Српске буне

[JASON]

Србске Новине, бр. 139 од 26. Новембра 1849.

Маџарска.
Од распуштене словачке слободњачке чете само су пет официра са своим чином ступили у царску службу, а од простака није хотео ни један ступити.
Приљежном истраживању једног окружног врховног повереника у маџарској изишло је за руком пронаћи акта покојним царом Јосифом II. започетог катастралног размерења и коншкрипције Маџарске. Врховним повереницима и други окружија препоручено је, да потраже такове остатке овог величественог и драгоценог дела.
У Араду је опет петнаесторо политични преступника на смрт осуђено, но те је ф. ц. м. Хајнау помиловао и досудио ијм дужевремениј затвор.
Из Словачке стижу сасвим жалостна известија о стању тамошњег народа. Депутација, која је у Беч ишла молити да се укину батине, није ништа помогла – батинање траје све једнако. Истина догађају се у Словачкој многа безаконија, нарочито се повређује туђа собственост – али поправљају ли батине људе, или напротив јошт већма деморализирају? Изследованија и казнења стари преступљења производе нова. Од последњи покрета слободе у сељака је остала главна погрешка: што не уважавају доста закон и власт. Но није могло другче ни бити, почем су се за читаву годину дана по селима маџарске и царске власти мењале и једна другу понижавале. Сељак не знађаше, коме ће веровати коме ли неће – и тако се научио на једну ни под-а-шта не држати. То нам је сад плод маџарске револуције.

Аустрија.
Из Беча нам под 19. т. м. пишу: 'Комисија, која је овде сазвана да начини јуридичну терминологију за Славене аустријскога царства, свршила је ови дана свој посао. Чланови се већ разилазе, само неколико њи остало као редактори, кои ће у штампању надгледати. Посао ће се ове комисије двојако штампати: за сва наречија уједно, и за свако напосе. Чланови ове комисије пре разлаза скупили су се ономадне заједно на вечеру за сретна пута. Осим њи било је на вечери много и други овдашњи Славена. Ту је било здравица и песама, као 'великоме војводи србском Фрањи Јосифу.' Тада се новоме том војводи певало 'многаја лета.' Министерскиј саветник Шашкијевић (Русин) напио је 'патријару књижевности југославенске Вуку Стефановићу Караџићу,' и тако Шафарику, Колару, србскоме народу, русинскоме народу и т. д.'
У истом писму достављају нам, да су повереници србски свој посао свршили и да иј је министерство распустило, те да ће се ови дана разилазити. У другом опет писму од 20. т. м. јављају нам, да ће св. патријарх у Бечу ову зиму провести, и да је г. Јован Хаџић наименован за министеријалнога саветника, а г. Теодор Павловић за управитеља србски и влашки школа у круновини Маџарској. Овога последњег наименовао је ц. кр. опуномоћениј повереник барон Герингер. - По известију 'Нар. новина' правителство је закључило све православне владике на пролеће у Беч дозвати, да се о побољшању свештенства свога посаветују.

[JASON]

Србске Новине, бр. 140 од 29. Новембра 1849.

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
'Уставниј лист' из Чешке овако умствује о најновијем патенту царском: 'Географи аустријски имају нову област у своим књигама назначити. Нова 'управителствена област' направљена је и названа 'Војводство Србија и тамишкиј Банат.' Ово се истина, само привремено устроило, но свакиј ће ласно увидити, да се неће тако ласно уништити моћи једно устројење, кад се већ једанпут установило, и тако дубоко захваћа и толико је труда стало, сабор пак државниј, ако није рад да нову вавилонску кулу сагради, мора своје саизволење дати. Разсмотримо ли оне тешкоће, које су се овде министерству на пут стављале, које су и у представљењу савета министерскога доста јасно изложене, то признати морамо, да су биле теже него при икојем другом питању, изузимајући питање немачко, којему доста наличи и овај предмет. Обрекло се било, а и то, што се обрекло, од части се фактично у дело привело. Обрекло се било народу, чија се верност поштовати и наградити морала. Овде се није могло као према Маџарима ставити на точку победе. С друге опет стране којешта се захтевало, што је произилазило из времена где нико није мислио да се већ доста наискао, захтевало се то, што је ласно могло повредити права другога не мање вернога народа, румунскога, и у Банату узбуђујућег се елемента образованости, Немаца. За љубав народности нису се могли узајамно и тесно сплетени материјални интереси раскинути и тим за дуго време друштвено замешатељство произвести, које би усадило клицу друштвени преврата. Нова 'управителствена област' не носи име, али ужива права круновине и има собственога земаљског поглавара. Војводство пак само је једно окружије ове 'управителствене области' и окружним начелником наименован ће бити подвојвода, а међутим Срби тражише право, да војводу сами бирају. Што је међутим у представљењу министерског савета речено о равноправности народностиј, мора свакиј безпристрастниј, кога грозница народности не тресе, подпуно припознати. Виша политична призренија стала су можда на пут саједињењу војводства са троједном краљевином. Овако дугачкиј ланац једне славенске краљевине, погледајући на исток, није могао опасан не указати се за будућност. Министерство се колебало између стари обречења, нови права, материјални, политични а и – религиозни призренија. Тражило је излазак и нашло га је. Тешко би когод рећи могао: 'ја знам боље', но и исто тако не може се рећи, да је ово излазак правиј. Он неће ни једну страну задовољити. Југославенима неће се довољно указати, а осталим народима чиниће се сувише, житељи пак праве Маџарске, не само Маџари, викаће, што ијм је земља смалена, будући су ијм најлепши предели одузети, коима су се они поносили. Хоће ли Хрвати и Славонци добровољно једну част своје земље уступити без накнаде? Кои ће бити језик дипломатичниј, кои пословниј на обштем сабору војводства и тамишког Баната? Ово су тешка питања, која ће се тек заметнути, и која се мачем решити не могу. Увиђају ли народи на југу Маџарске тако исто ове тешкоће, хоће ли иј здраво чуство склонити да попусте, да учине што је правично? Ми се надамо, зашто не желимо, да нова замешателства на пут стану преображају Аустрије и њеним народима у подпуном уживању уставни права.'

[JASON]

Земун. 20. Новембра. 'Слав. Југу' пишу из Земуна: Колико зла наш овдашњиј народ од војника трпити мора, доказује следујућиј случај, кои сe 16. т. м. догодио, а ни официрима ни самој окружној команди не чест неслужи. У некој крчми пило је више војника, док се поштено опили нису, а то се овде свакиј дан виђа. Но бијаше ту и други земунски житеља, кои су србске песме певали. Реченим војницима то није по ћуди било, те су иј стали с почетка задиркивати, а после псовати Раце, за које вељаху да су заслужили вешала јошт онда, кад су против Маџара устали, које иј сада, хвала Богу, мимоићи неће. Има људиј, кои казују, да су то учинили по науци официра свои, али ја не могу ово да верујем, премда се неки од њи више пута овако владају. Свакиј своје брани, тако учинише и они земунски житељи. Војници сад један по један по малко умакну, али за час се врате с пушкама и бајонетима, подигну хуку, а народ се стрне да види шта се догађа, као што обично бива у таким случајима. Војници намах опале пушке на невиниј народ, те многе изране. Један војник падне мртав, кога је ножем ранио човек, кога је истиј војник хотео бајонетом пробости. Неко мало дете, које је касније у крчму ушло да продаје кестене, јави се по обичају повикнувши 'кестена'! На то га један војник, мислећи ваљда да му вели 'gehst hin', кундаком у прси удари, другиј га дочека, и тако јадно Србче паде мртво од јунака, које народ плаћа за одбрану нашу. Ту је сву ноћ била вика. Војници су летели по улицама. Јошт сутрадан било иј је видити пијани на стражама. Овакиј један чувајући стражу пред комисијом пуцао је у подне на глувог старину Јанковића, кои му се није могао јавити на његово: 'halt, wer da?'

[JASON]

Хрватска и Славонија
'Österreichische Correspondenz' од 21. т. м. доноси следујућиј значајниј чланак: 'Ми смо већ у једном пређашњем допису споменули, да предстои царско решеније о предложењима, која је у Мају месецу пр. г. сабраниј хрватско-славонскиј сабор највишем месту поднео. Као што сада поуздано чујемо, ова ствар јошт није тако сазрела, где би се могло о њој штогод известно и опредељено јавити. Споменута предложења деле се на три реда, на онакова, која су 1) државним уставом 2) силом догађаја већ решена, и 3) која јошт треба да се реше. Овај шематизмус, кои нам се чини да из природе ствари истиче, по свој прилици положиће основ распуштењу сабора. (Познато је, да лањскиј сабор хрватскиј јошт није распуштен, већ само одложен. У.) Ако је хрватско-славонскиј сабор само војена, финансијелна и трговачка дела хотео подчињена имати непосредствено средоточном министерству, то је нужниј једнообразниј развитак нашега државнога живора преко мере оваким разделењем властиј на странпутицу отишао, и барон Кулмер има се тим само као солидарно за сва дела миистерства саответствениј члан овога сматрати. Особитиј параграф државнога устава задатак је дао сабору хрватско-славонске круновине, да преобрази тамошње грађанско и криминално право у духу такови закона државни. Чини се дакле, да у обзиру реформа, које су тамо као и у Маџарској преко нужне, ступати се има помоћи §§. 87. и 120. државнога устава. Даље мислимо, да ће се жељи народа у обзиру његова језика по начелу равноправности одговорити, по чему се само по себи разумева, да се и на потребе брзога, средоточнога течаја послова необходно призреније узети мора. Садашња привремена и највиша политична власт земаљска, банско веће, чије заслуге за одржање мира и поредка у земљи нико не одриче, имала би се каковим сталним, опредељеним управителственим органом заменити, и организмус властиј, кои у свима круновинама има бити симетричан, и тамо саответно развити.'

[JASON]

Аустрија.
У Бечу, 20. Новембра. Да је и какво решеније за војводство Србију 16. (28.) Нов. изишло, и да је истога дана ђенерал Мајерхофер за привременог земаљског управитеља, а Dit, онај истиј, кои је као окружниј капетан у Котору доста свакојако познат, за министеријалног комисара наименован, то ће вам већ познато бити.
Такав је увек био, и ако се неопаметимо, биће плод међусобног раздора. Јошт је то најжалостније, што немачка централизација, која је притајене искре хрватско-србске међународне неслоге подпирала, тако конце замрсила, и тако вешто ствар наместила, да једна страна другу криви, и ако већ и увиђају, да је то све трећега масло, али опет се силом бране од те истине, јербо би се с њом свакиј ко греши, погрешке своје колико толико признати морао. Би ли, да смо сложни били, немачка централизација свој план, кои је већ одавна у глави имала, извела, то је теже опеределити, али да јој је наша неслога нужна била, да се пред светом оправда, своју намеру покрије, то се сад показало. Међутим ко је вредан био, тај је истог дана, кад и народ србскиј, плод свои трудова пожњео.
Биће времена, да своја мненија о устројству војводства, пред судом јавног мненија, изражавамо; за сада примечавамо, да је то знатно, да и сам 'Аустр. Рајсхцајтунг,' кои је скроз правителствениј лист, признаје, да се равноправност далеко терала, кад се и шаки Немаца у Банату и Бачкој особито, са србским војводством у свему равно окружије изсеца; да ли је то његова збиља, или тим речениј лист зеца из шуме тера, то је свеједно, само је та жалостна истина, да се за Немце равноправност другчије толкује, него за друге, особито славенске народе, само Немцима није доста равноправности, кад у чијој земљи своје срезове или окружија имају. Сада кад узмемо, да ће се на оном земаљском сабору, кои Срби, Власи и Немци у Темишвару буду, као што ијм је наметнуто, заједно имали, немачки говорити; кад узмемо, да ће се земаљски послови немачким језиком одправљати и да је оно, што смо под војводом себи представљали, Немац, - онда излази, да су Срби за Немце војевали, јербо они имају више него Срби. Нису ли Немци тим начином добили у име равности самоправност?
Но опет даље идем, него што сам хтео. О свему том, као и о окружном капетану, тако названом подвојводи, другиј пут; за сада то додајем, да није истина, што министри кажу, да је из обштег хрватско-србског под баном држаног заседанија онако толковање старога и новога Срема изишло. Ни у једном заседанију о томе речи није било.
Прекјуче су били србски депутирци и повереници код министра Баха, кои иј устмено, као што је и писмено учинио, одпушта кућама, јербо је, као што вели, ствар свршена, и тако више немају посла. Мимогред буди за историју тога посла речено, да они у том обзиру никада и нису овде посла имали, јербо нико иј ни питао није шта и како мисле о војводству, осим што су они собом једанпут своје мненије поднели. Међутим бавили су се са сатним стварима, и с тим послом њиовим може бити, као год и са обштинским устројством хрватски повереника, кои кад су готов предали, враћен ијм је с додатком, да се нису држали сасвим аустријског обштинског устројства, и зато да по њему прекроје, као да то они и не уму и сами.
Би ли ради знати, ко је писао онај чланак у 'Позорнику', у ком се хрватско име 'гнусним' назива, и јошт гнуснијим него и само за маџарско. Ако знате, ко је пролетос своју руку Херди-Тодороовуићу на услугу дао, да с њоме напишу заповест, којом је србска патријаршија с Карловци, у стање обсаде бачена, а народниој одбор онако страшно понижен; ако знате, ко се 'с великим  пријатељем народа србског' кои му ако не војводу, а оно ландесшефа даје, од летос на једној коли непрестано вози, и секретерише му, - ако знате ко је тај, онда знате и име дописатеља, ако то незнате, питајте сваког правог родољубца, па ће вам знати казати.
Између министеријални и опозиционални бечки листова велика је препирка. 'Преса' наваљује, да се све, како је што исто у уставу обречено, обистини, а 'Лојд' бранећи министерство, да то за ово кратко време није можно учинити, вели: 'у име најсветији интереса земаљски нека нико не покуша министре окривити, ако се сабор јошт не би могао сазвати.' 'Преса' на то одговара: 'Ми се у име најсветији интереса земаљски предохрањавамо, ако сабори не буду сазвани. Ми смо уверени, да ће наш делателниј монарх пре покушати, министерство наћи, које је кадро устав испунити, него задржати министерство, које не може устав у живот да приведе, кога му је само предложило.'
Њ. В. цар установио је нов орден за заслуге под именим 'Франца Јосифа.' У Патенту у овоме ордену првиј пут је стављен наслов царев као 'великог војводе војводства Србије.'

[JASON]

Русија.
С руске границе, 26. Октобра. Како у овој пространој славенској држави срећно народ живи, милина је гледати. Ове тишине, - и овога поредка нема нигде у свету! Овде се свакиј забавља само своим послом; званичник своим звањем, чиновник своим чиновничеством, трговац својом трговином, плугар своим плугом и т. д. Свакиј, велим, свој посао ради, а у туђ се не меша. Овај народ сматра свога цара као неко свештено лице, које је небо определило да управља државом и народа свога судбином. Што ијм год он нареди, то се одма мора извршити. Да ће свако предузеће царево на добро рускога народа испасти, то свакиј Рус верује, ни најмање не сумњајући. Благо њима док иј оваке благочестиве мисли одушевљавају. То је христијански, то је славенски и природно. Њима је врло добро познато, да власт на више лица раздељена, слаби државу: зато они то сматрају као ненарушими темељ непобедимости њиове, и за срећу своју, што ијм је цар самодржаван.
Овај се допис неће, знам, ни најмање допасти онима, што заводећи се по развратним идеама запада, где је и вере и морала нестало, једнако сањају о некаквој слободи, и ову држе данашњему духу времена за најсходнију. Права би, т. ј. разумна слобода, истина, за народ једне државе била најпробитачнија, али и она без известни граница не може нипошто за дуго постојати. Људи поред слободе имају и дужности према Богу и човечеству, према себи и ближњему, према владатељу и држави; па ако се на ове дужности не пази, онда је слобода несретна и убиточна, није слобода, него насилственост и развратност. Слобода има две опасне крајности: деспотизам и анархију. Првиј често наноси народу шкоду, а последња државе упропашћава. Свакиј дакле правиј родољубац треба да је далеко већиј непријатељ последње него прве. Али монархична влада право је благо за једну државу, па и за сам народ државе, особито кад је к томе јошт владар човечан и праведан, кад се овим светим својствима одликује. А овакиј је случај у нашој православној Русији. Нека клеветници вичу, што хоће, а ја велим: благо свакој држави, коју је Бог овако благословио. Ту је задовољство, тишина, мир, напредак, свака срећа и благополучије земно.

[JASON]

Србске Новине, бр. 141. од 2. Децембра 1849.

'Österreishische Correspondenz' овако умствује о војводству Србији:
'Ствар србског војводства у њеним главним чертама решена је; бечке новине од 16. пр. м. донеле су скупа и царскиј патент и представљење министра унутрашњи дела, које због јасности и важности у њему разчлањени мислиј заслужује, да с особитој позорности публикума препоручи. То су најпре у кратко изложени најважнији догађаи србскога народа. С једне стране показала се несумњена истина, да је ултрамаџаризам непрестано ишао на уништење србске народности и вероисповедне слободе, с друге опет стране увидило се, да све оне велике предшедне историчне парнице не дају никакву државноправничну точку, с које би се определити могле известне границе војводства.
Ми судимо, да се у држави затворенога јединства поњатије особеноправнични одношења употребити не може; и да провинцијалне границе по нужди уклонити се морају пред изречењем највише власти. Међутим је за овај случај о војводству значајно, што историјска преданија не потврђују, као што би требало, односителна закључења карловачке народне скупштине.
Мисли, које је министер у обзиру начела равноправности изразио, имају се класичнима назвати, зашто се таком определителности, следствености и државничким достојанством до сада нигде у Аустрији нису биле изражене. У речма, које се на то односе, нема ни малчице спомена о пристрастију за коју известну народност. То је просвештениј и зрео дух човека, историју познавајућега, кои из ови редака говори. Највећиј закон у политици, највећиј разум његов, то јест нужда улила му иј је, и веома је згодно оно толковање, коим се равноправност толкује, која кад би се у томе разумевати хотела, да свакиј народ има право, од другога се одцепити, преобратила би се у самоправност. Не даје се она географичним границама обкружити, нити се може установити трудно измозганим, историји и материјалним интересима противсловећим конштрукцијама.
И ми равноправност не држимо за ствар, која се ухватити даје, него за умну потенцију.
Ми пак пре свега у држави, добро уређеној, припознајемо само два највиша мерителна начела, коима се сви остали безусловно потчинити морају; а та су начела: државно јединство, државно благостање.
Тежње народностиј, да се једна од друге одвои, да се федеративно успореде и предмет крви да се као нешто суштествено установи, па тим да се занемаре заповеди човечности и партикуларниј национализам стави над аустријском државном идеом, јесу изметци, кои, будући са на уму не оснивају, не могу имати никаквог сугласија са правим садржајем равноправности.
Треба ли нам да овим поводом јавно изразимо наше уверење, то не таимо, да сасвим стоимо противу они, кои су ради да подигну преграде између народностиј, и шта више да ми на то тежимо, да се те преграде, ако иј јошт гдегод има, све сруше. Једном речи, ми хоћемо да се народности једна другој приближе. Ми уважавамо ону нужду, што аустријског државног грађанина, кои је рад да обстати може, натерује, да више земаљски језика научи, да научивши исте приљуби се духу и склоностима другиј народностиј, а да се своје не одрече. Ова је нужда безпрекословно праведнија и мудрија, него страст агитатора, кои су подстракивањем народни страстиј за две године више штете причинили, него што би при несравњено већој способности и бољој вољи у стању били за двадесет година добра учинити.
Ми круновину сматрамо као велико историјско преданије, које се направити не може. Ако се из овога основа изразити морамо против одцепљења Словачке од краљевине Маџарске, то нам је мило, што се при војводству довољно довода нашло, по коима се то удејствовати може.
То је само нужниј одбој, коим се већ у пређашњем столетију делателниј ултрамаџаризам сада у своје природне границе отискује.
Да се провинцијализирање војене границе није допустити могло, то је тако јасно, да о томе ништа ни говорити не треба. Не мање сходним бити чини се, што је и Срем раздељен на две части, на ону од срезова румског и илочког, која, најпречастније спомене србског народа и христијанске цркве православнога обреда чувајући, војводству је прикључена, и на ону част, која, будући да у њој већом части обитавају римско-католички Срби, по природи припада хрватско-славонско-далматинској краљевини.
Срби се не могу тужити, да су другом којем народу жертвовани. Згодно и добро обкружење Војводства Србије и тамишкога Баната, са неразлучно изпреплетаним жилама разни народностиј, много више томе ће служити, да се она борба племена за навек немогућном учини.
Министер, да би основа дао касателном патенту, позива се на §§. 87. и 120. државнога устава. Ако се оном параграфу, кои за сајужење војводства с којом другом круновином условије полаже, да се његови заступници саслушају, одговорити има, то се по себи разуме, да предходити мора привремено установљење истога. Природниј течај у томе се састои, да се најпре устроити мора организација политичнога управителства, па онда земаљскиј устав определити, да би овај сходну подлогу нашао, на којој би се оснивати могао. Закључавајући по садржају министеријалнога представљења, о уставу се заиста већ ради, и тако ће се одговорити праведним жељама житељства у јужноисточној части Аустрије.'
Овако се министеријалниј орган изражава о устројенију војводства. Ми смо за дужност своју држали, то србском свету саобштити, зашто нам у којечему очи отвара. Задржавамо себи, другом приликом ово умствовање претрести, и нашим примечанијама пропратити.

[JASON]

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
У 'Преси' читамо у једном допису из Пожуна од 17. пр. м. следујуће: 'У војводству је представљено наименовање ђен. Мајерхофера за поглавара нове круновине, ако и заслужују његове заслуге и његов поштениј карактер подпуно признање, произвело једа и незадовољства. Срби хоће свога поглавара сами да бирају или таковог подвојводу да добију, кои као на пр. бан хрватскиј  ласка њиовим надеждама за будућност. Министерство нека се не вара о мишљењу Срба, они су царски, али нису немачки. Мораће се дакле с великом предострожности поступати, и пре свега о томе се страрати, да тамо насељени Немци и Маџари небуду изложени самовољности Срба а управљање земље да се таковом човеку повери, кои је Србма мио, а скупа и другим народностима поверење улива.'
Нигде нису јасније Немци своју злоћу показали, као у овоме чланку. Ту се Срби клеветају, вређају, и у подозрење приводе. Но нама то од Немаца није ништа ново, ми смо већ на оваке клевете огуглали, па зато немаримо ништа што о нама блебећу.
Што се у овом чланку каже, да је наименовање ђен. Мајерхофера међу Србма једа и незадовољства, или ка што тамо стои, 'übles Blut' проузроковало, то је сасвим природно, и оснива се на оном истом чуству, које би на пример Саси у Ердељу осећали, кад би ијм Србин намењен био за њиовога грофа. Но овде је та само разлика, што би Срби желили из свога народа имати човека за поглавара, и ако је незадовољство или једа било, то није личност ђен. Мајерхофера произвела, него што је ђен. Мајерхофер Немац а не Србин, премда Срби трудове ђен. Мајерхофера, које је овај за њиову ствар положио, и тим се код њи заслужним учинио, достојно цене и уважавају.
Но то је било па прошло. Срби сада немају узрока једити се и незадовољнима бити, јер су по патенту царском добили свога особитог поглавара, кои ће наравно морати Србин бити, а ђен. Мајерхоферу честитају обште земаљско управителство, и надају се од њега да ће по 'поштеном карактеру' своме према Србима правичан бити, њи од премашаја и навала туђи елемената заклањати, царску реч обистинити и у изреченој 'равноправности' и Србе равномерним участницима направити, а тим на досадашње своје заслуге, које је код Срба придобио, венац положити; јер ма шта противници говорили, Срби никад нису друге народе нападали, нити ће то од сада чинити, будући је то сасвим противно 'голубијем' славенском карактеру, коим се нарочито они – на своју несрећу – одликују, трпељиво сносећи свакојаке неправде и угњетавања, коима су од столетија немилице излагани били. Нека само други народи – нарочито Немци и Маџари – отресу се стари грехова и Србе у њиовом народном развитку оставе, а од Срба иј заиста глава заболети неће.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Аустрија.
У Бечу, 24. Новембра. Милостиво решеније њег. величества у призренију војводства Србије већ је читајућем свету познато, и с тим су жеље верног и заслужног народа србског у обште испуњене, т. ј. србство је као народ признано, политичниј је значај војводства обезбеђен. Србија ће се нова из они части устроити, где једноплемена браћа обитавају, та ће своју главу по жељи народа под именом 'подвојводе' добити. Тим су дакле главне жеље србског народа испуњене; остале пак треба време да накнади, јер што су векови пречили, неда се преко колена сломити. Народна просвета пак и народност моћи ће се под заштитом равноправности у пуној мери развијати, вера је свима народима као душевно благо на једнаком степену осигурана, и зато мислимо, да ће само онај народ у царевини аустријској већма се славити, кои умео буде душевне силе своје боље изобразити, и моралну важност себи прибавити, и то ће можно бити честитим воспитањем народа, устројењем ваљани училишта, примерним руководством стада Христова чрез свештенство, трудом да се у народу такови воспитају људи, кои ће достојанство народа знати поњати, његове потребе своим начином високој влади представити, и народ тако руководити знати, да овога интереси увек с обштом потребом царства у сајузу буду. Онда ће народа срећа известна бити, јер ће корист материјална с изображењем народним у равној мери ступати, и недостатке, кои се овај час испунити немогу, изгладити.
Зато милиј роде србскиј! употреби ова средства од сада под кровом твоим, и веруј ми, да ћеш за кратко време твоје жеље задовољене видити, уверен буди, да један народ само оваковим начином сам себи помоћи може! Јер то су само пуки сни, кад ми уважење неко тражимо, које заслужили нисмо, кад мислимо да смо зрели, а малолетност нашу неувиђамо, кад хоћемо да оно прескочимо, чим су се други народи кроз векове зноили, и кад нећемо, обште потребе ради, наше собствене интересе да презиремо! Царство је једноме саставу тела налик, које само онда човечије жеље испуњава, кад сви чланови овог душевне налоге извршују, кад рука руку пере, кад нога за ногом корача, и кад све части једној цели теже.
Но да би србство своме позиву сходно, својој цели соразмерно свој задатак народнога развитка, и благостања царевине, достојно решило, нужно је, да у смислу народном свој задатак с рођеном браћом славенском саједини, а у смислу обштег блага у споразумљење са свима покраинама ступи.
Што се првога тиче, зато је ево војводству србском најлепша дата прилика, т. ј. да се при првом устројењу своје будућности сдружи с оном покраином и оном браћом, у којој
сметало у томе, да се за одржање целокупности Аустрије заузму; онда правителство није против овог њиовог једнакиј зрак, у жилама једна крвца тече, а то је Славонија, Хрватска и Далмација. Ово је милиј роде! једино спасеније, коим твоја и коим њиова будућност обезбеђена бити може; - неверуј никоме, ко те под каквим му драго изговором од овог сајуза одвраћа, јер тај или је слаб, или непоња твоје потребе, или ти је душманин, те ти хоће да шкоди. Та дрво се на дрво ослања и једно друго од олује чува, а само које на пољани стои, виор га из корена изчупа. Као што се сладка вода у мору губи, тако би и ти без подпоре рођене браће данас сутра, слаб по себи, морао се већином туђинства обкољен изгубити! Зато сада је настало време, кад ћеш имати сам своју судбину решавати, буди мудар при избору, мисли, да сам по себи обстати неможеш, и да осим преднаведени никог рођенијег немаш у царевини, а врана врани нигда очи ископала није!
Промишљај зрело пре него се решиш, јер ово је точка, од које ће будућност твоја зависити!
Што се тиче пак другог задатка, т. ј. обштег блага тиче, то треба да је тако устројено, како целост царевине и у овој све поједине круновине захтевају, зато нужде и захтевања твоја треба да буду с призренијем на сва одношења устројена, а кад таким начином напредовао будеш, онде ти ништа неће моћи бити украћено!
Ово је савет, кога ми за дужност држимо србству војводства Србије у овај одсудниј час на душу и савест препоручити, јер нам спасење србства као спасеније душевно на срцу лежи!
Министерство се сада саветује о устројењу војене границе. По основи бановој имало би се задржати њено војено устројење; што се пак тиче собствености и добара граничара, као и обштина њини, то би се имало онако уредити, као што је до сада већ у другим круновинама уређено.' - Н.

Из Беча нам под 23. пр. м. пишу: 'Кад је патент царскиј о установљењу војводства изишао, одма сутрадан су повереници србски одпуштени. Министер Бах је свакоме лепо благодарително писмо послао и захвалио на готовости, којом су садејствовали. Повереници са сада спремају, да кући одлазе. Били су код св. патријарха, да се од њега опросте, но болестан будући, није иј могао примити, него ијм је благослов свој послао и срећан пут желио. Кад су се од бана опростили, он ијм је рекао: 'Браћо, ја сам желио и радио, да будемо срећан и великиј народ, али нема слоге, а где ове нема, ту нема ни благослова ни спасенија.' При овим речма сузе су му из очију полетиле.
Ђенерал Мајерхофер јошт је овде; и министеријалниј Грије овамо је приспео. Говори се, да ће тек друге недеље одлазити у Темишвар.
Тодор Павловић, новонаименованиј надзиритељ школа србски, до кои дан ће такође доле одпутовати.'