Српске буне

[JASON]

Аустрија.
У Бечу, 30. Новембра. Из поузданог извора могу вам јавити, да ће устројство за границу кои дан, и то у овом смислу, изићи: Област целе војене границе чини за се једну, извршујућој државној власти непосредствено подлежућу круновину, која се, које лакшег управљања ради, које из други политични узрока, на три војена окружија дели: на славонско-хрватско под загребачком, на сремско-банатско под варадинском и на ердељско под ердељском додадашњом ђенерал-командом, које ће одсада по новом војеном устројству друга имена добити. За прво окружије остаје командант бан као фелд-цајг-мајстер, а за друго долази у Варадин садашњиј местозаступник загребачке ђенерал-команде Коронини. Хоће ли ова три окружија бити са своим заповедницима у подпуно равном одношењу, или ће један од њи као представник крунског јединства заједно и над другом двоицом бити – не може се за сада определити; но ово друго тешко је и мислити – по свој ће прилици војениј министер оно јединство, које на пр. војводству и тамишком Банату, и њиовим трима окружијама ландес-шеф даје, заступати. И то ћемо тек из поједини опредељења видити, хоће ли ова окружија какво представничество имати, и то да ли свако за себе, или такође и заједничко земаљско – и како ће ово прама државном сабору и у духу војничком стајати.
Од недеље полази ђен. Мајерхофер с пратњом доле; с њим заједно и г. Живановић, о ком сам вам јавио био, да ће код министерства просвете задржан бити. Да ли се његово определење, и нашто? променило – незна се; толико се само поговара, да се за аустријског грађанина вади. Сада се обично свашта с политиком у сојуз доводи – о кандидатима подвојводе свакојако се и често чудни гласови разносе, но будући да су нови, а и онако се можда на пробу само у свет шиљу – зато иј није вредно сада ни напомињати.

Најновије. Овог часа добисмо из Беча вест, да је полковник Мамула наименован за подвојводу србског.

[JASON]

Србске Новине, бр. 144. oд 9. Децембра 1849.

Хрватска и Славонија.
Загребачке нем. новине пишу о организацији војене границе следујуће: 'Граничарским бригадирима придаће се један штабалниј официр, аудитор и војениј комисар; две и две кумпаније сачињаваће једну обштину, која сама собом управља; два прва батаљона стајаће подпуна, а трећиј и четвртиј батаљон на артију се метнути, и за време одпуштати. Два прва батаљона, кад су у земљи, одправљаће кордонске, и у нужном случају гарнизонске службе; мундир добиће граничар од ераријума; докле је на кордону, или иначе у служби, добијаће граничар хлеб и надницу; свака ераријална радња плаћаће му се; шуме се разделити и један део дати граничарима на собствено уживање, остало задржати се за ераријалне цели; кад је рат, онда из сваке регименте два батаљона да измарширају; капетан и остали кумпанијски официри фунгирају само у милитарном одношењу, цела економија спада у управљање обштине под председањем капетана, аудитора и једног способног официра, кои ће бити из трећег или четвртог батаљона; официри од управителства имали би престати, млађи да се за један степен више него економски официри разделе по војеним службама, а старији да се употребе за разна спокојна званија.'

[JASON]

Маџарска.
Из Пеште, 30. Новембра. Свакиј Србин из пређашњег дописа видио је, да душа живота и рата маџарског бијаше фанатизам, кои баш као слама букне, има великиј пламен, даје мало топлоте, а послесебе оставља чудан немио мирис. У овом силном напезању Маџара и њиовом гоњењу други народа, свакиј иоле мудар био би уверен да ће се то скрпљено тело распасти, и да ће његови удови отићи свакиј за се да створе нов давнашњиј свој живот. Сад после рата маџарског тако и јесте: свакиј себи трза. За пример много би се навести могло, најбоље у тому јесу овдашњи Немци. Они као свуда, тако и овде у Маџарској осведочавају свој превртљивиј значај, поред којег њима је њиова домовина онде, гда се на туђој земљи доста нејести и напити могу. Немци су Маџари били, док је било маџарски новаца зарад маџарске службе. И сад јошт маџарају и за Маџаре се заузимају, као они 'гутгесинтери' подносе Хајнау сведочанства своје верности и оданости према цару и царском дому. У садашњој верности и оданости најприлежнији су Чивути, баш они, кои су први позадевали перје за своје клобуке, и кои су први извикали 'élyen' републици. А Немци, кои се сада превијају око Хајнауа са своим сведочанствима, баш су онаки, као што се пре тога на устима били, највећи Маџари. Сад се Немци све мало по мало сами издају. Оне, кои се сами за себе јављају као верни, други називају да су били најгори: и тако се сами без удице упецају; свему тому крива је њиова немирна савест, која иј мучи и гони за зла почињена дела.
Многе немачке новине пре неког времена кад су описивале овдашњиј живот, све су једнако жалиле на ону пређашњу живост и јављале, да садашњиј пештанскиј живот није ни налик на онај, кои је био. Оне су описивале неку туровност, која се види на лицу сваког човека: а из свега тога готово ништа није тако. Ја допуштам да садашњиј живот није живот фанатизма маџарског за времена кад су отели Будим и кад су се узносили славом својега сретног ратовања. Ја верујем, да је сада много маџарско лице као уцвилено спрама некадашњег својега лепог живота, - многиј је сетован за изгубљеним отцем или братом. Али поред свега тога не могу се начудити новинама, у које хоће да се покажу као умерене и више пута реакционерске, како могу свему свету гласати да садашњиј живот није налик на некадашњиј. Као што је пре било тако је и сада: има доста кавана, Пилвакс пун, Маџари жуборе, - али садашњост јошт је боља за човека мудра ма којега рода и народа, сада нема оног претераног – већ готово – беснила несвестни Маџара, које је и пропаст њиова. У Пешти нема силе маџарске, једе се и пије као и досада, али има много паметни новина, у коима свакиј искрениј врстник човеческе слободе и напредка жели Маџарима као људма да у тому напредују.
Науке, највеће благо свег рода човеческог, како су худо напредовале по свој Маџарској, то свакиј зна, кои познаје глупост маџарског народа. Маџари великаши у место да су подигли школе народне за просвету и радиност, они са својом маџаризацијом градише куле у облаку, а овамо неимадоше ни једне ваљане школице, радиност оставише својој судби: и тако ијм земља изгледа и данас већином као нека дивља пустиња, по којој тумара свако неваљалство. У Пешти имали су Маџари за племство своје високе школе, али и ту у последње доба све школе биле су као једна школа, у којој се учи само маџарскиј језик, где се поред језика угушује просвета права; маџарски властели све су једнако гледали да само добију што више дипломирати људиј, и тако од сваке науке било је учени више него што иј треба. Сад после републике маџарске, кад је сву власт над Маџарском и њезиним школама узела уставна Аустрија, сад по уставу октроираном настаје ново доба и за просвету маџарску и на њиовим високим школама. И на овдашњем универзитету постои слободно предавање и учење наука. С почетка већином предавали су професори своје науке на маџарском језику; тиме доказаше свему свету, да јошт не схваћају праву просвету, докле год се у њи сва просвета врзе око језика. Аустрија царевина, да ублажи неправду, учинила је, те ће се сад све науке предавати и на немачком језику. Кад се види ова брига за немачкиј и маџарскиј језик, онда свакоме и нехотице пада на ум, шта ли су ти властници учинили са славенским језиком, којега синови највише има на школама. Свакиј по вечитом обичају и вечитој неправди према славенском народу, знам да се ничем не нада и да би рекао: 'нису ништа учинили.' Истина је да су сви народи гонили нас Славене, презирали наш славенскиј језик; све су то чинили из неког страха према нама, а ја би ијм рекао – све су то чинили по својој пакости, суровости и глупости. Христос је рекао: 'Бог умудрује слепце,' а тако је учинио и са нашим славенским душманима. Све бољма и све већма виде наши непријатељи, да без Славена не могу никуда ништа, а тим све бољма познају свет и видело. Једва једном и на овдашњим високим школама – ваљда академичкиј сенат – сетио се народ славенског језика, припознао да има и Славена на свету: те је основао столицу за професора славенске словесности – књижевности. Хвала једином Богу, кои руководи дела славенска, те се њима већ свуда клањају туђинци, а многи од њи стиде се за своју срамну пакост према Славенима. Онај познатиј учениј Србин г. Јосип Ференц, првиј професор славенске књижевности на универзитету пештанском, већ предаје славенску словесност на србском језику. Боже да чудно ли се обрћу дела светска! Гордиј Кошут именом народа маџарског пре две године рекао је посланицима народ србског, кад су од њега којешта просјачили и називали се народом: 'Срби своју народност могу добити само мачем у руци.' И заиста – супрот своје воље – Кошут је наслутио, што је рекао. Срби мачем у руци секли су Маџаре, кои ијм окаљаше народну светињу; мачем у руци надвладали су Маџаре; Кошут и поред србског мача отишао је куд се надао није, а сада после њега у његовој вароши на србском језику – којега Кошут не хтеде признати – предаје се славенска словесност. Чудно се коцка обрнула!
Прва предавка била је 22. Новембра, и о њој нужно је проговорити. У својем предговору изрекао је г. Ференц о чему ће учити: 'Наш предмет биће духовна страна народа славенског. Узгред пазићемо и на страну телесну, у колико је у свези са духом. Наш предмет биће не само песничство, говорничство, знанство – wědy, него и уметност – кунст – славенска. Наш предмет биће у колико се духовна страна показује у слову, да прокрчимо пут да сазнате наречија пре него што узчитате Пушкина, Мичкијевића, наше неоцењене песме од Колара, Вука и Симе Милутиновића. Све ћемо прегледати поље, на којем се јавио дух славенскиј, т. ј. гледаћемо да дођемо у свет мира, блаженства, раја, где нема рата, већ где је блаженство свију народа.' Овако од прилике изрекао је првиј професор славенске словесности на овим школама шта ће учити! Из овога свакиј се нада да ће много добра научити, познати своје славенство, које озбиља пружа руку побратимства свима народима – не из понижености већ по свом љубезном духу. Г. Ференц говорио је о језику и народности у обште како иј схватити ваља, - о свему је вешто разбирао, и колико г. Ференца по науци познајем, знам да ће од њега ђаци много научити. Ја би некако рекао, да ће г. Ференц све своје предавке предавати више у неком премишљавању о стварима: а то је баш оно најплеменитије у свакој науци. Сад ми дође на ум славниј Колар, кои исто тако у Бечу на славенској столици говори о славенским древностима у земљи латинској. И знаменитиј Челаковскиј у Златноме Прагу предаје сравњивање славенски наречија.
Свакиј види, да је већ славенство поред све пакости други народа пошло мети свога живота. Троица славенски мужева у Аустрији већ се сами као професори јавни уче и друге обучавају у славенској словесности. Нек' је срам сваког, кои славенству о злу мисли! – С. З.

[JASON]

Србске Новине, бр. 145. oд 10. Децембра 1849.

У 'Србском читалишту' стои један оглас учредничества 'Србски Новина' о новој предплати, са листом за будуће уписнике. Некиј господичић изволио је на њему написати следујуће речи: 'Ваљда си се на француску 'Пресу' угледао, те да ти се пренумерирају.' – На ово могао би свакиј равнодушно рећи: луд се не тражи са свећом; али кад дубље проникнемо куда се с овим речима шиба, мора се искреном Србину срце заплакати видећи како има отровани синова. Овај господичић ни више ни мање неће учреднику да каже, него: ако хоћеш да имаш пренумеранта, то треба да ти новине буду као француска 'Преса,' т. ј. да веру и благочестивост ни под-а-шта не држе, да власти не сматрају као од Бога произилазеће, него као такове, које ти можеш збацити и поставити, да оваковом нечастивом науком народ трују, неповерење према властима подрањују, достојанство правителства понижавају, обште благостање подкопавају, једном речи: све постојеће да руше а ништа ново да не граде, и тако пропаст народа и отечества приведу. Господичићу драги, с оваким мислима нисте на правом путу – оне ће вас одвести у кулу или у лудницу. Ма се ви како разметали и пашквирисали, ма најпосле и цркли и пукли од једа, нећете доживити, да се овакиј отров по народу србском распростире. Ми нисмо Французи, ми ћемо као Срби да радимо оно, што је за Србе, и зато ни учредник 'Србски Новина' неће се угледати на вашу 'Пресу;' он ће остати Србин и само као таковиј дејствовати, колико у његовим силама лежи, одупреће се и вама, да по 'француски' народ не трујете.
У осталом ако се уздате у себе, изиђите на среду, покушајте дело своје – учредник вам стои на мегдану. Најпосле ми смо очекивали од вас, да сте се по странствовању вашем научили бољем благообразију, али сада ево сами собом потврдисте ону пословицу, која каже, да во иде у Беч, па се во и натраг врати.
Ако ли вам се, пофранцузениј господичићу, јошт кадгод прохте пашквиле писати, то би добро било, ако имате у себи штогод чести, да како ви сами, тако и онај друг ваш, на другој страни предреченог огласа подписаниј 'Истинињe,' кои хоће да му се новине тачније издају, а сам иј никада јошт држао није, гледајте да руку изврнете, зашто би вам когод могао рећи: 'Ја по ушам узнал јего какраз.'

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Матија Мајар, познат као словенскиј списатељ и ревностниј бранитељ тежења за уведење једног југославенског писменог језика, као југославенског народног јединства, пише о том предмету следујуће у 'Словенији': 'Сви Југославени, као: Словенци, Хрвати и Срби говоре један језик, кои се само нечим суштественим на горња три имена разликује. По листовима нашим простиру се често гласови са жељом, да се у писменом језику приближујемо србскоме. Златна је та мисао, и вредна вернога Словенца. Свака расправа, свакиј чланак, кои нас Словенце на образовање нашег писменог језика опомиње, појављује нам се управо мио и драг. С тим, што би се ове жеље: да наш писмениј језик  са србским споимо, испуниле, - добија литература наша сретну епоху. Сви југославенски списатељи ступају у један савез; њиове су књиге савршеније и полезније; што један измисли и напише, то сви одма приме. Један се узима с другим под руке, и достојанство књижевности дорашћује до силе и снаге са своим плодовима 'in progressione arithmetica.'
Ова напредујућа душевна моћ јужни Славена, није од малог уплива на народниј задатак; јер производи умни разшириваће се не само по Словенији, но и по Хрватској, Славонији, Далмацији, и Војводству, по Србији, Црној Гори, Босни, Херцеговини, а и даље дубоко по Турској.
Па и зашто не би ово могуће било? Не говоре ли Немци у 505 наречија, које је др. Фирменић у својој књизи 'Germaniens Völkerstimmen' обелоданио, - а ми јужни Славени имамо само три – (наречија). Исто тако Чеси, Моравци и Словаци имају један писмениј језик (чешко-славенскиј), или га барем разумевају.'

[JASON]

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
'Позорник' јавља, да је у Беч дошао посланик један буњевачког народа у Бачкој, суботичкиј капетан Мачковић, с пуномоћијем, да дејствује код правителства, да се Буњевци од Србаља никако не цепају. Кажу, да се ородице Латиновића и Војновића томе противе, осталиј пак народ да је сав за јединство са Србљима.
'Лојд' овако описује стање житељства у србском војводству и тамишком Банату: Ту има 465.800 Румуна и Грка, 436.470 Србаља, 334.330 Немаца, 205.804 Маџара. Остали народи, као: Бугари, Словаци, Русини, Чивути, нису од важности. По томе Срби и Румуни држе поприлично равновесије, ако и јест већиј број на страни Румуна. Немци сачињавају више него једну четвртину, Маџари само једну седму част свега житељсва. У верозаконом погледу има на броју 789.265 исповедатеља православне вере, 627.130 римокатолика, 27.960 реформата. Не народно поколење, но православна црква сачињава по вишини својој, тако рећи, понаособниј символ управителствене области.'
'Уставниј лист из Чешке' пише: 'Србско тамишкиј ланденс-шеф ђен. Мајерхофер иде сасвим нерадо и пун најстрашније бриге на определење своје; љуто се бои озбиљне заваде од стране Хрвата, кои су се надали савезу са србским војводством, и од Србије, која се надала да ће се с њом споити принадлежећа граница.'

[JASON]

Маџарска.
Из Пеште, 1-га Децембра. Шта је требало рећи и шта има у Пешти, о томе реко, а има јошт о чему не могу прећутати, јер овде је и друштво србско, познато по имену матица србска, и завод – инштитут – Текелин за нашу учећу се омладину. И једно и друго важно је за Србе, поред њи могла би напредовати србска просвета, а поред просвете народниј живот. Србска матица, по значају, знатно друштво било је за Србе и онда, кад су Срби као народ само животарили, без имена својег и без земље своје. Матица – друштво учено, могло је Србима набављати народну просвету: само гледнимо на чешку матицу – основану после наше, с почетка сиромашнију од наше – каква чуда почини са напредком чешке књижевности. Жали-бог, србска матица само је могла бити, али у самој ствари није учинила као што би требала, није била од користи као што је могла бити. Све зло, и сва нерадња њезина, јесте њезино худо устројство, јесу они људи, кои по својој користи њоме управљају.
Пре нашег србског политичног живота све је у нас траљаво и наопако ишло, али зар нам се сада поред војводства ваља озбиљски постарати за наша народна добра? Прва народна скупштина своим путем треба да прегледа стање друштва матице и да њезине новце заједно са друштвом пренесе у војводство наше, јер већ од неколико година уверен сам – да друштво матица србска изван народа нит' је ваљало нити ће икад ваљати. За матицу ваља нам се постарати, да нам не пропадне готова готовина у новцу: немојте Срби и ово на једно уво чути а на друго пустити.
'Тюкюли учащимся' стои написано на једној с поља великој а изнутра малој кући поред цркве србске – а то је тај завод Текелин за нашу омладину. Ко зна шта је право учење, ко осећа силу тежећи за правом науком, ко зна како се млад, нуждан, учен човек народу сачувати може – тај кад то све гледне како је код нас Срба, онда сиромах се заплакати мора, и мора се тужити на наше Србе. Колико хиљада звече по џеповима србским? Силу божију! А колико крајцара троше Срби за своје учене младе сиромашне људе? Тек нешто и то траљаво! Вечита је истина, да ће нама Србима наша себичност највећма шкодити! Зар већ једном неће Срби припознати, да је просвета основа живота, и тек онда да је правиј живот где има просвете! И Текелија је ово познао и зато је основао овај завод; и Текелија један заслужио је код Срба вечиту захвалност, али и овде при оснивању увукло се старо зло наше. И Сервицки и Текелија чине задужбине, али нису савршене. Камо срећа, да су обоица своју помоћ одредили шесторици млади Срба а не дванаесторици – пак иј начинише просјацима: зар се у садашње доба са 60 или 80 фр. ср. на годину не живи просјачки? Зар један човек научен те новце по готову не треба само за књиге? Ова овако тричава помоћ убија наше младе људе. Они сиромаси, уздајући се у потпору, отисну се у белиј светз, онде се муче горе него икои радник – пак онда кад би ваљало да народу служе, колико њи није прогутао ледениј гроб. Није то шала, морити се с науком а јошт у то доба глад трпити! И тако, камо срећа, да наши добротвори озбиљну помоћ пруже младим људма.
Текелијин завод има и ту ману, што помоћ даје само онима, кои хоће да се у Пешти уче. Ја знам да већ сада нема готово ни једног младог човека, кои би желио у Пешти се учити. Свакиј тежи вишем савршенству, али шта ће сиромаси многи, морају и сада да се потуцају по овим јадним школама! И сва ова задужбина Текелина треба да се боље за наш народ уреди; овако, као што је сада, слаба нам помоћ од ње.
Рекао сам, да је кућа споља велика а изнутра мала. Сазидана је тако зло, да у њој грдној тек до дванаест соба има. Али и о овом народном добру старати се ваља да не пропадне!
Има у Пешти и новости. Из нашег Н. Сада овамо већ су стигли М. Поповић, и Мачвански – а друге очекујемо, да као посланици иду у Беч и ишту помоћи за варош од самог царства. – Ови дана силу говоре да ће овдашња ц. војска не знам куда отићи, а на њезино место да долази војска руска, - све је то лаж. – Говори се, да ће стрељати Њарија. – Данас је сарањен наш будимскиј прота, онај стариј Витковић. – По вароши иду многи хонвидци без руку или ногу, те просе; - многи од њи смеду носити и своје одело. – У маџарском театру некиј дан играли су оперу 'Хуњади Ласло' – онај наш 'Сибињанин Јанко,' – ту, при некој прилици, повичу: 'élyen a Magyar,' а гдекои повикаше: 'élyen Kossut;' – и тако говори се, да ће ијм затворити театер на шест недеља! – Ђенерал Хајнау основао је у Пешти једно заведеније за богаље солдате. У овом ће се издржавати на пола царски солдати а на пола маџарски од последње инсурекције. – С. З.

[JASON]

Храм науке: Здање Текелијанума у центру Пеште, у некадашњој Зелдфа улици, порушено 1907. године.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Србске Новине, бр. 146. oд 13. Децембра 1849.

Не мале важности предмет, нарочито за нас Србе, јест: насељавање Немаца из Германије у пределе дољње Маџарске. Он се нарочито Срба већма тиче, него икоје друге народности у досадашњој маџарској краљевини, зато што те нове населбине баш на србској земљи, у средини србског народа, Бачкој и Банату, имају бити основане. Сваком Србину, коме род његов на срцу лежи, познат ће бити уплив и одношење досадашњи немачки населбина у Бачкој и Банату према Србма; а у најновијем времену нарочито су имали Срби довољно прилике уверити се о томе, каква ијм добра желе ови њиови суседи и сажитељи. Зато је заиста крајње време, да се и Срби о овом питању старати почну и да настојавају при овом делу, своје народне интересе, колико је год можно, заступити и од штете сачувати, кад већ све немачке новине о делу овом непрестано пишу, и кад је само правителство аустријско комисију одредило, која ће се о делствовању овог плана бринути, кад најпосле из Германије већ и нарочито тога ради послани људи у ове пределе долазе, да се са местом и с обстојателствима ближе упознаду. – За цели сходно држимо овде србском нашем свету саобштити, што су досад најважније новине о овом нас из близа тичућем се предмету писале.
Бечке новине 'Вандерер' веле: 'Дело колонизације садашењег војводства србског и тамишког Баната, све већу важност задобија; новине аустријске и неаустријске доста обширно о предмету овоме говоре, и није ијм већ доста само јужну Маџарску колонизирати, многи већ и у исток лете и са сјајним бојама малају ону корист, коју би отуд Аустрија имала. При томе ни једном речи неспомињу, шта од прилике мисли о овој ствари србскиј народ, кои у тим земљама живи, је ли он тим задовољан или не? – Особито су немачке новине из Германије тако о овоме писале, да су тим тежко пробудиле симпатију и наклоност према немачким насељеницима. Да су новине 'Öeserreichiesche Correspondenz' имале само мрвицу памети и здравог разума, које ове код сваког другог немогу да нађу, неби се толико неповерење било родило, које сада целу ствар врло отежчава.
Не давно била су и у славним 'обштим новинама аугсбуржким' три чланка о колонизацији Маџарске, у коима се захтева, да немачки пролетари буду послати у Маџарску за насељенике. Говоре да се и тако мора наћи некакав одлив за немирне немачке елементе, кои дају људе за фрајшаре, и кои никако неће да навикну на посао, него најрадије живу о туђем трошку. Ови, веле даље, морају бити оправљени на велике пустаре дољње Маџарске.
'Аустријска кореспонденција,' која је по својој просторечној краткоумности позната, мислећи да мора овај предмет јошт јасније разтолковати него што су то аугсбуржке новине учиниле, јавно вели, да је то нуждно, да се међу маџарско домаће житељство населе туђи елементи, особито пак Немци, како би се тим свакиј одпор житељства сломити могао, и како би на тај начин те разнородне стихије тим лакше у једно равнородно цело стопиле се и ујединиле. Ми морамо исповедити, да се к томе изискује добра порција немачке надувености и безобразности, да би се у јавним новинама тако изриком препоручивала начела абсолутизма и надвладе немштине, то јест препоручивати то, да влада помоћу Немаца држи друге народе под уздом и под своим јармом.
И маџарске новине нису пренебрегле овај важниј предмет размотрити. 'Фиђелмези' пита Немце подсмевајући ијм се, да ли ће ти немачки пролетари и фрајшарлије донети собом они 200 милиона фр. ср., кои су нуждни к томе, да би се у Маџарској земљоделије и радиност узвисити могла? Маџарска, веле даље, нити је за то на свету, нити то хоће, да се у њу депортирају немачки ниткови и бунџије. Сви маџарски и славенски листови суглашавају се у томе, да се влада аустријска сама имати старати за колонизацију, а то да она треба најпре да подиже населбине на земљи, правителству принадлежећој, али при томе да не сме никако заборавити на то, да и у самој Маџарскоој има такови предела, кои су људством препуњени, дакле да из ови житеља за нове населбине узима. Маџарске новине при том спомињу, да има у Ердељу доста Сикула, кои би се у Маџарску преселити могли, а славенске новине опет показују на то, да у горњо-маџарским неплодним жупанијама има сувише славенског житељства, које се може на пустаре дољњо-маџарске преместити и населити.
То је известно, да ће насељење Немаца у Маџарској, с том намером, тако Маџарску понемчити, велкиј одпор код житеља маџарске наћи, зато повторавамо наше пређашње мненије, да би најбоље било у Маџарској основати војничке населбине.'
Тако окончавају новине 'Вандерер' свој чланак о овом предмету; ми јошт то додати морамо да 'Вандерер', премда мудро збори, опет из свег срца жели исто понемчење Маџарске, и то да се народи Маџарске с Немцима измешају и испресецају, али је он само против глупости остали немачки новина устао, које су тако лудо исповедиле шта се хоће!
Правителствене 'Славенске Новине' у Бечу о овом предмету овако пишу: 'Немачки листови од неког времена врло се брину о томе, како да се извидају ране, последњом буном благостању Маџарске задане; 'Остдајче-пост', познате по своме славенождерству, скоро у сваком листу доказују, да се Маџарска само немачким населбинама помоћи може, и зато позивају владу, да из Германије све оне, кои би иначе у Америку отишли, у Маџарску доведе и ту да иј насели, и да иј особито покровитељствује, при томе се надају да ће се ово дело с год. 1850. већ почети. Ми Славени, веле ове новине, незавидимо никоме света божијег, али ближа је кошуља од кабанице, и зато питамо: коим правом имала би се раздавати наша земља туђинцима, пре него што се узму у призреније они, кои су најближи, на њене собствене рођене житеље и синове? Зар се немогу наћи хиљадама поштени, приљежни и радини људиј у многим пределима Чешке, Моравске и Слезке земље, кои код куће гладују? Зар нема у планинским пределима горње Маџарске хиљадама поштени и приљежни људиј, кои код куће једва се издржавати могу, због неплодности тамошње земље? Даље веле, да су Словаци заиста добри колонисте, које посведочавају цветајуће њиове колоније у бикешкој жупанији (Чаба, Сарваш, Комлош, Великиј лак , и т. д.), у Бачкој (Претровац, Гложани и т. д.), у Пештанској жупанији, у Банату, у војеној граници, у бодрошкој жупанији (Њиређхаз), и по целој Маџарској разсејане, кои житељи понајвише су имућни, добри земљоделци и скотоводци. Зато повторавамо, нека се најпре домаћи, оскудицу трпећи сажитељи преселе, а никако није у реду, да се са штетом ови туђинцима првенство даје. Тек кад ови буду смештени, онда нек се остатак странцима даде.'
Правителство је већ одредило комисију, која ће о насељењу Немаца из Германије у дољњу Маџарску старати; министерство трговине издаће 'народностну карту' аустријске државе, и делце под именом 'Die Ethnographie der oesterreichischen Monarchie', у ком ће бити описани разни народи Аустрије. Свезка, у којој се описује насељење Немаца у Маџарској у 18. и 19. столетију, већ се печата, да би се она министеријална комсија њом послужити могла при своме послу. – Ово је предмет, кои сваком Славенину мора доста бриге задати.

[JASON]

Србске Новине, бр. 147. oд 14. Децембра 1849.

'Уставне новине' садрже следујућу приметбу о јужним Славенима у Аустрији: 'У југославенству појављује се раскомадање и несугласије, које не може ни један политичниј капелмајстор у благозвучне акорде прелити. Ту су ти опадања и себичне тежње, политичниј живот Славена Славени ће подкопати, јер азбуковци и абецедари кољу се, пребацујући један другоме превару и лукавство. Најжалостније при тој блудњи то је, што се на некима местима и граница у тај виор потрза, ако се и признати мора, да ово семе више грађанску част њену трује. – Колико се пак последњега грађанског рата житељство у граници смањило, види се отуд, што је у хрватској граници на концу војене године број тужни удовица на 17.400 нарастао. Да се то исто прорачуни у Славонији и војводству, лако би изнело до 50.000, које је за границу великиј удар. Само да се, сахрани Боже, понови рат и болести, па граница не би у стању била испунити задатак, кои јој пристои као војеној провинцији.' - Ово је жалостно огледало стања јужнога славенства.

[JASON]

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
'Уставним новинама' пишу: 'Поуздано смо извештени, да је житељима Нов. Сада заповеђено, да до Априла месеца будуће године с кућама своим селити се имају, иначе ће то по истеченију рока солдати из Варадина учинити, и нов Новиј Сад подигниће се 600 хватиј далеко од данашњи развалина, да тако дође изван топомета. Лако се може мислити, да многима наредба ова бриге задаје, и да ће накнаду штете искати. Је ли пак то доста, да унуци за лакомислене поступке свои праотаца накнаду ишту, и државној каси на терет буду, али је овде новчани зајам једино право средство поравнања, - то су питања, на која није тешко одговорити.
Прво за Н. Сад постајала је забрана, да се куће према граду не зидају, и многиј је домаћин у дунавској улици куће на реверс зидао, знајући да се свашта догодити може. Међутим било је употребљење ово тако страшно, да је Варадин од свои забрана, не зидати куће према Дунаву, попустити морао. Да државна каса то сносити није моглa, само се од себе каже, и ми би наговестити могли, да ће депутација, која је у Беч ради накнаде отишла, највише новчаниј зајам издејствовати. Равна судбина постиже предградије Лудвигстал (Мајур), које ће се такође преместити. Овде је међутим сметња јошт већа тим, што предградију иза леђа Дунав досађује, и житељи морају тражити удаљеније земљиште. Држимо да ће се овим пресељењем подићи Паланка и Баја и да ће се Новиј Сад тек у малој мери обновити, а то жалити се има и због тога, што је он магазином за Варадин био. На судбину Новога Сада угледа се и варош Брод, и као што се говори, и Осечка дољња и горња варош, те ће се у напредак свуда при тврдињама позор данашњег Нивог Сада избегавати. За Брођане је јошт понајбоље, почем су они сви на реверс и од дрвета куће градили, и тако с једне стране следства своје собствене воље сносити имају, с друге пак ваља ијм само готову грађу преместити. У осталом у Варадину и Броду царује страшниј тифус, тако да сад у првом 700 солдатиј болни леже у зданију ђенерал-команде. По гласу нађеног регистра умрли, док су Маџари Варадин држали, почињући од 5. Јулија, за 13 дана умрло иј је 397, да не еспапимо оне, кои су из Новог Сада бегали, и зауставили се између града и Мајура у пољу, ту трпили оскудице свакога рода, и отрованоладне ноћи. Силно крстови и гробови, које је љубав и благодарност тамо дигла, довољно сведоче, да је трагичниј бој грозе пуног грађанског рата многе жерве од њи искао. Погледимо ли пак преко Дунава у шајкашкиј батаљон, исто нам се тако душа потресе – то је земља, која најмањиј труд најпризнателније награђује, где красна зданија благостање, чврстиј народ пуноћу силе и животну енергију издаје. Само на гдекоим местима опазисмо зимње усеве, остала поља чекају да иј радина рука посеје. Каква туга мора обузети човека на месту, где је шајкаш жалостном судбином братоубиственог грађанског рата угњетен, онај, кои је првиј бој противу суседа водио, и плоде труда свога ништожећем пламену оставио – па сада тако тешке последице! У изгорелим јамама станује оно тужно! Толико га је жалост обузела, да не зна како да се склони, те да цркву своју од коначног пада сачува!'

Хрватска и Славонија.
Карактеристична је за војену границу следујућа черта у југославенским новинама. Вели се ту, да су из једине фамилије Мраовића прве бановачке регименте следујући војници г. 1848/9 на бојноме пољу стајали: један капетан, два поручника, три подпоручника, два наредника, три барјактара, четири поднаредника, девет вођа, три фрајта, 61 прости, два ц. к. кадета, свега 90 Мраовића, од кои су шесторица у биткама пали, многи рањени, а многи знацима заслужности украшени.

[JASON]

Маџарска.
Од Кошута је изишла не давно у Лондону на немачкиј језик преведена књижица о последњим догађаима у Маџарској. 'Лојд' саобштава из предговора преводитеља, датираног 11. Новембра, да је Кошут ову књижицу послао из Видина у Лондон Пулскоме. Споменутиј журнал наводи и речи, коима Кошут почиње: 'Посланицима и политичним агентима у Англији и Француској! Бедна наша несретна отачбина пала је; она није пала под ударцима непријатеља, но подлсти и издајством. Ја сам Гергеја из праха подигао, да он отачбини слободу, и за себе безсмртну славу извојује, а он се показао страшниј погубитељ Маџарске! Одавно се много за њега говорило, да он диктатуру жели. Ја сам често сам на њега наваљивао, да ми каже, хоће ли суверенску власт: за тај случај хтео сам му партају направити, а то би била читава земља. Ја сам готов био, да му круну владе предам, која је за мене била трновна круна. Он ми се свечано заклео, да владе не иште; но да жели, као и ја, вратити се у приватниј живот.' Затим Кошут приповеда, како је Гергеј потајно јошт у стану на челу једне аристократске камариле био, која је за цељ имала, да у свему стаје на пут бунтовном правленију. То је стање ствариј после догађаја код Ихасега, Ваца, Шарлоа.
Кошут је мислио, да је доста јак, да спомоћну руску војску надбије док и иначе не би европска дипломација поштен мир за Маџарску израдила. Али је Гергеј знао само побеђивати, а није се умео ползовати победом. Гергеј је тада био толико популаран, да се Кошут устручавао одузети му врховну команду. Међутим наименује га војеним министром, а главну команду преда Дамјанићу. Али Гергеј, приповеда Кошут, знао је изговора наћи да се дуже забави у стану, док и руска војска не дође. Од тог часа говорило се о неком шуровању Гергејовом. – Овде Кошут говори, како је Маџарска била добро наоружана, кад су Руси дошли. Његова је проблема била: 140.000 Руса, 80.000 Аустријанаца, и 40.000 јужне војске, то све растављено једно од другога полако победити. – У случају да то рђаво за руком изиђе, хтео је Кошут с војском од части у Галицију, од части Штајерском у Италију упасти, да се тамо с маџарским војеним корпусима Радецког састави. Овде га је Гергеј омануо. – Кад је овај капитулирао, говори Кошут сам о себи: 'Од тога тренутка био сам сам, усамљен, обнезнањен. Ништа ми не остаде, до бирати смрт, или заточење. Као родољубац, као Христијанин и фамилијаран човек изабрао сам последње.' Кошут се нада добити за своје планове интервенцију дипломације, на последак позивље своје једномисленике, да се за то заузму.

[JASON]

Aустрија.
У Бечу, 5. Децембра. И овде од дана на дан све већа и већа тишина у политичном свету настаје. По круновинама бајонети народну политику обсадише тако, да ни гласак овамо допрети неможе; наравно да велика господа, да би или себе, или друге варали, преко најемника свои у свет пуштају, да се одтуда задовољство народа изводити може. Међутим кабинетска политика, под заклоном бајонета и најмљени или робски пера, све се више са светлости уклања и у стариј лавиринт свој тајниј завлачи, куда је непосвећеном оку следовати забрањено. Истина, да се људи, кои су од лањског покрета нешто заборавили неприкосновеност светиње поштовати, и кабинету се упутити усуде, да би му у тајне завирили – али наскоро познаду, да никакав траг не води натраг. То је у најновије време 'Преса' искусила.
Нека је необична тишина и тама настала – доба, кад свакојаки образи пред очи изилазе, и кад се људи свакојакој слутњи предају. То је познати и по гласу, кои од неко доба у свакојакој промени министерства циркулира. Из дркћућег гласа и начина, коим садашње правителствене новине немогућност промене доказати труде се, познати је могућност исте, с којом је наравно и промена у начину владања скопчана. Али као што народној политики ништа немогућно није, кад напред корача, тако је и кабинетској свашта могуће, кад натраг пође. Један је цар зато морао с престола сићи, што је народима подписао, што се држати није хтело. Из садашњег министерства Штадион између осталога и зато изступити мораде, што је Србима избор војводе подписао, које се са нечијим посланством и с њиме скопчаном политиком није сложити могло – па зашто неби најпосле и цело министерство, које је некиј устав и неке саборе подписало, поље уступило крепчијим рукама, које и без тога владати могу? Шат се тако натраг тоскајући и до Метерниха дође!
У оскудици предмета или куражи, новине се радије забављају са оним, што ће доћи, и тако ерфуртскиј сабор скоро сам по њима парадира, о ком је надежда, да ће Аустрију из дволичне роле према Немачкој покренути, и за Славене је приступачном, или гором учинити.
Из затвореног пак кабинета тек се кад и кад чује звекет сабље банове, кои се са министрима, особито првим од њи, за границу тера. Но као што је на бојном пољу наспрам једног шогора изгубио, тако тешко да ће и на пољу политике спрам другог шогора мејдан одржати. Ако што за своју границу изради, и за нашу ће учињено бити; међутим тешко се и овде од неслоге добром плоду надати: ми највише ако добијемо, да нам се граница место сремско-банатске, србском назове; али тако је, нашима је многима више до имена, до љуске, до онога 'што се зове' стало, него до права, које и име и више, и љуску и језгру, и тело и душу србску доноси. Осим земаљског и судејског јединства, о ком сам вам пре писао, бан се заузима и за законодатно јединство границе са своим провинцијалом. У осталом предложио је сасвим нов мундир за граничаре, таки, кои ће се и у земљи ткати и градити моћи; место клобука долазе удешени шешири са жутом јабуком и црном перјаницом.
Осим гг. Е. Јовановића и Крагујевића, све су остале владике србске овде, и по свој прилици ће овде дочекати време црквеног синода, а које је у устројству војводства реч.
Што се врх. школа надзиратељства тиче, не знам како ће бити. Ђен. Мајерхофер неће да призна г. Павловића зато, што га је Герингер наименовао, кои у његовој области нема власти.
Хрватски су повереници јошт овде; они држећи се све хрватски права чине таке предлоге, које министерство 'у интересу монархије' за добро нађе одбацивати, и њи на централистично-немачкиј крој народни хаљина упућивати.
Србскиј литограф Јовановић прави један лик царев са србским подписом: 'Ф. Ј. цар аустријскиј: великиј војвода војводства Србије.'

Најновије: Ђенерал Мамула неће да прими понуђено му званије подвојводе србског.

[JASON]

Чешка.
'Österr. Reihszeitung' доноси један дугачак чланак против Славена у обште, а напосе противу Чеха. Он своје мудровање на некој басни оснива, по којој су једанпут славенски посланици к Алмусу дошли и овом војводи маџарском рекли: 'Ми смо певачи и свирачи, кои државне послове и политику не разумемо.' После тога вели, да су међу Славене лучу просвете, образованости, цивилизације и т. д. Немци донели. На ово чешке Н. Новине следујуће примечавају: Истина, да смо ми Славени за сада сиромашни певачи и свирачи, али имамо богатог стрица, кои по целој Европи бас тако живо удара, да више пута са своим контрабасом све друге надјача. А да то тако бива, сведочи искуство, јер је не давно његов бас тако живо и милозвучно ударао, без кога од 'плачу и ридају' тежко би 'Тебе Бога хвалимо' изишло. У осталом, ми немачкој образованости ту чест неодричемо, да она није наше народно-славенске тежње разсветлила, особито онда, кад су нашег слободоумнога Ивана Хуса сажегли, кои су пламеном нашу народну тежњу тако разсветлили, да је био у стању наш баћа Жишка силну војску немачкога просвећенога царства преко мрачни чешки граница протерати, и тим ијм народну своју тежњу показати. Осим тога и онда су немачке Језуите разсветлиле нашу народну тежњу, кад су све чешке књиге огњем уништили, и то може бити само зато, да можемо разумети њиову немачку политику, и да се на пепелу овоме лепше развије немачка образованост. Ко дакле може казати, да су Немци Славене просветлили?

[JASON]

Турска.
Јошт све једнако читамо по разним новинама разногласне често и неистините вести о последњем задржавању маџарски бегунаца у Видину, а напротив опет с друге стране приметити је, да у истим листовима нема много којешта, што је саобштавања вредно, тако, да мислимо да неће читатељима неугодно бити, кад им саобштимо податке некоје из званичног известија једног из Букурешта у овом предмету у Видин посланог чиновника, кои је баш безпристрастан.
Пре свега истина је цела, да је Кошут, кои је с Месарошом, Перцелом и Дембинским, после кратког бављења на влашкој земљи, у Видин прешао, гостољубивиј пријем Турака држао, и то много пре него је увидио да ће његова ствар пасти. Јошт 10. Августа следовало му је 2000 људиј под ђенералом Штајном преко Турн-Северина, и толико исто њи, кои су се код Ротентурма Турцима предали. Пољска легија, на 1100 момака, и италијанска, једва 500 глава на броју, премести се 13. Августа истим начином преко Северина у Видин и тај дан изнео је број свију маџарски бегунаца у Видину 5600 глава, коима Сија-паша и полковник Исмаил-бег, као војени команданти, одреде стан изван вароши и тврдиње. С почетка трпише ови дошљаци глад, к томе остану голи и боси, будући за толику навалу гостију није све приправљено било. Но пошто 3. Септембра полковник Исмаил-бег, од турског фелдмаршала Омер-паше у Влашкој послан, у Видин дође, а из Цариграда такође даље наредбе о истим бегунцима стигну, добију они одма не само одела, колико се могло на брзу руку сготовити, но и рану равно турској војсци. До то доба за цело су споменуте оскудице, и много једење воћа, натерале грозницу и проливање код бегунаца у стану, тако да је до 16. Октобра 380 људиј помрло, ако и јесу особито пољски и италијански ђенерали своје људе по могућству из свог џепа подпомагали, предупредивши тим начином бегање поглавито од стране Маџара, кои су за то време, пошто се од свои вођа посве остављени нађу, до стотина њи к Бугарима измакли, кои су ијм смештај, да баш и саме своје кћери за жене нудили.
4-га Септембра дође у Видин од порте изаслан ађутант серашћера, у чину бимбаше (артилерије мајора), којега посолство и успеси разно су претресани, наопачке толковани и претерани. Свакојако саветовао је он ђенералима појединце и тајом, да своим преласком к исламу ослободе министеријум портин сметње, у којој се овај налази због Русије и Аустрије, представљајући ијм, да је диван и одвише слаб, противити се, и не издати бегунце. Ништа мање, додаваше он, необавезујете се ничему, и можете собом располагати по вољи. Што се говоркало о некаквом моралном или материјалном принуђивању уметно произведеним оскудицама, које бегунци трпише, није истина, - нити је било они развратности од странаца и земљака, за које се у новинама помињало. Шта више, паша је оне, кои су се за ислам својевољно пријавили, саветовао, да свој корак добро разсуде, па тек кад би кои тврдо на том остали, примио би иј; а сав се тај формалитет тим сврши, што је свакиј турску вероисповед изговорио из корана: 'Бог је велик, и Мухамед је његов пророк!' метнувши на главу фес у присуству имама.
Историја о безчешћеној у Видину младој девојци, из Беле Цркве, као и приповедка, да је један ренегат Турцима за насићење скотске похоте служио, коју су с писмом из Видина под 19. Октобра новине разнеле, истекла је тек из пакостног пера. Точно су изслеђивали обе предмета. За ренегата није се одкрило ништа. Девојка, реко би, јошт је у маџарском стану, не без собствене кривице, злостављана. У зданије аустријског конзулата доведена, предузимали су је лекари, и она умре другиј дан, не потуживши се ни на кога.
Окром Бема, потурчили су се јошт 238 особа, и то: 216 Маџара (међу њима 8 жена), 7 Пољака и 15 Италијана. Између ови бијаху 3 ђенерала, 1 полковник, 2 подполковника, 8 мајора, 27 капетана, 25 нижег реда официра, 16 наредника, 23 поднаредника и 133 простака. Разуме се, да су ови боље снабдевени (официри добивају 1/3 чину њиовом одговарајуће турске плате). Међутим турска је толеранција допустила бегунцима упражњавање христијански вероисповедни обреда.
1. Октобра дође аустријскиј ђенерал Хауслаб у Видин. Паша му је пратио почестну стражу, а он је одбио. Али благодарно прими исту, кад му бегунци испрекиване прокламације издеру, побојавши се за своју личну безбедност. Врева се утиша и 10. Октобра навезе се у Видин ђенерал Хауслаб са 3360 људиј за повратак. Ова војска састајала се из 3059 Маџара ( међу овима 57 официра и 90 жена), 111 Пољака и 190 Италијана. И овде је неутралитет Турака био предмет жешће руге; јер су Аустријанци мислили, да ће Турци и оне заоставше терати да иду на лађу, рекоше ови последњи, да ијм је обично одлазак допуштен. 16. Октобра дођу у Видин полковник Сулејман-бег и подполковник Фаик-бег, кои 18. Октобра Пољаке и Маџаре оправе у Шумлу, а италијанску легију 19. Октобра у Галипољ, којом су приликом Пољаци из благодарности 3000 гроша на сироте дали. Број свију ови последњи бегунаца износио је тек само 1525, и то 426 Маџара (међу коима 170 официра и 6 жена), 859 Пољака и 240 Италијана. Међу онима, кои су, као што је горе споменуто, помрли, налазило се 198 Маџара, 127 Пољака и 55 Италијана.

[JASON]

Србске Новине, бр. 148. oд 15. Децембра 1849.

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
О војводству по маџарским новинама великиј се разговор води. Не само 'Figyelmezö,' коме се независније положење приписује, него и званичниј 'Magyar Hirlap' једнога истог дана претресују овај предмет. Последњиј вели: Истина жао је Маџарима, што иј Срби мрзе, међутим нека буде по њиовој вољи, и дајмо ијм нека се у собственој круновини развијају; они ће се већ по времену к Маџарима привучени осетити, као што се то баш код Хрвата показало. Само нека се у оној области обитавајући Немци, Маџари и Румуни не натерују, да изиђу из старе њима миле свезе с Маџарском, нека се њима на вољу остави, да они слободно реше, хоће ли припадати круновини маџарској, или новој круновини србској? Споменутиј лист - 'Magyar Hirlap' – труди се да ову ствар, не сматрајући је с точке народности, већ с точке интереса централизације да реши, па мисли, да је за централизацију све једно, била једна круновина већа од друге или не. 'Figyelmezö' јавља у своме касателном чланку, како је већ једна румунска депутација из Баната отишла у Беч молити, да не буду војводству прикључени. Ови истина исповедају са Србима једну исту веру, али опет зато хоће да се подпуно одвоје од србске патријаршије и србскога патријарха, па задржавши свој језик у школи и обштини, да припадну круновини маџарској. К овоме не треба бољега коментара, само кад знамо да то новине маџарске пишу.