Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр. 117. од 20. Oктобра 1849.

Сваком ће познато бити аномално стање границе војене у Аустрији према осталим државним грађанима. Ово већ сав свет зна, и сажалителним оком гледа граничаре, кои за целокупност аустријске монархије неописане жертве приносе, а у делењу грађански права последњи остају. Ми нећемо овде сада наводити нове какове ствари о граници, но оне, које су целом свету познате; а да неби се у овом предмету пристрастни показали, повторићемо само оно, што се по немачким новинама о томе пише. Ево шта 'Лојд' о војеној граници саобштава:
'Кад се окренемо к војеној граници, то ћемо се по точном испитивању њени обстојателства уверити, да фундаменталан закон војене границе, а особито у њему садржавајућиј се ераријалан посао, и у мирно доба лична војена служба највећиј уштрб причињава.
Ради реформе фундаменталног закона границе позвани су у тој струци вешти људи у Беч, и од њиове честитости и проницателности надати се можемо, да ће они будућиј закон по духу времена и обстојателствима земље удесити; и будући да се о том већ ни сумњати не сме, да ће се многозаслуженим баном Хрватске бароном Јелачићем привремено укинут ераријални посао икада опет увести, будући се граници устав поред одржаног војеног начела дати намерава, зато ово неколико речиј управљене су зато да се докаже, да би војена граница поред промене устава и са одржањем војеног начела срећно и на ползу монархије обстати могла. Зачетак границе и њени уређења у великој је тами. Првиј пут се спомиње ова земља под Матијом Корвином и Фердинандом аустријским. Житељи границе под овим и следујућим царевима имали су задатак, земљу, која иј је ранила, против унутрашњи и спољашњи непријатеља бранити, што је с успехом и радила. Под Фердинандом аустријским неколицина граничара добила је плату из аустријски спомагателни новаца, други су служили без плате, и све људство за оружје способно сачињавало је народну милицију.
И данас јошт чују се код седи граничара и официра традиције њиови предака, које се све у том слажу, да је војена граница била на форму римске колоније, да је свакиј притјажатељ земљу имао дужност оружјем служити против непријатеља, и да је он ту дужност радостно испуњавао како против унутрашњи тако и против спољашњи непријатеља, јер му је било допуштено, кад је морао изван земље ратовати, да може, место себе за неколико талира најмити човека из граничарски кућа, које су много људиј имале, и то за цело време рата; може се чути код ови седи људиј, како пређашњиј војениј инштитут до неба уздижу, а данашњиј називају као извор осиромашења границе, и то са пуним правом.
Одма усиљавали су се војеној граници дати нагонително устројство. Већ под Рудолфом, наследником Максимилијана II., изродили су се ђенералати, а после тога родио се и хофкригсрат у Бечу, кои је сасвим заузео администрацију границе. Мало по мало заборавило се право и првобитно определење граничара, премда је његово стање до године 1807. јошт сносљиво било; онда му се дао један закон, кои је од части због своје безпрактичности, од части пак због самовољног аплицирања граничару пропаст нанео. Граничарског човека и граничарског солдата стање постало је од дана на дан све већма и већма несносљиво. У необичну хаљину стегнут, морао је граничарскиј солдат у миру и у рату непрестано служити. Бадава су му се чинила у овом призренију олакшања од хофгрисрата; његови непосредствени поглавари хотели су га свуда као солдата а не тежака сматрати; у војничком мундиру морао је ићи у кумпанију, у штаб, на кордон, на свако изванредно командирање и на последку на теготан ексерцир. Овде је на последку много патио.
Дани и месеци пролазили су, док је поред небрежљивог надзирања неколико покрета научио. Сад граничарски солдати формирали су на рачун њиови сиромашни кућа линејске трупе. Граничарским кућама за солдате допуштен службениј конштитутивум није никада довољан био за набављање војеног мундира; мундирска категорија постала је иронијом; куће морале су данак већом части у готовом новцу плаћати, и најбогатије, које су солдате имале, дошле су до просјачког штапа, јер су свог солдата, кои је у најстрожијем смислу једва осам дана у месецу од службе слободан био, на сваком његовом кораку богато снабдевати морали, па макар остала породица тим и пропала. Кад је већ из млађи година изишао, бивао је узет за стање обране, и морао је ту и остати; он се већ од земљеделија одучио, кад се земаљском послу повратио; у старијим своим годинама, био је од други, за које је он служио, но кои су паметније и полезније делати знали, презрен и одбачен и ово је следство уништожења негдашњег патријахалног живота.
Ово солдачко угњетење сасвим је границу деморализирало. Имућније граничарске куће употребиле су сва средства, да се из војничке службе извуку, и тако видило се, па и сад се види, где се најлепши и најјачи људи као инвалиди у пркос свои сиромашни суседа шпацирају. Сиромашни свакојаком емиграцијом, дезертирањем и осакаћењем усиљавали су се своје жалостне службе курталисати се. Коншкрипциона регула постала је нерегула, и најжешће казни нису могле ово зло зауставити. Спомен стари сретни времена коснуо је као електрична искра војену границу за време, док је италијанскиј и маџарскиј рат трајао. Не взирајући на многе жертве, које је ова сиромашна земља по својој прирођеној верности за одржање царствујућег дома принела, и не взирајући на недостатак свои многи синова, које је послала у рат против непријатеља законите круне, она је јошт имала и тај задатак, собствено огњиште по старом јуначком обичају бранити. Млад и стар, богат и сиромах пружили су себи братску руку за ову цељ. Није се гледало на у полак или сасвим инвалиде, и свакиј, кои је само пушку носити могао, и штогод притјажавао, драговољно је војену службу одправљао, и тако није била редкост видити шесдесето-годишњег старца са сребрним власима где на стражи стои, и своје младе камерате на њиовим поштама саветом и делом подпомаже. Ни најмање незадовољство није се у овој земљи због овакове наредбе показало, и свакиј је био уверен да је то нужда и да то тако мора бити. Богат, ако је на њега коцка пала, а није могао службу сам одправљати, послао је свог местозаступника, а сиромаху је добро пало, кад је осим мале ераријалне плате од 4 кр. јошт малиј додатак и рану на осам дана добио; но за обоицу терет овај једва је био приметителан будући је свакиј земљепритјажатељ обавезан био служити, и на појединог човека највише ако је два пут у години служба дошла. Красан је тај успех, кои се у одржавању унутрашњег и спољашњег мира земаљској милицији међутим приписати има. Изузимајући неколико случајева убиточни крађа, које су дезертери починили, но кои су опет од земаљске милиције од части распуђени, од части поубијани, од части пак похватани и суду предани били, ненаилазимо нигде на неред, кои би се споменути имао. Евазије, емиграције, контумацијална изступљења, и крађе биле су редка појављења.
Кои се о истини, која је овде речена, сумња, тај нека отиде у контумацска заведенија, и кумпанијске, кордонске регименте команде, и биће сасвим задовољан. Штокхаузи су готово празни, и оно мало уапшени понајвише су арестанти, кои су малу погрешку учинили. Милитарно устројство није ни какав уштрб претрпило; милитарно начело је сасвим целокупно остало. Граничар није осећао никаково угњетење, и државној финансији није велика штета учињена са свакидашњом платом за једног човека од 4 кр. Кад би се хотело увидити стање у региментема служећи, то свака кумпанија, нерачунајући овамо ленунге чиновничке и гажије официрске, стаје са самом службеном конштитутивом месечно 202 фр. ср., а напротив овде једна кумпанија дијаметрално тридесет људиј сваке  недеље на службу одправља, и снабдева иј са 16 фр. на недељу, а на месец са 64 фр., и тако финансији велика сума од 138 фр. месечно заштеђује се.
Хоће ли дакле милитарна граница и даље са својом посенсионаратом народном милицијом служити, поред тога милитарно устројство одржати, и једнако римскиј шанац (Чичин Јарак) за аустријскиј престол сачињавати? Да како, за њиову и свеобштег отечества највећу срећу.
Нека се раздели цело притјажавајуће и за оружје способно људство у батаљоме, на класе старости и можности лишавања, нека се снабдеду са ерарским оружјем и муницијом, нека одправљају унутрашњу и спољашњу службу у своим региментама за надницу у време кад служе на своим поштама, недељом и у свечан дан, и у мање нужним магновењима за земљеделије нека се чрез своје унтерофицире у кумпанијским штацијама ексерцирају, и да батаљони по класи свога старешинства и по размерности њиове дужности у граничарској економији на рат у случају нужде иду. У мирно доба нека се да појединим активним или за службу јошт способним пенсиониратим официрима надзирање над ексерцирком, и над сахрањењем оружја, да овим начином и пенсионирани официри држави услугу чине. У ратно време нека се батаљонима даду довољни предводитељи, нека се ови батаљони држе донде докле траје рат, када се већ батаљони натраг поврате, нека се распусте на своје определење са гратификацијом или са каковом другом наградом. Такова народна милиција чиниће чудеса храбрости у време нужде, и онај, кои би јој пребацио неспособност и да се не може употребити, упућен би био на храбру граничарску гарду; онај ће се упутити на италијанско и маџарско бојно позориште и онде ће се уверити, да је било солдата, виши официра и сами ђенерала, кои нису знали ни речи из службени и ексерцирски регула, па су се опет као јунаци показали; онај ће наћи, да за добивене битке поред доброг предвођења највећма изискује се поредак, и јаке за оружје и ватру способне руке; онај ће увидити, да никад неће чути командирску реч 'скрати корак', да прост солдат, кои је битке душа, своје кораке по нужди ускорава или скраћава, и да се он макар како топови грували, на лево и на десно по нагону окреће и нечекајући командирску реч, и допустиће свакиј, да је граничар, кад измаршира, у стању за најкраће време све покрете научити, кои су за рат нужни, а да му није нужно у мирно доба кроз много година учити на свој и државне економије уштрб, да се може изван границе употребити. Наравно, кад би се народна милиција у граници завела, да би се умалило јато ђенерала, штабс- и оберофицира, фурира, комисара, кригс- и ферпфлегс-беамтера, али овим установљењем осиромашеној земљи и држави милиони би се годишње уштедили, и без тога установљења, граници, ако јој се либералне инштитуције и закони недаду, није ништа поможено.'
Гдекои нагађају, да је овај проницателан и са великом психологијом границе писан чланак изишао из пера каковог у великом званију положеног лица, што се из тог закључити даје, да неби ласно било сваком у данашњем обсадном стању Аустрије овакове либералне чланке писати. На челу чланка стоје име списатеља означавајућа писмена Ј. Ј.

[JASON]

Ђенерал Јован Дамјанић – Србима.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
'Ако не будете слушали мојих напомена и ако наставите своје крваве, слободу гушеће тежње, тада вам се заклињем да ћу вашу земљу похарати; да ћу вас дотле прогонити, док буде један Рац на маџарском земљишту; пак да не остане траг вашега издајничкога племена, на концу убићу сама себе као последњег Раца.'

[JASON]

Moлитва Јована Дамјанића при погубљењу.

Владаоче света, к теби обраћам моју молитву! Ти си ме охрабрио у страховитом часу растанка од моје супруге, укрепи ме и у будуће, о отче, да би тешко искушење – срамотну презрителну смрт – храбро и као човек претрпити могао.
Прими, о свеблаги! моју топлу молбу. Ти си ме, о отче, у борбама и биткама руководио, одржао си ме у њима и из многе суманителне борбе твојом заштитном руком невредима си ме извео – хваљено да буде на веки име твоје! Сачувај, свеможниј, моју и онако већ несрећну земљу од даље несреће – обрати срце монарха на благост за заоставше пострадавше другове моје, и управи мудрости твојом вољу његову на благо народа. Дај, о отче! силе мојој бедној Милици, да реч, коју ми је дала, своју судбину у смирености помоћи своје вере сносити може. Благослови Арад – благослови бедну, у несрећу бачену земљу маџарску.
Ти, о господи! познајеш моје срце, и свакиј мој корак познат је теби, суди ме по томе милостиво, и дај ми да с оне стране нађем милостивиј пријем. Амин.

[JASON]

Дамјанић.

Доћи ћу још у течају и на још гдекојег борца у устанку српском, но сад ћу да споменем једног кои се против тог устанка борио, једног дивног војника, јунака.
То је Дамјанић.
Он се бори против рођене своје браће. Од те борбе почео је бити чувен. Додуше, жалостан појав. Ипак остаје Дамјанић за своје уверење, за слободу борећи се јунак, и његово јунаштво је рефлекс карактеристичан јунаштва српског. Јунак се помолио из српске колевке и његово име спомиње се и код Мађара, као јунаштво Србина који се за слободу отаџбине борио и пао.
Код Срба био је омрзнут, име му је значило што и Вука Бранковића.
Ја, Јаков Игњатовић, га не држим за издајицу. Напоследку, не држим ни Вука Бранковића за издајицу. Што год сам досад читао о Вуку Бранковићу, није ме убедило о његовом издајству. Вуково понашање на Косову само могућност издајства не искључује, као год што није искључена могућност да је Вук по околностима добро учинио што се (са) својим одељењем, кад је видео неизбежну пропаст, натраг повукао. Ово задње дало би се јаче документирати, мада засад не би ни девет вода Вука опрало, јер се већ то издајство на срцу народа жигосало, и да га нема, морало би га бити, а да именом Вуковим може се жигосати који у сумњу долази. Кад се залепи, тешко се одлепи. Но има их срећнијих, о којима би постојати могла већа сумња издајства него о Вуку, па их народ опет пардонира, штавише и узвишава. На пример, историја не зна за дела Краљевића Марка, да је гдегод учествовао у каквој борби, бици за народ и домовину; штавише зна се да је војевао са Турцима против хришћана, да је био мали турски вазал и претендент на трон Немањића, а да је погинуо у служби Бајазита, турског султана, против хришћана. А народ га ипак прогласио за свог народног јунака, у песмама као таквог га канонизирао. Шта је том узрок? Служити Турцима, а од народа спеван бити! Но у тој противности лежи психологична загонетка. Нећемо се огрешити о Краљевићу Марку. У пропадању српске државе, у династичним, претендентским пустоловијама већ од Турака тлачен народ обазирао се на све стране, помоћи од никуда. Као већил турски, где је могао, своме је наруку ишао, помагао у невољи, напасти. По народним песмама био је Краљевић Марко странствујући делија, који угњетеног Србина штити, свуд против ма ког. Народ је требао осветника, нашао је за то идеал у Краљевићу Марку.
У француским ратовима био је један изврстан ђенерал српског рода, ђенерал барон Милутиновић! Њиме су се Срби дичили. Тај ђенерал Милутиновић ужасан је покољ учинио међу Црногорцима, и то бајонетима српских крајишника. Нико није рекао о њему да је издајица; као војник, чинио је по дужности и налогу.
Одкуд да је Дамјанић издајица?
Јован Дамјанић родио се у првој банатској пуковнији, од граничарских родитеља. Мати му је била кћи ђенерала Таборовића и покрај тога сродник са Чарнојевићима по танкој крви, и оженио се из те породице, од 'шимандске'  Чарнојевића линије.
Пред Буну служио је у Рукавиновој регименти и био је у гарнизону у Темишвару у исто доба кад је новог времена Алба, Хајнау био ђенерал дивизионер у истој вароши.
Дамјанић, као што се чуло, навукао је на се ненавист Хајнауа због тога што је ишао као официр, капетан, у цивилну касину, где је вејао либералан, уставан дух, и остентативно истицао се либерализмом, што је Хајнау, као неки пркос сматрао, и где би само могао, запињао би му.
Почетком године 1848. послат буде у Италију, али како се заведе мађарска војска, врати се одмах у Мађарску и прими команду једног хонведког батаљона: то су ти црвенокапци дамјанићевци.
Дамјанић је јако учествовао на бојиштима Баната, био је код Сентомаша, али не у ватри, већ у резервном положају.
Но тек године 1849. дошао је до велике гласовитости као вођа.
Прелазак код Цибакхазе, код Зађве и Тисе, бравурезен, успешан јуриш на тамошњи tête de pont – Brückenkopf, eкразирање Каргерове бригаде код Солнока, успешан напор код Тапио-Бичке, победа код Ижасега, пораз Геца код Ваца, пораз ђенерала Волгемута код Нађшарова – то су светле тачке Дамјанића и његовог јунаштва, али уједно и најсветлије тачке мађарске кампање од године 1849.
Дамјанић и Бем били су најпопуларније вође мађарске 1849. Били су од својих војника обожавани. За Бема, као Пољака, са својом пољском револуционарном прошлошћу, није се ни чуло било; теже је било за Дамјанића као Србина и граничарског сина подићи се у популарност у исто доба кад се његова браћа против Мађара боре.
Дамјанић је био Клебер мађарске револуције. Одушевљен за  пригрљену ствар. Искрен, веран свом задатку, отаџбину свему претпостављајући, ванредно храбар, непријатеља је најрадије фронтално нападао, као какав Бајар. Од таквог калибра војника Наполеон је маршале правио.
Дамјанић је волео Гергејиа као генијалног вођу, а за методичног теоретика Клапку није баш марио. У бици код Тапио-Бичке дошао је Клапка са својим кором у велику запару. Стиже Дамјанић и спасе га. 'Ја Клапку морам увек из блата да вучем,' рече Дамјанић.
При крају револуције, кад је и Гергеји шеврдати почео, а Руси грозити, очи су бацили на Дамјанића, он би имао бити тај, по јавном мнењу, који би имао и срца и воље до краја срећу покушати. Но Дамјанић је сломио ногу, и опорављен, постане већ при кризи командант Арада.
Би ли Дамјанић, да је постао главнокомандујући, могао Русе истиснути, то је друго питање: само поуздано може се рећи да покрај Дамјанића не би се Покрет тако инфамно завршио као што је завршио Гергеји код Вилагоша и своје камерате џелату и оковима предао.
Дамјанић је окончао као мартир. Од својих војника уплетен је у легенду.
Дамјанић је био горостасног атлетског састава, са лепом главом, јуначким лицем.
Дамјанића су Срби мрзели. Дамјанић је Србима код Мађара образ осветлао.
Он је из уверења на мађарској страни био. Као граничарски син знао је, чуо је, видео је да Граничари нису на меканим јастуцима желали, особито у време рата. Страшан је био 'крвави порез' у Граници. Како је несразмерно морао граничар крв проливати. На малој територији велико војничко семениште, највећа касарна Аустрије, док год дугих један потучен баталијон ни не осећа се, донде у Граници унаоколо јадају деца и удовице. А још кад је већа маса побијена, како је онда изгледало? Искушење је то довољно и у годинама 1848-49.
Дамјанићевом осећају и схватању није то ишло у рачун. Са борбом надао се до слободе доћи. И његови негдашњи камерати и народна браћа нек избаце из спомена мржњу. И два непријатеља кад се сразе, падше без разлике, помешане у раку полажу; остали живи баце грудву земље на њих и мржња ишчезава.
Дамјанић је био лист горе оних који су га мрзели. Дамјанић је као Србин живео и пао. Борио се неумесно? Може ли се тврдити да су се умесно борили они који су без изгледа и успеха толике удове у црно завијали, толику сирочад оставили?
И оно што су метнули на језик Дамјанићу: 'Да могу да искореним Раце, па да себе као последњег Раца убијем,' ако је истина, и онда није се осећао другче него Србином, и смисао је: кад нећете слободе, боље ни вас ни мене да нема.
И Мађари су га за Србина држали. Писали су о њему: 'Damianics mint rácz.'
Дамјанић није био издајица. Ко би то тврди, и веровао, тај би онда морао држати и јунака Павла Бакића за издајицу. У борби између Фердинанда I и Запоље Бакић је најпре био на страни Запоље. Кад се Запоља крунисао у Стоном Београду, Бакић као његов приврженик носио је једну земаљску заставу. После прешао је на Фердинандову страну, и остао му веран до конца.
Код Дамјанића гледали су Мађари у српско јунаштво и дурашност, којих врлина је код њих Дамјанић заступник био.
Дамјанић је српски јунак.

[JASON]

Војводство Србско.
Као што 'Преса' јавља, бан је предао правителству свој ултиматум у послу србском. По овоме ће се простор војводства србскога сајединити с Хрватском. Војводство пак заједно са кикиндским и вршачким окружијем ће се простирати само до Темишвара, но и град Темишвар спадаће у његову област. За накнаду Срема, Славонији има припасти од Барање миклошко, печујско и мохачко окружије.

Турска.
'Wanderer' јавља, да је турска ствар свршена. Порта се обавезује, да ће бегунце оправити и определити ијм место пребивања (по свој прилици у Кандији), а за оне, који су се потурчили, да иј неће примити ни у грађанску ни у војену службу. Говори се, да су оба двора на то пристала.
Англијски ђенерал-конзул у Букурешту искао је од паше видинскога, да све рођене Англезе, кои се у маџарској емиграцији налазе, одма слободне одпусти, које је овај, како 'обште новине' пишу, таки учинио.
У писму једнога путника доставља нам се, да је до 3000 избегши Маџара у Видину, све сами прости војника, добили амнестију и једном ђенералу аустријском предали се, кои иј је преко Оршаве у Аустрију оправио. У Видину налази се јошт до 2000 бегунаца, за које путник наш каже, да се говори, да ће у Цариград отићи.

[JASON]

Србске Новине, бр. 118. од 21. Oктобра 1849.

Једне италијанске новине овако пишу о револуцијама нашега времена:
'Три су револуције довеле Европу на праг пропасти: француска, немачко-маџарска и италијанска. Какве су плодове сад имали троица зачетници свију зала: Ледри-Лорен, Кошут и Мацини? Прогнани и у бегству блуде по свету, а клетва човечества иде за њиовим корацима. У каково су стање они поставили европску цивилизацију? Какову су моралну и материјалну ползу различним европским народима прибавили? Разсматрајући њина начела, добићемо јасниј одговор, да су ови људи намеравали 'на све стране рушити', па ако ово до сада није последовало, то заиста се нема њима кривица приписати. Могло би се помислити, да многостручно повређење поједини интереса, као и простиј течај идеа здравога човеческог разума довољан би био, да се свима онима, кои нису у пропаст бачени, о делању ти људиј и да се склоне једнодушно клетву бацити на њи. Но то није тако. И јошт живе многи, кои погибељ они начела не увиђају. Они несматрају, да је имање државе расточено, собственост нарушена и узурпација насилно мах преотела; они заборављају на гомиле лешева, које су направљене од мртви телеса занешени, заведени, и заблуђени људиј, будући су баш истим начелима жертвовани; сузе толики породица, раздор међу зидинама мирни градова, поквареност нравиј, запуштеност вероисповеди, за то све они не разбирају ништа. Но може ли когод доказати, да су овака дејства произишла из обране спасителни и праведни начела? Основи ти бунтовника жигосани су мудрим људма свију времена, па јошт иј се у нашем безумном столетију налази кои иј хвале! Какова безумна изопаченост! Но шта су ти мислили, кад су толика блага расточили, толике хиљаде људиј жертвовали, градове и државе у пропаст бацили, сваку закону власт срушили, у народу луду продрзљивост улили, кад су једном речи све посвећене свезе друштва разкинули? Они су побегли. Па не лежи ли у овом бегству најјасније доказателство безполезности свију њини напрезања?'

[JASON]

Војводство Србско.
У Земуну, 19. Октобра. Јошт до данас незнамо ништа решително за војводство, толико је известно, да ће се војводство од досадашње Маџарске одцепити. Говори се, да бан јако горе ради за границу, и надежда је, да ће његова племенита намера мејдан одржати. Па и време је већ, да једанпут и наш граничар окуси плодове свог неописаног пожертвовања. Многи су мислили, да граница баш сасвим у онаковој системи остати мора, као што је и пре била. Ови људи аргументирају овако. Границе судба, веле они, мора се по једној од две алтернативе решити; т. ј. граница или би се морала сасвим ослободити од војничке обвезаности, или мора остати као што је и била, т. ј. граница. Но будући да се прво удејствовати неће, а оно мора остати оно друго, т. ј. граница ће опет остати она стара граница. Ово људи наравно неће да признаду, да је њиов аргумент само софизма. У октроираном уставу, истина, исказано је, да ће граница бити једна материјална част извршителне власти, т. ј. да ће опет милитарна организација у живот ступити, али у истом уставу октроираном опет то не стои, да мора стара милитарна организација остати, и да се у граници неће никакова реформа заводити. Ова господа јако се варају, ако мисле, да стара она злоупотребљења у граници обстати морају. Граница пуним правом изискивати може, да се поред свега милитарна начела обстојателствима снодна реформа учини, и злоупотребљења давнашња укину. Овоме изискивању и сам октроираниј услов не противуслови. Осим тога и сама политика државе изискује, да се граница на честитију ногу стави него што је до сада била. Граница системом стари злоупотребљења угњетена, жертвовавши толику крв за целокупност Аустрије, изискује реформу као озебао сунце; сад да се граница иста у истоветно старо злоупотребљења стање постави, да ли би се задовољство у граници укоренити могло? Неби ли граничар незадовољан роптао и на онај час, кад је са највећом готовости скочио против сепаратизма маџарског, а зато му се труд ничим ненаграђује. Та заиста барем то а пуним уверењем рећи можемо, да није у намерењу владе, границу деморализирати и безполитично антипатична елемента, кои овде јошт несушествују, сејати. Зато нипошто не можемо ни помислити, да ће влада стару систему у њеном старом формалитету завести, и свој државниј темељ – поверење границе – на ризико метнути. Како је било пре у граници, и како би сада требало да буде, то вештим пером и поштеним срцем описује у листу 504. 'Лојда' неки Ј. Ј.
'Позорник' саобштава следујућиј допис из Беча 9. Октобра: 'Судба војводства нашег није решена; т. ј. јошт нису јој границе потврђене, и јошт није изречено: хоће ли бити сама за себе, или у савезу и каковом савезу с троједном краљевином. Данас ће повереници србски предати министеријуму внутрени дела разделење војводства на срезове по народностима. Тако Срем ће сачињавати 2 среза, обадва наравно србска; Бачка 9 срезова, од кои су 2 маџарска, 1 немачки, 6 србски, свуда по већини живећи народности; Торонтал 6 срезова, од кои 2 србска, т. ј. вршачки и темишварски, 1 немачки и 3 влашка. Крашовску и барањску жупанију нису ни делили, јер се јошт незна прва хоће ли, а друга докле ће у војводство спадати. – Услед добивеног високог налога почеће повереници србски саветовати се о ослобођењу земље од свезе и терета спаијски у војводству.'

[JASON]

Маџарска.
Путници, кои из Пеште долазе, приповедеју, да је та варош таковиј смутан вид на себе узела, да се једва у њој познати може стара и весела Пешта. Оно, што јој је до сада живот давало, то је већ изумрло. Осим кнеза Вороњецког, Жирона, немачке легије предводитеља, и Аванкурта, кои су не давно обешени, 12-г т. м. обешена су јошт три важна човека, а то је барон Сигмунд Перињи, Сачвај и Черњош. Барон Перињи је био старац од 66 година, и у високим службама државу служећи оседио је. Његова је породица једна од најстарији и најславнији у Маџарској. Од његови предака један је био под Фердинандом I. и Запољом хранитељ круне, и као таковиј био је човек највећег уплива. Погубљени пак Сигмунд Перињи у последње доба пред револуцијом 1848. год. био је у највеће Маџарској суднице – септемвриалне табле – судија. Кои је год с њиме као судијом или приватним човеком имао посла, тај га свакиј хвали, да је био разуман, обозрителан, безпристрастан судија, и племенит, пун карактера човек и родољуб. Он као великиј званичник није био, није ни могао бити у сајузу са Кошутовом опозицијом до год.1848. Кад је ове за многе сретна, за многе пак несретна година настала, онда и Перињи пришао је Кошутовој партаји, и као вицепрезидент магнатске табле радикалне партаје се држао, а тим се у коло револуције ухватио. Кад је бан лањске године на Маџаре ударио, Кошут је израдио, да се одма има устроити земље хранителни одбор. Он је и старца Периња у овај одбор увукао, надајући се, да ће тим и многе конзервативце привући. И доиста није се преварио, јер после Перињијевог корака повукла се цела поворка за Кошутом. Перињи је био и код либерални и консервативни популаран човек. Није било у Маџарској пет људиј, кои би тако уважени били као Перињи. Под Кошутовом владом био је врхови судија целе Маџарске, члан дебрецинског парламента, и као таковиј вотизирао је за детронизацију династије Хабсбурга, што му је и у сентанцији опоменуто. Тако Перињи, кои је толиким хиљадама људиј правицу чрез толико година судио, осуђен је и сам по своим последњим делима, и осуђен је на срамну смрт – на вешала. Другиј осуђен, Сачвај Имре, 31 годину стар, био је негда камералниј фишкал у В. Вараду, после депутирац и актуар у Дебрецину и као таковиј сачинио је закључење оно, у ком се династија сметнула. Он је био висперн оратор, ватрен родољубац, и научен човек; његов таленат би много бољу судбу заслуживао. Трећиј осуђениј био је до 1848. г. саветник краљевскиј, а кад је Кошут овладао, искао је и примио је од овога такође саветничку службу. - 'Лојду' дописују, да ће се до кои дан опет вешати. – Кошутова се деца у ц. к. пожунској тврдињи под надзирањем једног царског мајора воспитавају.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Француска. Гроф Телеки је, као што јуче јависмо, у француским новинама саобштио једну дугачку ноту, у којој се претресују узроци Баћањијеве смрти. Телеки вели, да Баћању нису ни по правици ни по форми, као што би се изискивало, судили. Баћањи није се тукао против Виндишгреца, но против бана, и онда није јошт суштествовала Виндишгрецова прокламација, по којој се осудио, а када се Виндишгрец к Будиму приближио, онда се он већ и предао. Даље – вели Телеки – у Баћањијевој сентенцији нема, да је он убица Латуров био; на последку пак, да као одговорног министра требало је да га други суд судио, а не милитарна комисија. Телеки о целом мотивирању аустријском о Баћанијевој смрти ово суди: лане 6-г Октобра обешен је један аустријскиј министер и гроф Латур, ове године требало је да се 6-г Октобра на тај истиј дан обеси један маџарскиј министер и гроф Баћањи. – Истиј гроф Телеки отишао је био к депутирцу Хуго Виктору да му захвали, што се овај у једној седници жестоко изразио о погубљењима, која се данас у Аустрији чине.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Немачка. 'Преси' пишу из Хамбурга, да ће удовица погубљеног грофа Баћања тамо доћи и ту ову зиму провести, па ће на пролеће у Америку отићи; у обште веле, да ће се врло многи из Маџарске преселити у Америку.

Русија. 'Журнал де Деба' јавља, да Фуад-ефенди јошт није имао аудиенције код цара; но међутим да је предао грофу Неселроду препис писма, које је султан цару писао.

Турска. По једној кореспонденцији, обично добро извештен 'Indepedance belge' о ствари турској, стои, да ће њено решење сасвим зависити од одговора, кои цар рускиј буде дао турском посланику Фуад-ефендији; Аустрија и Француска противне су рату, и по силама своима раде да се ствар мирно сврши, које ће по свој прилици и бити: но ипак ако у случају до рата дође између Русије с једне стране, и Турске и Англије с друге стране, Аустрија неће моћи иначе него се Русији придружити, а Француска ће пристати уз Англију. Кажу, да је лорд Палмерстон аустријском кабинету преко лорда Понсонбија већ изјавио, да ће се Англија противити сваком нападању на независност Турске, и да се она у том случају узда на подпору Француске. У исто доба кажу да је лорд Понсонби упућен, да кнеза Шварценберга умоли да му таки одговори, па ако овај одговор неби био задовољавајућиј, да ће се англијска флота под адмиралом Паркером у Дарданеле пустити и тамо ставити на расположење сир Стратфорд Кенинга. О одговору пак кнеза Шварценберга незна тај кореспондент ништа да каже.

[JASON]

Србске Новине, бр. 119. од 22. Oктобра 1849.

Привремена организација Маџарске сада је најглавније питање, које све духове у Аустрији занима. Ова организација има бити као прелазак, као мост у стално устројство аустријске монархије. То привремено стање  може имати многе добре стране, будући ће се истим од маџарског елемента одцепити оно, што му по природи не принадлежи. Срби, Хрвати, Словаци и Власи неће више бити принуђени око маџарског центрума окретати се. Цела Маџарска биће на диштрикте подељена.Овим разделењем већ је укинуто хиљаду-годишње преимућство Маџара над другим народима. Неће више Бечкерек, Кикинда и Н. Сад свој центрум у Пожуну или Пешти имати; ово је већ само по себи за народе, досада угњетене, један добитак. Само једно обстојателство у истој привременој организацији бригу задаје, а то је: што се исто устројство види изкалкулирано бити на дуже обсадно стање.
После угушене маџарске револуције надежда је била, да ће обшта амнестија скорим следовати, и да ће обсадно стање престати: но напротив са привременом организацијом скопчано је стање обсадно. Док се ова привремена организација у живот уведе, доста ће дана, и недеља и месеци проћи, па дотле ће наравно све једнако обсада трајати, па шта више, незна се ни после шта ће бити, и тако је то милитарно устројство на неопредељено време закључено. Разни диштрикти међутим истина имаће своје цивилне комисаре, али овима ће руке милитарним командирима веома везане бити, као год што је и самог министерства влада чрез главног команданта и обсаду сасвим парализирана, премда би министерство имало по смислу устава довољног круга да може окрутно стање обсаде уклонити.
Једно обстојателство постои, које би то обсадно стање неопредељено по нечем извињавати могло. А то је: што би у плану заузето разделење територијално целе Маџарске многе себичне и свеједнако на преимућство тежеће духове коснуло, и тако влада држи за пробитачно крепким средством одржати оно положење, у којем се исто дело лакше произвести може.