Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр. 123. од 1. Новембра 1849.   

Војводство Србско.
Споменули смо у прошастом листу, да је св. патријарх дао предохраненије против познатог решенија министерства у призренију војводства. О томе смо данас обстојателније извештени. Министерство је за цело било решило ствар војводства онако, како смо ми у претпоследњем листу нашем саобштили, и то решеније заједно са предложењем о постављењу ђен. Мајерхофера за привременог милитарног и грађанског гувернера у војводству поднело њ. в. цару на потврђење. Разумевши св. патријарх за ово убиточно решеније противно не само народној жељи и закљученијама његовим на мајској скупштини пр. г., него и самом смислу царског манифеста, коим се достојанство србскога војводе повраћа, па по томе у војводству има Србин бити управитељ, нити се по томе са оваким решенијем он може међу народ повратити, и зато је захтевао, да би се ствар ова што пре на успокојење народа свршила. У овом послу помогла је много св. патријарху и протестација од св. бана. И тако у следству овога решенија министерства од њ. в. цара буде овоме натраг повраћено, па после се нов министерскиј савет држао, где се на ново ствар војводства у претресање узимала; како је пак сада по другиј пут решена, нисмо ништа дочути могли. Судећи пак по речма 'Лојда' (које мало ниже саобштавамо), војводство ће бити присајужено троједној краљевини, али ће имати своје особено правителство, на којега кормилу стајаће војвода, а овај, као што наша известија гласе, биће полковник Мамула, кои је ови дана – јамачно тога ради – у Беч одазван. Сва је прилика, да ће овако ствар бити решена, јер се то слаже и са уставом и царским манифестом, а и са жељом разумније части самога народа. На свакиј начин велика признателност припада св. патријарху од стране народа, што је даним предохраненијем предупредио, те онако убиточно решеније није већ изишло. У осталом у свему је јошт неизвесност – али и ова неизвесност мора до кои дан престати.

[JASON]

'Лојд' од 26. т. м. о стању ствари војводства србскога у Бечу извештава следујуће:
Као што се поуздано чује, јошт ове недеље изићиће решеније о томе, да ли ће војводство србско сачињавати особиту круновину, или ће придодато бити к круновини краљевина Хрватске, Славоније и Далмације са собственим окружним управителством. Патријарх по окончању овога посла, следователно за осам дана, отићи ће у Карловце. И Јелачић-бан тешко да ће се јошт неколико дана у Бечу бавити. Он ће отићи у Загреб, и као поглавар поменути земаља и војене границе управљаће грађанским пословима, и скупа примити команду над петим војеним корпусом.
'Сл. Југу' пишу из Срема: Наши с боја вративши се јунаци опет код куће поља своја прилежно обделавају, премда многа мајка, сестрица и жена, своје мило и драго оплакује; али теше иј оставши, да су себи вечиту славу прибавили за светињу своју погинувши. Сад се овде највише дивани о војводству, и надеждом се људи питају, да ће цар и краљ наш за толике принешене жертве за династију и престол његов, жеље њиове праведно испунити.
'Сл. Југ' такође јавља, да је њ. в. цар издао ђенерал пардон свима граничарима, кои су за време рата маџарскога из војске поутицали. На ову вест речене новине следујуће примечавају: 'Не може нам се иначе, него ову човечну наредбу, коју смо толико дуго већ изгледали, радостно поздравити, тим већма, што ће се њом многоме хајдучењу и великим невољама као напречац помоћи.'
'Уставни лист' пише, да је од 1-га јануара до конца Септембра т. г. у Бечу 1619 војени пресуда изречено.

[JASON]

Англија.
Као што у 'уставним новинама' пишу, Кошут се очекује у Сутамптону, где се приправе чине како ће га дочекати, а и прилози се за њега купе. - 'Times' има из Беча известије, да Русија не стои више на томе, да јој се издаду у Турској боравећи бегунци, кои су њени поданици, па и Аустрија да је од тога захтевања одустала, по чему ову ствар сматра као свршену. – Клапка је са своим друговима дошао у Лондон, и кажу да ће ту дочекати Кошута, па онда у Америку отићи.

Турска.
Да би се увидило, какве су плетке у Видину прављене , само да се нико од бегунаца не врати у своје отечество, саобштава 'Лојд' следујуће из једне прокламације, коју је Кошут под 6. Окт. као 'гувернер' издао: 'Тако по званичном изјављењу њ. преуз. паше обзнањујем: 1.) да је њ. в. султан, коме Бог да дугиј живот дарује, решио, никога, кои хоће да остане, непријатељу не издати, него га заштитити и уживању права гостољубивости задржати. 2.) они, кои ће и даље да уживају право гостољубивости, снабдеваће се не само као до сада, раном него и оделом, шта више они у обзиру плате, коју су имали, могу од њ. в. султана његовој слави и светлости одговарајућу накнаду тражити. Такође и надежде има, да ће се официрима на вољу оставити, да задржавши свој чин, а неприморани веру променити, у турску службу ступе, и да ће се пазити, да се обезбеди судбина целе емиграције, било то каковом населбином или другим коим начином.'
'Северна Пчела' саобштава имена они маџарски официра у Видину, кои су христијанску веру оставили и потурчили се. То су следујући ђенерали: Бем, Штајн, Кмети; полковници: Ланжицкиј, Воронецкиј, Балог; штаб-хируги: Шнајдер, Гал; мајори: Фиола, Холан, Нуни, Барати, Албертс; старији ађутанти: Шајбенберг, Калмар, Хазаи, Колман; капетани: Јакубонскиј, Рабај, Кадар, Бернат, Накажицкиј, Шеваље, Орос, Сајболт, Ларжиловскиј-Дивић, Прозе, Шилингер, Аберхалд, Аргај, Волф, Фердинанд, гроф Бардик, Регелсберг, Циокај, Дерцескиј-Фишер, Ридел, Бранис; поручници: Шош, Хобхарскиј, Мандел, Тувиари, Рацић, Фишер, Сигл, Калер, Сајболд, Шокај, Пророк, Носницкиј, Сартори, Рајзингер, Демпролф, Киш, Тукери, Дувенор, Пап, Поп, Бернар, Ширик, Фернанд, Нагер. Свега 66 официра. Осим ови јошт се 3-га Октобра њи 250 потурчило, и число ијм се од то доба свакиј дан с 5-10 људиј умножава.
Число маџарски бегунаца, кои су на позив ђен. Хауслаба у отечество своје повратили се, износи 3171.

[JASON]

Србске Новине, бр. 124. од 2. Новембра 1849.   

Војводство Србско.
'Позорник' у последњем листу своме саобштава известије једнога путника о скверним делима, које су Маџари за време владе њиове у православној цркви св. Николе у Сегедину починили. Ова је црква Маџарима служила као магацин за упљачкане србске ствари. Кад су Руси у Сегедин дошли, протојереј руске војске Платон Менчиц дао је чрез војнике руске из исте цркве ђубре почистити, а светиј олтар сам је почистио, мермер опрао и божествену литургију одслужио и тако цркву на ново осветио, које је спомена ради у протоколу црквеном следујућим речма назначио:

1849. года Јулја 24. днја. Молитвама свјатих, аз недостојниј протопрезвитер росијско-императорских војск 8-ој пехотној дивизији благочиниј пехотнаго грофа Дибича-Забалканскаго полка старшији свјаштеник Платон Теодоров син Менчиц в град Сегедин свја. Николајевској православној сербској церкве, имел по милосердију Божију после бунта венерскаго, сеј свјати храм осквервившаго, и јего свјаштанослужитеља возмутитељми изгнанаго, освјатит и свјатују божественују службу совершит с сеј ден по очиштенију от мјатожников города војсками императорско-аустријскими сајузними росијско-императорскими. Да не возвратисја на град сеј и на људи сија бедствија излитаја с тими безумцами мјатежиками, поправшими власт законују и совершивми стољко бедствиј над несчастним невиним сербским народом. Да воздат им Господ по делама их.

Раб Божиј протојереј Платон Менчиц  св. р.

[JASON]

Аустрија.
Из Беча нам пишу: 'Једном у конференцији повереника србски предложио је Ђорђе Стојаковић, како је за нас у ово време, кад се питања од највеће важности за будућност нашу решавају, слобода печатње од највеће нужде, и како би добро било, кад би се ова питања на пољу јавности са свију страна осветлити могла, и тога ради да би представљање скупа учинили министерству, да се у војводству слобода печатње дозволи, кауција, која се за новине по закону изискује, за неко време или одпусти или спусти, и да се србским београдским новинама улазак у војводство допусти. Повереници: Живановић, Пасковић, Јевта Михајловић и Вуков нису хтели на то пристати, говорећи да они незнају да је у војводству слобода печатње ограничена, и да ми војводство само у идеи имамо, а не у ствари. И тако Стојаковић, Криштоф, Тома Петровић и Контић, кои су речено предложење примили, прошеније сачине и министерству ствар ову представе. Какво ће решеније у обште следовати, то јошт не знамо, али вас уверити могу, да ће новине београдске скорим бити пуштене у Аустрију, јер и други људи, а и једно важно лице, које лојалност ваши новина познаје и заслуге, које су оне у последње време за монархију аустријску себи прибавиле, достојно оцењава, и за њи се јако заузима.'
'Народне (чешке) новине) саобштавају једно писмо из Беча, у коме стои, да је опет у Беч дошла једна словачка депутација из Шипушке, но ова од министерства не тражи поделење политични и народни права, него да се укине срамотно казнење батинама. Кошутови чиновници, вели се у томе писму, сметнути истина са свои звања, али су на њиова места постављени људи, ако не горе, то заиста исто тако зло са Словацима поступају, као и пређашњи Кошутовци.

[JASON]

Србске Новине, бр. 125. од 3. Новембра 1849.   

Аустрија.
'Преса' пише: 'Мило нам је, и свакоме, без разлике политичне вероисповеди, мило ће бити следујуће саобштење у бечким новинама читати. Ми смо у стању, да би се исправили многи гласови о начину, коима се поступа са осуђенима због политични преступљења, нашим читатељима саобштити прописе, кои установљавају начин извршивања казни над политичним преступницима. Кои су осуђени због наведени преступљења, чувају се у заведенијама, која су за њи опредељена, свакиј у особитој соби, где пак није можно да у свакој соби само по један буде, ту ће се двоица до четворица сместити. Ако би баш и на тешке ланце осуђени били, у ланце ће се само онда окивати, ако би из места, где казан издржавају, утећи покушали, или ако би се то нужно указало због њиовог непристојног владања за обезбеђење други лица, нарочито надзиратеља. Такође ијм је дозвољено, да могу носити своје собствене хаљине и кошуље, и лежати на собственој постељи. За свакодневно издржавање, једног здравог заточеника опредељено је 16 кр. ср. Ако ли осуђеници имају свога имања, или ако хоће њиови сродници да сносе трошкове бољега њиовог издржавања, то ијм се може допустити, да од предпријатеља, за казнителна заведенија опредељенога, бољу рану набаве, и за ово се несме више потрошити од 1 фр. ср. на дан. Политични казњеници против њиове воље не могу се ни на какав посао терати; нарочито за чистоту у њиовим тавницама има се старати само чрез лица надзирателства или чрез друге на то опредељене казњенике, осуђене на кућевну радњу. Дозвољено ијм је читати књиге и новине, изузимајући оне, које би старешина заведенија из особити узрока за убиточне сматрао; дозвољено ијм је такође и писати; смеду у вечерње часе и лампом се служити.
Под надлежним надзирањем могу примати и пошиљати писма. Посете бивају по правилу у опредељене дане. О томе ће се брига имати, да се свакиј политични заточеник свакиј дан у опредељено време под надзирањем прохода у чистом воздуху. Колико ће ово време трајати, то ће определити лекар заведенија с призренијем на стање здравља поједини заточеника. Лица стражарећа и надзиравајућа упућена су, осуђене пристојно предусретати. Овако ће се поступати са осуђенима како у грађанским казнителним заведенијама, тако и у градским тавницама.'

У 'сред. листовима' пишу: 'Ми имамо данас војску од 700 хиљада момака на ногама; шта то свакиј дан стаје, може свакиј мислити; па јошт како тим наши државни дугови расту, није тешко увидити. Али ни то није јошт највећа недаћа, коју из овог стања очекивати имамо. Велико ће питање истом доцније доћи, кад се будемо згледати морали, како ће се овим људма посла дати, чиме ће се ранити, ако сакати остану, ако се на ништанерадење навикну, чему солдачкиј живот у миру довољно прилике даје. Ево на пр. шта већ сада пишу 'Загр. немачке новине': 'Варадинци су кућама распуштени, осим другог и трећег батаљона, од кои првиј у Варадину, а последњиј у Н. Саду гарнизонску службу одправља. Но нека нико не мисли, да ијм је распуштење ово добро дошло. Многи од њи радије имају живот логорскиј. Од нарави храбри, јуначки и јаки, терете и промене рата предпостављају земљоделију и домаћем животу. Унтерофицири нарочито, кои о царској плати и издржању врло задовољно живише, пошто су ијм сада њиови батаљони распуштени, виде себе без посла, те траже да добију, ако ће бити и најмању, службу у којем контумачком заведенију или при митници.'

[JASON]

Србске Новине, бр. 126. од 4. Новембра 1849.

Поводом питања о сајужењу војводства са троједном краљевином хоће да се подстакне опет она несретна распра због вере, која је наш народ од толико векова сваким невољама излагала.
Но треба ли се људма зато између себе  завађати и раскидати, што сви нису синови једне цркве?
Ми нећемо сад ову ствар претресати с огледа ползе народне. Већ ћемо је схватити само с точке позитивне, с точке дужности и права.
Дужност је човеческа веру поштовати и чувати. Ова дужност доноси и право, то јест: да се нико у својој вери вређати несме.
Увек је било различни вероисповедања. А зашто? Зашто је било различни мненија о вероисповедним предметима.
Различност мненија произилази из различности духова, а ове различности не могу се предупредити. Следователно на ову различност нападати се несме.
Тако дакле слободно упражњавање сваког богослуженија јест право сваког појединог; следователно има се његово право поштовати; следователно и његово богослуженије.
Ово је дужност обшта. Ово је једно од они права, која се зову човеческа. Ко против тога устаје, тај вређа човечество, вређа слободу мишљења.
Ми, кои се имамо старати само за ствари овога света, треба да слободу вере поштујемо, а међу собом због разлике њене незавађамо се, тим пре, што је слобода вере данас свуда, а у Аустрији нарочито уставом обезбеђена, вероисповедања пак завада нас је и онако доста до сада упропашћавала.
Сваком своје, па мир всем.

[JASON]

Србске Новине, бр. 127. од 5. Новембра 1849.   

Војводство Србско.
Из Беча нам под 31. Окт. пишу: 'Као известно данас се говори, да је судбина војводства србскога решена. Војводство сачињава Бачка и цео Банат, без Срема и војена границе. То је војводство само за себе круновина без икаквог савеза с троједном краљевином. Војениј и грађанскиј гувернер те круновине, т. ј. штатхалтер је ђен. Мајерхофер. Ово је дакле војвода србскиј! – То је права сатира на захтевано од нас војводство, које је свачије само не србско.То је предисловије к томе, да се данас-сутра та круновина са некадашњом Маџарском опет саједини. Ето на што дотера распра наша с Хрватима и пријатељство с М….! Жертвовасмо сва закључења мајска, само да не би пријатељ наш у своме гувернерству од бана и Хрвата жениран био. Али зато не кривимо владу; она је нама на вољу оставила, и ми смо тако изабрали, јер нећемо савез с Хрватском!? Погибељ твоја од тебе Израиљу!
За протестације оне, и предохрањења св. патријарха, што се пре чуло да су дана министерству против горњег решења, није ништа истина.
Повереници србски предложили су министерству ова дела:
1. Попис они села, која су за време рата спаљена и опљачкана, с означењем числа житеља и кућа, колико је било.
2. Разделење војводства на срезове по различитим народностима.
3. Ослобођење земље од свезе и терета спаински.
4. Примечанија на обштинскиј закон, чрез министеријум одпуштениј.
Сада ће доћи по свој прилици на ред устројење судејски власти у војводству.'
Горњу вест о решенију судбине војводства потврђују и данас дошавше 'Народне Новине,' с том само разликом, што веле да ће 'имформативно решеније у обзиру Срема следовати на долазећем сабору, а децизивно решиће се на обштем државном сабору;' што о војеној граници ништа не спомињу, и што додају, да је цар узео наслов великога војводе србског.

[JASON]

Србске Новине, бр. 128. од 10. Новембра 1849.   

Војводство Србско.
По најновијим известијама, која из Беча имамо, решеније о војводству србском већ је изишло, али на жалост тако, да сваког Србина ожалостити мора. Министерство је цару представило, и како кажу, цар је већ подписао 'да војводство сачињава Бачка са окружијем бечејским и шајкашким батаљоном, и Банат са окружијем велико-кикиндским и целом војеном границом. Војводство је ово за себе круновина, и док не добије војводу из народа, управљаће њим ђен. Мајерхофер, као војениј и грађанскиј гувернер. Цар прима наслов великог војводе србског.'
По овоме дакле решенију Срем, овај чисто србскиј предел, искључен је из области војводства! Како је св. патријарх за то разумео, одма је (пишу нам) цару крепку ремонштрацију оправио, у следству које обнародовање горњег решенија заустављено је, и кажу да ће поправљено бити с овом клаузулом: 'Сајужење Срема са војводством извршиће се по законима државног устава од 4. Марта на првом државном сабору.' А до тог времена Срем ће у администрацији бити одељен од осталога војводства. Ово се, како кажу, зато учинило, што устав не допушта границе круновина мењати без саизвољења државнога сабора (рајхстага). Ала ти се изговори нађу, кад се неће што да учини! Оне, кои устав бране, запитали би: зар га онај, кои га је дао, не може допунити? и кад се војводство, ма каково, круновином установљава, зар се тим устав не преиначава? и кад се од маџарске круновине цепа Бачка и Банат, зар се тим не поступа против устава, и кад се то од маџарске круновине круновине одцепити могло, зашто се тим истим правом неби могао Срем одцепити од хрватске круновине, тим пре, што га ова никада ни правом историчним и публико-политичним у својој области имала није? И најпосле кад су се толике многе круновине могле октроирати, зашто се не може баш србска? па и ова кад се може од Бачке и Баната, зашто не по предизложеноме и од Срема? и кад се могао савез Слеске и Моравске октроирати, зашто не и војводства и бановине?...
Све се то може, само кад се хоће! Али не радо се гледа слога између Срба и Хрвата, зато је требало између њи кост бацити; а ми слепци не увиђамо куда то нишани, него се између себе раздиремо.

У једном допису из Вуковара у 'Слав. Југу' читамо следујуће: 'Бан не допушта, да се Срем управљању војводства прије преда, док на закључење сабора од г. 1848. о томе одговор краљевскиј не дође и формална се предаја преко повереника не учини. Међутим је надежда, да ће и у том случају Вуковар и све што је до Илока и Раче остати под бановином  и са Славонијом сајужено. Ово већина овде жели, која је у обште за саједињење војводства с бановином.' – Ми довољно узрока имамо о истинитости овога саобштења сумњати се. Што се бана тиче, ми добро знамо, да је он те идеје, да се сав југославенскиј народ у једно државно тело сложи; које опет није баш тако убиточна и безполитична идеа; - дође ли пак до деобе, то он неће од своје стране сметати, да свакиј своје добије, барем Србма неће што је њиово ускраћивати. Та он је једном приликом рекао, да сву славу своју, коју је на марсовом пољу побрао, има србским јунацима захвалити, јер су Срби од свију његови војника најбољи. 'На Србе,' рече, 'сви мрзе, али ја иј баш зато волим.' А и у познатом меморандуму своме рекао је, да се Срем мора Србма уступити. Што пак 'Позорник' пише, да је бан у министерству изјавио, да ће оставку дати, ако се Срем изпод његове власти узме, то су само потварања, јер ми из поузданог извора знамо, да је бан истина министерству исказао, да ће оставку дати, али не ради Срема, већ ради тога, што се војеној граници неће да даду уставне слободе, које су другим народима дане, и које су граничари у ово последње време највише заслужили. И за овакву одважност мора се Јелачићу-бану свака признателност одати. Напротив и то знамо, да повереници хрватски на силу Бога Срем себи присвајају, премда ни исторични ни позитивни права немају, на коима би то присвојавање оснивати могли, и премда то чинећи, обарају закљученија свога сабора, коима је Срем Србма уступљен. Што се пак тиче оне мањине, која жели да Срем или сав или једна част његова остане са Славонијом сајужена, то верујемо, да има те мањине, али је та од они, кои за службама чезну; запита ли се пак народ, то ће изићи глас онаковиј, какав се летос изјавио на скупштини жупаније сремске, у којој је по истом гласу закључено, да жупанија сремска прекида свака сношенија са банским већем, и подвргава се правителству војводском. У колико је најпосле што истина у овој ствари, то ће најближа будућност показати. Надамо се, да ће повереници народни, кад се ствар сврши, рачун о посланству своме народу дати, и из овога ћемо само моћи истину разабрати.
Из Сомбора нас извешћавају, да је царскиј повереник г. Исидор Николић намерио оне новце, које је цар пострадавшем народу даровао, не народу предати, него за њи купити стоке и ову народу дати. Ова је мисао врло благодетелна и сваку похвалу заслужује.

Најновије. Управо сада добили смо из Беча поуздано известије, да је ствар војводства србског свршена, и то овако: 'Војводство сачињава цео Банат, цела Бачка, и Срем са варадинском региментом, изузимајући товарничкиј и вуковарскиј срез. Цар је великиј војвода србскиј; привр. управитељ војводства ђен. Мајерхофер као војениј и грађанскиј поглавар; њему је придодан некиј Грије, познатиј као окр. начелник у Боки Которској; а за секретара има Пасковића.' Обстојателније сутра.