Српске буне

[JASON]

Aустрија.
У Бечу, 5. Децембра. И овде од дана на дан све већа и већа тишина у политичном свету настаје. По круновинама бајонети народну политику обсадише тако, да ни гласак овамо допрети неможе; наравно да велика господа, да би или себе, или друге варали, преко најемника свои у свет пуштају, да се одтуда задовољство народа изводити може. Међутим кабинетска политика, под заклоном бајонета и најмљени или робски пера, све се више са светлости уклања и у стариј лавиринт свој тајниј завлачи, куда је непосвећеном оку следовати забрањено. Истина, да се људи, кои су од лањског покрета нешто заборавили неприкосновеност светиње поштовати, и кабинету се упутити усуде, да би му у тајне завирили – али наскоро познаду, да никакав траг не води натраг. То је у најновије време 'Преса' искусила.
Нека је необична тишина и тама настала – доба, кад свакојаки образи пред очи изилазе, и кад се људи свакојакој слутњи предају. То је познати и по гласу, кои од неко доба у свакојакој промени министерства циркулира. Из дркћућег гласа и начина, коим садашње правителствене новине немогућност промене доказати труде се, познати је могућност исте, с којом је наравно и промена у начину владања скопчана. Али као што народној политики ништа немогућно није, кад напред корача, тако је и кабинетској свашта могуће, кад натраг пође. Један је цар зато морао с престола сићи, што је народима подписао, што се држати није хтело. Из садашњег министерства Штадион између осталога и зато изступити мораде, што је Србима избор војводе подписао, које се са нечијим посланством и с њиме скопчаном политиком није сложити могло – па зашто неби најпосле и цело министерство, које је некиј устав и неке саборе подписало, поље уступило крепчијим рукама, које и без тога владати могу? Шат се тако натраг тоскајући и до Метерниха дође!
У оскудици предмета или куражи, новине се радије забављају са оним, што ће доћи, и тако ерфуртскиј сабор скоро сам по њима парадира, о ком је надежда, да ће Аустрију из дволичне роле према Немачкој покренути, и за Славене је приступачном, или гором учинити.
Из затвореног пак кабинета тек се кад и кад чује звекет сабље банове, кои се са министрима, особито првим од њи, за границу тера. Но као што је на бојном пољу наспрам једног шогора изгубио, тако тешко да ће и на пољу политике спрам другог шогора мејдан одржати. Ако што за своју границу изради, и за нашу ће учињено бити; међутим тешко се и овде од неслоге добром плоду надати: ми највише ако добијемо, да нам се граница место сремско-банатске, србском назове; али тако је, нашима је многима више до имена, до љуске, до онога 'што се зове' стало, него до права, које и име и више, и љуску и језгру, и тело и душу србску доноси. Осим земаљског и судејског јединства, о ком сам вам пре писао, бан се заузима и за законодатно јединство границе са своим провинцијалом. У осталом предложио је сасвим нов мундир за граничаре, таки, кои ће се и у земљи ткати и градити моћи; место клобука долазе удешени шешири са жутом јабуком и црном перјаницом.
Осим гг. Е. Јовановића и Крагујевића, све су остале владике србске овде, и по свој прилици ће овде дочекати време црквеног синода, а које је у устројству војводства реч.
Што се врх. школа надзиратељства тиче, не знам како ће бити. Ђен. Мајерхофер неће да призна г. Павловића зато, што га је Герингер наименовао, кои у његовој области нема власти.
Хрватски су повереници јошт овде; они држећи се све хрватски права чине таке предлоге, које министерство 'у интересу монархије' за добро нађе одбацивати, и њи на централистично-немачкиј крој народни хаљина упућивати.
Србскиј литограф Јовановић прави један лик царев са србским подписом: 'Ф. Ј. цар аустријскиј: великиј војвода војводства Србије.'

Најновије: Ђенерал Мамула неће да прими понуђено му званије подвојводе србског.

[JASON]

Чешка.
'Österr. Reihszeitung' доноси један дугачак чланак против Славена у обште, а напосе противу Чеха. Он своје мудровање на некој басни оснива, по којој су једанпут славенски посланици к Алмусу дошли и овом војводи маџарском рекли: 'Ми смо певачи и свирачи, кои државне послове и политику не разумемо.' После тога вели, да су међу Славене лучу просвете, образованости, цивилизације и т. д. Немци донели. На ово чешке Н. Новине следујуће примечавају: Истина, да смо ми Славени за сада сиромашни певачи и свирачи, али имамо богатог стрица, кои по целој Европи бас тако живо удара, да више пута са своим контрабасом све друге надјача. А да то тако бива, сведочи искуство, јер је не давно његов бас тако живо и милозвучно ударао, без кога од 'плачу и ридају' тежко би 'Тебе Бога хвалимо' изишло. У осталом, ми немачкој образованости ту чест неодричемо, да она није наше народно-славенске тежње разсветлила, особито онда, кад су нашег слободоумнога Ивана Хуса сажегли, кои су пламеном нашу народну тежњу тако разсветлили, да је био у стању наш баћа Жишка силну војску немачкога просвећенога царства преко мрачни чешки граница протерати, и тим ијм народну своју тежњу показати. Осим тога и онда су немачке Језуите разсветлиле нашу народну тежњу, кад су све чешке књиге огњем уништили, и то може бити само зато, да можемо разумети њиову немачку политику, и да се на пепелу овоме лепше развије немачка образованост. Ко дакле може казати, да су Немци Славене просветлили?

[JASON]

Турска.
Јошт све једнако читамо по разним новинама разногласне често и неистините вести о последњем задржавању маџарски бегунаца у Видину, а напротив опет с друге стране приметити је, да у истим листовима нема много којешта, што је саобштавања вредно, тако, да мислимо да неће читатељима неугодно бити, кад им саобштимо податке некоје из званичног известија једног из Букурешта у овом предмету у Видин посланог чиновника, кои је баш безпристрастан.
Пре свега истина је цела, да је Кошут, кои је с Месарошом, Перцелом и Дембинским, после кратког бављења на влашкој земљи, у Видин прешао, гостољубивиј пријем Турака држао, и то много пре него је увидио да ће његова ствар пасти. Јошт 10. Августа следовало му је 2000 људиј под ђенералом Штајном преко Турн-Северина, и толико исто њи, кои су се код Ротентурма Турцима предали. Пољска легија, на 1100 момака, и италијанска, једва 500 глава на броју, премести се 13. Августа истим начином преко Северина у Видин и тај дан изнео је број свију маџарски бегунаца у Видину 5600 глава, коима Сија-паша и полковник Исмаил-бег, као војени команданти, одреде стан изван вароши и тврдиње. С почетка трпише ови дошљаци глад, к томе остану голи и боси, будући за толику навалу гостију није све приправљено било. Но пошто 3. Септембра полковник Исмаил-бег, од турског фелдмаршала Омер-паше у Влашкој послан, у Видин дође, а из Цариграда такође даље наредбе о истим бегунцима стигну, добију они одма не само одела, колико се могло на брзу руку сготовити, но и рану равно турској војсци. До то доба за цело су споменуте оскудице, и много једење воћа, натерале грозницу и проливање код бегунаца у стану, тако да је до 16. Октобра 380 људиј помрло, ако и јесу особито пољски и италијански ђенерали своје људе по могућству из свог џепа подпомагали, предупредивши тим начином бегање поглавито од стране Маџара, кои су за то време, пошто се од свои вођа посве остављени нађу, до стотина њи к Бугарима измакли, кои су ијм смештај, да баш и саме своје кћери за жене нудили.
4-га Септембра дође у Видин од порте изаслан ађутант серашћера, у чину бимбаше (артилерије мајора), којега посолство и успеси разно су претресани, наопачке толковани и претерани. Свакојако саветовао је он ђенералима појединце и тајом, да своим преласком к исламу ослободе министеријум портин сметње, у којој се овај налази због Русије и Аустрије, представљајући ијм, да је диван и одвише слаб, противити се, и не издати бегунце. Ништа мање, додаваше он, необавезујете се ничему, и можете собом располагати по вољи. Што се говоркало о некаквом моралном или материјалном принуђивању уметно произведеним оскудицама, које бегунци трпише, није истина, - нити је било они развратности од странаца и земљака, за које се у новинама помињало. Шта више, паша је оне, кои су се за ислам својевољно пријавили, саветовао, да свој корак добро разсуде, па тек кад би кои тврдо на том остали, примио би иј; а сав се тај формалитет тим сврши, што је свакиј турску вероисповед изговорио из корана: 'Бог је велик, и Мухамед је његов пророк!' метнувши на главу фес у присуству имама.
Историја о безчешћеној у Видину младој девојци, из Беле Цркве, као и приповедка, да је један ренегат Турцима за насићење скотске похоте служио, коју су с писмом из Видина под 19. Октобра новине разнеле, истекла је тек из пакостног пера. Точно су изслеђивали обе предмета. За ренегата није се одкрило ништа. Девојка, реко би, јошт је у маџарском стану, не без собствене кривице, злостављана. У зданије аустријског конзулата доведена, предузимали су је лекари, и она умре другиј дан, не потуживши се ни на кога.
Окром Бема, потурчили су се јошт 238 особа, и то: 216 Маџара (међу њима 8 жена), 7 Пољака и 15 Италијана. Између ови бијаху 3 ђенерала, 1 полковник, 2 подполковника, 8 мајора, 27 капетана, 25 нижег реда официра, 16 наредника, 23 поднаредника и 133 простака. Разуме се, да су ови боље снабдевени (официри добивају 1/3 чину њиовом одговарајуће турске плате). Међутим турска је толеранција допустила бегунцима упражњавање христијански вероисповедни обреда.
1. Октобра дође аустријскиј ђенерал Хауслаб у Видин. Паша му је пратио почестну стражу, а он је одбио. Али благодарно прими исту, кад му бегунци испрекиване прокламације издеру, побојавши се за своју личну безбедност. Врева се утиша и 10. Октобра навезе се у Видин ђенерал Хауслаб са 3360 људиј за повратак. Ова војска састајала се из 3059 Маџара ( међу овима 57 официра и 90 жена), 111 Пољака и 190 Италијана. И овде је неутралитет Турака био предмет жешће руге; јер су Аустријанци мислили, да ће Турци и оне заоставше терати да иду на лађу, рекоше ови последњи, да ијм је обично одлазак допуштен. 16. Октобра дођу у Видин полковник Сулејман-бег и подполковник Фаик-бег, кои 18. Октобра Пољаке и Маџаре оправе у Шумлу, а италијанску легију 19. Октобра у Галипољ, којом су приликом Пољаци из благодарности 3000 гроша на сироте дали. Број свију ови последњи бегунаца износио је тек само 1525, и то 426 Маџара (међу коима 170 официра и 6 жена), 859 Пољака и 240 Италијана. Међу онима, кои су, као што је горе споменуто, помрли, налазило се 198 Маџара, 127 Пољака и 55 Италијана.

[JASON]

Србске Новине, бр. 148. oд 15. Децембра 1849.

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
О војводству по маџарским новинама великиј се разговор води. Не само 'Figyelmezö,' коме се независније положење приписује, него и званичниј 'Magyar Hirlap' једнога истог дана претресују овај предмет. Последњиј вели: Истина жао је Маџарима, што иј Срби мрзе, међутим нека буде по њиовој вољи, и дајмо ијм нека се у собственој круновини развијају; они ће се већ по времену к Маџарима привучени осетити, као што се то баш код Хрвата показало. Само нека се у оној области обитавајући Немци, Маџари и Румуни не натерују, да изиђу из старе њима миле свезе с Маџарском, нека се њима на вољу остави, да они слободно реше, хоће ли припадати круновини маџарској, или новој круновини србској? Споменутиј лист - 'Magyar Hirlap' – труди се да ову ствар, не сматрајући је с точке народности, већ с точке интереса централизације да реши, па мисли, да је за централизацију све једно, била једна круновина већа од друге или не. 'Figyelmezö' јавља у своме касателном чланку, како је већ једна румунска депутација из Баната отишла у Беч молити, да не буду војводству прикључени. Ови истина исповедају са Србима једну исту веру, али опет зато хоће да се подпуно одвоје од србске патријаршије и србскога патријарха, па задржавши свој језик у школи и обштини, да припадну круновини маџарској. К овоме не треба бољега коментара, само кад знамо да то новине маџарске пишу.

[JASON]

Србске Новине, бр. 149. oд 16. Децембра 1849.

Хрватска и Славонија.
'Загребачке новине' садржавају један уводниј чланак о 'будћој и бољој епохи у Маџарској и Хрватској,' у којем веле исте новине, да обе ове земље, такође Далмација, Славонија и Војводство, једна с другом симпатизирати морају; ове опомињу овде на Зрињија, ову хрватску дику и венцу маџарске славе, и дају пожеленој симпатији највишиј изражај, почем с Овидијем љубав к отачбини овако певају:
Незнам, с каквом љубави постојбина сваког Маџара очарава, нити је он заборавља икад: он не заборавља ни ратним делима прослављену земљу обште отачбине, надлежно и Хрвате ценити!

Маџарска.
Из Сегедина под 6. т. м. пишу нам, да су тамо многе чете хајдучке овладале, и да је личност и имање због недостатка оружја у великој опасности, јер се скоро из очију краде. Јуче на вече, тек што се смркивати почело, дође један Маџар на житну пијацу, где смотривши једног кочијаша да два коња пои, залети се и једног узјаши пак онда, ничим не задржаван из вароши утече. Ова се злочинства не само овде у месту догађају, него и у целој чонградској жупанији, јер су ови дана седамнаест путника од овакови зликоваца нападнути, поробљени и многи поубијани, међу коима је и један спаиа био; - а прошасте недеље у селу Меаетуру, дан и по ода од Сегедина, грозно се изступљење догодило. Местниј је магистрат једног злочинца због крађе на телесну казан од 25 батина осудио, но кад је време дошло, да се ова пресуда изврши, подигне се све местно житељство и нагрне на варошку кућу, где прво бирову главу одсеку, великом биљежнику ноге до колена одрежу, шест сенатора на место убију, а друге на смрт грозно изпребијају, чега је ради одма једно одељење војске тамо изаслато.
Да се види колико је правителству за тим стало, да се начело равноправности народности у круновини маџарској изврши, извидићемо из једног, из шимеђског окружија достављеног нам саобштења неке статистичне податке. По томе налази се у овом окружију 238 маџарски, 33 немачки, 23 хрватски, 23 смешане, т. ј. 11 немачко-маџарски и 12 маџарско-хрватски обштина. Види се одавде, да је маџарска народност много већа, њој дакле принадлеже такође тамошњи званичници, и код тамошњег начелства, ако изузмеш преписке с војеним и надлежателствима остали круновина, ради се све на маџарском језику. Међутим побринуло се и за то, да наредбе виши надлежателства, коима су хрватски и немачки преводи прикључени, свагда се у тој форми обштинама достављају, не гледајући на то, што Немци као и Хрвати у овом пределу сви готово маџарскиј језик разумевају. У осталом каже се само по себи, да од наметања језика за цркву и школу нема ништа.

[JASON]

Aустрија.
У Бечу, 10. Децембра. Прекјуче се чуло, да 'Преса', која је у Бечу на време обсаде забрањена, опет под истим уредничеством у Брну у Моравској, где стања обсаде нема, изилази. Јуче се пак већ бечким предбројницима забрањује, 'Пресу' држати, и у обште свакоме се, код кога би се нашла, прети, да ће се не само лист конфисцирати, него и свакиј онај под војениј суд ставити.
Ето нам сад примера, да једне и исте новине у једној и истој царевини једни грађани смеду, а други не смеду читати; шта више да иј и онај, кои на једном месту, у Бечу, несме, а на другоме сме читати. Овакима политичним наредбама власт се само срамоти. Ово се зове забранити људима плодове од дрвета, које се с њима у једној и истој башти налазе; чим се штогод више забрањује, тим оно све слађе постаје – ни Бог није могао човека створити, кои би оваком искушењу противустао, ако и јест првиј човек већма о премудрости и благој вољи божјој уверен бити могао, него грађани аустријски о истим својствима садашње владе. Тим се или само људи у заиста не политично искушење доводе, или се заједно и слабост владе показује. На што половичење? Така је политика спољашња, така унутрашња садашње владе. И хтела би с Немачком, и неби смела, и неби хтела уставно се владати, и опет несме.
Влада, која зна и сме шта хоће, или би 'Пресу' у Беч пустила, или би је и у Брну забранила. Прво јој се неће, а друго можда ће и учинити – али је већ показала слабост своју. Међутим поред таки ствариј неда се мирно спавати. 'Преса' је сад прибегла на уставно земљиште, и само се уставним путем забранити може; сад ће се бар показати моћи, у колико се влада против јавног мненија упустити сме. 'Преса' од последњег времена брои преко 30.000 предбројника; ако ови и нису с њом у свему, особито што се централизације и немачке колонизације тиче, али се очевидно сви слажу у – опозицији против садашње владе. Ако се ова ствар нас баш много и не тиче, али сам је зато споменуо, јербо се и тим поступком колико тежња, толико и слабости властитеља карактеризира.
Напротив тога можда вам је већ и јављено, да је за 'Србске Новине' изишло допуштење, да и у Аустрију прелазе. Ова је наредба г. ђен. Мајерхоферу на извршење дата. Кад ће се испунити, незнамо; али на свакиј начин једва чекамо, да се ове неизвесности опростимо.
Од како је патент за војводство изишао, још никако незнамо, како је доле примљен. 'Позорник' нам донесе у два броја царскиј патент и министерско предложење, али суда никаквога. Кад је човек пред каквим гласом, кои га се тиче, као окамењен, то се даје закључити не само на незадовољно, него и тако увређено чуство, које се или никако, или бар по вољи изразити неможе. Тако ћутање обично више значи, него сви громови против неправде.
Можда се кога и побојао у Бечу, да се никакав или неповољниј израз коме допао не би, па нађе за добро, из Беча 'Позорнику' уста отворити. Ја мислим, да ако се и могао из Беча доле народу правац давати пословима, кои се овде обављају – али је тим пре изчекивати требало, да се од доле овамо горе задовољство или незадовољство народа изрази.
Међутим форму на страну – али тешко ће и у ствари дописник од 17. Новембра право имати.
Ја знам, да се дуси и кости свети и славни праотаца наши никако немогу радовати над оваким војводством, из кога је јуначка граница наша искључена, а и она, која је, долази под старешинство немачког језика, и управо можемо рећи, немачког племена у оној земљи, коју смо ми за војводство искали.
'Рајхс-цајтунг' је боље погодио чуства и мисли народне, у ком јуче из Београда допис стои: како су Срби незадовољни, а особито се граничари узмућују. Он то наравно изврће по свом плану и рачуну – из тога изводи оно, што би можда они хтели да се за оправдање њиово случи; али ако изступљења, о коима се овде и писало и гласало, нису истинита, јербо Срби врло добро знају, како ијм се у садашњем стању владати ваља – то тек основ свега остаје истинит – да Срби не могу задовољни, а јошт мање благодарни бити.
Ја знам, да сам дописник другчије мисли, него што говори; али он можда следује у политици начело: ако те ко ћуши, реци му хвала, јербо те више пута и већма ударити може. Али питање је, да ли ми баш с тим неби јошт више таки и већи ћушкања навукли – јербо кои је сад јачи, он нас може за реч узети, па на рачун нашег задовољства и у будуће с ћушкама почастити; у том нас немачки политичари увек надмудрити могу.
Ја мислим, да ћемо даље и светлијим образом доћи са отвореном искреном, али и уставном политиком. Можда ћемо другом приликом о њој реч повести; међутим треба да нашима избијемо из главе, или боље рећи, не треба да усељавамо у народ наш мисао: да су искреност и уставна законитост две противне ствари. Ако кажемо, да смо с овим или с оним незадовољни, или да ово или оно право, које нам припада, иштемо, из тога не следује, да силазимо с пута законитости, и хоћемо не знам шта? него да желимо баш уклонити, да се искрице незадовољства не нагомилавају, не прикривају под пепео, одкуд иј првиј ветар разпалити може. – Отворено, слободно треба рећи, што јест, јест, што није није – па се пре леку надати можемо. Између оног стања, где нико ништа не сме да иште, и онога, у ком се све оружаном руком тражи, води један, за све стране најсигурнији пут, - пут искреног јавног, и слободног гласа, мненија и слова. Слово је син Божиј, пород и сајуз духа и тела у човеку – само је оно кадро и сајуз између владе и народа у држави одржати: све друго народе тим већма на пут незаконитости и покрета баца; а слово није слободно, ако се само оно сме рећи, што се коме допада, него и противно.
О изашавшем наименовању чиновника а особито наместника у више круновина, слабо се што говори – највише се на овако устројену бирократију смеше, и негодују страшно, што се и стројем и кројем грађанско чиновничество као каста нека, онако као и војничка, од грађанства одцепљује и отуђује. У томе је највише 'Ост-дајче пост' израз обштинства. Наравно и судбина 'Пресе' и друге слободније новине не само на то, него и у том ограничава.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Турска.
О стању бегунаца у Шумли пише 'Reichszeitung': 11-ог Новембра стигнем у Шумлу, и већ један дан пре дошли били амо маџарски бегунци. Како сам једва чекао да се с коим од њи поразговарим. Дакле Кошут, кажу ми, није више глава емиграције; он је пао, а не његовом је месту Перцел. Узрок ове промене збиља је занимљив. Кошут, кои је, као што сам и мислио, тражио само места у светској историји, за цељ њега достојну; Кошут, кои је ватрене говоре само маџарској отачбини из све снаге душе своје управљао, онај истиј Кошут, кои је сам до сада историју правио, изилази сад на поље романтике, и даје лавор у замену за ружу. Једном речи: Кошута је љубав оборила!
Јошт у путу из Видина побркали су се поглавице: Кошут, Баћањи и Перцел. Том је повод био нежно одношење између Кошута и младе грофице Дембински, једне врло лепе госпе. Говори се, да је она кћи трговца Хогела из Темишвара, која је такође с њима у мушким хаљинама под именом Емил Хогел путовала.
Путем је Кошут са својом пријатељицом чешће се од остали емигранта одвајао, и то је супарницима његовим добро дошло било. Чим у Шумлу дођу, пренесу врховно заповедничество с Кошута на Перцела. Ту ијм је помогао и уплив Мурат-паше (Бема), кои је код Халил-паше за ту ствар радио; иначе Мурат-паша се слабо с ким меша, вида своје ране, и мисли како да се освети Русији. С почетка су хтели они, да узму Баћање за врховну поглавицу. Његово исторично име и сродство с првим фамилијама аристократије маџарске даваху му то преимућство; али посмотрења другога вида одржаше овде победу. Бегунци не би ради изгубити симпатију демократије; јошт се они надају, да ће ијм за цељи њиове требати, за то и изаберу Перцела, а Баћањи мораде уступити. Али то све не смета Кошуту; он за све зна пута и средства. Он је путем јошт неке од грађана на чин штабални официра подигао, тек да ијм приходе повиси, не осврћући се на то, што тим турско правленије вара. Међу тима, кои су овако чин получили, налазе се: Лороди, Горове, Хацман, Ђурман, учредник 'Кезлења.' Селеши, одпре толмач Кошутов, због хрђавог владања од њега одпуштен, прешао је на страну Баћања.
Вест, да ће бегунци у Азију морати ићи, узроковала је комешање. Кошут се изразио, да ће само ланцима окован тамо ићи. Они обитавају у великој артилерије касарни; Перцел и Кошут имају приватан квартир. Под Перцелом командира Кабош, у почетку поручник у другој сикулској регименти. Између официра падне ми у очи некиј, као што рекоше, капетан Сарош Ђула, кад тамо ближе, осведочим се, да је то тек једна дражесне лепоте госпа.

[JASON]

Србске Новине, бр. 150. oд 17. Децембра 1849.

Београдскиј дневник.
Има неколико дана, како је код нас најстрожија зима наступила. Дунавом лед у велико већ одавно иде, а ноћас је почео и Савом ићи, но тим се саобраштају са Земуном јошт ништа не смета. Јутрос је пак тако великиј снег по улицама вароши наше освануо, да се једва ходити могло. Па опет се налазе гдекои људи, те неће испред свои кућа снег да разчисте. Полиција наша, која је у обзиру чистоте по вароши нашој у последње доба похвалну делателност развила, и на ово ће обстојателство своју бдителну позорност обратити, да се у обште како по улицама снег не гомила, кои, кад се тoпити почне, не мало од убиточног дејства на стање здравља бити може; тако и особито, да се стазе испред кућа за пешаке не само направе, него и увек чисте држе. Ово је одвећ нужно.
Истина да је зима јака наступила, и њено следство имало би бити, да дрва поскупе; но примечава се противно дејство, и дрва су нешто појефтинила. Кола дрва, добро натоварена, могу се сад добити за 4,5 до 6 цванцика. Ово је следство опет тога обстојателства, што је саоник добар, те сељаци, кои сада и онако никакве пољске радње немају, могу дрва довозити, и јамачно иј је већ јуче и данас довољно било на пијаци нашој.

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
'Österr. Correspondenz' овако пише о расположењу духова у војводству:
'Јављају нам да се у Војводству Србији и тамишком Банату опажава велико незадовољство од стране Срба. Колико иначе држимо, да су ти гласови претерани, ништа мање уверени смо, да ту није толика срдња на правителство, но у самој земљи родиле су се партаје. Војена гранична окружија нису могла никако, као што Срби одвећ желе, под војводство доћи, и то је јасно као дан. (!? У.) Правителство би безодговорно чинило, да је за љубав пренапетог захтевања организам војене границе порушило, *) и рескирало тако необходимо нужно заведење, којега се употребителност у последња времена тако сјајно засведочила.
Да се србским жељама за доста учини, није се ништа друго могло чинити, до вратити се историчним преданијама војводства, узети на око географична одношења и материјалне потребе новог административног тела, и политично сајединити оно, што је природа и историја сајединила**). Одељења управљајућа покраина, која би зар тек једва Срем заузимала, нити је законита, ни нужна. Свакојако је против аустријске државне идее, да услишавши жеље претерано-народне партаје, не повлачи границе по стародревним преданијама, по течају планина и река, и ходу материјалног интереса, но да то тера по народностима. Народности су у аустријској царевини многе, и ако зрело разсудимо оне запреке, које се противљењем ови провинција постојању целог на пут мећу, онда заиста не знамо узрока, зашто да се механизам разделења уводи***), кои увек боље да је далеко од нас.
Надежда је, да ће се духови у оним пределима умирити, и агитација сломити рог. Људе много мучи невоља и потрес једва истекше године, пушећа се места, куда се крвавиј бој био, не могу тако лако и брзо преобратити се у образ мира. Ми се много радујемо скором установљењу добро устројене управљајуће системе у оним окружијама. Управљање мора тамо допунити нову политичну организацију, па ће се невоље и комешања прошла и садашња брзо заборавити.'

   *) Нек нам је слободно приметити, да Срби никада нису захтевали, да се 'организам војене границе' укине, шта више – они би радо целу земљу своју као границу уредили, само ако се и граници даде народно представничество, и ако у граници онај само буде војеној власти подвргнут, кои као војник служи, а остали сви подчињени грађанским властима. Ово је праведно, и духу србском приличеће, а и на историјским преданијама основано, јер Срби су као граничари и војници сва права задобили. А најпосле војена граница нека остане као војена граница – али само нека се зове да је саставна част односителне круновине. Ово је, мислимо, најумереније захтевање – не сматрајући, што је граница иста највише жерве принела за војводство. - У.
  **) А зар 'природа и историја' не саједињава граничаре са осталим србским народом? – У.
***) Та самим тим, што се војена граница не природно од свои круновина цепа, уводи се и умножава 'механизам разделења.' Овај дописатељ види се да сам себи противслови. – У.

[JASON]

Маџарска.
Пажњу привлаче Маџари на себе тим, што сада веле, да није њиов позив, заузимати места у европској фамилији народа ради какве веће цели. Као што су се до сада позивали на безсмертне праотаца свои заслуге за христијанску Европу, на своју крв, која је за часниј крст противу полумесеца текла, тако сад налазимо у једном допису, кои 'Figyelmezö' као уводниј чланак саобштава, да ће Маџара позив бити, с краљем у бој поћи против комунизма, кои дружтву прети. Маџари, вели истиј допис, вазда су били своме краљу верни, нека виша божествена моћ ослабила ијм је вољу, те нису могли револуцији противустати; али зато они не заслужују строгу казан. Ублажителниј дух њи ће као волшебном силом неком попети на оно место, на ком су пре били, и на ком радо бораве. Допис тај узима за пример француску историју, да помирење народе свагда спокојнијима прави, и то иј силније за дужност њиову веже, него – топови. На концу овог посмотренија каже се: 'На путу узајмног споразумљења можемо ми опет великиј и јак народ бити.' За тим следује место, које нам к горњој приметби повода даде; оно гласи: 'Ми смо на прагу велики прикључења нове европске епохе. Нека се нико не вара; народи живе у унутрашњој револуцији, која као кремен ватру прими, ако какво год европско узмућење варницу измами, за којом одма и страшно опустошење следује. И само на поверењу народа почивајући престоли сачуваће се од преврата; тада ће маџарство позвано бити, да са своим краљем напред, и против нереда пође, обарајући комунизам, да тек Европу сатурнијског рата ослободи, кои своју рођену децу ждере; као што је већ маџарство једном Европу од потопа мухамеданизма избавило.' (!? У.)

[JASON]

Србске Новине, бр. 151. oд 20. Децембра 1849.

Војводство Србија и тамишкиј Банат.
Г. ђен. Мајерхофер,као привремениј земаљскиј начелник србског војводства и тамишког Баната, издао је у Бечу под 8. т. м. следујућиј проглас:
'Његово величество наш премилостивиј цар и господар Франц Јосиф Првиј благоволио ме је наименовати за привременога начелника у опредељеној највишом повељом од 6. Новембра о. г. управителственој области србскога војводства и тамишкога баната, за које место снабдевен сам од високога министерства нужним упутствима.
Унапредити благостање земље, и народне жеље што се више може и што скорије, излечити ране задате ратом што се може брже, - то је превисока царска намера при мом послању, - то је садржај дан ми од ц. к. правителства упутства.
Ја долазим у околине мени познате кроз две изванобичне године, долазим међу верне у тежким временима осведочене пријатеље, са крепким поуздањем, да ће и они мене примити као таковога, и на свакиј начин с поверењем, снажним деловањем, са почитовањем закона подпомагати, чим ћемо се божјом помоћи, која је пре свега нужна, међу благодетним жељама свију добромислећи у царевини, произвести велико дело новога на равноправности, доброхотству, и саједињењу сила основанога устава.
Ја позивам све житеље свију народностиј на помирење и слогу, на узајмно опроштење и споможење, што је свакога дужност, а и заповед богочастија, наравствености и собствене користи.
Дужност је служитеља цркве и државнога управителства, да у томе с добрим примером свима житељима предходе, на коју дужност, почевши од самог себе, пазићу с крепком вољом и строгом озбиљности.
Против злочинаца и смутљиваца сваке врсти имам нужна снажна средства, и ненарушиму решителност речени средства употребити, и зато надам се, да ћу свима добромислећим и у овом одношењу дати јемство мира, повратак благостања, и разумнога напредка, те да ћу овим начином моје званије, као верниј слуга нашега цара, нашега укупнога отечества и благостања благословене земље, у којој народна племена србског војводства и тамишкога баната живе, одправљати.'