисја к мени у дом дође, где и от наших једномислеников тројица или 4-рица прилуче се. Начне лајтнант и паки мене возбуждавати где и циркуларе скупа с протопресвитерским писмима сочинивше, где г. лајтнант и пасош двојици сочиниојест под именем траве тражити. И тако разшаљемо онаја писма 30 маја во вечер и чувшим нам 31 дња ларму в Белој Церкви пред самују вечер начнемо буну, котороју ваше високопреосвјашченство већ по рјаду знате.

[JASON]

Вторагоже до 11 часов ношчи инквизиција ради јереја Димитрија сљедовала јест. И по совершенији оноја штабс-аудитор каже нама двума свјашчеником: Ви видите оци свјатији да је овај свјашченик всјачески смерт заслужио и зато за пређе утолити моћи ову мјатеж њега и јешче једног, то јест греческог сина, штрандрехт погубити. Можете ли дакле ви њега деградирати? На које сказал јему да сије дело без вашего високопреосвјашченства ни по који начин совершитисја не може. Пишите, говори, господину епископу да поспјеши у јутро до 4 или подне до 5 сати да буду у Бјелој Церкви, која му и паки отвјествовах за невозможно.
И от туду сви у пол 12 к г. обристеру којего пробудивше и много разговорившесја и паки за невозможно бити видјехом да за 24 часа све могло би сја совершити. Господин обристер кајетса что јему на памјат није пришло да сообшчит сије вашему високопреосвјашченству да задержат и просјат особу вашу за деградацију. И тако разидохомсја, отложше на далше. Точију господин обристер објешчашасја вами писати.
Јереја же Петра пароха белобрешачкога во кратце испитавше от части повина бити рекоша, что он умножавајући онаја протопресвитерскаја писанија преписивао јест; коториј отговарајетсја да је намјереније имао својему надлежателству по должности јавити. И отпустивше реченаго заповједаша ашче от потреби что будет и у случају позоветсја, абије пријти да имат.
Јеже должественије за краткост времене покорнејше објавља с особитим страхопочитанијем пребивају и јесм.

В Бјелој Церкве 3. јунија 1808. Вашего високопреосвјашченства слуга Рафаил Милошевић, с.р. протопресвитер.

П.П. Скрипеће већ под стражу постављен јест, Маријана поиздалека набљудавајут, крушчички парох јешче није предзвјат. По селма све је благодареније богу мирно.

[JASON]

Проглас на буну упућен свештенству у Банату

Благовјејшиј и нам духовни отци. Сад који је крови стари христијана добро нека се опомене и попашти. Познато јест да хоће господ милостивиј све христијане от робства и ига да избави, које вами свјашчеником налаже се, да каждиј по примљенији заповједи сеја, звона на ларму огласи, и народу казати да востану јуначки и гдје буду буну и барјак дигнут видили, тамо да соберутсја, који буду са оружијем да пође. Ашче какова заповјед римска или хунгарска приспје, то во ничто да вијењајте, ибо лстеци сут. Ашче који от христијана буде пренебрегл либо свјашченик горнују либо грознују муку и смерт да ожидајет. Попаштите се најпаче ви духовниј отци да не би који в нечајност впал и словом божијим утвердите их и наставите. Јасенова, Суботица, Стража, Орешац, Гребенац, Парта, Загајица, Избиште, Улма, Николинце, Вершац да буду без никаквог отговора код Суваје забрана т.ј. код Суботице сверху 20 љета до 50 љет јунаци пре зоре и тамо дочекати Ђорђа славнаго или от њега посланице и уреднице. Посљедњиј одложен на копију преписати и далшим селма послати куда се надлежи каждиј от вас примившиј сију заповјед скоро и незадержано да посилајет.

Дано у Раму 30 маја 1808. Георгије Петровић, великиј књаз сервијанскиј. Благоговјениј свјашченици банатскиј нам в Христје љубезниј Јасенова, Суботица, Стража, Орешац, Парта, Загајица, Избиште, Улма, Ритишево, Влајковац, Николинце, Алибунар, Селеуш, Иланџа, Добрица, Томашевац и прочим.

[JASON]

Окружница митрополита Стратимировића поводом Крушчичке буне

В Карловцје 3 јунија 1808.
Протопресвитером архидијецези Сремскија.

Достовјерно нам и паки донешено јест јако злоковарнија њекаја писанија, будто би она от Чернаго Георгија разсилајема била, в Банатје проносатсја с намјеренијем иже овдашњиј благочестија нашего народ противу законија власти својеја , подигоше, возмутити. Сицеваја погубнаја умишљенија безсумјено ни от кого инаго, развје от богомерзких лстјецев и онакових разврашчених људјеј, иже по својему си заблужденију скитајушчесја  и благословеними трудами честнаго препитанија себје снискати не хотјашче, ближних својих возмутити желајут зато, да би при сицевом нешчасном возмушченију  по имјенију тјехже ближних својих аки по мутној водје  ловити и тоје конечно негли похитити возмогли. Убо да не би вредноје сије богомерзских тјех возмутитељеј умишљеније нешчастним каковим случајем распростерлосја, благоговјеинству вашему и чрез вас подручном вам свјашченству сија објављајушче крјепчајше налагајем, да ви в том случаји, ашче би негли таковоје или сему подобноје писаније кому нибуд от вас прислано било, тојеже никому не сообшчајушче и никаковаго инаго недозвољенаго и на убиточество ваше и подручнија вам пастви клонитисја могушчаго употребљенија, творјашче абије нам или другом кому от људјеј наших, в свјашченическом чиније в резиденцији нашејживушчих купио со извјестијем, ашче возможно будет, от кого и којим путем вам таковоје писаније вручено би било, прислати не укосните, а при том ревностно и всјачески старатисја да ни ви сами, ниже једин од врученија вам пастви на горе упомјанутаја, богу и честним људјам мерзкаја злоумишљенија наведени и прелшчени будет. Знајте бо јако в противном негли случаји каждиј от вас без свјакаго далшаго призренија лишенију сана и благодјејанија свјашченическаго, а по обстојателствам и жесточајшеј казни надатисја имат. Вама же јако дистриктуалному протопресвитеру налагајем да ви под другим којим видом по протопресвитеријату вашему прошедше архипастирскоје сије увјешчаније наше подручному вам свјашченству јасно и вразумителње прочитати и устмено ко предохрањенију гореизложенаго заблужденија  именем нашим  вјачески и с тим далшим налогом усовјетовати постаратесја, да они напред наведениј случај, ниже другоје које писаније или објављеније ашче не би они тојеже од законија власти својеја, но негли от частних лиц, јакоже: от менших недоволних официров, купцев и прочих људјеј получили, ни какиже в церкви обнародовати или по пастви својеј разсјејавати покусјатсје, но да свја таковаја под печатију молчанија у себје токмо хранити и о том пастви својеј ничего не сказујушче, тујуже во обшчеот всјакаго заблужденија предохрањати вједајут.

[JASON]

Друга окружница митрополита Стратимировића за Срем поводом буне у Банату

В Карловцје 5 јунија 1808.
Всјем протопресвитером архидијецези Сремскија.

Поводом что многије скитнице и протуве по свјете находјатсја  и ближних својих в заблужденије привести старајутсја и в дополијеније в призренији тјех злоковарних људјеј от сјуду вам даних многих увјешчанији со сим благоговејинству вашему в тајње налагајем, да ви по протопресверијату вашему из должности проходјашче или другими приликами с подручним вам свјашченством састајушчесја тојеже в том искусити постаратесја, како каждиј от њих от уредбах царства и устројенијах обшчих чиноначалства мислит и какового јест поведенија, в призјенији тјех в разговорјех и наклоненијах својих и да примјечанија  ваша о всјех сих с објављенијем злоковарнога негли и подозрителнаго каковаго вам показатисја имушчаго свјашченика совјетно и безпристрасно нам сообшчати не пропустите.

[JASON]

Стратимировић – Видаку

В Карловцје 23 јунија 1808.
Јего преосвјашченству г-дину епископу вершачкому Петру Јоановић от Видак.

Хотја и сам догадах, јако преосвјашченство ваше за ревност вашу приликоју произшедштија молви в њеких епархији вашеја мјестјех указанију височајшаго  благовољенија или каковаго либо удостојитисја  будете, ничим менше повнегда вам добрје познато јест, да ви такови братији имјејете, иже негли уразумјевше, јако вам надежда подајетсја ко полученију каковаго либо знака тогож всевисочајшаго благовољенија из злоби, ревнољубија, зависти или из другаго каковаго расположенија духа, всја своја сили употребили би на то, јеже намјереније сицевоје воспјатити и вас в подавајемој вам надеждје осујетити, то во отвјет на писаније ваше от 9 сего препоручају преосвјашченству вашему да ви дјело сије предреченаго знака касајушчејесја никому не откривајушче ниже с ким нибуд от томоже бесједјашче в молчанију пребудете.
В прочем с високопочитанијем јесм.   

[JASON]

Писмо маршала Петра Дуке митрополиту Стратимировићу у коме му говори о верности народа према цару и о слабом одзиву на буну. Помиње покајнички иступ крушчичке општине и молбу народа за милост.

Hochwürdigster Herr Erbzischof!

Ohne Zveifel werden euere Excellenz schon lange von der glücklichen Stillung des Kruschitzaer Aufstandes die Nachricht erhalten und vernomen haben, wie wening das gute Volk daran Theil genomen hatte.
Abgerechnet das Unangenehne, was  dieser gähe und unerwartete Ausbruch schon and und für sich, unangenehmes mit sich führet, so hat er von der anderen Seite den unzweidenhigesten Beweis von unerschütterlicher Treue  gegeben, mit welcher das gesamte Illyrische sowohl als Vallachische Volk seinem Monarchen ergeben ist, da weder die erdichteten Proklamacionen noch das Beispiel seiner Geistlichen und Offizirs im Stande war die guten Menschen zu verführen.  Rührend war das Flèhen um Gnadeder ganzen Kruschitzer Gemeinde: alles, jung und alt von beiden Geschlechten, die Mütter mit ihrer Säuglingen an der Brust, empfingen kniend von ihrer Kirche seine kayserliche Hoheit und fleheten um Gnade.
Ich will nicht euer Excellenz mit der Erzählung dieser Geschichte belästigen, da ich überzeugt bin, dass sie hochdieselben umstaändlich von den verschetzer Herrn Bischof erfahren haben, jedoch bechalte ich mir die Ehre von euer Excellenz einige particularitacten, wenn ich sie werth finden sollte, zu ihrer Kentniss gebracht zu werden von Temesvar nachzutragen , woselbst ich mit s. K. H. am 2-ten July eintreffen werde.
Ich habe die Ehre mit der ausgezeichnetsten Hochachtung zu verharren Euer Excellenz gancgehorsamster Diener Duka, FML.
Hercules Bäder bey Mehadia, den 24/12 Juny 1808.   
      

[JASON]

Писмо палатина Јосифа епископу Видаку од 30. јуна 1808. у коме му јавља да је цар похвалио његово држање и поступак архимандрита манастира Месића, Синесија Радивојевића, и проте Рафаила Милошевића приликом угушивања буне у Крушчици.

Reverendissime domine episcope!
Erga duplicis ordinis remonstrationes quibus praeatacta D. vestra tumultum in confiniaria possessione Krussitza indubie ad divulgatam sub nomine Serviani ducis Georgii Petrovich, seditiosam proclamationem exortum, mox tamen consopitum, cicumstantialiter retulit mihi sub 12 et 14 juni a. c. extraordinario cursore submissas et per me altissimo loco substratas, dignabitur sua majestas sacratissima, super testato peculiari zelio in consopiendo seditioso hoc tumultu, activis item ac scopui omnino conformiter ordinatis dispositionibus , conceptam altissimam suam complacentiam ea cum invnatione mihi clementer manifestare ut eandem tam praeatactae D. vestrae quam et exmisso suo archimandritae et protopresbytero significarem.
Quamobrem itaque altissimam hanc suae majestatis sacratissimae complecentiam  cum in finem hisce praeatactae D. vestrae notam facio; ut eandem eximisso in hocce negotio suo achimandritae et protopresbytero notam reddere velit.
Viennae 30 junii 1808. Praeatactae D. vestrae addictissimus Jozephus platinus m. p.
(D. gr. n. u. r. episcopo verscherziensi Petro Joannovich Vidak)

[JASON]

Белешка о лицима која се помињу у писмима и актима

¹ Димитрије Ђорђевић (Георгијевић), познат у народној традицији као Поп Ђак, млађи свештеник у селу Крушчици. После побуне ухапшен, а умро у току истраге у Темишвару.
² Петар Јовановић Видак, епископ вршачки. Ангажовао се у гушењу Крушчичке ребелије. Убрзо после буне постао дворски тајни саветник.
³ Тома Скрипеће, лајтнант, један од вођа побуне, погубљен 1811. године.
⁴ Пиву Жуманка (Шуманка), оберлајтнант, један од вођа побуне. Умро у затвору у Темишвару.
⁵ Марјан Јовановић, капетан у пензији. Био у фрајкору, познавао српске устаничке вође с којима је 1806. ковао план за устанак у Банату. Побегао у Србију. Осуђен на доживотну робију у одсуству.
⁶ Маршал Петар Дука, генерал Радивојевић и пуковник Брановачки, виши граничарски официри, команданти у Банату. Брановачки је био осумњичен да је имао неке везе са Марјаном Јовановићем с којим је служио у фрајкору у доба Кочине крајине. Успео је да се оправда од сумњи.
⁷ Гречески син. То је Стајић Атанасије, учесник у побуни, син Грка, трговца из Крушчице.
⁸ Рафаило Милошевић, прота из Беле Цркве. Активно учествовао у смиривању побуњеника и извршио саслушање вође буне попа Димитрија Георгијевића.
⁹ Архимандрит месићки, Синесије Радивојевић. У улози изасланика епископа Видака , приволео побуњенике да се предају.
¹⁰ Командирендер. Мисли се на маршала Петра Дуку, команданта Банатске Војне границе.
¹¹ Палатин. Гроф Палфи Јосиф, угарски дворски канцелар.
¹² Ерцхерцог Лудвиг (Е. Х.), надвојвода и генерални директор Војне Границе.

[JASON]

Запис Димитрија Георгијевића, вође Крушчичке буне1808. год.

Запис, исписан мастилом брзописно на славјаносербском језику, руком самога попа Димитрија Георгијевића, налази се у празничном минеју румунског издања  из XVIII века, на предњим корицама с унутрашње стране. Поменуту књигу Георгијевић је имао при себи у затвору, јер ју је као богослужбену  књигу могао држати.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У данашњој транскрипцији запис гласи:
Димитрије Георгијевич бившиј спомошчник парохие крушчичке списал во темишварском шчухаузје љета 809-г, месеца марта 16-г. Приведен бих в Темиш(вар) месеца јулија 3-г, љета 808-г, до тогоже дне м(е)с(е)ц марта 16-ог 809-г јединако в темницје в смраду, у гвозђу лежећи, страдати и у суду судит непрестано до горе реченаго дне, а од сего дне Бог вјест докоље будет. Богу слава во вјеки! Димитрије Георгијевич.

[JASON]

Две белешке о Крушчичкој буни

1) Став православне црквене хијерархије

Чим је 11. јуна 1808. вршачки епископ Петар Видак дознао од неких свештеника о припремању Крушчичке буне, послао је месићког архимандрита Синесија Радивојевића и вршачког проту у места намераване побуне да мотре на развој догађаја и дају свештенству потребна упутства. Видак је истовремено, путем гласоноше, о примљеној вести известио највојводу Лудвига који се тих дана налазио у Банатској војној граници у инспекцији.
Из Стратимировићевог писма од 15. јуна 1808. види се да је он одобрио ангажовање свештенства у стишавању побуне, али да је пребацио Видаку што је, пре но што је и сам примио тачан извештај о догађају, пожурио да о њему извести надвојводу. Стратимировић енергично одбија сваку сумњу од Карађорђа и српских војвода и карактерише побуну као 'погубное богомерзких возмутителеј злоумишленије', говорећи за бунтовнике да су скитнице и лажови који не желе да живе и раде од свог зноја, већ буну користе да би у мутној ситуацији могли да пљачкају туђа имања. Нема сумње да је митрополит оваквом оценом вођа 'ребелијаната' био крајње неправедан, јер се ни за младог попа Ђорђевића, ни за тројицу официра не може рећи да су били неморални, скитнице, људи без патриотских осећања и најидеалнијих побуда. Такође, нема сумње, да су се код осталих учесника, сељака и граничара, јасније очитавале аграрно-социјалне тежње, које је митрополит у својој оцени свео на појам пљачке.
Митрополит је наредио свештенству да саветује народ, да и само не верује било каквим прогласима који не би долазили од законите власти и да се не да завести лажима незадовољних официра и трговаца. Претио је да ће бити рашчињени сви свештеници који не послушају ова упутства, а ни телесна казна их неће мимоићи. Ако неки свештеник прими позив за дизање буне и буде га ширио, према њему у погледу казне треба поступити као и према сваком лаику, а најстрожијом истрагом улазити у траг творцу таквих бунтовничких прогласа. Тражио је од прота да га известе о расположењу свог подручног свештенства, како би на време спречио неки нови бунтовнички испад.
Митрополитова и Видакова писма су се мимоилазила, јер је истог дана, 15. јуна, курир пошао из Вршца са другим Видаковим извештајем. У том писму Видак се разметљиво хвали својом улогом у гушењу Крушчичке буне. Пошто је од Синесија примио извештај о стању у Крушчици, упутио се лично на лице места где је већ затекао Синесија који је успео да наговори вође буне на предају. Видак истиче да су се на његово упорно инсистирање побуњеници 'праведном суду драговољно предали'. Пошто се затим уверио да ће околна села остати на миру, Видак је 'као без душе' пожурио из Крушчице за Вршац да рано ујутру, 13. јуна, обрадује надвојводу Лудвига извештајем о предаји бунтовника, јер је надвојвода живео у страху због недовољног броја војске у овом крају. Надвојвода је радосно примио Видака и обећао му да ће о овом случају, 'који служи Видаку на част', лично обавестити цара Франца.
Стратимировић је од Видака примио саслушање крушчичког попа Димитрија и 17. јуна, у писму Видаку, наредио да се Поп Ђак, као покретач буне, 'без свјакаго призренија или милосердија' преда 'праведном' суду да, заједно са осталим побуњеницима, прими казну за своје недело. Митрополит, осим тога, тражи од Видака да у његово име одузме од сељака црквену заставу под којом су се окупљали побуњеници и да у будуће забрани употребу те заставе, пошто је, служећи као симбол ребелијантима, обешчашћена.
Најинтересантније је задње писмо које је Видак у ствари Крушчичке буне упутио Стратимировићу 21. јуна. Видак се хвали да је и пре примљених упутстава поступао у њиховом духу и успео да зло предухитри. Инсистира на томе да је правилно поступио што је о крушчичким догађајима одмах известио Темишвар, Пешту и надвојводу и поново истиче како је баш то било драго надвојводи, па се нада да ће и митрополит ствар тако оценити.

[JASON]

Пада у очи слуганско држање епископа Видака према аустријским властима и високим чиновницима, у чему се знатно разликује од Стратимировићевог става. Као искусан дипломата Стратимировић је настојао да према аустријским властима држи неку средњу линију. У Тицановој буни 1807. Стратимировић је, оптужујући спахијске чиновнике за насиља, заобилазно бранио сељаке и заузимао се после Буне за давање опште амнестије. Код Видака, сем нејасног става према осуди попа Ђорђевића, нема таквог држања. Видаку је недостајала Стратимировићева еластичност; он је буквално схватао директиве свога претпостављеног.
Из преписке са Стратимировићем може се закључити да је епископ Видак славољубив и сујетан човек и да је настојао да се додворивањем надвојводи домогне каквог одликовања, односно како сам пише, 'каковиј либо знаки всевисочај паго благовојенија получити'. Ту своју жељу објашњавао је потребом дизања угледа код 'овог простог свештенства и народа', па је зато и Стратимировића молио да се за ту ствар заузме и надлежнима га препоручи.
Иако каже да је помишљао да ода Видаку неку врсту признања за држање у буни, изгледа да Стратимировић није био одушевљен Видаковом молбом. Да ли из суревњивости или због истрчавања пред надвојводом, Стратимировић му је у врло хладном и кратком писму од 23. jуна саветовао да о тој ствари ништа не говори да не би изазвао неке из своје 'братије' који му завиде, и тако створио сметње на путу остварења наде у одликовање.
Није познато како су ствари даље текле, али захвалница коју је палатин Јосип послао Видаку и његово постављење за тајног саветника речито говоре да су аустријске власти високо цениле његову улогу у гушењу Крушчичке буне. У документима о устанку, аустријски надлежни кругови, на више места истичу велику корист од Видакове и Синесијевe сарадње у стишавању народа у Банату. То подвлаче генерал Радивојевић, маршал Дука и надвојвода Лудвиг.
После оваквог Видаковог држања у данима Крушчичке буне и после ње, треба одговорити на питање: зашто је Видак спасао једног од вођа буне, крушчичког попа Димитрија Ђорђевића, испод преког војног суда и тиме га сачувао од изречене пресуде на смрт стрељањем, о чему пише Бем. Поп је осуђен овом казном 14. јуна, али се она није могла извршити пре рашчињења а које је могао одобрити само епископ Видак. Димитрије је послан у Вршац, а Видак је тада, како тврди Бем, намерно отпутовао, па је тако извршење смртне пресуде одгођено. 3. јула 1808. војни судија, који је водио истрагу, константује у свом извештају маршалу Дуки, команданту Банатске војне границе, да поп Ђорђевић још није враћен суду ради  даље истраге и казне. Ђорђевић је касније изведен пред редован суд, али пресуду није дочекао јер је умро још у току истраге.
Чини се да је епископ Видак, кад је дошао да смири побуњенике и наговори их на предају, дао реч или неко обећање да ће код власти издејствовати благу казну крушчичком попу ако он одустане од својих намера, што се наслућује из Стратимировићег писма Видаку у коме каже да побуњенике треба предати властима 'уколико им ходајства обештали јесте'. Поред тога Видак је сматрао да је поп Димитрије заведен од тројице официра, који су били главни кривци, а то је сугерирао и Стратимировићу, па је, изгледа, на тој основи успео да се одложи пресуда и Ђорђевић преда редовном суду. Ако је, дакле, било Видакових покушаја да спасе попа Ђорђевића, они су били сведени на изузимање попа испод преког суда. Видак даље није ишао.

[JASON]

Кад разматрамо Даљску, Тицанову и Крушчичку буну долазимо до закључка да је виша црквена хијерархија била на страни феудалне господе, али да се нерадо ангажовала у физичком уништавању побуњеника, па и њихових вођа. Тако Стратимировић настоји да се казни што мањи број сељака бунтовника у Даљу 1806, одбија да учествује у разоружавању народа после Тицанове буне 1807, успева да спасе вође буне – Вогањце, Димитрија Димића и друге учеснике у њој, а Видак успева да својим оклевањем унеколико ублажи казну попа Ђорђевића. И један и други бојали су се да постану омрзнути од народа који није увек ишао за вођама буне, али их је после њихове трагичне смрти сматрао за јунаке и жртве насиља. Спасавајући поједине учеснике, чак и поједине вође буне, црквени врхови су на известан начин ублажавали у очима народа свој, у основи непријатељски став према антифеудалним покретима.
Положај црквене хијерархије је био врло деликатан: остати лојалан у очима Беча и Пеште, а у очима народа, истовремено, његов заштитник. Ситуацију је компликовало и држање једног дела нижег свештенства које је ишло с народом у бунама: у Даљској – прота Теодор Ендерић, у Тицановој – калуђер Стефан и поп Максим Атанацковић, у Крушчичкој – поп Димитрије Ђорђевић, поп Трифун Тодоровић и ђакон Урошевић, због чега су владајући кругови у Пешти и Бечу, у свом сумњичењу свега што је српско-православно, имали извесног разлога да скептички гледају на поданичку верност свештеничког сталежа у целини. Својих сумња неће се ослободити ни после свих верноподаничких 'поклоненија' Видака, Стратимировића и Путника.
Када пажљиво сагледамо држање дела свештенства које у бунама стоји на страни народа доћи ћемо до закључка да је став тих свештеника био збуњен и недоследан. Прота Ендерић у Даљској буни не иде даље од потстицања сељака на побуну; поп Максим Атанацковић суделује у разговорима око припремања Тицанове буне, али не одлази с побуњеницима, већ налази да је потребно да вест о буни саопшти властима и тако себи унеколико осигура њихово поверење. Па и два попа Крушчичке буне, не иду до краја, иако благонаклоно прате све припреме.
У том непријатељском, уздржљивом или неодлучном ставу свештенства, на који су се својим прогласима ослањале вође Крушчичке буне, лежи један од узрока што се ова буна није могла развити, a још мање успети.

[JASON]

2) Мишљења историчара који су писали о Крушчичкој буни

/Питањем Крушчичке буне 12/13 јуна 1808, коју је покушао да изведе поп Димитрије Ђорђевић (Георгијевић), познат по имену Поп Ђак, уз помоћ неколико граничарских официра, војника и трговаца, историографија се у неколико махова већ позабавила и дошла до одређених резултата. Реконструкцију догађаја први је извршио историчар јужног Баната Леонард Бем. Емил Пико, Ђорђе Поповић и др. писци који се буне дотичу, оцртавају је према Бему, било да потпуно усвајају или критикују његово излагање. После Бема посебну пажњу посветио је овом догађају Бењамин Калај у својој књизи о Првом српском устанку. Овај историчар успео је да проучи много више архивских докумената од Бема и да пружи тачнију и потпунију слику припрема и тока Крушчичке буне./

Леонард Бем сматра покушај попа Димитрија Ђорђевића и тројице официра као карику у ланцу настојања Срба у Банату да се уз помоћ српских устаника ослободе аустро-мађарске власти и да истребе све несрпско становништво у тој области, јер су им католици због 'бољег имовног стања одавна били трн у оку'. Бем сматра да је прокламација, коју су вође уочи буне издале свештенству, дело самог Карађорђа. Према Бему, Карађорђе је не само знао, већ и одобравао ову намеру банатских завереника. Бем даље тврди да је овај план требало извести уз директну подршку Миленка Стојковића, који је 'држао народне и кнежевске зборове' по Србији и припремао терен 'да у крајевима које би заузели , прогласе Кара-Ђорђа као свога краља'.
У своме сумњичењу Срба Бем је ишао предалеко, па је зато и могао да припише Карађорђу проглас за буну, иако је током истраге доказано да је проглас написао поп Димитрије. Бему није сметало што су и меродавни аустријски кругови одмах посумњали да је вожд аутор прогласа, већ остаје при свом тврђењу које треба да објасни мешање Србије у аустријске унутрашње ствари. Бем је сматрао да буна није успела и стога 'што Власи нису хтели да пристану уз њих', мада су двојица вођа: Пиву Шуманка и Тома Скрипеће, били Власи.
О слабом одазиву говоре и други историчари: Емил Пико, Ђорђе Поповић и Бењамин Калај, и из те чињенице изводе закључак о њеном неумешном организовању и ограниченом значају.
Занимљиво је мишљење Пикоа који цени да је народ у Банату имао и превише разлога  да се побуни јер је сносио 'најтеже терете за корист и част Мађара'. Пико је крајње неповерљив према Мађарима, и сумња у било какву озбиљност целе ствари. Буну је, сматра он, измислио 'један човек, који је више пио него што је требало', а уз то био је лични непријатељ крушчичког попа, што га је (Илију Поповића) навело на потказивање пуковнику Брановачком. У даљем излагању Пико је недоследан; побуну гради на изненадном доласку војске у Крушчицу, а завереничке тежње приписује само попу Ђорђевићу. Тешко је поверовати Пикоу да је крушчички поп 'изненада' постао вођа устанка у којем 'не беше никакве збиље'.
Пико сматра да на том терену, Војној граници, ни озбиљнији покрет не би имао изгледа на успех, јер су Срби, виши царски официри, тражили згоду да претераним усрђем покажу своју оданост Францу II, него да буду праведни према својој једноверној и једноплеменој браћи. Држање генерала Радивојевића, Дуке и Брановачког потврђује ово Пиково мишљење.
Пико даље тврди да је уплитање српских вођа у припремање буне исконструисана ствар, али допушта могућност да је ипак у 'неким главама поникао намишљај' да би се Срби могли успешно борити на две стране, против тако моћних противника као што су Турска и Аустрија.