Српске буне

[JASON]

Маџарска.
Ови дана опет је у Пешти затворено неколико новоухваћени преступника политични. Од ови заслужују да се напомену Стефан Бесереди и Колоши. Првиј, врло разумниј економ и богатиј земљодржац у толнанској жупанији, предводио је од много година у кругу своје постојбине опозицију, и борио се у Пожуну увек на страни левице. Као вешт правослов узет је био у постајавшу г. 1842-1843. регниколарну депутацију, која је имала израдити криминалниј законик, и писао је у оно време у новинама више чланака о том предмету. На последњем пожунском сабору није био депутирац, зашто кад су се у његовој жупанији депутирци бирали, конзервативна је партаја надвладала. Истом у лето г. 1848. дошао је као посланик на сабор у Пешту, и онда је врло прилежно посештавао Кошутов кабинет, али није никакво званије у њему примио. Даље је делио судбину револуционарнога и републиканскога правителства, ишао је с овим у Дебрецин и Сегедин, док катастрофа у Араду није трагедију закључила. – За Колоша се уобште казивало, да је он на грофа Ламберга првиј ударио. Војене власти држале су да се он по Ердељу крије, али међутим он је дошао у Пешту, да инкогнито, колико је можно, олакша судбину своје затворене љубезнице. Но наскоро га у некој гостилници позна један пређашњиј хонвидац, кои таки дозове солдате и ови га ухвате и у ново зданије затворе. Кад је тамо дошао, кажу да је Колоши једном капетану, кои га оштро гледаше, рекао: 'Што ме гледаш тако? и ја сам био капетан!' Он је већ испитан, и приповедају, да је на испиту признао, да је он заиста прву рану грофу Ламбергу својим оружјем задао, но да није он на њега оружје подигао, него се гроф сам на исто ударио.
Заповедајући ђенерал у Маџарској, барон Хајнау, под 23. пр. м. издао је свима војеним и политичним властима једну заповест, која се најстрожије пазити има. Ова се заповест тиче затворања, која су се до сада много пута предузимала поводом опаки денуцијација, а често само на глас 'овај или онај зло мисли.' Овакова самовољна и неоснована затворања споменутом заповести не само се најстрожије запрећују, него ће се и они, кои против ове запрете радили буду, казнити; у будуће се има казни подложно дело, за које се когод окриви, точно навести и сведоци се именовати, кои су кадри то дело потврдити, затворениј има се одма са снисканим известијем суду предати, да би се на основу тога известија нужно иследованије и суђење таки предузети могло. А гг. диштриктски команданти обвезују се, у своим диштриктима за одржање јавне безбедности постављене власти све, до сеоскога нотароша, упутити, да од сада при затворањима само по овој наредби поступају.
Међу оним официрима коморанске посаде, кои ће по даном ијм допуштењу из Маџарске да се изселе, налази се и господичина Холоши као поручник, која је у хусарској униформи код Клапке служила.- Дионисије де Пазманди ослобођен је затвора.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр. 129. од 11. Новембра 1849.   

С. К. У Бечу, 3. Новембра. Различита мненија, која су се у најновије време по разним јавним листовима у призренију будућности војводства Србије разнела, дају ми повода да преко вашег листа моје мненије изразим.
Различност ти мненија показује најнеповољнију незрелост тако зване јужно-славенске изображене класе, која не мислећи искључително о благу народном, обичествује себичности или личности у задатак обштиј мешати, од куда се наравно увреде и раздражења рађају, а од туда уштрб народној тежњи. – Ово је без сумње узрок, што су се онако раздражителна мненија по нашим славенским новинама разнела, која су се и предвидити дала. – Зато сам и ја моје мненије о будућности нашој, и то из вида славенског као спасителног, и с точке србске као нуждне, при разним приликама јавно путем печатње, и у круговима пријатеља народни представио, и мислио сам да ћу тим једну од најважнији дужности извршити, наводећи шта треба да чинимо ако хоћемо будућност нашу да обезбедимо, - шта тражи час времена од нас Славена, како ли награду за страшне жертве најлакше получити можемо. – Пак шта су ова доброжелећа мненија произвела? Распру, која на себи носи печат мрзости верозаконске, а та се с једне стране у 'Позорнику Војводства Србије', а с друге стране у 'Гласнику Далматинском' јасно показала! Одавде проистичу највише оне разне мисли о савезу војводства Србије с троједном краљевином, па к овима ако се додаду туђина тежње, које Славене намеравају омразити, страни упливи, кои би ради нас и у будуће као средства за своје цели имати: лако се поњати даје, зашто се толика противност савезу јужни Славена родила! Ово је опет проузроковало разна изступљења противу особа они, које су се усудиле мненије своје јавно обштег ради блага изразити, па та је судбина и мене постигла.
Но то мене неби болило, сматрајући да је то највећи понос за свакога, кои се жели страдалником за обште благо назвати; али ме душа болити мора, кад видим, како се таквим начином задатак наш народниј скверни, како ли се тим путем најбоље мислећим родољубцима прилика одузима, да спасоносна своја мненија јавно и слободно изразити могу, јер се бојати морају, да ће зато као неродољубци извикани и као непријатељи народа гоњени бити. – А где се овако о разним мислима суди, ту је незрелост, ту више страсти, себичност и уображење, него здравиј разум, љубав к роду и права жеља срећне будућности, царствује, пак шта мора од туда следовати? Ништа друго, окром назадак народне тежње, старо стање, раздор између рођене браће и губитак правог значаја, кои би само из узајамне слоге произићи могао.
Али све су ове речи узалуд, јер нема у народу нашем, кои би иј уважити хтео; нема у народу нашем таковог материјала, коим би се, расуђивајући из средоточне точке, задатак најпре Славена пак онда Србаља поњао, и из кога би се могла једна партаја сложити, која би прама средоточној влади не као противник стала, него овој као рука помоћи била заступајући чисте интереса народне, ову у многому подпомагала и упуђивала; јер кад би се влада уверила, да та партаја свог цара као светињу чува, владу у свима добрима делима подпомаже, интересе народне крепко, без страстиј, заступа, - јамачно би се њој поверила, и њене савете у многому којечему послушала. – Колико био се оваким начином народу помогло, лако се предвидити даје. – Ту партају требало би да сачињавају сви изображени чланови народа јужно-славенског, и она би требало да је тако снажна, да може поједини лица интриге и зле намере уништити, а у народу пуно задобити поверење, и чувати га од уплива непријатеља његови.
Да се на овому основу у војводству у тројној краљевини снажна странка устроила и с народом споразумела, лако би се сада решити дало, од какве је нужде савез покраина јужни, и неби се поље отворило раздражености, која се на коначну пропаст нашу клони.
Различити гласови, кои су се о установљењу војводства разносили, јесу неосновани. – Како је задатак овај замршен, и из гласова, кои се овуда разносе, као да Хрвати Србе за противнике славенске ствари држе, а Срби Хрвате за своје противнике сматрају: - мало се добра надати можемо! – А то су све успеси незрелости, која ће велике заслуге наше уништити, и из које се види, да се Славени умеју заслужнима учинити, али заслуге своје не знају употребити, и то ће тако увек остати, докле год не буду своје интересе споили.
Из свега, то се до сада прикључило, у призренију овог нужног савеза, бојати се имамо, да ће стара мрзост мах протети, и да ћемо у место слоге, на политичном пољу заратити се.
Браћо, освестимо се, и не упропашћујмо сами себе. Оканимо се себичности, него споразумевајмо се, ако не желимо за малолетне извикани бити, и пред Европом показати се као проклеством неслоге гоњени! Верујте браћо, да ни војводство, ни троједну краљевину неће крунство, нити православије, нити католицизам спасти, него правиј дух народниј, кои преимућства верозакона не познаје!

[JASON]

Војводство Србско.
Као што смо јуче у кратко објавили, да је ствар војводства свршена, тако и сада саобштавамо овде редом сва известија, која смо о томе из Беча под 5. т. м. добили, задржавајући се за сада од сваког умствовања, док се то и званично не потврди, које на свакиј начин мора данас-сутра доћи.
Један дописатељ пише нам овако:
'Ствар је војводства србског свршена, и војводство је привремено (до будућег сабора) овако уређено: оно је круновина за себе и заузима целу Бачку, сав Банат и Срем до Вуковара, заједно са војеним границама. Ђен. Мајерхофер је поглавар војводства; од стране цивила додат му је Грије, бившиј окружниј начелник у Грбљу у Далмацији, а за секретара Јован Пасковић. Овај последњиј до кои дан полази доле, да све приуготови. Ово је дакле резултат дуги саветовања и доста дугог ћутања. Како ће ово код народа нашег бити примљено, видићемо; али на свакиј начин морамо задовољни бити, па мир тражити, кои нам је преко нуждан, и у миру своје недостатке исправљати.'
Другиј овако пише:
'Св. патријарх exegit monumentum aere perentius! Ствар је већ решена, и од цара потврђена, - сумње нема никакве – сутра ћемо може бити званично у новинама читати. У војводство, које је круновина за себе, спада Срем до Вуковара са варадинском региментом, цела Бачка са шајкашким батаљоном, и цео Банат са војеном границом. Цар је великиј војвода србскиј; ђен. Мајерхофер управитељ војводства и зваће се Provisorischer Militӓr – und Civil-Chef; њему ad latus додат је некиј Грије, бившиј у Далмацију окружниј начелник. Столица је војводства у Темишвару. Овако је војводство привремено устројено – до будућег сабора. – За св. патријарха кажу, да ће јошт морати у Бечу остати, а ђен. Мајерхофер полази од недеље.'
Трећиј најпосле овако нам ствар доставља:
'Судбина војводства је решена. У војводство, које је за себе круновина, спада цео Банат, цела Бачка, и Срем, изузимајући товарничкиј и вуковарскиј срез; и варадинска регимента спада у војводство. Ђен. Мајерхофер је војениј и грађанскиј поглавар; њему је придодат некиј Грије, Италијанац, кои је у Далмацији био окружниј начелник, као министеријалниј комисар над целим војводством. Секретар патријархов, Пасковић, постао је секретаром ђен. Мајерхофера.'
Ми ова сва известија зато саобштавамо, да би ствари већу веројатност дали. А будући се иста известија у целости између себе слажу, а црпљена су из поузданог извора, то иј слободно за истинита узети можемо. Трећиј известитељ јошт нам и ово јавља: 'Овде налазећи се владика Живковић (кои је добио од цара орден св. Стефана другог степена) ишао је патријарху и говорио му, да се окане распре са баном, која води у пропаст народа; но на жалост није могао ништа успети.'
Свакоме ће правом пријатељу народа нашега заиста тешко бити, што се распра између ова два многозаслужена мужа заметнула, и мислимо да ћемо обштиј глас погодити, ако изразимо жељу, да би се овој распри крај учинио, па они сложно и у пријатељству за благо народа свога дејствовали. Кад је нестало онога, што је повода распри дало, треба и распра да престане, и све прошасто заборавности преда. Ми би онај глас најрадостније поздравили, кои би нам донео ту вест, да су патријарх и бан опет онаки пријатељи, какви су су били у почетку народнога покрета.

[JASON]

Маџарска.
У Пешти су почеле опет излазити маџарске новине 'Figyelmezö.' Знамените су ове речи, које се у првом листу њиовом налазе: 'Ко је у овој великој земљи сада најмирнији? Без сумње Маџар. Маџарскиј народ ћути, али из тога не следује, да је он задовољан. Док други и сада јошт не престају тужити се на маџарско тиранство, с нешто претераним бојама описано, и на престол са напетим прошњама и захтевањима наваљивати, дотле би Маџар помислио, да је са победом и његова слобода пропала, он се не усуђује ни своје молбе изразити, као да се неима више правди надати. Но време је већ, да и Маџар моли, да свој терет своме законом владаоцу познати даде, кои му једино у ово време помоћи, и од кога једино и само правдољубиво надати се може.' - У Пешти је изишла напечатна тајна архива маџарске револуције. У овој се налази једно писмо Морица Перцела, где се овај тужи на Кошута и Гергеја, што су противу њега сплетке сплели. Ту он између осталога и то каже, да се кнез Виндишгрец после битке код Каполоне знао своим успехом ползовати, да би се јошт онда сва инсурекција сбрисала и у Влашку се одвући морала.

Аустрија.
Многе новине изразиле су бојазљивост своју, да ће се устав аустријскиј укинути, будући се годима свршује, а организације круновина, како је у уставу обећано, не издају се, да би се могле после на првом државном сабору претрести. Литографиране новине, 'Öster. Correspondenz' које под упливом министерства излазе, изјављују на то, да је ова бојазљивост сујетна, јер организације свију круновина за цело ће јошт ове године изићи. И ми смо с поуздане стране разумели, да су ове организације већ готове, и како се ствар о војводству србском сврши, које до кои дан бити мора, одма ће се једна за другом издати; али смо и то разумели, да су речене организације после онаквога кроја, каквог је организација Маџарске, т. ј. кроја солдачкога. – Тако исто разнео се по новинама глас, да ће се државни закони издавати само немачким језиком, а не свима земаљскима, као што устав прописује. И овај глас речене новине неистинитим проглашују. - Новоизлазеће у Бечу новине под именом 'Reichszeutung' изјављују своје одношење према министерству, излажући га слободним и самосталним; њиов је правац управителниј; оне ће радо правителству као посредственик али никада као орудије служити.

[JASON]

Србске Новине, бр. 130. од 12. Новембра 1849.

Наравна је ствар, да се народне распре у разним провинцијама Аустрије нису могле јошт изравнати. Исполин овај, кои се лане показао, тако је грдан, да се наједанпут подмирити не може. Али је жалостно, што ове распре у место да изчезавају, све се већма умножавају.
Тако протестирају Власи у Буковини против обучавања језиком русинским; банско веће у Загребу тужи се, што се писма хрватским језиком писана, од војени власти натраг враћају; Маџари и Немци у Банату и Бачкој противе се подчињењу под област војводства србскога и т. д.
Више него икада при оваквим приликама нужда се показује, да треба сабор државниј сазвати. Истина је, да ће се народна питања овде јошт оштрије родити, али ипак само се од сабора очекивати може, да ће она основна решена бити. Све мере и наредбе, које с друге стране произилазе, остају само палиатива и провизорија.

Војводство Србско.
'Позорнику' пишу из Суботице, како се у тамошњој околини налазе многи разбојници, кои путнике нападају, глобе и убијају. Тако су ови дана на путу више Суботице напали једног Србијанца, по имену Миленка, родом из Пожаревца, кои је свиње на трговину терао, па га опленили и заклали. Исти дана у Куншагу напала је такова једна чета, састојећа се од наоружани хонвидски официра, на неке трговце Суботичане, кои су у Пешту на вашар ишли. Од ови су четворица били Срби и један Буњевац – први су до голе душе опљачкани, а и последњем су одузети били сви новци, но кад су зликовци разумели да није Србин, вратили су му иј натраг.
Опуномоћениј царскиј повереник финансије г. Павел Трифунац издао је проглас, да се асигнати србски, од 1. Дец. т. г. почињући до последњег Јануара 1850., имају у царскиј новац разменити. За ову цељ стављена је под председатељством г. Јована Шупљикца комисија, која ће асигнате испитивати и уредити да се исплате. Исплаћиваће се пак у ц. кр. тридесетници у Земуну. После означеног времена престаје свака вредност србски асигната, и они се више неће моћи као новац употребити.

[JASON]

(Н. Н.) – Политика аустријског правителства тако је тајна, и у нека противсловна појављења сакривена, да се због тога међу свима ненемачким народима Аустрије узнемиравајуће сумње о искрености намера садашњег правителства према њима рађати морају, а и рађају се. Споро удејствовање изречени царски обећања, дуготрајуће одлагање уведења у живот уставни начела, у октроираном уставу изложени, непрекидно притискивање војничког управљања и стања обсаде, на свима и на земљама које никако у побуни участвовале нису, све ово даје повод к најразличнијим гласовима, кои су сви такови, да никако неумножавају привржену и предану садашњем министерства страну, него напротив све већма поверење обште прама њему подкопавају и умалавају. Нарочито морају славенски народи Аустрије корацима овог правителства узнемирени бити, кад они, кои вишество житељства у држави сачињавају, свакиј дан видити морају, како се начело слободе и равноправности код њи разумева и уводи, како се царским речма потврђена обећања, њима у време рата и опасности, онда кад су они прсима своим бедем око рушећег се престола аустријског сачињавали, чињена, данас испуњавају, заиста морају тада Славени о истини и искрености ови обећања, па и својој будућој судбини и срећи под оваковом владом посумњати се и побојати се, јер дела, која се у средини њиовој збивају, речма и обећањима тима досад никако неодговарају, а само делима може правителство посведочити, да су ове лепе речи, ова обећања заиста искрено мишљена била; само делима може оно поколебано поверење народа ненемачки, нарочито славенски задобити и утврдити. Особито силно појављује се овај немир и ово неповерење према садашњем министерству у Чешкој, где је подозрење то, да владајући у Аустрији Немци Чехе и Славене, а и све друге ненемачке народе Немцима жертвовати намеравају, да они ове сбивше се промене на то употребити желе да целу Аустрију с Германијом сједине и стопе, и тако је за немачкиј народ освоје, код велике части житељства завладало. А заиста када уважимо кораке овог министерства, досад код Славена учињене, када просмотримо што се у Бечу догађа, признати морамо, да то све на ослабљивање славенства, а на све веће узвишење немачког елемента смера, тако да се цепање славенства на многе мале, од себе одељене круновине, подржавање немачког језика у свиме јавним заведенијама скоро чисто славенски земаља, скопчавање Славена у Словачкој и у војводству са вишеством не-Славена у једну круновину, раздвајање славенски грана и раздраживање ови једне против друге, - у Галицији Пољака и Русина, у чешким земљама Чеха и Моравана, на југу Хрвата и Срба, све ово јасно сведочи тежњу, да хоће да се ослаби и понизи славенскиј елеменат у Аустрији вишество сачињавајући; напротив подизање језика немачког за обштиј званичниј језик и у пределима ненемачким, и у заведенијама, која се сасвим искључително ненемачки народа тичу, особито пак скоро искључително намештање Немаца у сва виша званија политична, не само у средоточним надлежателствима у Бечу, него и у самим ненемачким земљама и пределима, особито пак у војсци, где се међу двадесет новоименовани виши чиновника једва један не-Немац наћи може; најпосле велико вниманије на све германске послове, и живо участвовање у питању обште-немачком, као целој Аустрији собственом, све ово безумњено показује тежње садашњег аустријског министерства, на штету ненемачки народа Аустрије, узвисити, оснажити и до надвладе повести Немце у Аустрији.
Ову тајну политику аустријског правителства, ради које се октроираниј устав, равноправност и уредно стање у живот неуводи, ради које се народи у стању обсаде, војском притиснути држе, како би се само време за основање и боље утврђење ови начела германизације задобило, и како би се успавање живог чуства народности и слободе код ненемачки, нарочито славенски народа међутим постићи могло, најјасније показује и потврђује дипломатична преписка између немачки влада и аустријског правителства, нарочито писмо баварског министера Пфортена кнезу Шварценбергу, које као резултат дужег договарања у своим редцима лепо показује и познати  даје и начела овога министра и његови колега. Преважним овим писмом саветује министер Пфортен министру Шварценбергу, да се Аустрија не цепа као самостална држава од Немачке, јер би тим немачки елемент у Аустрији изгубио превагу и надвладу над осталим народима, а Славени најпретежнији постали би првиј и владајућиј народ, те би Аустрија била онда исто тако славенска држава, као што је сада немачка; тим би се Аустрија, вели даље, приближила к Русији, које се пак само тим мимоићи може, ако се саједини с Немачком! Тада ће саједињен са Аустријом немачкиј народ владати над целом Европом. Ако ли се одели сасвим од Немачке, онда ће не само у њој престати влада Немаца, него ће и цела Германија између славенства и романства стесњена ослабити, неће се моћи даље одржати у надвлади, него ће бити подељена као Пољска; и тако даље.
Одговор Шварценберга на овај савет није обзнањен свету, али кораци, од тога времена аустријским правителством учињени, посведочавају, да је овај план плод узајамног предходећег договарања, дакле да Немци аустријски заиста желе Аустрију целу понемчити и тако освоити, да на лукавом путу тајне политике мало по мало ненемачке народе влади Немаца покоре.
Да ли је то та уставна слобода, та равноправност свију народностиј, толиким царским речма свето обећана? Да ли се то у §§-фима октроираног устава садржи?
Дакле славенство не само да жертвује крв своју, имање и живот толики синова за одржање Аустрије, него да се јошт после сви ови заслуга, као слепац с пребијеном паром и лепом речи, одбити и као овца стрићи, па и заклати и прождерати даде? То ли је човечност и христијанска политика најпросвештенијег германства!!
Ако ли је ово све празно подозревање, ако су ово само неосноване сумње, коима се неповерење према искреној и добро желећој влади пагубно распрострањива и сеје, онда нека правителство своим делима а не лепим речма и голим обећањима своје искрене намере посведочи, па ће му заиста сви добродушни, и само превећ поверителни Славени своје поверење поклонити, и јошт благодарно одани бити. Али овако свакиј верниј Славенин мора на опрезу бити!!

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

'Wanderer' саобштава следујуће писмо, које је султан 2. Септ. т. г. њ. в. цару руском писао:
Ја сам кнезу Радивилу најживљим изражајима задовољства изјавио, које сам на послано ми пријатељско писмо Вашега ц. Величества у дубљини срца мога почуствовао, како и на оне радостне вести, које су се налазиле у споменутом писму; ја сам ово задовољство и у оном писму изразио, које сам Вам као одговор на речено писмо преко њега послао.
Но као што ја – не сматрајући на то – у нарочитом посланију кнеза нов каковиј плод оног искреног пријатељства увиђам, у коме је В. В. мени у свако доба доказе дало, то сам и ја Фуад-ефендију – једног од достојни чланова мога правителства, кои особиту мисију има у Влашкој и Молдавији – као изванредног и опуномоћеног посланика к Вашем Величеству послао, да Вам моје участије и моју признателност овом приликом непосредствено изрази и Вама ово писмо преда. Скупа сам реченоме ефендији наложио, да министрима В. В. отворено и обстојателно моја мишљења о оним особама изложи, које су у слеству сретно окончани догађаја у Маџарској у моје државе пребегле.
Никада се неће заборавити дејствителни докази искренога пријатељства, које ми је В. В. у свакој прилици дало, и Бог ми је сведок, да, као што је моја најискренија и највештественија жеља, да оно сугласије увек растити видим, које на срећу између нас постои, - свагда прилику тражим, да Вам искреност и дејствителност ове жеље посведочити могу. Зато једва исказати могу, како ми је тешко, што не могу оно сасвим учинити, што је г. Титов за речене бегунце налог имао мени обзнанити. Једина моја утеха јесу особита призренија В. ц. Величества за моје достојанство, и поверење у Ваше искрено пријатељство.
Не сумњам, да В. В. неће угодно примити корак, кои по оном начелу чиним, кои је поводом био Ваше негда моме отцу, славнога спомена, затим мени самом и најпосле Њ. В. цару аустријскоме указане пријатељске помоћи, то јест: у име чести, која се са суверености скопчава, као и у име онога узајамнога пријатељства, које између нас тврдо и искрено постои.
Уверавам В. В. – као што ће и Фуад-ефенди учинити – да ће моја в. порта свагда и непрестано речене бегунце у моим државама задржати и тако иј чувати, да неће никако моћи усудити се у будуће бунтовна коварства плести.
Чим се сада речена лица изван Ваши држава налазе, и овим ће начином мир Вашег царства погибели изложен престати бити, и тако би се савршено предупредило зло, које би из последњи догађаја за В. В. произићи могло.
Ја се поуздано надам, да ће В. В. хотети чест моје в. порте сачувати и мени тим велико доказателство Вашег пријатељства и Ваше благосклоности дати.
Узимам ову прилику, да В. В. обновим уверење и т. д.

[JASON]

Турска.
'Öster. Correspondenz' о питању бегунаца маџарски пише следујуће:
'Ствар бегунаца маџарски свршена је. Ствар се стишала, и то мудрим уздржањем Русије, и страхом Англије, да се због афектиране неке симпатије не наведе на танак лед. Англија је егоистична сила, и за љубав јефтинога 'браво', које би јој чуствени политици усклицали, кад би мак на конац терала, неће рат започети. Ако се оријентално питање кадгод опет заметне, и озбиљним замешателствима повода даде, ствар маџарски бегунаца при решавању овог питања само би секундарну ролу играла. По томе сасвим нам се без цели бити чини, што гдекои казују, као да се Маџари уздају на елементе, кои у Цариграду иза завеса за њи раде. Да су Маџари народ, кои се радо илузијама рани, целоме је свету познато. Али ствар кабинетске политике, која за одржање европског мира тежи, за њи је остала неразрешена тајна. Француска је, као што чујемо, своју флоту иза левантијски вода натраг одазвала. Англија за безплодне идее неће жертвовати ни једнога матроза, ни једну лађицу, ни један новчић.'