Српске буне

[JASON]

'Daily News' саобштава два писма из Видина, која су писана јошт док су тамо били маџарски бегунци. По тима писмима, док су се Кошут и његови приврженици у Видину бавили, често су њиове собе прегледане бивале, и на све њиове кораке, које би изван куће учинили, строго се пазило под изговором, да њиовом чину почестна стража пристои и да се они пристојно заштићавати морају. Међутим прозелитство се прилежно терало. Число ренегата (узимајући и Бема) износи до 120, од кои је већа част официра. Јавно благодареније држало се у џамијама, што су се потурчила три тако знаменита ђенерала, као што су Бем, Штајн и Кмети. Већа част официра само је нуждом својом натерана била потурчити се. Кои изусти речи: Ла Алах, ила Алах – Мохамет ресоул Алах (Нема Бога осим Бога, и Мухамед је његов пророк), тима се одма даду топле хаљине и добро обиталиште, а остали у одирке замотани и на зими дркћући онима наравно завиде па њиовом примеру следују. Читав један батаљон изјавио је био да ће се потурчити, но то је пашу побудило разумети ијм дати, да добро промисле што чине. Чини се да је Турцима стало само да се официри потурче, а до простака није ијм баш стало.
У другом писму јошт од 28. Септ. јавља се, да је дошло 3000 турске војске, прво да маџарске бегунце против каквог руског coup de main заштите, а друго да стишају распре, које се између 'потурченика' и 'непотурченика' рађају. Неки од нови 'муслумана' само су наградом од 3 дуката придобивени да веру своју промене, и ове новце за забрањени 'чераб' издавајући, долазише пијани у маџарскиј логор, да се своим другарима наругају и скупа да покажу, какови су они муслумани. Ово је наравно проузроковало распре, и турски солдати мораше своју нову вероисповедну браћу оружјем заклањати. – У последње време, како је нова заповест из Цариграда дошла, почело се боље с бегунцима поступати. Војници су у вароши били намештени, а официрима су се дали њиови коњи.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр. 131. од 15. Новембра 1849.

Представљење св. патријарха ц. к. министерству.

Србскиј је народ услед позива цара Леополда I. на патријарха Арсенија Чарнојевића и дипломе истог цара од 6. Априла 1690. и 20. Августа 1691. године са царском војском сајузио се, да краљевство Маџарско од Турака и бунтовника ослободи, и краљевску власт високог дома Хабсбуржког у држави тој утврди. Важне услуге те у турском и маџарском бунтовничком рату цар Леполд I. не само да је торжествено и похвално признао, него је и народу србском између остали права потврдио, да сам себи војводу бира, и у пределима оружјем заузетима, од своји властиј управљан буде. Сва ова србском крви задобивена права знала је маџарска политика тако погазити, да је највећа част ови права само тек на паргаменту остала и нигда у живот ступила није. Одма после утамничења невиног војводе србског Ђорђа Бранковића, укинуто је право избора војводе, а народ србскиј мораде се тужним срцем с подвојводом задовољити, док му најпосле и ове премда слабе народне одбране нестаде. Право од свои собствени мађистрата и властиј управљаним бити, мало се дуже у народу задржало, као што званична акта у архивама знатнији вароша и архиепископска архива показује. Али и то право спојењем Баната са Маџарском пропаде и маџарска надлежателства незнадоше без и престанка гонити народ србскиј, као што то чешћа од угњетеног народа србског измољавана заштитна писма – diplomata protectionalia – довољно засведочавају. Србскиј народ био је војничкиј народ, и сав је под оружјем стајао. Таково политично устројење народа тог сматрала је феудалистична Маџарштина као трн у оку, јер треба знати, да је народ тај у најплоднијим пределима јужне Угарске живио, за коима су Маџари непрестано чезнули. Из двогубог призренија тога укине се граница до данашњи граничарски окружија у Банату и Бачкој, и србскиј народ под јарам маџарског феудализма падне. Такви политични поступци и насилно унијаћење учине, да многа србска окружја на Моришу и Тиси, недопуштајући прегнути под маџарско господарење себи врат, оставе завичај свој и ново отечество године 1750. и 1751. у јужну Русију тражити принуђени буду. Расмотренији саветници њ. величества царице М. Терезије увиде приметне губитке, кои би се изсељавањем тако заслужног, увређеног, храброг и вредног народа, из предела, нападима моћног онда јошт непријатеља Христијанства изложени догодити могли, саветоваше великој владатељки, да изсељавања забрани, и насилно дело унијаћења обустави, а исповедитељима источне цркве по слободном уверењу остави, западној цркви приступити. Али је маџарска странка већ цељ своју постигла била, србскиј народ буде на провинцијале и милитарце раздвојен, ослабљен, и Маџарима за будућу буну велика надежда подана. И унији потом особито поможено буде, јер су провинцијализирата места Србаља римске религије фонду предана била. Тим од грчки вероисповедатеља као порезом на земљу плаћаним религије-фонда приходима буде пропаганда уније, и јошт и са осталим мање у очи падајућем средствима, продужавана, а напротив државна каса ни паре за зидање црквиј грчки, на обдржање свештенства и воспитање младежи издати хтела није. Маџарско свештенство од високог правителства подпомагано, сваку ма како праведну тужбу народа србскога, његови владика и митрополита осујетити је знало, као што се из више заштитни писама увидити може.
Ја нећу поједини и најсуровијег човека чуство узнемиравајући случајева у листовима повеснице и цркве србске назначени неваљалства наводити, и благодарим творцу небесном, што се једном зора лепше будућности за народност и цркву србску у држави аустријској указала.
Најгрђим ударом поразише Маџари слободу и права народа србског на сабору године 1790. кад су, не запитавши народ, онда младог и у политици неискусног архиепископа и митрополита Стефана Стратимировиоћа склонити знали, да на спојење народа србског са краљевством маџарским саизволи. Од тог часа почела је автономија народа србског тако падати, да је само на цркву ограничена била. Настављање младежи било је посве препећено, страни се елементи подигоше, да и спомен народног характера и језика збришу. При таким обстојателствима подигоше Маџари језик свој на саборима, почињући од год. 1830., за језик парламентарниј и званичниј, и то у самим негда сајуженим частима. Та победа маџаризма продрла је већ и у саму светињу цркве грчке, кад и деца на светом крштењу народно име своје добити могла нису. Закони чланци сабора год. 1847. и 1848. и сенку права србског народа збрисали су, кад и народниј конгрес у црквену скупштину преобратише, што ни сам пређашњиј абсолутизам усудити се смео није. (Даље следује.)

[JASON]

(Продужење.) У том политичном и црквеном положају затекао се народ србскиј, кад у пролеће године 1848. по свим пределима државе аустријске глас уставне слободе загрми. Народ србскиј увидио је у тој слободи своју савршену пропаст, јер његова јошт незнатна автономија изчезну сасвим. Одма по мом повратку са сабора у пролеће год. 1848. навали на мене знатно число новосадски и карловачки житеља, да народну скупштину распишем, да се народ посаветује шта му треба у важном магновенију тог политичног преврата чинити, и како би се погажена права народа најзгодније у живот привести и сахранити могла. Премда је маџарско министерство народну скупштину већ дозволило, и такова је на дан 3. (15.) Маја 1848. расписана била, морао сам зато опет по бурним захтевањима народну скупштину на 1. (13.) маја сазвати. Ја сам то и учинио, и добио одобрење од истог поменутог министерства. 1. (13.) Мај у Карловци видио је из свију крајева царства множину људиј, србског и влашког језика, која је више хиљада износила. Док се у свим градовима, Бечу, Пешти, Прагу и т. д. крвава позорја догађаше и народ насилном руком задобивања тражише, решио је с нечувеним поредком и тишином народ србскиј задатак свој, и погаженим правама своим живот задануо, кад је црквену своју највишу власт патријашерство, и највише политично достојанство војводе и војводство с назначеним негдашњи граница војводства воспоставио, мене за свог патријарха, а ц. к. ђен. фелдвахт., Стефана Шупљикца Витежког за војводу свога изабрао. Народ србскиј навикнут на законом путу права своја заступати и бранити, определи депутацију, да у Инсбрук к њ. величеству цару Фердинанду I. иде и потврђење предречени закључења измоли, другиј одбор буде у Карловци састављен, кои ће материјал за конгрес скупљати, назначавати и уређивати. Док се србска депутација у Загребу на сабору и на путу у Инсбрук задржавала, загрми у Карловци пуцњава страховите Белоне, јер ф. м. л. барон Грабовскиј оружаном руком удари на Карловце, но одбијен буде. Овим и подчињењем војене границе услед високог кабинетског писма од месеца маја 1848. под маџарско министерство, буду јужни предели страховитим грађанским ратом преливени. Србскиј народ при свим своим снажним и јуначки извештеним синовима, у биткама у Италији борећим се за господара и отечество, стајао је пред Маџарима, које су јошт онда и царске регименте подпомагале, с таквим одпорима, да ти угњетатељи човечески права признати мораше, да не са пустаијама, као што су се они у високоумију превазносили, него са храбрим и јуначким народом посла имају. Међутим је високо правителство њ. величества двери к помирењу отворило, и у Бечу се конференција под председатељством њ. цар. величества надвојводе Јована отвори, али посланици маџарски нехтедоше предложења банова, кои је србскиј и хрватскиј народ заступао, примити, дакле се Богу рата остави судбу јужни народа и Маџара решити. Од тог часа скидоше Маџари своју ларфу, убише краљевског комисара грофа Ламберга, војеног министра ф. м. л. грофа Латура, и потегоше са знатном силом војске под зидине Беча. Србскиј народ, премда у том светом рату, кои се и за обдржање целе монархије и династије водио, ни најмање од стране државе до месеца Децембра 1848. подпомаган био није, безпримерним је постојанством свирепе чете непријатеља често сузбијао, и непријатељу толико страха задао, да је истиј о окончању са србским народом под најславнијим условијама рата мислио. Ја сам та условија високом министерству у известију 8. (20.) Новембра № 2747. предложио, и са маџарским комисарима ни у какве договоре упуштао се нисам него народу ону неокаљану према владатељу верност одржао, која у свим привилегијама и повесници Аустрије као најдрагоценији камен блиста. (Даље следује.)

[JASON]

(Продужење.) Неоцењене жертве народа србског нису без призренија и уважења остале. Кад је њ. величество витежкиј цар Франц Јосиф на престол свои праотаца 2. Децембра 1848. ступио, била је његова највиша брига народу србском права опет повратити, и њему знак царске милости и правдољубија показати. Високиј манифест од 3. (15.) Децембра 1848. опрости народ србскиј робства, које му је маџарска супермација приправљала. Воспоставише се достојанства војводе и патријарха по привилегијама од 6. Априла, 21. Августа 1690. и 20. Августа год. 1691. и војводе у особи ђенерала-мајора Стефана Шупљикца Витежког свемилостиво потврдише се и изрекоше, да ће по повраћењу мира прва и најпреча брига отеческог срца њег. царског величества бити, верном и јуначком народу србском, његовим потребама сходну и унутрашњу организацију и управљање по начелу равноправности свију народа дозволити и установити.
То високо решеније тек што је потврђениј војвода 27. (15.) Децембра 1848. примио, после неколико сатиј је преминуо, остаде дакле онда на мом рамену цео терет рат водити и управљати, кои је после тим већма отешчао, што је покојниј ф. м. л. барон Рукавина убиточним трвењем напредовање оружја и са закоснавањем банатскиј народ наоружати, скоро посве обуставио, и најглавитији узрок нечувеног опустошења Бачке и Баната и паденија града Арада причинио. По решенију министра унутрашњи дела грофа Стадиона од 7. (19.) Фебруара 1849. праведно сам се надао, да ће судба народа србскога поспешније окренути се, јер сам високом правителству поверене људе послао, да се о начинима саветују, како би се међутим, до примирења са Маџарском , поступало. После тога позива буде и октроираниј устав од 4. Марта 1849. издан. Премда истиј у §. 72. о војводству Србији спомиње, опет смисао и изражај тог §.-фа са предпоследњим и последњим слогом високог манифеста од 3. (15.) Децембра 1848. није сасвим једнак. Али јошт неповољнија су опраделења §§. 41. и 42. у сајузу са 2. слогом §. 72. Војводство Србија није као круновина изречено, него му је само на вољу остављено ма с којом другом круновином сајузити се. Само праве круновине имају под тим §§.-ма 41. и 42. право два посланика на државниј сабор шиљати. Дакле војводство Србија нити би непосредствено код високог двора, код високог правителства и државног сабора заступање своје ни чрез војводу имало, нити чрез изабранике своје, него чрез страна лица, а тим би у пређашњиј трулеж, у ком је пре 3. (15.) Децембра 1848. било, опет пало. Ја ћу мени слободу допустити предмет тај после мненију и испиту моме подложити и то доказати, да њег. величество наш милостивиј цар и господар и његово поштено правителство неће с једном руком оно узети хтети, што је другом пре неколико месециј народу србском на уставниј и торжествениј начин пред целим светом дало.
Високим ручним писмом од 2. Априла 1849. био сам ја особено опуномоћеног царског комисара у аустријско-србском војском заузетим пределима, у сремској, бачко-бодрогској, торонталској жупанији, и у вршачком окружију наименован. Тек што сам чинодејствовање као ц. комисар чрез одговарајућу организацију на основу обштинског и судејског устројства с призренијем на постојећа поособна местна обстојателства започео, кад ме високо ручно писмо од 11. Јулија 1849. к двору позва, да посаветовањима присуствујем, која ће будућност народа србског а нарочито србске цркве тицати се. Ја сам од 18. (6.) Августа 1849. у Бечу, и имао сам чест једанпут посаветовањима у високом министерском савету, односећим се на обстојателства војводства Србије присуствовати, а осим тога сам и са министерством унутрашњи дела неколико пута већао. Преумножење званични дела, коим је високо министарско веће обтерећено, неизвесност многозаслуженог народа србског, и моје остале црквене, никаквог одлагања, јошт мање моје из Карловца одсуство не трпеће дужности, а и сам позив господина министра унутрашњи дела ослобођавао ме, ово достаточно известије високом министерству предложити и особито молити њег. величество нашег свемилостивог цара и господара, да:
а.) војводство Србија за круновину признато буде;
б.) и услед тога њег. величество наслов великог војводе Србије примити благоизволи;
в.) границе војводства на основу негдашњи привилегија и закључења народа од 1. (13.) и 3. (15.) мМаја 1848. са споразумљењем посланика троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације, а нарочито да се на Барању, Срем, Бачку и Банат са прикључењем у три после споменуте провинције војени граничарски окружија распростру и определе; и
г.) да се што пре к избору војводе, као врховне политичне главе народа србског, ступи. (Даље следује.)

[JASON]

Представљање св. патријарха ц. к. министерству.

(Продужење.) Што се предложења а.) тиче, то мислим да извршење истога и пре државног сабора, §-фу 123. државног устава не противи се. Закони морају се у сајузу разјаснити и противсловија у истима уклонити. У манифесту од 3. (15.) Децембра 1848. изречено самостално народно унутрашње устројење и правителство народа србскога неможе се ни мислити, а камо ли у практичниј живот увести, ако војводство Србија за круновину подигнуто не буде. Сајужењем војводства с другом којом круновином било би оно истој подчињено, од исте у управљању савршено зависимо, и дочекати би могло, код високоумног тутора свог ни саслушано не бити. Шта би у таком случају војвода био, и какву би ролу као врховна политична глава са услужним народом, са владајућом круновином, и са високим правителством њ. величество морао играти? Ја мислим, да се начело равноправности неможе на поједина лица него на народе и саме круновине распростирати, и да по том начелу нико право нема, робство народа србског захтевати. Изречењем да војводство круновима буде, поравњење народности би се извело, и најлепша би круновина у саставу аустријске монархије постало. Њ. величество цар и високо правителство у високом писму од 2. Априла 1849. изволили су се изразити, да ће област будућег правителства чрез народу дарованог собственог војводу утврђена бити. То собствено правленије може само од високог правителства у споразумљењу са законим и послати се имућим заступницима народа и војводе последовати, а кад то буде, и као што ће по високој вољи бити, неможе се ниједна круновина у то правленије војводства мешати. По речма г. министра унутрашњи дела грофа Стадиона на покојног војводу од 6. Децембра 1848. Бр. 217. R. M. I, и на мене 2. (14.) Децембра 1848. Бр. 176. R. M. I. мненије је ово моје основано, јер се војвода врховном политичном главом народа назива, напомиње се о његовим непосредственим отношењима, и његовом кругу делања и о његовом положају прама средоточном правленију, а војвода се Шупљикац позива, да начин високом министерству предложи, како би оно с њиме и са србским правителством у непрестаним званичном сајузу одржало се. Сва ова закона доказателства изричу то, да војводство Србија само онда јуридично-политичниј изражај може бити, ако круновина буде. Ја сам уверен, да ће таково предварително (антиципативно) високо решеније у том смислу од државног сабора као праведниј поступак поздрављен бити, напротив би противно решеније народ уверило, да се опет само са обећавањима као и после патента од 6. Априла 1690. заварати мисли, у ком стои 'Како се јарма турског опростите, све ћемо на сталниј начин, и на ред подобателниј за будуће жеље и на удовољство ваше учинити', а овај израз прилично се са речма високог манифеста од 3. (15.) Децембра 1848.: 'Одма по повратку мира биће једна од први брига нашег отеческог срца, народно унутрашње правителство на основу равноправности свију народа наши уредити и установити,' слаже. Изречење војводства Србије неби на путу стајало, да оно с другом којом круновином обштиј један сабор земаљскиј има, ако то неби виском правителству из политичног призренија противно било. Висперно витежко дело, коим је њ. величество наш обштељубљениј цар и господар одма при наступљењу на славно правленије народу србском показао, ову моју и целога народа жељу, да се војводство за круновину подрине, обистиниће. (Закључење следује.)

[JASON]

(Закључење.) на б.) Догоди ли се ово, то мислим, да пријатију наслова великог војводе војводства Србије никаква препона на путу стајати неће, будући се круновине са својственим насловима свои високи господара украшавају. Кад је србскиј народ при свима њему нанешеним бедама своју непоколебиму верност к цару и отечеству у свима политичним смутњама осведочио, и своје драгоцено благо – крв – на свима бојним пољима храбро проливао, то ће се његово одушевљење за цело јошт више узвисити, кад би он своје политично препорођење чрез таково свевисочајше отличје поздравити могао.
на в.) Назначене области јесу обиталишта Србаља, у која су се они после освојења чрез Турке поседованог краљевства Маџарског и новодобивени провинција населили. Умалење числа Србаља у некима од ови седишта догодило се услед гоњења маџарштине, принуђеног иселења Србаља, и србскиј народ има пуно право ове области искати, будући да исторични споменици и незастарима права војводству Србија на те области право дају. Ако војводство Србија икакву важност имати мора, то му се ове области одрећи немогу. У смотренију Бачке, Баната и Срема не би се никаква препона појавити могла, будући да ове земље само једно географично ограничење на корист укупне царевине чине, и Барања би ограда против насртаја маџарштине била, почем би губитком Барање град Осек нападањима какве могуће револуције маџарске изложен био. Ако би географично положење војводства Србије друго расположење са Барањом изискивало, то је по мом мненију присајужење Барање к троједној краљевини Хрватској, Славонији и Далмацији у политичном одношењу најнужније, да се Маџарска у колико је могуће ослаби, и могуће будуће револуције, које би великиј број изселивши се Маџара са немирним Пољацима опет произвести могао, нешкодљивима учине. У осталим областима војводства налазећи се народи уживаће своју автономију у државограђанском, црквеном и домаћем животу по начелу равноправности у пуној и најпространијој мери.
на г.)  Избор војводе, невзирајући на изражену у манифесту од 15. Децембра 1848. свевич. вољу, јест неоповргајема нужда за постојање србске народности и православне цркве. Укинућем овог достојанства био би народ наново и можда јошт јаче тежњама њему непријатељски противустојећи елемента изложен, и поновила би се она непријатна искуства, која су у повесници србскога народа и србске цркве у царству аустријском са ужасавајућим чертама назначена. Србскиј народ има јемство за своју цркву, језик и народност само у војводи; ово је она политична глава, која ће жеље, тегобе и тужбе овог народа без промене и затајавања истине пред степене свевисоч. престола полагати. Са прећутањем старији неизброими случајева најновија изступљења комисара Карла Латиноовића у Бачкој јесу најочевидније сведочанство за ово моје доказивање. Овај је комисар неказњено побуне на србскиј народ у Бачкој потварао па јошт и војену ексекуцију од маџарске војене главне команде искао. Наслов војводе није противан наслову великог војводе, и овај ће бити само извршитељ воље великога војводе и непосредствениј посредственик између народа и правителства.
Ја сам као верниј поданик њег. величества цара моја примечанија у овом предложењу изказао, и верујем, да ће ова примечанија за благо укупне монархије и србског народа служити. Свака друга наредба не би задовољила свевич. дарована права и очекивања србског народа, и подигла би у њему то уверење, да је забадава крв своју проливао и најдрагоценије добро своје жертвовао. Ја сам савест моју и прама повестници и будућим могућим замешателствима од сваког преговора обезбедио, и имам само јошт ту преко нужну молбу предложити, да ми се дозволи, да се за испуњење мои архипастирски дужности у Карловце натраг вратити могу, а да неби се и црква, у колико је могуће, утешења лишавала. Маџари су многе свештенике потукли, многе цркве попалили, црквене ствари и украшенија покрали. Дотична обштества у бачкој и вршачкој епархији, које су без епископа, управљају поглед свој на мене, и ја се морам о њиовим црквеним потребама по могућству бринути.

У Бечу 13. (1.) Октобра 1849.                       Јосиф Рајачић с. р.
                                                                       Патријарх.

[JASON]

По свима новинама југославенским читамо како се прилежно о томе ради, да се тако реченом провинцијалу војводства Србије, Хрватске и Славоније она устројенија даду, која смо сматрати навикли као јединиј из буре последњи времена спасенија паладијум. По овој ствари као да се заборавља она земља, која је од столетија не само монархију аустријској, него и целој Европи исто тако неизмерне услуе учинила, како је по положењу и устројењу своме себе примораном гледала, одрицати се од свију они користиј унутрашњега устројства, домаћега живота, које с напредком времена узастопце иду.
Ласно ће свакиј погодити, да ми овде говоримо о оној земљи, која се од обала јадранскога мора чак до Подолије по југу и истоку монархије повлачи, о војеној граници.
Истина, правителство је аустријско позвало поверенике, да се саветују о могућним и цели сходним променама у досадашњем, како по политичној, тако и судејској и економичној струци чисто милитарно састављенога граничарскога устава. Но као што чујемо, овај посао не само да се врло споро ради, него су и така предложења учињена, коима се одношење и стање границе у вештествености ни мало преиначити неће.
Одношење граничарски породица к држави јест уживање ползе од дане ијм земље. (Овде би запитати могли: је ли држава населила граничаре на речену земљу? - )
Обвезателства граничарска напротив јесу: да су непрестано подложни војеним законима, да у време рата служе војсци, да служе на кордону и у штабу док су год служити кадри. Осим тога јошт имају и нешто робота давати, и градити путове и т. д. При томе плаћају и данак, у којем ијм се само за трошкове за мундире по 12 фр. ср. годишње узима.
У време мира граничар не прима никакву рану, осим ако је дуже од 8 дана у служби.
Очевидно је, да се овако одношење више неслаже са изреченом у октроираном уставу 'равноправности' и 'једнакости пред законом.' А с друге је стране истина, да се Аустрија неможе ласно одрећи таковог устројства, кои јој у свако доба грдну војену силу на расположење даје. По томе следује задатак, да се граничарскиј устав тако преиначи, како би граничари с једне стране као државни грађани уживали подпуно уставна права, а с друге стране да према целокупној монархији неоставе положење, које иј од толико векова направило најхрабријима у Европи.
Овај задатак наравно није лак, али се решити мора.

[JASON]

Војводство Србско.
Јошт нема званичнога потврђења о организацији војводства србскога. Међутим новине скоро све једногласно потврђују наше последње известије, с том само разликом, што ни једне ништа не напомињу о војеној граници, и што 'Хрватске новине' додају, да је сабору војводства остављено да реши с ким ће у савез ступити. 'Позорник' вели, да је 'граница (војена) по имену с војводством', и да је 'у војводству стање привремено и ратно.'
'Нар. новине' казују, да је цар санкционирао организацију војводства приликом свога одлазка у Праг. Ако је то истина, то неће већ дуго изостати званично известије.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Маџарска.
Много с говори, да ће се у Пешти одсада судити политичним преступницима од грађанског реда, изследованије пак над хонвидским официрима, као и над свима онима, кои су се у друштву с инсургентима борили, предузимаће се у Араду. Тога ради су многи официри из Пеште одпраћени у град Арад.
   
Аустрија.
'Преса' јавља, да је турско правителство, са саизвољењем Русије, допустило неким влашким и молдавским бојарима, кои су због последње буне прогнани били и сад се у Бечу баве, да се могу у отечество своје вратити.
'Сл. Југу' пишу из Беча, да министерство не одобрава предложења банова у обзиру границе, имено да пита бана: ко га је опуномоћио, да прогласи 26. чланак закључења хрватског сабора, коим се граници олакшице дају? Дописатељ 'Сл. Југа' вели, да је овај глас истинит.
'Лојд' јавља, да ће граничари добити нову униформу и да ће се разделити на пешаке и коњанике. Пешаци ће имати угасите капуте, а у место клобука шешире; коњаници пак носиће србско народно одело, имаће копља и на овима барјачић црне и жуте боје.

[JASON]

Србија.
Једним дописом из Баната у нашим новинама од 23. пр. м. објављено је, да је милитар-командама: Земунској, Панчевачкој и Оршавској заповест дошла, да на спедиторе најстрожије мотре, да би какво оружје и муниција у Србију унешена била, будући турски поданици, имено пак Срби маџарске бунтовнике како раном тако и оружјем снабдевали, те да неби како доцније буна у Маџарској опет помоћ одтуда добити могла.
Ми смо у стању о овој ствари објасњење дати:
Славниј ц. кр. овде у Београду пребивајућиј конзулат, кои о поменутој наредби никаква сведенија имао није, јавио је 20. т. м. по рим. К. 255. нашем попечитељству инострани дела, почем је о томе од земунске милитар-команде званично известије добио, да је такова забрана од хрватско-славонске ђенерал-команде само у призренију немира у Босни издана, да неби одкуд тамошњи бунтовници посредствено или непосредствено оружјем и другим ратним потребама снабдевени били.
Што се пак тиче потребе таковиј ствариј за србско правителство или за саме наше трговце, за увоз такови неће никакве препоне бити, чим се успокојење дало буде, да те ствари нису за другу какву намеру овамо донешене.
Ово саобштавамо читатељима наши новина за исправљење оног недостаточног известија.

[JASON]

Хрватска и Славонија.
У 'Уставном листу' из Чешке налазе се нека писма из Хрватске, у коима се садашње стање југославенства описује. У трећем таковом писму читамо следујуће одвећ знаменито: 'Нека запад не мисли, да је латинскиј обред за вечна времена укорењен међу Славенима. Крепко се тражи и захтева овде, да се католицизам национализира, па уведе ли се једанпут славенскиј језик за службу божју, јошт само један корак од латинског обреда к грчкоме.
Хрвати србског племена и грчке цркве гледају на североисток а то особито од времена последњег рата у Маџарској. Пред Комораном било је, кад је силниј сајузник торжествено војену службу божију одпојати дао; један батаљон слуински граничара лежао је наблизу у шаторима, па кад свештеници свечено: Господи помилуј! на пољани запојаше, кад северци у зеленим капутима поклекнуше, онда се повикали Слуинци: 'То су наша браћа!' И сада повративши се дома, приповедају чудеса о својој милој браћи.
Јединство цркве на југославенском полуострву није ништа не можно у течају времена, и онда ће незнатна бити она генетична разлика између Срба и Хрвата, коју јошт Константин Порфирогенита напомиње. Ова разлика изражава се у различности наречија, обичаја и сами физични својства, и овде ће слабије мешовито племе – Хрвата морати крепкоме Србину хегемонију уступити.
Дође ли једанпут до тога, то се лако предвидити даје каква ће онда бити борба са Германима. Старе границе германског царства, од столетија непокренуте стене, озбиља су у опасности великој.'