Српске буне

[JASON]

(Закључење.)
IV. Срезки повереници.
§. 58. У сваком срезу, на које ће се област правителственог повереника разделити (§. 6.), биће срезки повереник. Овај, подчињен правителственом поверенику, одправљаће најниже послове политичног управљања. Они се дакле засада имају држати овога привременог устројења и наредба, које ће њиови поглавари издавати. Срезки повереници имаће име управљајућег судије, у слободним пак окружијама зваће се, како су се и досад звали чиновници, кои имају овакав посао.
§. 59. Срезке поверенике именоваће гл. окр. повереник, по предложењу надлежнога правителственог повереника, царскиј пак грађански повереник потврдиће га.
Срезки повереници спадају у 9-тиј ред надница, те ће 800 или 900 фр. плате имати, и то како ће где посла бити; затим 100 фр. паушала за писарницу, потом 200-300 фр. путни трошкова, по размерности величине њиовог среза, и по лакшем или тежем саобраштају; на последку, ако неби обитавали у срезу и у обштинској кући и неби квартира нашли, то ће ијм свакиј пут опредељена бити умерена накнада за квартир. Они су дужни обитавати у срезу, и без допуштења правителственог повереника несмеду из њега отићи.
§. 60.Срезки повереник, где потребно буде, добиће адјункта, кои ће га заступити и помагати му кад сам где недоспе. Адјункти спадају у 10. ред надница, и имају 4-500 фр. плате. – Именоваће иј гл. окр. повереник, по предложењу срезког и правителственог повереника, и наименовање ово објавиће се опуномоћеном царском поверенику. Срезкиј повереник, у колико је потребно, може такође добити дијурнисту, кои ће при манипулирању помагати.
§. 61. У званичном писму употребљава срезкиј повереник за печат царскиј орао, на којем је написана служба, коју одправља.

Персонал политичног надлежателства на основу привремене организације грађанске администрације у Маџарској:
I. Г р а ђ а н с к а  о к р у ж и ј а.
Главниј окр. повереник (окружниј великиј жупан) спада у V. ред надница, и има плату од 4000 фр, паушала за пут 600, 800 до 1000 фр; за писарницу 500 фр.
Окружниј известитељ (начелник писарнице) спада у VI. ред наднице, и има плату 1600, 1800 до 2000 фр.
Окр. секретар спада у VII. ред надница, и има плату од 900, 1000 до 1200 фр.
II. П р а в и т е л с т в е н и  с р е з о в и.
Правителствени повереник (начелник жупаније) има VI. реда наднице и плату од 1600, 1800 до 2000 фр, паушала за пут 400, за писарницу 500 фр; Срезки секретар IX. реда наднице, 600 до 700 фр. плате; Сабирач данка IX реда наднице, 1000 фр.; Контролор код касе X. реда наднице, 700 фр.; Касе-официјал XI. реда наднице 4-500 фр.; Књиговодитељ IX. реда наднице 8-900 фр.; Рачуноводитељ XI. реда наднице 4-500 фр.; Земљомер XI. реда наднице, 4, 5, до 600 фр.; Физикус XI. реда наднице 4-500 фр.; Хирург XII. реда наднице, 300 фр.
III. С р е з о в и.
Срезки повереници (администр. судије) IX. реда наднице, 8-900 фр.; Срезки адјукт XI. реда наднице, 4-500 фр.

[JASON]

Маџарска.
'Преса' пише: 'Како конзервативни Маџари, тако и некадашњи чланови умерене опозиције слажу се у жељи, да би се у стопљењу њинога оречества са целокупном монархијом њина народност и особени обичаји и уређења њинога народа колико је можно неповређана сачувала. Они желе и траже јошт све једнако, да се при новом устројењу устава маџарскога у толико призреније узме на хиљадугодишње спомене, поњатија, права, и саме предразсуде маџарског народа, у колико то јединство монархије допушта. И то је, ако смо добро извештени, био начин раздора и различности мненија између министерства и тако речене старо-конзервативне партаје, чим су се скоро сви маџарски врховни диштриктски комисари побудили, да своје званија оставе. Један од ове господе, кои је на више маџарски сабора ствар умеренога напредка и страну правителства многим духом и речитости бранио, ова је начела у својој оставки пространо и решително изложио. Како је далеко и велико ово уверење у Маџарској показује то обстојателство, што мужеви, као што је гроф Стефан Ширмај, кои је за царску ствар, предводећи од себе самога састављениј батаљон, благо и крв жертвовао, као што је гроф Франц Зичи, у своје време врховниј војениј комисар при руској војсци, са мненијем министерства о организацији Маџарске никако се не слажу.'

[JASON]

Аустрија.
'Лојд' јавља, да је 15-га т. м. министерскиј савет закључио, да се смртне казни за чисто политичне преступнике у Маџарској више не досуђују. Курир са овом вести хитно је у Пешту отишао. Но ништа мање имају се парнице против компримитирани свршити. Имају се такође и неке категорије образовати, у које ће се кривица ставити. У своме дејству ова последња наредба за мање компримитиране готово ће толико рећи колико и амнестија.
Нов политичниј организам безпрекословно 3-га Децембра т. г. ступиће у дејство.
По новој заповести министерства има се на потврђењу пријема издани маџарски банкнота јасно приметити, да се за њи никаква накнада дати неће.
Војска ће се аустријска на следујућиј начин устроити: свака пешачка регимента имаће шест батаљона, свака коњаничка регимента шест ешкадрона и једно одељење вешти јахача за обучавање, свака артиљеријска регимента имаће 24 батерије са препрегом; жени-училишта устроића се по начину француски. Сви градови ставиће се на ногу рата, а пролази на граници земље утврдити.
Правителство аустријско намерава тако речениј 'минцифус' (тежину и цену) свога кованог новца преиначити, и како кажу, удесити га на начин шпањолског новца, кои је готово по целом свету у најбољем кредиту и свуде има једнаку вредност као и код куће, које са досадашњим аустријским, нарочито сребрним новцем није случај био, него се свуда по страним земљама на њему губило, чим је држава не малу штету имала.
Организација правосудија у Маџарској већ је готова, и скоро ће се издати. По тој организацији правосудије ће се одлучити од администрације, а начело једнакости за све државне грађане служи јој за основ. Све досадашње привилегије пред судом укинуте су, напротив уведена је јавност и устменост поступка, участвовање народа при извршавању казнителног права, одправљање судејскога званија чрез независне, од државе произилазеће органе.

[JASON]

Русиja.
'Журнал Д. Ст. Петрбург' од 7-га т. м. јавља следујуће: 'У прошасти вторник 4-га Окт., њег. преузв. Фуад-ефенди, кои је од султана у качеству изванреднога посланика к цару послан, био је од њ. величества у приватној аудиенцији примљен. На дворском интову довезао се он у двор, где је примљен био с почастима, његовом чину, као и постојећем између оба суверена искреном одношењу, одговарајућим. Обстојателства, која су посланије Фуад-ефендије у Ст. Петербург спроводила, дала су повод најпретеранијим гласовима по новинама. Далеко од тога, да би оно, као што се у обште говорило, у себи садржавало одбијање захтевања, која је царскиј кабинет по сили уговора од Кучук-Кираџи тражио у обзиру пољски ребела, кои, пошто су у маџарској буни участвовали, не давно су прибежиште у Турској потражили. Ова мисија више је само на жељи султана основана била, да се пријатељски, без туђег умешања, са царем споразуме, како се разтолковати има чланак реченог уговора, кои се на она лица односи. Није могло изостати, да ће ово непосредствено позивање једнога искреног сајузника на пријатељско мишљење цара саслушано бити, и одличниј пријем, коим је њ. величество отоманскога посланика почествовало, обара све лажне гласове, и даје нам повода надати се, да ће се овај посао на узајамно задовољство оба двора скорим изравнати.'
Царскиј указ, издан у Варшави 10. Авг. т. г., опуномоћава министра финансије, да за подмирење изванредни трошкова, које је маџарскиј рат проузроковао, по мери потребе изда седам нови серија лихвоности билета државне касе, свака серија по три милиона сребрни рубаља.

[JASON]

Француска.
Француске су новине не давно саобштиле једно писмо, које је имало бити султану писано њ. в. царом руским у послу политични бегунаца; но свакиј, кои је то писмо читао, могао се из лаконички његови речиј уверити се, да није било оно, за које се издавало. 'Indépedance Belge' саобштава сада следујуће као аутентично писмо цара на султана:

Свепресветлиј и великоможниј владаоче и падиша Отомана!

Познавајући мишљења В. В., нисам могао посумњати, да Ви нећете участвовати у срећном окончању крвавог рата, кои је у Маџарској тако дуго беснио. Спешим В. В. известити о овом великом догађају, у којем је моја војска велико учестије имала. То ће, као што се надам, послужити томе, да се ново стање створи и учини конац незгодама, које је револуционарна вртоглавица на моралниј и политичниј свет нанела. Све ове анархичне конвулзије, које су тако без нужде изазване, толико су развалина нагомилале, толико невоља и неприлика направиле, да преварени народи сада започињу чезнути за повратком поредка, поверења и безбедности.
Маџарска буна приводила је у погибељ не само биће аустријскога царства, којега целокупност сачињава вештествениј елемент политичнога равновесија, ова грозна буна доводила је у погибељ солидарности, којом је за разна револуционарна огњишта, нарочито за пољску пропаганду, повезана била, и основ социјалнога поредка, за кои последња котва надежде остала је само оружана сила. Ја се по томе нисам могао уздржати, да важност на расположењу имавше силе мога царства у мерило метнем.
Русија је у Маџарској интервенирала из истог оног конзервативног начела, из којега сам прошасте године себи за дужност направио, В. В. моју оружану помоћ поднети, да се Ваша очевидно погажена важност у подунавским провинцијама поврати, где је једана ребелска партаја на ползу свеобштега растројства, које је онда Европи са сви страна грозило, своје превратне планове произвести мислила.
Божије провиденије благословило је наша напрезања. С оне стране Дунава, као и на равницама Тисе Русија је своју реперетивну мисију свршила. Њена се војска појавила у овим земљама, да обезбеди триумф доброга реда и легитимитета.
Ја сам наложио ђенералу кнезу Радивилу, кои ће чест имати ово писмо В. В. предати, да Вас обстојателно о последњим догађајима у Маџарској извести. Ја себи сретниј излазак овог рата тим више честитам, што ће повраћење реда у Маџарској спасителниј уплив нужно имати на моралну пацификацију отомански подунавски провинција, које се у следству тамо бивши немира са многим револуционарним клицама у внутрености јошт у неком неизвестном положењу налазе. Што више разсматрам тешкоће овога положења, то тим више уважавам мудро и тврдо држање повереника високе порте, у оно доба кад је Бем покушао у Молдавију с оружаном руком продрети, са јасно израженом цели, да тамо буну произведе.
Начела, која споменутој алијанцији између наша два царства основ сачињавају, и која су од отомански властиј на Дунаву према маџарским четама, које су се на отоманску област бациле, тако чудно показана, побуђују у мени најискреније уверење, да ће В. В. ствар, која мени тако на срцу лежи, озбиљном саветовању Ваши министра препоручити. Њу ће сачињњавати предмет корака, које сам ја моим представницима наложио да код високе порте учине, и кои се тичу неки пољски бегунаца, кои, пошто су за издајство према моме правителству скривили, тако су преступно участвовали у догађаима, кои Маџарску опустише. У искреној жељи, да се између наша два царства никакви облаци не навуку, на мирно решење овога посла полажем особиту важност.
Надајући се угодном пријему, кои ће представљења г. Титова у двору В. В. наћи, молим Вас, да примите уверење мога високопочитанија и непорушиме привржености, са којеом јесам и т.д. Николај.

У Варшави 14. Августа 1849.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр. 120. од 25. Oктобра 1849.   

Војводство Србско.
По најновијим известијама, која смо повторително из Беча добили, ствар војводства србскога за цело је свршена, - али ни најмање у согласију са пређашњим нашом известијама. 19-га т. м. имало је изићи царско решеније, по којем се војводство установљава особитом круновином и састојеће од Срема, Бачке и Баната целог – али свуде без војене границе. Савез са троједном краљевином није никакав дозвољен. И по гласу октроираног устава цар ће, кои је наравно морао узети наслов великога војводе србскога, именовати у војводству 'штатхалтера' ма од којег народа, и таковог кажу да је већ именовао. – Ми ову вест саобштавамо онако, како нам је дојављена, и колико нам је год из аутентичнога извора дошла, ипак истинитост њену, особито што се наименовања 'штатхалтера' тиче, неподјемчавамо, очекујући званично известије да оно ствар разјасни, које међутим данас или сутра најдаље доћи мора.
Из Баната нам саонштавају, како је на све власти војене границе од главног војеног заповедника у Маџарској дошла заповест следујућег садржаја:
'Од подунавски крајева достављене су главној команди врло неповољне вести, да су онострани житељи порте отоманске, особито Срби, велику симпатију за Маџарску ствар имали, да су они Маџаре не само раном него и оружјем подпомагали. И зато се налаже свима властима пограничним, да добар позор имају, да се неби никаква оружја преко спедитера у Панчеву, Земуну и Оршави у те земље из Аустрије преносила, која би опет могла маџарску ствар подпомагати на штету Аустрије.'
Овој заповести мислимо да није потребан никакав коментар! – У осталом како су симпатију Срби 'порте отоманске' к Маџарима показали и како су Маџаре у бунтовном предпријатију њиовом подпомагали, то ће најбоље посведочити силни они гробови србски, кои су за легимитет династије аустријске сву Бачку и Банат напунили.

[JASON]

Маџарска.
О положењу и намери Маџарске војске у последње доба 'Уставне новине,' по известију једног маџарског официра, кои је у гарнизону темишварском био, следујуће саобштавају:
'Кад је ђенераллајтнант Бем једним очајателним ударцем Сибињ освоио, и освојењем целе ратне оправе свога непријатеља принудио да се повуче на влашку земљу, мислио је, да ће помоћи маџарског корпуса ђенерала Вичеја и другога непријатеља за свагде с врата скинути. Аустријскиј ђенерал Лајнинген изишао је из града темишварског, да би од Арада долазеће подкрепљење Бемово зауставио. Ово му је изишло за руком и ф. м. л. Фетер, кои је с овом помоћи долазио, био је узбијен и морао је странпутице у Ердељ марширати. Кад је доцније Бем напред почео ступати, а Лајнинген му на сусрет стао, дао се истиј већ из више позиција избацити, али је он опет послао Вичеју заповест да напред ступа и да царској војсци за леђа заиђе. Ђенерал Лајнинген био је тим у некиј стратегичкиј шкрипац доведен. Но Вичеј је одговорио куриру сувопарно, да му Бем ни једну јоту заповедати нема, и остао је на својој позицији. Међутим Лајнинген је то осетио и наступио је брзу и мајсторску ретираду до испод топова темишвар-града. У истиј дан, кад је већ он дошао, већ се пред вече на Јозефштат нападало. Бем разљућен због Вичиове непослушности, издао је оно знатно војничко известије, у којем се Вичеј за издаицу изјављује. Кошут се морао неописано трудити, да препирајуће се ђенерале помири. Бем се смирио и јошт дао је Вичеју овај савет: 'кад би ја пред Темишваром био, неби ништа пуцао, но би само просто цернирао; болести би у граду биле моје верне сајузнице.'
Бем је право имао. Од 8000 јаког гарнизона због болештина остала је само једна четвртина. Вичеј јошт као мајор није био кадар своју хусарску дивизију честито командирати, и зато је као командант једног војеног корпуса јошт мање важио, но опет није се дао забунити и пуцао је на град, као што су само његови топови пуцати могли. На срећу његову имао је два негдашња питомца царске инџинирске академије, капетана Сабова и Лебингера. Сабо је најпре служио у женикору, а Лебингер је био лајтнант у регименти Есте и морао је због дугова квитирати. Овај је сада прост солдат и лежи у Осеку. О Сабову се ништа незна. Они су били душа целе особе. Логор не само да је био правилно направљен, него и красно је изгледао. Било је овде разни места за луксуз начињени, као собе за билијар, за игру и т. д. Обседнутим пак давали су живу ватру. Не само да су из топова пуцали, но од многи донешени звона правили су и мерзере (градорушителне топове), кои далеко носе. Гарнизон истина усуђивао се правити нападателне излазке, али премлоштво у људству и великим топовима било је знатно. Непријатељи су и заглављене топове поправили, и свакиј излазак стзао је многим храбрим официрима живота. Кад се град ослободио, по руковођењу једног дезертиравшег ходвинца нашло се множтво напуњени и празни бомба, које су у једној шупи закопали били.'

[JASON]

Аустрија.
По најновијем царском решенију свима оним, у маџарској војсци служившим официрима, кои су се до 14. Новембра 1848. под своју заставу вратили, даје се безусловно њиов пређашњиј чин; тако исто и онима, кои су се до последњег Јануара 1849. вратили, узимајући ако нема какве друге сумње о њиовој лојалности. Они пак, кои су се од 1-г Фебруара до 2-га Априла предали, имају се прво на војеном суду опрати, па онда у своје чинове повратити. Ф. м. л. Хајнау по пуномоћију своме многе је бунтовнике, у Пожуну и Пешти затвотрене, кои су мање скривили, од сваке казни опростио и слободне одпустио.
'Бечке новине' пишу, како је ђенерал Хауслаб од стране правителства аустријскога послан био у Видин, да позове избегше маџарске бунтовнике да се натраг врате. Како је тамо дошао, одма је на бегунце од прости солдатиј издао проглас, с уверењем, да иј никаква казан постићи неће, ако се у своје отечество поврате, изузимајући што ће се свакиј, кои способан буде, у ц. кр. војску узети. Поглавице бунтовника, особити Бем и Гион, свакојако су се трудили, да дело ђенерала осујете, у чему су ијм и сами Турци на руци били. Но при свему томе ипак су се до 3000 момака у Маџарску повратили, и пријавили се првој милитарној команди.

[JASON]

Србске Новине, бр. 121. од 28. Oктобра 1849.   

У 37. листу 'Позорника' изишао је један преко читавог табака печатан чланак из Беча од 23. Септембра против савеза војводства србског с троједном краљевином. – Већ сама изјатна форма ова, у којој је чланак овај печатан, показује, да је намера била особито вниманије публикума на истиј обратити. К томе јошт и оно обстојателство, што је чланак овај изу Беча послан, где се баш у овом магновењу будућност војводства решава, и где се тога ради две прве знаменитости југословенског народа налазе, - као и то, што је чланак овај у званичним новинама војводства изишао, кадро би било позор Србаља на мненије то из Беча послано у пуној мери повући. Сам пак вопрост савеза овог тако је с будућности војводства тесно скопчан, да у интересу народа лежи, сад особито, кад је на поље јавности већ изнесен, са свију страна добро га претрести.
Но пре него што сам вопрост тај у претресање узмемо, неможемо прећутати, да је особитог пријемчања достојно и то, што прво, сачинитељ чланка оног за сваког оног Србина, кои је у овој ствари другог мненија, напред вели, да у прсима његовим нема родољубија, него да сама корист клија. Јер осим тога што дописатељ овај и његови патрони, колико иј ми по мненију као птицу по перу познајемо, баш ни мало немогу родољубије сами за себе монополизирати, - осим тога овим начином се вопроси од такове политичне важности за народ, као што је савез с троједном краљевином, јавно не претресају, и начин овај, колико је дописатељ с аукторитетом неким предупредити хтео, да се ствар ова пред народом ни претресала неби, интересу народа и слободном политичном движењу његовом не хасни, него јако шкоди.
Даље јако се подјемчава сачинитељ напред јошт, да ће он доказе против савеза војводства с троједном краљевином, и то на пољу среће народа србског навести. А ипак оно, што наводи, тако није ништа, тако је плитко и са сокака узето, да је баш тим и против намере своје доказао, како за мненије његово никакви основани докази, а јошт мање доказ с поља среће народне није навести у стању био.
На последку врло мора у очи пасти, да баш званичниј лист војводства србског, о том се предпоставља, да закључења народна као светињу и као некиј 'кивот завета' сматра, с онаковом помпом печата чланак, кои закљученије народа србског на мајској скупштини с онаковим одушевљењем донешено, за које су Србљи имање и крв своју на жертву принели, нарушити и под ноге бацити тежи.
Но да идемо на саму ствар. – Народ србскиј је на мајској скупштини својој после избора војводе и патријарха изрекао народну самосталност и независимост народа србског од сваке друге народности, определио границе војводства, пак за тим одма закључио 'политичниј савез новоизреченог војводства с троједном краљевином на основу савршене једнакости и братинства', наложивши главном одбору, да условија савеза овог изради и народу предложи. Ова је закљученија народ србскиј сабору троједне краљевине чрез велику депутацију, на које је челу св. патријарх био, саобштио, којом приликом се св. патријарх овако изразио: 'да народ србскиј жели с троједном краљевином у једно државно тело ступити,' и израженије је ово од речи до речи у чланак 7-миј сабора тог уведено, и како проча тако је и ово од браће у троједној краљевини за своје примљено. Доцније, кад се у Бечу између бана хрватског и министра маџарског мир покушавао, било је закљученије ово као условије мира од стране Хрвата предлагано; а кад су Маџари то одбацили, онда је било један од они узрока, за кои смо и ми и Хрвати правиј рат с Маџарима повели.
Од овог дакле закљученија, почем је оно од Хрвата на сабору примљено, и крвавим печатом оба народа запечаћено, и зато се као међу собни светиј уговор сматрати мора, није властан ни св. патријарх, ни св. бан ни ма кои појединиј член једног или другог народа одступити; а Србљи знаду уговоре своје почитовати, - сад је само питање, шта је народ србскиј разумео под политичним савезом? и шта то значи, шта је св. патријарх онда рекао 'у једно државно тело с Хрватима ступити?'
Пре мајске скупштине Срби су без сваког од Маџара припознатог народног значаја били, и с Маџарима су једно државно тело сачињавали, имајући с њима законодавство и једну администрацију. У Мају лане сбаце Срби иго маџарско, оживотворе неугасимо право своје на собствену народност своју, и у следству тога изрекну народну самосталност и независимост своју од сваке друге народности. Затим определивши границе војводства србског, раскину политичну свезу ону, у којој су пре тога с Маџарима били, пак закључе, да од сад у политичниј савез с браћом својом Хрватима ступити желе. Ово је прагматична повест закљученија мајски, из које се види, да је намера народа србског, кад је политичниј савез с троједном краљевином закључио, та била, да у каквој је свези донде с Маџарима био, у таквој свези одсад с хрватском браћом својом, - али не као с Маџарима већ на основу савршене једнакости буде. – Минимум савеза овог је једно домаће законодавство, т. ј. један заједничкиј сабор с троједном краљевином.
Сачинитељ чланка у 'Позорнику' говори против сливења војводства с Хрватском; у чему има право; но он говори и против заједничког сабора, јербо пита где би на том сабору седио св. патријарх и епископи наши? и држи да би римско свештенство ту првенство над нашим тражило. Но ако се под политичним савезом, у мајској скупштини изреченим, ни заједнички сабор не разуме, онда би молили сачинитеља и његове патроне, да нам кажу, у чему се дакле по мненију њиовом има састојати тај савез, кои је мајска скупштина закључила? а нарочито, у чему се има састојати политичниј савез? Јер Србљи и Хрвати ваљда не стоје у оном одношењу између себе, у ком је Аустрија и Русија, да би могли међусобни Schutz und Trutzbundnitz учинити; а друго, оваковиј савез није политични него међународниј, које је велика разлика. – Ми смо и пре мајске скупштине с Хрватима у савезу били, и остали би тако исто с њима, као и с Маџарима, у савезу у толико, у колико једног цара и једно владеније имамо; пак смо ипак на мајској скупштини за добро нашли особито закључити, да с њима у савез ступимо. Очевидно је дакле, да је народ при закљученију овом ако не више, а оно најмање савез законодавства разумео, и бар у овај с Хрватима ступити закључио. Иначе неби поњати могли, зашто је оно предохраненије, - које је сасвим на свом месту, - употребљено било, да савез овај има на основу савршене једнакости бити, ако осим цара и врховног владенија, које чак и са Салцбургом и Тиролцима обште имамо, неби ништа друго обште имати хтели. (Продужење следује.)

[JASON]

(Продужење.) Сад да видимо би ли за Србе пробитачно било у оваковиј политичниј савез с Хрватима ступити или не? Само питање ово по себи показује, да овде није разговор о томе, шта би ми као Срби по срцу и чуству нашем желили; но шта разум вели, шта је боље по нас?
Војводство србско по закљученију нашем има сачињавати Бачка, Банат и Срем, свуда и војену границу разумевајући, и Барања донде, докле србскиј елемент допире. У овим пределима, по најновијим и најдостовернијим пописивањима има Србаља у свему 575.000; - Маџара 240.000; - Немаца 303.000; - Влаха 602.000; - Бугара 14.000: Буњеваца 126.000; Хрвата 5.000; - дакле већ су Власи најјачи числом од свију други, а не Срби. А кад Србе, Бугаре, Хрвате, Словаке и Буњевце све у једно под именом Славена, - и Маџаре, Немце и Влахе, кои другим а не славенским језиком говоре, под именом туђег елемента узмемо, онда има у војводству Славена 741.000, а туђег елемента милион и 165.000; еле туђег елемента скоро двапут више него славенског. Ако дакле војводство буде само за себе имало законодавство домаће, није ли по числу овом предвидити, да ће у томе већина бити туђег елемента, дакле да законе у војводству нашем нећемо ми Срби ни себи доносити, него да ће нам туђи елементи диктирати? Пак ако к томе јошт и то у разсуђење узмемо, као што у вопросима, кои се будућности наше тичу, и несмемо ништа из вида изгубити, да су елементи ови, пак и сама браћа наша, Срби западне цркве у Срему, Бачкој у покрету нашем не поред нас, но против нас били, да војводство наше преким оком гледе, као што је то и св. патријарх у прокламацији својој сам исповедио, и као што примери ови дана у Бачкој показују, онда гледајмо у каквој размери с противним елементима стоимо? и чему се имамо надати, ако нам они у војводству нашем буду законе кроили; онда пазимо, какав ће језик бити дипломатичниј, кад иј више има, кои туђим, него кои србским или бар славенским говоре; и гледајмо како ћемо изићи на крај поред равноправности свију националитета, коју смо сами захтевали, и коју је цар изрекао, особито пак пазимо, да когод не рекне: кад ни Власи, ни Немци, ни Маџари незнају србски, а Срби опет незнају ни влашки ни маџарски, - немачки пак сви знате, дакле нека нам тај језик буде законодавства домаћег! А дописатељи 'Позорника' нека се онда добро на ум узму, како ће народу одговорити зато, што су против закљученија народног и на очевидну пропаст народа агитирали! – Један великиј политикер од европске знаменитости рекао је, да се у политици врло треба чувати срца, но напротив тим више пазити на аритметику, т. ј. шта разум каже. Било је време, кад су Срби баш згодно у ону жицу дирнули, у коју треба, апелирајући на понос народниј и на ватрено чуство србске народности; а то је било време рата за народност нашу. Но сад је, као што дописатељ 'Позорника' и сам признаје, грмљавина топова и пуцњава пушака престала, сад треба ладнокрвно прорачунати, шта полза и будућност наша изискује?
У Славонији (изузимајући Срем с варадинском границом, као војводству принадлежећиј) и Хрватској с војеном границом има Србаља 400.000; Славонаца 313.000; а Хрвата 921.000. – Ако дакле војводство са троједном краљевином у политичниј савез ступило буде, онда ће чисти овејани Србаља источне вере свега 957 хиљада; Хрвата 926 хиљада; Маџара, Немаца, Влаха 1.165.000; Славонаца 313.000; а други Славена 161 хиљада. Дакле већ би сами православни Срби најјачи числом били од сваке друге народности, и као што је очевидно, славенскиј елемент двапут би јачи био од туђег. – Ово је прост рачун.
Бадава се дакле срде нека господа, и оне, кои су другог мненија од њи, псују, кад овај рачун сам по себи, без сваког даљег умствовања, јасно говори, шта је пробитачније за војводство. Нека противници савеза наведу основе за мненије своје, нека оповргну ова аргумента наша, ако су у стању, пак ћемо ијм радо руку пружити. Али кад они без сваког основа само у ветар и пркос говоре: нећемо савез, онда нека опросте, што њиове пусте разговоре неможемо тако уважавати, као чист прост рачун. (Продужење следује.)

[JASON]

(Продужење.) Нећу пак оно ни да спомињем овде, да су Срби они у Хрватској тако исто Срби, као и ми, да су наше привилегије, и њиове привилегије, да су они и у избору војводе и у доношењу закљученија мајски тако исто участија имали, као и у борби за освојевање војводства и народности наше. Па зар о њима сад ни сала малећ?
Што пак дописатељи 'Позорника' говоре о 'сливењу' војводства с Хрватском, ту су врло незгодну реч употребили, и као што се види, лукаво избегавају ону реч задржати, коју је сама мајска скупштина употребила, т. ј. савез. Слило би се војводство у Хрватску само онда, кад би и достојанство војводе и име војводства престало, и казало се: 'чак од адријатическог мора пак до Ердеља и крај Бачке, то је сад све троједна краљевина.' Но то нити сме бити, нити је то, у колико је нама познато, чијагод намера. – А кад се зна, које је војводство и његове границе, кад је територијум војводства ограничним законом, - кои свакиј час очекујемо, - опредељен, кад је његово име и битије уставом државним гарантирано и у животу јавном народа, кад оно има своје домаће правителство и свог војводу; онда војводство има за себе политичниј значај свој, и онда макар да ступи с Хрватском у политичниј савез, Боже сачувај да је се слило у Хрватску, као што се ни Хрватска није била слила у Маџарску, премда је с овом не само једно законодавство, но и једну врховну администрацију имала, и као што се ни Далмација неће слити у Хрватску, премда и она жели и намерава у политичниј савез с Хрватском тако исто ступити, као и војводство. Шта више баш на то би служио савез овај, и зато га управо желимо, да се војводство неби данас-сутра у друго нешто слило и да се политично битије његово за вечита времена обезбеди, да га првиј ветар неби покосити могао. – У прочем то је баш задатак они, кои буду условија савеза овог израђивали, пазити и тако савез уговарати, да се војводство не би слило у Хрватску, но да политичниј значај свој задржи.
Поњати се пак ни мало неда, одкуда је дописатељ 'Позорника' могао рећи, да 'војводство с троједном краљевином неби успоређено, него овој подчињено било.' Јербо ако цело житељство војводства без разлике вере и народности овде узима, онда има војводство милион и 906 хиљада, а Славонија и Хрватска милион и 634 хиљ. житеља; дакле војводство је јаче од троједне краљевине. Ако пак саме православне Србе према Хрватима и Славонцима скупа рачуни, онда истина да је мање число православни Србаља, него Славонаца и Хрвата заједно; али нису пазили ни рачунали дописатељи ти, да је и у самом војводству мање число православни Србаља него другог елемента, шта више да у самом војводству ми Срби спрам други скоро као 1 спрама 3 стоимо. А на последку та баш зато је мајска скупштина онако јасно изрекла, да савез тај има бити на основу савршене једнакости и братинства, да неби Србљи Хрватима подчињени, него сасвим равни и успоређени били. А ми мислимо, да у савез овај не ступамо, нити ћемо ступити, без сваког договора и уговора, него да ћемо условија чинити, кои ће цељ бити, како политично битије и значај војводства сачувати, тако и народност нашу, и цркву нашу, и равноправност у свему, да и саму азбуку ћирилску обезбедити, и за својеврсност нашу, тако и браће Хрвата узајмне гаранције поставити.
Штета је дакле било онако мајсторисати, и хуку буку у ветар дизати, као да ће нам Хрвати латинску писменицу наметнути, и чак у црквене књиге наше увести. Јербо кад нам ни Маџари у Маџарској нису могли отети ћирилску азбуку, кои су силнији од Хрвата били, и кои нису никакве уговоре и договоре с нама чинити хтели, како би нам то могли учинити слабији Хрвати, с коима пре него што би делом у савез ступили, јошт условија о свачему, дакле и о азбуки по вољи уговарати и можемо и хоћемо. Пак ако би то учинили Хрвати са свима православним Србима, онда би јошт лакше могли ту намеру своју произвести код они 400 хиљада Србаља, кои у Хрватској живе, за које би дужност наша братинска била побринути се, и подкрепити иј са савезом, да ијм неби Хрвати азбуку полатинити могли. Напротив ако то Хрвати нису досад учинити могли, како би то учинити могли онда, кад се и ми Војводовци јошт са онима сајузимо, и то сад учинити, кад је равноправност и између црквиј и између народностиј изречена и уставом обезбеђена. Осим тога дописатељ и сам признаје, да је ћирилска азбука народна, и заиста је народна за читаво јужно Славенство; а латинска је туђа и самим Хрватима. Која дакле напредујућем духу народности више будућности код Југославена има, ћирилска или латинска? то нека граматици и језикоиспитатељи реше. Али подмећати овоме или ономе, да нам хоће латинску азбуку да наметне, и оваковим потварањем дражити један народ на другиј, с коим је заједно у братском савезу до јуче крв проливао, и дражити у онаковом вопросу, од ког будућност војводства зависи, то је више него лакомисленост, то је више него титрање са светињом и срећом народа. То значи религиозниј фанатизам код простог народа неразсудно и неодговорно подпиривати! (Закључење следује.)

[JASON]

(Закључење.) Даље пита дописатељ тај: ако будемо с Хрватима заједничкиј сабор имали, где ће на том седити св. патријарх и прочи епископи наши? и вели да ће римско свештенство ту преимућство за себе имати. Из питања овог, као и из тога, шта се у чланцима тим свакиј час св. патријарх спомиње, видимо одкуд ветар душе! Дописатељу пак на оно питање одговарамо, да прочита јошт једанпут државниј устав монархоје, пак ће се уверити, да по овоме неће ни наше ни римско свештенство ни на државном ни на земаљском сабору места имати, имао овај две камере или једну, јербо ће и у једну и у другу камеру само доћи они, које народ зато слободно изабрао буде. А господу свештенство и једно и друго ћемо по уставу учтиво умолити, да оставивши 'всјакое житескоје попеченије' другим људма, љубав има само и јединствено свете цркве се држати, а народ не завађавати.
Но да метнемо, да би и тако било, као што дописатељ погрешно мисли, да ће на земаљском сабору у горњој камери првосвештеници као такови седити, зар онда дописатељ држи, ако војводство само за себе сабор имало буде, да ту неће бити римског свештенства? Зар нема у Банату католика, кои је владика чанадскиј бискуп? зар у Срему није ђаковачкиј бискупат католичкиј? у Барањи печујскиј? у Бачкој пак арцибискуп католичкиј? Зар ови неби у сабору војводства места имали, кад њиове епархије у војводство спадају, и католика има толико у војводству, колико и православни? пак где би и онда седио св. патријарх и епископи наши? Зар с оваковим дебелим погрешкама треба обмањивати народ у вопросу, од кога живот његов политичниј зависи?
У прочем дух времена изискује то, да се ни ми због цркве више не цепамо. Маџара има и католика, и лутерана и калвина и јошт којекакве вере, пак су опет један народ. Немаца има такође сваке вере, пак се опет труде, да се саједине. И сами Влаха има много унијата, пак опет не пазећи на ову разлику цркве, ишту, раде и настојавају, да се сви Власи и из Маџарске, и из Ердеља, и из Буковине у једну круновину сајузе, а не питају, где ће православниј, где ли унијатскиј владика на сабору седити? – При свем том ми ћемо при уговору савеза цркву нашу знати обезбедити, и независимост црквеног сабора нашег као необходимо условије савеза положити.
Пример пак онај, кои дописатељ од стари грчки држава наводи, баш против њега и његовог мненија војује. Јер старе грчке државе су имале између себе савез и то политичниј, имале су све скупа један сабор амфиктриона, један врховниј суд ареопаг, једне игре олимпијске, које су политичниј значај имале. Пак онда нека се опомене дописатељ, да је био савез ахајскиј код Грка. И док су овако у савезу биле грчке државе, донде иј није нико покорио; а кад су се развезале, и семе раздора између семе тако бациле, као што сад дописатељ и његови патрони између једног и друког народа лакомислено бацају, онда су баш постале редом плен првог завојаватеља.
Тако исто је безместан и другиј пример од Немачке узет. Јербо и Немци баш у томе слабост своју осећеју, и виде да нису велика сила европска, јербо су раскомадани, премда би и по вечичини земље, и по числу житеља, и по изображенију и по снаги могли великом силом постати; и тога ради све једнако теже и раде, да у политичниј савез између себе ступе. А ми се владамо по турској молитви: не саједини Боже каурина!
Кад би у целом војводству био чист овејан Србин, или барем врло знаменита већина Србаља, онда би се могли и другчије разговарати; али овако је савез с троједном краљевином за нас Србље политична нужда. За Хрвате чини ми се, да је то исто, премда из други узрока.
На последку што се одношенија војводе србског и бана хрватског тиче, то ће народ на сабору решити. Но приметити овде морамо, да је вопрост овај сад тим теже решити, што је достојанство војводе србског на жалост нашу и данданас упразњено. Хоћемо ли ми убудуће бирати војводу, или ће нам наименован бити? и ако буде биран, хоће ли сами Срби, или сви житељи војводства бирати? то незнамо; али толико известно знамо, да је пролетос народ србскиј са свију страна и адресе и депутације св. патријарху шиљао, молио га и преклињао, да скупштину ради избора новог војводр држи, пак опет скупштина није држана. Што дакле јошт до данас немамо војводу, томе заиста нису они криви, кои савез с троједном краљевином за пробитачнији држе. Тако исто известно знамо, да је св. патријарх преко депутираца свои у Бечу молбу предао, да цар прими наслов великог војводе србског на себе, и надамо се да њ. величество молби овој милостиво задоста учинити. Но у овом случају се тако поговара, да кад је његово величество војвода србскиј, онда у војводству само наместник треба; кои наравно да се неможе бирати, но мора наименован бити. Еле док се овај вопрост нереши, донде о одношенију војводе и бана неможемо се разговарати.
Ми би од наше стране желили имати војводу, војводство и домаће правителство у војводству; пак онда повинујући се изричном закључењу народном, и следујући собственом уверењу нашем, у политичниј савез с троједном краљевином ступити, тако, да заједничкиј сабор, кои на свакиј случај имао би бити, и даљу форму савеза и условија тога, и одношеније поглавара народни законом определи; али да се више посебном сабору војводства не оставља решити: хоће ли или не у савез с Хрватима или с ким другим ступити? Зашто? то је из предидући лако погодити.
Круновину пак, - јер ма се и небо над нама стровалило, треба истину казати народу, а не у помрчини за нос га водити, - круновину премда је св. патријарх искао, ми само под тим условијем желимо, ако нам дозвољено буде, да као круновина у савез с троједном краљевином ступимо. Јер ако то недозволе, на част и круновина, кад неће бити србска него туђа. Мала деца се хватају за сенку, а зрели људи ствари на дно гледе. И диштрикт бечејскиј је имао привилегије, које су сами Срби заслужили, и по тима би требало да су сами Срби свој мађистрат имали. Али у новије време насели се више Маџара него Србаља, пак Маџари уживаше ове србске привилегије више него Србљи, и у место Србина би Маџар капетан диштрикта. Можда би тако било и с круновином нашом, а с војводом као као са диштрикс-капетаном бечејским. Историја је сведок времена! Имејај уши слишати, да слишит.
На последку желили би, да се у ове уговоре и вопросе, од кои живот народа зависи, неплету личности ничије, да се због малени чуствителности не меће на коцку срећа народна, да се тежњом за неким вечитим упливом у послове народне, коме наравно да савез на путу стои, не осујете свечена закључења мајска, и да не рекне о потомцима нашим певац србскиј оно, што је Хорације о Римљанима предвозвестио: Delicta majorum immeritus lues!
Oво је уверење наше, које смо овде заступали, и за које ево народу одговарамо; од кога нас само јачи докази, али иначе nec civium ardor prava jubentium, nec vultus instantis tyranni одвратити може. Видићемо како ће противници наши као народни заступници за своје мненије и јошт неке плетке народу одговорити! 'Позорник,' кои о трошку народне касе излази, не би требало да се чрез једну само партају монополизирати да; јер баш у народа србског интересу лежи, да и једна и друга страна своје доказе наведе, да под тима народ разсудити може, ко има право? а не кад су све друге новине србске најпре забрањене, онда једнострано мненије у народу разсипати, мачку у џаку продавати, и народ као слепца водити, другим пак људима претити, и недати ијм да у народном органу сам народ о интересима његовим обавестити могу. А данас-сутра ће видов дан бити, видићемо ко је по ползи народа радио, видићемо ко ли је невера био.

У Бечу 17. Окт. 1849.                                 Георгиј Стојаковић,
                                                У име свију они, кои иста начела овде заступају.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Војводство Србско.
Обстојателније о оном последњем нашем известију из Беча о ствари војводства србскога поузданио смо разумели сад следујуће: 19-га т. м. држан је министерскиј савет, где је решено, да војводство буде само за себе круновина, ни у каквом сајузу са троједном краљевином, ни са којом другом круновином, и у војводство да спада Срем, Бачка и Банат сав – но свуда без војене границе; цар да узме титулу војводе србскога и онда да наименује у војводству (не како устав гласи штатхалтера, већ за сада само) цивилног и милитарног гувернера, кои би наравно био само извршитељ заповестиј средоточне власти, и никаквог народног правленија неби при себи имао. Ово решеније већ је у предлогу било готово, да се заједно с представљењем министра внутрени дела, по ком би се ђен. Мајерхофер имао наименовати за цивилног и милитарног гувернера у војводству, на потврђење цару пошље. Али неке политичне незгоде, а имено, како се за ово решеније чуло, протестације од св. бана, свију хрватски и веће части србски повереника, зауставише ствар, и тако се јошт не може узети да је свршена.
На жалост говори се, да св. патријарх против оваковог решенија, очевидно противног и народним закљученијама мајским пр. г. и царском манифесту, где се повраћењем старо-историчкога достојанства србског војводе даје србском народу србскиј војвода као политичниј поглавар, и унутрашње народно правленије обриче, јошт никакав корак учинио није. Ми се надамо, да он с тиме дуго оклевати неће. Али то већ известно знамо, да је ово убиточно решеније плод несретнога раздора између Срба и Хрвата, а нарочито да је произишло из противљења једне части србски повереника свакоме савезу војводства са троједном краљевином, па и савезу чрез једно законодавство!?
Чујемо, да су многи знаменити мужеви у Бечу, пријатељи и нашег и хрватског народа, кои се у великим службама налазе (међу тима и једно веома важно лице), намерили сваку аустријску службу оставити, ако ово решеније одобрено буде, будући да у њему находе не корист већ погибели и за србскиј и за хрватскиј народ, па неће да тако великиј одговор несреће народне на себе узму. Најближа будућност разјасниће нам ову тако важну ствар. Ми се за сада задржавамо од сваки примечанија. Толико само велимо, да ово решеније даје Србима све, само што нема ништа, као што-но реч: на куме јаја – али немам! Па опет зато 'Позорник' у свом последњем листу ову жалостну вест, која заиста свако срце србско уцвилити мора, назива 'гласом радостним!' Радост је ваљда 'Позорнику,' што је добио нову прилику да може народ обмањивати, обећавајући му 'масно на празно.' Овакве подлости нигде нема.

[JASON]

У Земуну, 24-г Октобра. Данас се у нашој вароши много говорило о новој организацији војводства, која већ у Бечу решена има бити. Једни говоре о тој организацији овако, а други онако; нити би човек знао од многа разговора на чему је. Но да о таковом решенију што у ствари бити мора, види се као известно. Још дан два па ћемо увидити једанпут на чисто како стоимо. Ова изненадна новост нас је различито електризирала, по разлики како је ко схватио распространившу се новост. Ми смо се већ о могућности овакове новости мало и препирали; само то је штета, што у оваковој деликатној ствари немамо много стрпљења и то 'долготерпенија,' и толерантизма, но један другог са мненијама тероризирамо. Ладнокрвност је код нас у недостатку, то је велика за нас погрешка, а то је после и узрок томе, што о каковој важној ствари централно мненије немамо. Не изилазе ли сви из једне точке вида, то је већ зло, и тако већ код сваке стане интолерантизам владати почиње. Та ми можемо за Бога и разна шпецијална мненија имати, и опет у најглавнијој народној точки саједињавати се. Има људиј, кои желе само по себи постојеће војводство као круновину, и они имају темељна аргумента за своју жељу; други пак волили би сајуз са Хрватском, да буде јаче тело, и ови имају своје важне аргументе; па каковиј је хинезкиј зид између ове феле људиј! Тако је исто и са лицем војводе. Тако смо ми сад они последњи месециј време у смутљивости и у забуни провели. Избави нас Боже већ једанпут из овог лабиринта! – Н. Н.