Српске буне

[JASON]

(Продужење.) Нећу пак оно ни да спомињем овде, да су Срби они у Хрватској тако исто Срби, као и ми, да су наше привилегије, и њиове привилегије, да су они и у избору војводе и у доношењу закљученија мајски тако исто участија имали, као и у борби за освојевање војводства и народности наше. Па зар о њима сад ни сала малећ?
Што пак дописатељи 'Позорника' говоре о 'сливењу' војводства с Хрватском, ту су врло незгодну реч употребили, и као што се види, лукаво избегавају ону реч задржати, коју је сама мајска скупштина употребила, т. ј. савез. Слило би се војводство у Хрватску само онда, кад би и достојанство војводе и име војводства престало, и казало се: 'чак од адријатическог мора пак до Ердеља и крај Бачке, то је сад све троједна краљевина.' Но то нити сме бити, нити је то, у колико је нама познато, чијагод намера. – А кад се зна, које је војводство и његове границе, кад је територијум војводства ограничним законом, - кои свакиј час очекујемо, - опредељен, кад је његово име и битије уставом државним гарантирано и у животу јавном народа, кад оно има своје домаће правителство и свог војводу; онда војводство има за себе политичниј значај свој, и онда макар да ступи с Хрватском у политичниј савез, Боже сачувај да је се слило у Хрватску, као што се ни Хрватска није била слила у Маџарску, премда је с овом не само једно законодавство, но и једну врховну администрацију имала, и као што се ни Далмација неће слити у Хрватску, премда и она жели и намерава у политичниј савез с Хрватском тако исто ступити, као и војводство. Шта више баш на то би служио савез овај, и зато га управо желимо, да се војводство неби данас-сутра у друго нешто слило и да се политично битије његово за вечита времена обезбеди, да га првиј ветар неби покосити могао. – У прочем то је баш задатак они, кои буду условија савеза овог израђивали, пазити и тако савез уговарати, да се војводство не би слило у Хрватску, но да политичниј значај свој задржи.
Поњати се пак ни мало неда, одкуда је дописатељ 'Позорника' могао рећи, да 'војводство с троједном краљевином неби успоређено, него овој подчињено било.' Јербо ако цело житељство војводства без разлике вере и народности овде узима, онда има војводство милион и 906 хиљада, а Славонија и Хрватска милион и 634 хиљ. житеља; дакле војводство је јаче од троједне краљевине. Ако пак саме православне Србе према Хрватима и Славонцима скупа рачуни, онда истина да је мање число православни Србаља, него Славонаца и Хрвата заједно; али нису пазили ни рачунали дописатељи ти, да је и у самом војводству мање число православни Србаља него другог елемента, шта више да у самом војводству ми Срби спрам други скоро као 1 спрама 3 стоимо. А на последку та баш зато је мајска скупштина онако јасно изрекла, да савез тај има бити на основу савршене једнакости и братинства, да неби Србљи Хрватима подчињени, него сасвим равни и успоређени били. А ми мислимо, да у савез овај не ступамо, нити ћемо ступити, без сваког договора и уговора, него да ћемо условија чинити, кои ће цељ бити, како политично битије и значај војводства сачувати, тако и народност нашу, и цркву нашу, и равноправност у свему, да и саму азбуку ћирилску обезбедити, и за својеврсност нашу, тако и браће Хрвата узајмне гаранције поставити.
Штета је дакле било онако мајсторисати, и хуку буку у ветар дизати, као да ће нам Хрвати латинску писменицу наметнути, и чак у црквене књиге наше увести. Јербо кад нам ни Маџари у Маџарској нису могли отети ћирилску азбуку, кои су силнији од Хрвата били, и кои нису никакве уговоре и договоре с нама чинити хтели, како би нам то могли учинити слабији Хрвати, с коима пре него што би делом у савез ступили, јошт условија о свачему, дакле и о азбуки по вољи уговарати и можемо и хоћемо. Пак ако би то учинили Хрвати са свима православним Србима, онда би јошт лакше могли ту намеру своју произвести код они 400 хиљада Србаља, кои у Хрватској живе, за које би дужност наша братинска била побринути се, и подкрепити иј са савезом, да ијм неби Хрвати азбуку полатинити могли. Напротив ако то Хрвати нису досад учинити могли, како би то учинити могли онда, кад се и ми Војводовци јошт са онима сајузимо, и то сад учинити, кад је равноправност и између црквиј и између народностиј изречена и уставом обезбеђена. Осим тога дописатељ и сам признаје, да је ћирилска азбука народна, и заиста је народна за читаво јужно Славенство; а латинска је туђа и самим Хрватима. Која дакле напредујућем духу народности више будућности код Југославена има, ћирилска или латинска? то нека граматици и језикоиспитатељи реше. Али подмећати овоме или ономе, да нам хоће латинску азбуку да наметне, и оваковим потварањем дражити један народ на другиј, с коим је заједно у братском савезу до јуче крв проливао, и дражити у онаковом вопросу, од ког будућност војводства зависи, то је више него лакомисленост, то је више него титрање са светињом и срећом народа. То значи религиозниј фанатизам код простог народа неразсудно и неодговорно подпиривати! (Закључење следује.)

[JASON]

(Закључење.) Даље пита дописатељ тај: ако будемо с Хрватима заједничкиј сабор имали, где ће на том седити св. патријарх и прочи епископи наши? и вели да ће римско свештенство ту преимућство за себе имати. Из питања овог, као и из тога, шта се у чланцима тим свакиј час св. патријарх спомиње, видимо одкуд ветар душе! Дописатељу пак на оно питање одговарамо, да прочита јошт једанпут државниј устав монархоје, пак ће се уверити, да по овоме неће ни наше ни римско свештенство ни на државном ни на земаљском сабору места имати, имао овај две камере или једну, јербо ће и у једну и у другу камеру само доћи они, које народ зато слободно изабрао буде. А господу свештенство и једно и друго ћемо по уставу учтиво умолити, да оставивши 'всјакое житескоје попеченије' другим људма, љубав има само и јединствено свете цркве се држати, а народ не завађавати.
Но да метнемо, да би и тако било, као што дописатељ погрешно мисли, да ће на земаљском сабору у горњој камери првосвештеници као такови седити, зар онда дописатељ држи, ако војводство само за себе сабор имало буде, да ту неће бити римског свештенства? Зар нема у Банату католика, кои је владика чанадскиј бискуп? зар у Срему није ђаковачкиј бискупат католичкиј? у Барањи печујскиј? у Бачкој пак арцибискуп католичкиј? Зар ови неби у сабору војводства места имали, кад њиове епархије у војводство спадају, и католика има толико у војводству, колико и православни? пак где би и онда седио св. патријарх и епископи наши? Зар с оваковим дебелим погрешкама треба обмањивати народ у вопросу, од кога живот његов политичниј зависи?
У прочем дух времена изискује то, да се ни ми због цркве више не цепамо. Маџара има и католика, и лутерана и калвина и јошт којекакве вере, пак су опет један народ. Немаца има такође сваке вере, пак се опет труде, да се саједине. И сами Влаха има много унијата, пак опет не пазећи на ову разлику цркве, ишту, раде и настојавају, да се сви Власи и из Маџарске, и из Ердеља, и из Буковине у једну круновину сајузе, а не питају, где ће православниј, где ли унијатскиј владика на сабору седити? – При свем том ми ћемо при уговору савеза цркву нашу знати обезбедити, и независимост црквеног сабора нашег као необходимо условије савеза положити.
Пример пак онај, кои дописатељ од стари грчки држава наводи, баш против њега и његовог мненија војује. Јер старе грчке државе су имале између себе савез и то политичниј, имале су све скупа један сабор амфиктриона, један врховниј суд ареопаг, једне игре олимпијске, које су политичниј значај имале. Пак онда нека се опомене дописатељ, да је био савез ахајскиј код Грка. И док су овако у савезу биле грчке државе, донде иј није нико покорио; а кад су се развезале, и семе раздора између семе тако бациле, као што сад дописатељ и његови патрони између једног и друког народа лакомислено бацају, онда су баш постале редом плен првог завојаватеља.
Тако исто је безместан и другиј пример од Немачке узет. Јербо и Немци баш у томе слабост своју осећеју, и виде да нису велика сила европска, јербо су раскомадани, премда би и по вечичини земље, и по числу житеља, и по изображенију и по снаги могли великом силом постати; и тога ради све једнако теже и раде, да у политичниј савез између себе ступе. А ми се владамо по турској молитви: не саједини Боже каурина!
Кад би у целом војводству био чист овејан Србин, или барем врло знаменита већина Србаља, онда би се могли и другчије разговарати; али овако је савез с троједном краљевином за нас Србље политична нужда. За Хрвате чини ми се, да је то исто, премда из други узрока.
На последку што се одношенија војводе србског и бана хрватског тиче, то ће народ на сабору решити. Но приметити овде морамо, да је вопрост овај сад тим теже решити, што је достојанство војводе србског на жалост нашу и данданас упразњено. Хоћемо ли ми убудуће бирати војводу, или ће нам наименован бити? и ако буде биран, хоће ли сами Срби, или сви житељи војводства бирати? то незнамо; али толико известно знамо, да је пролетос народ србскиј са свију страна и адресе и депутације св. патријарху шиљао, молио га и преклињао, да скупштину ради избора новог војводр држи, пак опет скупштина није држана. Што дакле јошт до данас немамо војводу, томе заиста нису они криви, кои савез с троједном краљевином за пробитачнији држе. Тако исто известно знамо, да је св. патријарх преко депутираца свои у Бечу молбу предао, да цар прими наслов великог војводе србског на себе, и надамо се да њ. величество молби овој милостиво задоста учинити. Но у овом случају се тако поговара, да кад је његово величество војвода србскиј, онда у војводству само наместник треба; кои наравно да се неможе бирати, но мора наименован бити. Еле док се овај вопрост нереши, донде о одношенију војводе и бана неможемо се разговарати.
Ми би од наше стране желили имати војводу, војводство и домаће правителство у војводству; пак онда повинујући се изричном закључењу народном, и следујући собственом уверењу нашем, у политичниј савез с троједном краљевином ступити, тако, да заједничкиј сабор, кои на свакиј случај имао би бити, и даљу форму савеза и условија тога, и одношеније поглавара народни законом определи; али да се више посебном сабору војводства не оставља решити: хоће ли или не у савез с Хрватима или с ким другим ступити? Зашто? то је из предидући лако погодити.
Круновину пак, - јер ма се и небо над нама стровалило, треба истину казати народу, а не у помрчини за нос га водити, - круновину премда је св. патријарх искао, ми само под тим условијем желимо, ако нам дозвољено буде, да као круновина у савез с троједном краљевином ступимо. Јер ако то недозволе, на част и круновина, кад неће бити србска него туђа. Мала деца се хватају за сенку, а зрели људи ствари на дно гледе. И диштрикт бечејскиј је имао привилегије, које су сами Срби заслужили, и по тима би требало да су сами Срби свој мађистрат имали. Али у новије време насели се више Маџара него Србаља, пак Маџари уживаше ове србске привилегије више него Србљи, и у место Србина би Маџар капетан диштрикта. Можда би тако било и с круновином нашом, а с војводом као као са диштрикс-капетаном бечејским. Историја је сведок времена! Имејај уши слишати, да слишит.
На последку желили би, да се у ове уговоре и вопросе, од кои живот народа зависи, неплету личности ничије, да се због малени чуствителности не меће на коцку срећа народна, да се тежњом за неким вечитим упливом у послове народне, коме наравно да савез на путу стои, не осујете свечена закључења мајска, и да не рекне о потомцима нашим певац србскиј оно, што је Хорације о Римљанима предвозвестио: Delicta majorum immeritus lues!
Oво је уверење наше, које смо овде заступали, и за које ево народу одговарамо; од кога нас само јачи докази, али иначе nec civium ardor prava jubentium, nec vultus instantis tyranni одвратити може. Видићемо како ће противници наши као народни заступници за своје мненије и јошт неке плетке народу одговорити! 'Позорник,' кои о трошку народне касе излази, не би требало да се чрез једну само партају монополизирати да; јер баш у народа србског интересу лежи, да и једна и друга страна своје доказе наведе, да под тима народ разсудити може, ко има право? а не кад су све друге новине србске најпре забрањене, онда једнострано мненије у народу разсипати, мачку у џаку продавати, и народ као слепца водити, другим пак људима претити, и недати ијм да у народном органу сам народ о интересима његовим обавестити могу. А данас-сутра ће видов дан бити, видићемо ко је по ползи народа радио, видићемо ко ли је невера био.

У Бечу 17. Окт. 1849.                                 Георгиј Стојаковић,
                                                У име свију они, кои иста начела овде заступају.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Војводство Србско.
Обстојателније о оном последњем нашем известију из Беча о ствари војводства србскога поузданио смо разумели сад следујуће: 19-га т. м. држан је министерскиј савет, где је решено, да војводство буде само за себе круновина, ни у каквом сајузу са троједном краљевином, ни са којом другом круновином, и у војводство да спада Срем, Бачка и Банат сав – но свуда без војене границе; цар да узме титулу војводе србскога и онда да наименује у војводству (не како устав гласи штатхалтера, већ за сада само) цивилног и милитарног гувернера, кои би наравно био само извршитељ заповестиј средоточне власти, и никаквог народног правленија неби при себи имао. Ово решеније већ је у предлогу било готово, да се заједно с представљењем министра внутрени дела, по ком би се ђен. Мајерхофер имао наименовати за цивилног и милитарног гувернера у војводству, на потврђење цару пошље. Али неке политичне незгоде, а имено, како се за ово решеније чуло, протестације од св. бана, свију хрватски и веће части србски повереника, зауставише ствар, и тако се јошт не може узети да је свршена.
На жалост говори се, да св. патријарх против оваковог решенија, очевидно противног и народним закљученијама мајским пр. г. и царском манифесту, где се повраћењем старо-историчкога достојанства србског војводе даје србском народу србскиј војвода као политичниј поглавар, и унутрашње народно правленије обриче, јошт никакав корак учинио није. Ми се надамо, да он с тиме дуго оклевати неће. Али то већ известно знамо, да је ово убиточно решеније плод несретнога раздора између Срба и Хрвата, а нарочито да је произишло из противљења једне части србски повереника свакоме савезу војводства са троједном краљевином, па и савезу чрез једно законодавство!?
Чујемо, да су многи знаменити мужеви у Бечу, пријатељи и нашег и хрватског народа, кои се у великим службама налазе (међу тима и једно веома важно лице), намерили сваку аустријску службу оставити, ако ово решеније одобрено буде, будући да у њему находе не корист већ погибели и за србскиј и за хрватскиј народ, па неће да тако великиј одговор несреће народне на себе узму. Најближа будућност разјасниће нам ову тако важну ствар. Ми се за сада задржавамо од сваки примечанија. Толико само велимо, да ово решеније даје Србима све, само што нема ништа, као што-но реч: на куме јаја – али немам! Па опет зато 'Позорник' у свом последњем листу ову жалостну вест, која заиста свако срце србско уцвилити мора, назива 'гласом радостним!' Радост је ваљда 'Позорнику,' што је добио нову прилику да може народ обмањивати, обећавајући му 'масно на празно.' Овакве подлости нигде нема.

[JASON]

У Земуну, 24-г Октобра. Данас се у нашој вароши много говорило о новој организацији војводства, која већ у Бечу решена има бити. Једни говоре о тој организацији овако, а други онако; нити би човек знао од многа разговора на чему је. Но да о таковом решенију што у ствари бити мора, види се као известно. Још дан два па ћемо увидити једанпут на чисто како стоимо. Ова изненадна новост нас је различито електризирала, по разлики како је ко схватио распространившу се новост. Ми смо се већ о могућности овакове новости мало и препирали; само то је штета, што у оваковој деликатној ствари немамо много стрпљења и то 'долготерпенија,' и толерантизма, но један другог са мненијама тероризирамо. Ладнокрвност је код нас у недостатку, то је велика за нас погрешка, а то је после и узрок томе, што о каковој важној ствари централно мненије немамо. Не изилазе ли сви из једне точке вида, то је већ зло, и тако већ код сваке стане интолерантизам владати почиње. Та ми можемо за Бога и разна шпецијална мненија имати, и опет у најглавнијој народној точки саједињавати се. Има људиј, кои желе само по себи постојеће војводство као круновину, и они имају темељна аргумента за своју жељу; други пак волили би сајуз са Хрватском, да буде јаче тело, и ови имају своје важне аргументе; па каковиј је хинезкиј зид између ове феле људиј! Тако је исто и са лицем војводе. Тако смо ми сад они последњи месециј време у смутљивости и у забуни провели. Избави нас Боже већ једанпут из овог лабиринта! – Н. Н.

[JASON]

Србске Новине, бр. 122. од 29. Oктобра 1849.   

Од неког времена много се говорило и поговарало о бегунцима, налазећима се у Видину, а нико није могао чисту истину из целе те ствари изцрпсти. Поред свега тога, што се цела Европа тим питањем занимала, новине цариградске су, од кои смо најпоузданије вести о тој ствари изчекивали, преко мере ћутале, и тек у последњем листу једни цариградски новина на исте бегунце наилазимо. Ето шта 'Journal de Constantinople' од 17.т. м. пише:
'Од неког времена пакост је разнела најгадније гласове у ствари бегунаца видински. Говори се нарочито, да су бегунци, тек што су у Видин дошли, хрђаво били примљени од местног надлежателства, и да иј је сама блистателна порта ставила у таково положење, да веру промене или да буду издани. Ови говори сасвим су лажљиви. Ето шта је истина у ствари: са овим бегунцима поступало се, па и сада се јошт поступа од бл. порте са сваким вниманијем, које дужности гостољубивости отоманске прописују, и далеко од те кривде, коју јој њени непријатељи безчуствено и с виком пребацују, - кад су неколико од ти бегунаца искали, да својевољно пређу на ислам, истим бегунцима дало се на знање, да би радије било, кад би се та молба на даље одложила, због тога, да би се положај, кои произилази из чистог права, у сваком магновењу угледао по свим условијама чести и достојанства.
Ето шта је јошт истина: Како је бл. порта дознала, да је у Видин дошао један аустријскиј ђенерал, послан од свога правителства да иште, да се избегшим маџарским унтерофицирима и солдатима, кои би ради својој кући вратити се, запрека повратку никакова не чини, она се одма у том сложила, и поднела је од своје стране сва олакшања, која су се изискивала за удејствовање ове намере, но изискивала је писмено обећање, да ће се ти сви бегунци амнестирати.
Кад се познаје великодушије њ. в. султана, висока мудрост Решид-паше и Али-паше, онда је тежко поњати, како се могло царском правителству приписивати таково владање, које би било више него једна велика невештина, то би владање била једна велика погрешка. Свакиј ће лако допустити, да ово приморавање на промену вере под казни, да ће иј издати, не би могло учинити без сугласија султана. Но ко би му се усудио таково што страшно предложити? Да ли би то ова два државника, које смо споменули, учинили?
У следству тога, што нам је до знања дошло, и у следству известија која су нам нарочито из Видина долазила, ствари су онде тако стајале, као што смо горе више рекли, и кад би нужно било исто потврђивати, то ћемо довољно доказателства наћи у једном писму из Букурешта од 9. т. м., које је писано од једног лица, која свагда новости из најбољи извора црпи:
'Ја сам опет из Видина добио вести, које сасвим потврђавају, да су сви гласови, кои се разносе о бегунцима, опадателни и без сваког основа. Један аустријскиј ђенерал, Хауслаб, кои се налази у Видину, да прими оне бегунце, кои су ради својевољно кући својој повратити се, писао је Омер-паши, ради обећања, да ће сви солдати и унтерофицири без изјатија обштиј пардон добити, и у свом писму похваљује ону подпору, која му је дана месним надлежателством, да може своју мисију испунити.'
Представите себи, да кад је аустријскиј вице-конзул на зид заковао једну обзнану, којом се солдати побуђавају на повратак у своје отечество, бегунци су ову обзнану поцепали, и милитарне власти у Видину морале су поставити страже, да заштите ову обзнану, и аустријскиј конзулат. На последку лажљивост свију ови опадања сасвим је доказана, и јошт ће већма доказана бити известијем, које ће се донети чрез лица, за тај посао наређена.
О Фуад-ефенди, кои је у Ст. Петрбург послан, мало даље ово стои у том писму: 'Фуад-ефенди 28. Септембра стигао је у Ст. Петрбург, и трећиј дан био је примљен код грофа Неселроде са највећим почестима.'

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из достоверне руке добили смо следујуће писмо, управљено 'Високославном правителству војводства србског', које, будући да заступа једно мненије, тичуће се будућности војводства и народа србског, за дужност нашу држимо читајућем свету саобштити:

Кад су повереници војводства србског имали мненије своје о границама војводства дати, ја сам од моје стране онога начела држао се, да је боље имати мање војводство, само да ми Срби будемо у њему у већини, нежели велико, у којем би туђ елемент јачи од србског био, имајући пред очима пример Угарске, коју су Маџари Маџарском звали, али кад је дошло де се колач ломи, показало се, да је више туђа него маџарска. И по овоме начелу желио сам и предлагао сам како садруговима моим тако и вишем месту, да се од Баната само толико и донде за војводство узме, докле је србски елемент у већини, али даље не. Шта више да се од саме Бачке част она над Бајом и Суботицом, где сам Маџар живи, од војводства опдцепи. У начелу овом утврђавао ме је и сам дух закључења мајски, у кои точки 6-тој је народ србскиј народну самосталност Влаха припознао, и њиову петицију за своју самосталност подупирати заверио се. По овоме закључењу, крашовску жупанију, част ону темешке, где сами Власи живе, и неби могли у војводство наше захтевати, јер то би значило петицију, коју су Власи за своју самосталност њег. величеству предали, не подупирати, него овој управо насупрот радити. – Но већа част садругова мои, повереника, захтевала је читав Банат, и тако се морало предложити.
Ја сам господо! у овом вопросу и на вас се обратио у писму мом од 7. Октобра, и настављења захтевао, но одговора добио нисам.
Кад сам по овако предложеном физичном простору војводства уверио се, да ћемо ми Срби у мањини бити, онда сам за нуждно држао да се с троједном краљевином сајузимо. По уставним начелима мора већина владати; а у војводсту, које ће осим Срема читаву Бачку и Банат имати, већина је у влашког, немачког и маџарског елемента, т. ј. туђег. Једино дакле спасеније сам у том налазио, да уобште славенскиј а нарочито србскиј елемент умножимо, које би се получило савезом са троједном краљевином, у којој самој 400 хиљада Србаља има. Ово ме је начело при вопросу савеза руководило.
'Позорник,' као званичне новине, напао је мненије моје, и дужност ми наложио поступак мој на јавност изнети, и основе моје народу изложити; које сам у прикљученом овде 'Одговору' обширно учинио.
Зашто сам био против тога, да се читав Банат у војводство узме, из предидућег можемо увидити. А зашто сам био за савез, и какав савез желим, то је у овом одговору наведено. Из кога ћете заједно и то видити, да су оно саме лажи, као да сам ја спојење војводства с троједном краљевином, и то безусловно желио и предлагао.
Кад је 'Позорник' мненије моје напао, држим да је дужност његова и ово писмо моје печатати; које да 'Позорнику', као правителственом листу, наложити изволите, зато вас господо! и молим, и то од вас с правдом очекивати могу, и као повереник и као члан правителства.
На мене је свака љага у 'Позорнику' бацана; сада је ствар наша, чини ми се, свршена, ја ево и вама и народу рачун за моје делање дајем. По мојој жељи и по том предложењу није ствар испала; но испала је по вољи они, кои су противног мненија и жеље били.  Victrix causa Diis placuit, sed victa Catoni. – Ако ствар онако, као што је решена, не буде по потреби и жељи народа, ја се надам, да ће садругови мои, кои су овако решеније знајући или незнајући подупирали, народу такође одговор и рачун дати, у толико више, што су противно мненије у јавним листовима нападали, и народ, ненаводећи му основе за своје мненије, водити трудили се.
У прочем с почитанијем и дружеским поздравом остајем Ваш

У Бечу 22. Окт. 1849.                        покорниј слуга,
                                                     Георгиј Стојаковић.

[JASON]

'Преса' саобштава следујућу реплику на писмо, које смо у једном од последњи листова наши саобштили:

Господине уредниче!
У данашњем листу 'Пресе' изишао је један допис, кои повереницима војводства србскога, у Беч дозванима, свако поверење сасвим одриче, и почем иј епитетом 'тако речени' означава, њино качество као повереника сасвим у сумњу доводи. Да би се тај допис поправио, морам приметити, да су неки од ови повереника јошт у Фебруару т. г. од високог министерства унутрашњи дела преко њег. преузвишености г. патријарха, остали пак доцније од истога високога министерства преко њег. преузвишености г. бана у Беч позвани, и сви се као такови од високога правителства сматрају. Што се тиче савеза војводства са троједном краљевином, није било нужде никога зато нарочито 'придобити', почем је народ србскиј на знаменитој мајској скупштини пр. г. политичниј савез војводства с троједном краљевином једногласно и свечано закључио, и ово је закључење за свакога народника у једнакој мери обвезателно. – По томе дакле ми оно мишљење у југославенским новинама, као да смо се дали за нешто 'придобити', одбацујемо од себе решително и с презрењем.
Примите изражење нашега високопочитанија, с коим остајемо.

У Бечу 15. Октобра 1849.
                                            (следују подписи србски повереника.)

[JASON]

Војводство Србско.
О стању ствари војводства србскога пишу нам из Беча под 22. т. м. следујуће:
Решеније о војводству јошт није изишло, премда вам као известно јавити могу, да је у савету министерском већ решено и цару предложено.
О садржају овога решенија два се гласа овде разносе. Прво: да војводство сачињава Срем без границе, Бачка цела без шајкашког батаљона, Барања цела, цео Банат без границе. Ту је привремениј наместник ђен. Мајерхофер. Савез с троједном краљевином није никакав дозвољен.
Другиј глас овaко вели: војводство сачињава цела Барања, цела Бачка, цео Торонтал и вршачко окружије с панчевачком и белоцркванском региментом; без Срема и варадинске регименте. То војводство је у стању обсадном, милитарниј окружниј командант над тим војводством и осталим Банатом је ђен. Мајерхофер; под њим стои полковник Мамула као цивилник комисар с титулом војводе. Савез с троједном краљевином није дозвољен, но оставља се посебном сабору овога војводства да нарече: хоће ли у савез, и с киме ступити?
Еле у оба гласа име ђен. Мајерхофера фигурира као поглавара војводства. Сада видимо ко је радио, да не буде никакав савез с Хрватском, и зашто. Зато, да он може en souverain управљати с војводством.
Шта ће на првиј глас, ако се обистини, рећи они, кои веле: 'Нећемо савез с Хрватском да нам неби бан био војвода; војвода мора бити православниј Србин', кад је сада наместник т. ј. привремениј војвода Немац?'
Шта ће на другиј глас, ако би се овај обистинио (које је веројатније), рећи они, кои кажу: 'Нећемо савез с Хрватском, да нам неби војвода под баном био,' кад је сада под Мајерхофером?
Из свију ови гласова види се, да ствар јошт није свршена, нити се тако известно узети може како стои, и по томе је за сад јошт свако суђење пренаглашено. У осталом ми смо се од родољубија св. патријарха праведно надали, да ће он сва можна средства употребити, да се ни један од ови убиточни гласова не обистини; и већ данас кажу, да је он своје предохраненије у име народа министерству или дао или спремио дати. То је његовом родољубију сасвим прилично, и тим ће се сви којекакви гласови, кои се по светини у томе призренију противу њега разносе, лажима назвати. Најпосле, као што јуче рекосмо, најближа будућност мора ову ствар разјаснити. Час је последњи већ куцнуо.
'Преса' јавља, како су Немци и други несрбски житељи у Бачкој подигли силну опозицију против постављења Бачке у област војводства србскога. Немци, веле, решени се пре изселити се, него доћи под владу Срба. Једну адресу на цара у овом смислу, која је већ имала 100.000 подписа, били су сготовили, али србски комисар Исидор Николић строго забрани, да се даље подписује и нераспростире. Подкомисар Карло Латиновић у следству ове забране дао је оставку на своје званије. – Ето доказа, како су нам туђи елементи пријатељи, и од какве ће нам ползе бити савез с троједном краљевином!

[JASON]

Маџарска.
Ф. ц. м. Хајнау дошао је у Пешту и издао је заповест, да се сви политични преступници кои су на годину дана у тавницу осуђени, имају помиловати и слободни одпустити; тако исто да се непредузимају више изследованија противу они, кои маџарске банкноте нису издали, и кои имају муниције сакривене у мањем количеству, као ни против они, кои су што незнатно бунтовницима лиферовали.
Погубљења јошт нису престала. 13. т. м. погубљен је у Араду Лудвик Казинскиј, полковник хусарскиј у маџарској бунтовничкој војсци.
Ф. ц. м. Хајнау прокламацијом својом од 21. т. м. из Пеште обнародовао је устав од 4. Марта у свој Маџарској.

Чешка.
Као што 'Пражке новине' јављају, намеравају више пражки грађана србском ђенералу Книћанину неколико најлепши измоловани изгледа Прага послати, с писмом, у којем жељу изражавају, да би југославенскиј јунак изражење њиовог почитанија овим начином примио, почем ијм није срећа послужила, да му лично своју понизност изјаве. Осим овога јошт јунаку нашем Пражани шиљу два пиштоља, која се тамо у фабрици Лебеде граде. На кундаку једног пиштоља биће у сребру представљен Жишка, а на другом стариј јунак чешкиј јошт из језически времена, Забој; а на оним језичићима, коима ће цеви за кундак бити ушрафоване, на једном биће изжлебљен лик Марка Краљевића, а на другоме Книћанин-Стевана.

Турска.
По једном приватном писму из Видина, маџарски бегунаца тамо већ нема, - сви су на друга по внутрености царства турскога оправљени.
Јонски острови. По известијама из Цариграда лорд врховниј комисар у Корфу дао је 24 најзнаменитија човека обесити, а њи 64 јавно на најгрознији начин камџијати, кои су сви у некој протестацији помешани били. Овако Англези поступају са Грцима, над коима јошт нису господари, већ само покровитељи; а шта ли тек раде са Ирцима, кои су њиови поданици? И они се јошт усуђују себе називати носиоцима европске цивилизације!