Српске буне

[JASON]

Негде на средини између Пикоа и Бема стоји Ђ. Поповић. Поповић Крушчичку побуну назива 'покушај од буне који је у народу прошао непримећен', јер му нико није придавао већу важност. Иначе, Поповић указује на силан одјек српских победа над Турцима и дејство на Србе у Аустрији услед чега су се 'у где којим главама почели ројити најпустоловнији планови'. Поповић види много наивности у потхвату попа Ђорђевића који није знао да изабере погодан тренутак за остварење својих снова. За овог занесењака, 'швемера', сматра да није имао никаквих веза са виђенијим људима у Србији, 'који су имали толико природног инстинкта, да би на први поглед увидели, да од плана попа Ђака не може бити ништа'.
Најбољи приказ Крушчичке буне доноси Б. Калај у својој Историји српског устанка. Он се служио архивском грађом, потпуније од Бема, а поготову од Пикоа, Поповића и др.
Калај оповргава писање својих претходника о тобожњем бегу капетана Марјана Јовановића у Србију и показује да је овај 'пустоловни капетан' био ухапшен и осуђен на робију. Он је такође показао да је Бем нетачно писао о казнама осталих учесника у буни.
Калај је успео да врло импресивно прикаже психозу која је 12/13 јуна1808. владала у Крушчици и околним местима. Попут Бема и он говори о везама крушчичких завереника и српских вођа, посебно о везама са Миленком Стојковићем, Петром Добрњцем, па и самим Карађорђем. Иако не сматра да је Карађорђе упутио проглас свештенству и народу Банатске границе да се диже на буну, ипак мисли да је вожд одобравао намеравану акцију Марјана Јовановића и Миленка Стојковића.
При просуђивању ових догађаја треба имати на уму да су српске војводе иступале често доста самостално и да нису биле увек под строгом контролом централног руководства, Совјета и вожда, па се дешавало да су даване изјаве и ковани планови о којима је Карађорђе мало знао, иако се то чинило у његово име. Но то још увек не значи да треба одрицати тачност Калајевог излагања, али, ипак, потребно је имати резерве кад се ради о оцењивању става реалног политичара и војника као што је био Карађорђе. Треба свакако имати у виду разлику у ставу коју је он заузимао у погледу буна у Турској и Аустрији. Прве је без околишавања помагао, слао у хајдучке чете и редовне трупе да дижу народ и тако врше диверзију у позадини турске војске, што је било и политички и војно нужно и оправдано, јер је слабило главног противника – Турску. Међутим, према Аустрији је био за опрезност и избегавање сукоба, јер је био свестан да би стварање фронта на Сави и Дунаву за Србију било кобно, како у војничком погледу, тако и у погледу снабдевања оружјем и храном.
Да ли је овај свој став Карађорђе изменио уочи Крушчичке буне?
Истина је да је крајем маја и почетком јуна1808. дошло до погоршања односа између Србије и Аустрије, до неуспеха и прекида преговора Симбшен – Карађорђе, и до обустављања трговине и промета између две земље. Можда је Карађорђе у оваквим приликама био спреман да подржи једну акцију којом би се нанео удар Аустрији и изнудио попустљивији став, али изгледа мало вероватно да би се Србија смела отворено мешати на страну банатских Срба. Из онога што наводи Калај види се да је Марјан Јовановић боравио у Србији у почетку 1806. године, и да је тада добио обећање српских вођа. Међутим, у току две године много се што шта изменило и у Србији и у Европи, а Карађорђе је био стекао велико политичко и војно искуство да би тако олако загазио у озбиљан потхват као што би био рат са Аустријом. Питање је да ли би се Карађорђе ангажовао у једном слабо организованом устанку, поготову кад се зна да он није био одушевљени присталица сарадње са Русијом, на коју су рачунали његови политички противници. Карађорђе је сигурно говорио истину кад се у писму од 14. априла 1809. упућеном маршалу Симбшену одлучно бранио од сумњичења да је био у споразуму са Србима, аустријским поданицима, кад су спремали буне 1807. и 1808. године.
Биће највероватније да је Марјан радио с Миленком на основу разговора с вождом вођеног 1806, па је вршено без директног вождовог одобрења. 1806. и 1807. се још веровало у руску помоћ, слале су се у Русију претставке о стварања словенског царства, док је 1808. било горких искустава с руским савезништвом. Аустрија је, после пораза које је претрпела од Наполеона крајем 1805. била тешко ослабљена, па су јој позиције према Србији биле слабе и могле пружити Србима наде за успехе у борби против ње. 1808. Аустрија се опоравља,  јер не ратује пуне две године, па се и њен положај у Европи побољшао. Добро је запазио Ђ. Поповић да је 1808, као година мира у Европи није била срећно изабрана за почетак Крушчичке буне. Зар Карађорђе није знао за ове очигледне чињенице?
Устаничка Србија је са симпатијама пратила борбу Срба у Аустрији, често их потстицала на отпор, отварала им своја врата као дезертерима и емигрантима, али је избегавала да због њих дође у отворен сукоб са Аустријом, јер није била довољно јака да у сарадњи са аустријским Србима изврши дело националног ослобођења и уједињења са Босном, Јужном и Старом Србијом и Војводином, о чему су сањали многи национални револуционари на почетку XIX века, међу њима и вођа Крушчичке буне - поп Димитрије Ђорђевић.

[JASON]

(21) Катанска буна 1844.


У четвртак 3. октобра 1844. кренуше се из Руме потајно, око 11 сати ноћу, двоја кола, у сваким по два човека швапски одевена, према Хртковцима. Један сат касније, о поноћи између 3. и 4. октобра, пођоше истим путем у тишини и тајно, 17 коњаника по турском начину одевена. И кола и коњаници опрезно обиђоше Шашинце, Јарак и Хртковце, дођоше до Саве и прођоше мостом преко канала Врања. Овде коњаници стигоше обоја кола и заједнички наставише пут. Код Хртковaца им се придружи тамношњи царински скоротеча Јован Штенгел. Кад је ова дружина приспела до стражаре број 9 између Хртковaца и чардака Тополе, изађоше пред њу и препречише јој даљи пут кордонски стражари Михаило Долинац и Станко Петровић. Штенгел упери пиштољ на груди једног од ових стражара и запрети му да се не сме никуд маћи. Други стражар потрча да јави овај догађај стражи у чардаку Тополи, али га Штенгел стиже, дохвати га за руку, и рече: Буди миран, врати се натраг, и не брини се низашто!
У то је код Митровице долазила и код чардака Комлове, спрам Хртковaца, застала била једна лађа, на којој беше десетак људи. Тајанствени коњаници дадоше лађи знак и она пође низ Саву. Код стражаре број 9 пристаде уз обалу те се у лађу укрцаше једна кола, кочијаш, коњаници и њихови коњи, па друга кола са кочијашем, а Штенгел и оба стражара остадоше на обали. Лађа настави пут низ Саву и док је она бродила, коњаници отворише сандуке са униформама и почеше скидати са себе одела и облачити униформу. Кад прођоше Дреновачку аду, присташе уз српску обалу, довршише облачење и дотеривање, појахаше коње и у рану зору упутише се савском обалом у правцу Шапца.

[JASON]

Година 1844. била је друга година владе Кнеза Александра Карађорђевића. Избором његовим од 2. септембра 1842. после Вучићеве победе на Метином Брду, изгледало је као да ће наступити мир у земљи, растргнутој догађајима последњих година. Државни живот као да беше пошао нормалним током. Те године на Благовести би обнародован Грађански Законик, акт од великог значаја за приватне грађанске односе. (Поједине одредбе Законика још увек се примењују у Србији, јер та материја није регулисана новим законима.) На Петров дан, роди се Кнезу Александру син Петар, нада нове династије. Из прогонства, вратили су се Вучић и Петронијевић. На тај начин и спољни положај Србије изгледао је сређен и уведен у правилни колосек. Русија и Турска коначно су признале ново стање, нарочито Русија, на чији су захтев Вучић и Петронијевић морали земљу и оставити.
Али прогнани из земље Обреновићи никад нису признали нови поредак. Они су га сматрали као незаконит и насилан, основан на буни и преврату. Нарочито је у томе био непомирљив Кнез Милош, који је не само изборе од 1842. и 1843, него и све што се догодило после његовог одласка из Србије, сматрао за повреду његових неоспорних права законитога Кнеза Србије.
Стога је он, нарочито после прогонства кнеза Михаила, развио најживљу радњу да обори нову владу и да се врати у Србију. Нова буна, коју је преко својих људи спремао, имала је, у неку руку, бити освета за Метино Брдо, a Вучићево бављење ван земље чинило се Кнезу Милошу као најпогоднији час да се буна изазове.
План је био да се спреми једна чета која би, наоружана, упала у Србију и подигла буну. У том циљу састављен је био нарочити одбор, у коме су били Настас Јовановић, питомац Кнеза Милоша, Стојан Јовановић, шурак Петра Лазаревића - Цукића, и Коста Богдановић, адвокат из Руме. Стојан Јовановић налазио се у Бечу као државни питомац још од 1839. године, а Коста Богдановић био је раније чиновник у Србији, па је с Кнезом Михаилом пребегао  у Аустрију 1842. године.

[JASON]

Чета, која би имала упасти у Србију, била је јачине 30-35 људи. Ови људи били су сви из Србије и пребегли су у Срем по одласку Кнеза Михаила као његови приврженици.
Спрема је чињена у највећој тајности. Људи ови прикупљани су и упућивани у Руму Петру Лакићу, трговцу, пријатељу Обреновића. Свакоме је одређено по десет гроша на дан. Набављани су и коњи и давани тим људима да их надгледају. Казано им је да су коњи намењени за Србију, али не и за намеравану буну.
Међу тим је за све њих покројено у Пожуну катанско одело, у свему онако, како су носили српски коњаници у регуларној војсци, а набављено је и оружје, сабље, пиштољи и цео коњски прибор. Све ове ствари набављане су тајно, паковане у сандуке и слане Петру Лакићу у Руму, а овај их је даље отпремао у Митровицу некоме трговцу Загли, који их је склонио у свој магацин близу савске обале. О свему овоме нарочито се старао Божидар Рајовић, синовац Цветка Рајовића.
Баш кад је ово спремање било у највећем јеку врати се Вучић у Србију. Сазнавши за Вучићев повратак, Кнез Милош по Настасу Јовановићу и Кости Богдановићу поручи Стојану да сваки даљи рад одмах обустави и да нипошто не прелази у Србију. Милош је слутио да ће се о отпор Вучићев разбити цео покушај и да буна неће успети. Али Стојан не послуша ову мудру поруку Милошеву, него са Рајовићем оде у Митровицу и са Заглом удеси те набаве једну покривену лађу, коју су држали спремну на Сави спрам магацина Заглиног.
Тих дана пређе из Шапца у Митровицу Милош Богићевић, син војводе Анте Богићевића (а шурак Јеврема Обреновића), те са Заглом оде у магацин и прегледа спремљене ствари и опрему. И пошто се све те ствари пренесу и натоваре на лађу, лађа се 21. септембра 1844. крене низ Саву, према Кленку. Загла нареди крманошу да лађу заустави у једноме заклону близу обале Кленовачке, а више аде Дреновачке, и ту да чека даље наредбе.
Лађа је тамо стигла пред вече, а у исто време стигли су тамо и људи са колима и коњаницима из Руме. Стојан и Рајовић уведу људе и коње у лађу, па се Рајовић врати у Руму, а Стојан са људима отисне лађу према српској обали. Чим се лађа отисла, Стојан изложи људима како је у Србији највећи неред, како су Кнез Александар и Вучић у завади, како Цар руски жели повратак Кнеза Михаила, како је у Србији све спремно за буну, како ће Кнез Михаило прећи код Смедерева, како ће их у Шапцу дочекати Милош Богићевић и одмах преузети власт, убити окружног начелника Ђуку Стојићевића, а свима осталима да ће Кнез Михаило опростити. Показао им је неко писмо као диплому, којом га руски Цар поставља за ђенерала и наређује да се у Србију врате Обреновићи.
Пре зору притерају лађу близу скеле шабачке и ту изађу на обалу.

[JASON]

Али, пре него што се у опис буне упустимо, од преке је важности, да читаоце ових редака поближе са њезиним вођом Стојаном, упознамо.

Стојан Јовановић назван Цукић по сестри својој Маци, која је била удата за саветника Петра Цукића, рођен је у Београду 1819. године. Основну школу је учио у месту свог рођења, гимназију у Крагујевцу, а у Панчеву је учио немачки језик. После тога школовања, ушао је у државну службу, и постао, најпре, срески писар у Крушевцу, откуда је, доцније, прешао у београдско начелство, за секретара.
Године 1839. послала га је српска влада, заједно с другим младићима, у стране земље на науке. Тада је учио у Бечу, и, неко време у Паризу.
Године 1842. вративши се у Србију, затекао је у њој нови ред ствари: Кнез Милош и Кнез Михаило били су отишли из отаџбине, у којој је тада већ кнезовао син Карађорђев Александар.
Стојан, младић жив, енергичан, окретан, а врло велики пријатељ династији Обреновић, у два три маха, огледао је да дигне какву буну, те да поремети ред који му није био по вољи. Али не само да није могао урадити што је желео, него је, у сваком таквом случају, допадао тамнице и окова и он и они који су пристајали уз њега. Спреман на најопаснија предузећа, само са 15 кметова, подигао је буну у Крушевцу, но власт одмах у почетку све похвата, у тешком гвожђу повезане у Београд доведе и у најтврђи затвор стави. Из те тамнице успео је да побегне, и, прешавши Саву, склонио се у Аустрију, где се, после, налазио највише уз Кнеза Милоша.
Стасом је био повисок и витак, у лицу богињав и црномањаст, глас је имао мелодично мекан, а за његово време важио је он за једног од најинтелигентнијих и најнаученијих младих Срба, који су се у иностранству школовали. С Милошевом помоћу издао је у пролеће 1844. г. у Бечу књигу: Француска Граматика, за оне који без помоћи учитеља хоће да уче француски језик.
 

[JASON]

У пролеће 1844. Стојан је спремао дружину за прелазак у Србију. Биртија Дише Димитријевића Код Златног Шарана у Руми служила је као нека врста зборног места за заверенике. Биртија је одмах постала сумњива жупанијским властима, јер за кратко време Стојан окупи 34 коња и сијасет људи, који су се по дану у шупи и шталском тавану крили од власти, а ноћу, кад се биртија затвори, доле силазили. Свако јутро коњи су све по пет заједно повезани и у шетњу вођени, и то падне власти у очи. Она пошаље јурасора Јоцу Младеновића и општинског стражмештера Тривуна Петровића, који коње и људе у штали и кући попишу, али на таване гледали нису.
Мало после тога добије Диша једно писмо из Београда на немачком језику а без потписа, у коме му писац јавља, да је влада српска чула, да се нешто спрема, те да је ради тога послала своје људе у Руму, Нови Сад и Земун, да на емигранте српске пазе, и да се добро узме у памет шта ради. На свршетку тог писма каже се:

Ferner hat Wučić folgende schändliche und boshavte Lüge zwischen seinen Anhängern verbreitet: Fürst Michajel sey zur Katolischen Kirche ubergetretten пошокчијо се. Heist jetzt Martin, wolle in Belgrad eine Katolische Kirche bauen und im ganzen Lande katolische Religion einfuhren, sich ganc unter die Befehle des Pasha stellen, damit Ruslland seinen Einfluss hier verliere, dess halb will nun Östereich wieder  ihm zum serbischen Fürsten machen. Nach  Vernehmung  dieser Lüge  soll das Volck wüthend ausgerufen haben: Östereich mag seinen Martin nun  schiken, wier wollen ihm zusammenhacken , wie Paprikafleisch einsalzen und wieder zurückschicken…

Ово писмо, како га је Диша добио, одмах преда Стојану, који му, пре него што отпутова у Земун, заповеди да добро пази на људе, да никуд не иду, и да добро пазе на оне који у биртију долазе и около куће иду. Од тог часа сваки дан до подне седео је Диша са попом Петром, пред кућом, гледајући на људе што мимопролазише, после подне ту је дужност вршио Милан Чардаклија и кнежев курир Ђорђе, ноћу су пак два проста стражара стражарила.

Мотрећи тако на људе који се око куће и биртије мотају, посумњају на неког Милована Антонијевића. Мало дана доцније сазнају и за његовог брата Стевана ћурчију, који су са помоћу гвожђарског трговца Љубе Панајотовића намештени били, да пазе ко у биртију долази и ако што подозриво опазе, одмах да му јаве. Љуба Панајотовић био је брат оног Панајота, који је, како се приповеда, хтео Кнегињу Љубицу да веслом, при поласку њеном у Аустрију, удари. Но Милован и Стеван били су у завади са комшијом Дишиним Васом Зиром, па како се овај ради ковачког заната свог преко целе ноћи налазио у радњи, то су од њега зазирали и нису се смели често око куће врзмати. Васа је био човек оријашке снаге, и имао је обичај, кад се мало вином накити, да оне који га гледају, добро ишамара. Овога комшију Диша је сад често на поседак и вино звао, те се тако шпијунства Стеванова и Милованова ратосиљао.

[JASON]

Баш кад је Стојан у Земун отишао снађе заверенике невоља, која умало није заверу открила. Данило Медаковић, који се у то доба код Кнеза Милоша у Бечу налазио, упозна се тамо лично са трговцем румским Петром Лакићем, који је био кум Косте Богдановића; каже му, да му је неке ствари поверио, да шогору његовом, тј. Диши, пошаље. Овај их прими на своје име, да их после у Руми Диши преда. Но кад у Руму дође и ствари стигну, он посумња да ту нешто скривено може бити, отвори један сандук и ту наиђе баш на Стојанову уланску ђенералску униформу, украшену самим златом. Увече дође он у биртију Дишину, затече ту за столовима неке Србе из Србије где седе; упусти се с њима у разговор приповедајући им, како је био у Бечу с Кнезом Милошем и како их је он поздравио, да ће све добро бити. Од овог разговора једва га Диша растави и у собу умами, а он дошавши унутра, почне опет завијати, како је у Бечу био, како су му хаљине катанске поверили, да их њему преда и да су оне већ код њега, и издаваше се као да је и он у ту тајну посвећен. Диша знајући, да је Лакић један од оних препредених људи, који ничу где се не сеју, и да је врло лак на језику, пренерази се, кад је чуо, да су ствари у његовим рукама, те не хотећи му ништа поверити, рече: да је о томе већ извештен и да је наредио да се те ствари пренесу где треба. Затим га утврди, да ником ништа не говори, па да би га утврдио да тајну боље чува, слаже: да су европски дворови Кнеза Мијаила васпоставили за кнеза србског, да ће он саставити један шкадрон катана од његових приврженика, који ће га у Србију довести и чувати.
Овој нечувеној тајни Пера се већма обрадује, јер је држао, да му је Диша праву истину поверио, па да би радости својој одушке дао, он зовне прику свог бележника румског Швабу Лобмајера на вечеру, с киме је и он и Диша у братској љубави живео, и том приликом приповеди му, како је у Бечу био и тамо да је од Косте Богдановића чуо, да су европски цареви Кнеза Мијаила за књаза србског васпоставили и да ће он за који дан у Србију прећи. Кад му овај то не хтеде веровати, он да му докаже, да је све истина што му је рекао, изнесе и покаже Стојанову ђенералску униформу, придодавши: да ће Кнеза Мијаила један шкадрон катана у Србију с царским комесаром из Руме спровести, но он да о томе ником ништа не говори.

[JASON]

Лобмајер, мада је био Шваба, не да је све ово, што је од Лакића чуо и код њега видео, у тајности сачувао, већ шта више кад је Диша под истрагу потпао, рекао: да му о целој тој ствари ништа познато није; а знао је, да су људи и коњи код Дише становали, и баш пред одлазак Стојанов, позвао је Дишу кући својој, где му је међу четири ока рекао: море Дишо, знаш ли ти, куд си код толике твоје деце забасао, и коме си се поверио? Диша му одговори, да не зна, шта хоће тим речима да му каже, а Лобмајер прихвати: Знаш ти добро, мени је све познато. Ја сам дознао шта се код тебе у кући спрема, Лакић ми је све казао, а видео сам и одело ђенералово.
Видећи Диша, да је Лакић оно, што му је он рекао, здраво за готово примио, и да је овоме натоватио Стојаново одело, потврди, да је то цела истина што му је Лакић приповедио, молећи га, да о томе ником не говори.
Одмах, како је Диша кући дошао, он је кола по Стојана послао у Нове Карловце, где се он код тамношњег трговца Димше налазио, који одмах у Руму дође и по договору са Дишом све ствари од Лакића узму а он се са Матијом код њега на неколико дана настани. Ствари ове буду у Дишину крај Руме однесене, у којој су већ седла, оружје и сва џебана  смештена била, које је један завереник чувао с налогом Стојановим, да, ако власт дође, пиштољ у барут скреше, те да све у ваздух оде. Да сачува да нико у воденицу ради мељаве не долази, на неколико недеља пре доношења муниције, гротло је од исте покварено и тако је вода са свим други правац узела, и воденица млети није могла.
Крајем октобра било је срочено, да се у Србију пређе и то на три стране: на Шапцу, Дубравици и Радујевцу, и само се чекало да новац за трошак стигне. Но новац на уречено време не дође, већ стигне абер, да се са преласком до даље наредбе причека. Али Стојан за оклевање није знао. Он неког ајдук Новака оправи преко Босне у Мачву, с налогом, да се са Богићевићем састане и с њиме удеси, да овај у Руму дође, и знак даде, кад и где прелазити треба, а он да се све дотле у Ваљеву скривен налази, док он к њему не пође, и тада да са својим једномишљеницима буну у Ваљеву подигне и његово предузеће тако потпомогне. Затим нареди, да се дружина његова спрема, да на прву заповест његову кренути се може.

[JASON]

На скоро затим добије Стојан по нарочитом човеку ова два писма.

Љубезни мали!
Кад овај премилом руком писани верман примиш, отићи ћеш sack und pak у Земун. Тамо ћеш наћи г. Богдановића и тамо ћеш примити паре, па итај онамо, од куд ти није требало ни одмицати се. Доћи ћеш управ к нами да ти пут покажемо, јер се бојим да га ниси заборавијо. Поитај да ме затекнеш. Знаш чији сам. Чемер.

Ово писмо писано је руком Данила Медаковића, који се тада код Кнеза Милоша у Бечу налазио. Друго писмо писао је Кнез Михаило и оно гласи:

Љубезни мали!
Почем бабо у Беч приспео буде, који сутра за тамо полази, получићеш налог, да одеш у Земун, где ћеш од г. Димитрија Петровића, ондашњег трговца полицу за новце – које из Сербије сад примити имаш – добити, а тако исто предати ће ти бити и вођени досада моји у Сербији о добрима мојим рачуни, које ћеш са собом понети. Предходително Те  и више наведеном извешћавајићи, како би и Ти  ако би што своје, пре него што тамо пошао будеш, у ред поставити имао, поставиш, усрдно Tе поздрављам и пребивам ти доброжелећи
Михаијл М. Обреновић.
У Теплицу 2. септ. 1844.

С тога Стојан није више оклевао, но како је оба писма примио, он у Земун оде, али ту не затекне Богдановића нити од Петровића поменуте новце добије, већ га ту Божидар Рајевић дочека и саопшти му, да је Кнез Милош поручио, да се прелазак за пролеће остави и људи да се разиђу, на што му Стојан одговори, да је сад све доцкан, јер је он ајдука Новака већ у Србију послао, па ако се ствар до пролећа одгоди, може се открити и онда би све заман било. У осталом, рекао је Стојан, ја идем у Србију само са мојом четом, па ако Бог да те Ваљево уз Мачву, за коју знам да је моја, придобијем, ево ме за четири дана у Београду; јер народ  једва чека да се тираније Вучићеве ослободи. На овакве речи Стојанове пристане Божидар, и с њиме заједно у Руму дође у биртију Код Златног Шарана и ту Стојан Диши каже: да у Земуну није Богдановића затекао, и да стога није ни новаца за пут и исплату добио. Сад Стојан и Божа навале на Дишу да им даде на рачун кнежев још 3000 цванцика, своја кола и сва три коња, а обадвојица потпишу рачун у своти од 2500 дук. цес. и упуте га, да Кнез Мијаило плати, а ако баш нећеш да чекаш, рекао је Стојан Диши, да ти он плати, а ти пошаљи у Кленак сигурна човека, па кад чујеш, да је Шабац у мојим рукама, нека преко пређе а ја ћу ти из касе началничества платити. Диша пристане, да му Кнез Мијаило исплати и тако је сад Стојан слободан био, да може преко да иде кад хоће, те он одмах пошаље Божидара у Земун, да тамо кола најми, на којима ће се одело и оружје до скеле однети.

[JASON]

У уторак 18. септ. пропутовао је Милош Богићевић кроз Руму идући у Митровицу, а сутра дан пре подне се натраг вратио, не саставши се са Стојаном. Он је тада у Митровици код трговца Загле наредио, да лађу своју низ Саву под Кленак спусти, да у њој Стојан у Србију пређе.
Међу тим док је Стојан уређивао дружину за полазак, док је у Земуну и Руми рачуне своје измиривао и нов зајам подизао, нису ни она два шпијуна Вучићева Стеван и Милован Антонијевић скрштених руку седели. По Руми се већ говорило, да ће Кнез Мијајло повраћен бити на престо српски, а Љуба Панајотовић који је познавао Богићевића, те кад га је видео, да је у срп. Митровицу отишао, он је Милована послао у Митровицу, да се тамо састане са Ђоком Обретковићем, ђумрукџијом, и да му каже, да добро скелу чува, јер се овде нешто против Карађорђевића удешава. Стеван, брат Милованов, оправљен је био у Кленак, да то исто дојави ђумрукџији Шабачком, но ради велике воде није могао овог довикати, те се врати у Руму натраг не могући поверена му посла свршити. Напротив, брат његов Милован срећнији је од њега био, он се у аус. Митровици са Обретковићем састао и казао му шта се противу владе Кара-Ђорђевића у Руми спрема, и овај, као одани Вучићевац, како је то чуо, одмах упрегне своје коње у кола и без душе долети у Шабац, да ту преважну новост открије начелнику шабачком Ђуки Стојчевићу, но невољом овог не нађе дома, јер се Ђука тада налазио код своје куће у Врањској, срезу Поцерском, а ову важну новост не хтеде поверити помоћнику његовом Николи Нинићу, човеку одважном и врло паметном, но сам оде у Врањску, и каже Ђуки, опоменувши га на опасности, које могу врло брзо да за земљу настану.
Ђука није овом гласу веровао, нити га је као озбиљна и важна узео, ма да је пуну веру у Обретковићу као свом човеку имао, но шта више он Обретковића утврди, да о томе ником ништа не говори, да се смутње не праве, а сам не хтеде одмах у Шабац да иде, већ дође 21. септ. у вече, баш кад је Стојан за Шабац кренуо. Дошавши у Шабац, Ђука није ову тајну хтео поверити Нинићу, свом помоћнику, кога је Вучићева влада сматрала за поузданијег од Ђуке, коме је началништво поверено било, само за то што је био рођени брат Милоша Поцерца, славног војводе Кара-Ђорђевог и јунака од Лознице. Овај Ђука мрзео је Јеврема Обреновића који га је као повереника мачванског жестоко гонио, што је људе тукао и глобио, а напротив Никола Нинић важио је за човека врло смотреног и паметног. Но Никола је имао за жену рођаку Милоша Богићевића па је може бити Ђука држао, да није паметно своме помоћнику саопштити што му је Обретковић казао. Међу тим, дошавши у Шабац, није ни сам ништа предузео: није казао кметовима, није ни стражу поставио, па ни пандуре није изаслао бар да на Сави стражу чувају, већ је сасвим без бриге био.

[JASON]

Стојан, како је на Саву стигао, он латову Штенглу даде уговорену своту од 3000 цванцика, у лађу се укрца а сутра 22. септ. у 7 сати изјутра изађе са четом својом, која је 34 друга бројала, близу Дреновачке аде, која је два сата од Шапца удаљена. Чим се лађа отиснула, аустријски официр, који је стражу над кордоном чувао, баш је у то време код страже стигао, и видећи да ту нечег озбиљног има, одмах и момке и Штенгла под тврд затвор стави. 
Међу тим Стојан се већ упутио к Шапцу. На њему богата, урешена руског ђенерала униформа, на глави калпак штабског официра са белом кићанком, са белим панталонама а на њима са обе стране уз ногавице широк златан поруб, за појасом два пара двоцевних пиштоља, а о бедру позлаћена сабља. Остали коњаници су имали уланску униформу са павтама на прсима, за калпацима бела перјаница, панталоне златом опшивене, преко рамена бео огртач са црвеном огрлицом, закопчан само код горње копче. Сваки коњаник имао је два двоцевна пиштоља, једну карабинку и сабљу, а неки и копља. Један коњаник носио је заставу са ликом Архангела Михаила и натписом: За слободу, правду и слогу. 
Пред улазак у Шабац, Стојан је своје катане осоколио, да се ничег не плаше, и наредио, како им се владати ваља, и кога од Вучићеваца да убију. Управо у пола девет сати, кад је већ за сигурно држао, да су чиновници у своје канцеларије подолазили, упути се он уз свирку војничке трубе кроз шабачке сокаке правцем здању началништва. Сад је напред ишао поп Петар са крстом у руци и камилавком на глави, с лева до њега млађани син његов, кога је пре неки дан довео из манастира Крушедола, где се овај хтео закалуђерити. За њима су два трубача и остале катане све два и два у парадном маршу ишле, све у свему 23 коњаника. У средини била су кола са муницијом и Стојан са барјаком. Народ је са поштовањем предусретао катане, али нико није ни слутио каква је то чета. Неки су мислили да је то кнежева гарда, други да је то царска војска, а трећи су је сматрали за енглеско коњаничко друштво, које је већ једном долазило у Шабац. Код Бенске Ћуприје истрче на улицу грађани из дућана и кафана да виде коњанике што улазе у варош, али нису никакво зло слутили. И сам Обретковић беше изашао из неке бербернице на улицу, чудећи се откуд ови људи. Није му ни на ум пала она сумњива лађа, ради које је и стражара послао. А стражар у оној помрчини беше изгубио лађу из очију, те није видео ни где је пристала ни где су се људи искрцали.

[JASON]

Дошавши пред началништво, Стојан заповеди људима што беху онде, да капију отворе, што они одмах и учине, и тако једна половина катана са Стојаном уђе у авлију, остали опколе здање, да не би нико из њега измакао. У доњем спрату зграде био је окружни суд, а у горњем начелство. Марко Лазаревић, председник суда, чујући где под прозорима труба војничка свира, одигне завесу и не мало се, видећи катане, упрепасти од чуда; но његов поглед брзо се на Стојану заустави, те како је овај у самом злату блистао, помисли, да је то Кнез Мијајло, те узбуђеним гласом рече: Књаз! и одмах са судијом Пајком Новаковићем, секретаром Обрштаревићем и практикантом Јованом Милинковићем Алавантићем сјури се низ ходник доле. Али какав призор: преко три мраморна басамака на алатастој бедевији ускочио је у ходник судски, непознат, црномањаст, мало богињав младић у уланској ђенералској одори, извадио сабљу из корица и мало се повио на коњу, те лупајући сабљом у рагастов заповедним гласом виче: Начелник напоље, судија напоље!
Председник приступи му и рече: Ја сам председник суда Марко Лазаревић, на које му непознати пружи руку и сасвим учтиво и мирно узврати: Не плашите се и не бојте се ничег, Књаз Милош и Мијајло су у Србији, затим се окрену катани оном, који је заставу носио, и строгим гласом рече му: Под барјак! Не имајући куд, сиђе Марко низ сва три басамака, прихвати се десном руком за барјак, и ту остаде прикован, блед као крпа. У тај час, нестаде члана суда Пајка Новаковића и секретара Обрштаревића; први је стругнуо низ басамаке натраг у судницу, ту је у страху место капе некако дочепао флашу с ракијом, те не пуштајући је из руке, сакрио се с њоме у велики ормар, а Обрштаревић опет дочепао се своје собе, у којој је стојала пупиларна каса, с којом је он руковао, и ту се затвори у доброј вери, да нико неће обијати врата од собе, у којој се сиротињски новци налазе.
У онај мах, кад је Марко под барјак стао, сишао је Стојан са бедевијом својом из ходника у двориште, и тек што је стигао доле, ал ето ти где са горњег боја силази помоћник началништва Никола Нинић. Нинић и начелник Ђука Стојићевић десили су се били у оџаклији на горњем спрату. Ђука, који је носио турско одело и силај са два пиштоља, био је по обичају подуже спавао, па се још не беше ни опасао. Чувши трубу он помисли да то долази командир Јоца Наумовић са коњаницима из Београда, па је, зар, хтео да га изненади. И да му се Наумовић не би потсмевао што се још није опасао, он упути помоћника Нинића да дочека коњанике и њиховог командира. Нинић сиђе низ степенице, но не видевши Наумовића, онако круто, по званички, запита Стојана: које он и шта тражи. А ко си ти, кад са мном тако диваниш, одговори му Стојан озбиљно. У исти мах, Нинић, познавши међу катанима једног емигранта, повика:То су бунтовници! Одмах затим, на Стојанов миг, катане припуцају и Нинића убију.
На глас пушака кликне искупљени народ: ура! живео Књаз Михајло! те јурне у началништво, тражећи главу Вучићевца,Ђуке Стојичевића.

[JASON]

Овај метеж хтеде председник суда Марко у своју корист употребити и побећи; он остави барјак, помеша се са оном руљом што је у началништво јурнула, шмугну у здање судско у намери, да уђе у судницу, где му је капа остала, но врата од ове собе нађе закључана; он сад удари другим ходником, изађе на стражњу авлију према кући неког Пере Бугарина; за њим је као без главе ишао и практикант Алавантић, и кад су обоје већ у авлији били, упуте се к једној малој капији, е да би се кроз њу улице дочепали. Али несрећом њиховом начелник је дао пре два три дана те вратнице једним великим гвозденим клином заковати, те се Марко натраг поврати, а Алавантић у ходнику заостане. Катане опазе Марка и повичу: Предај се под барјак, и пошто им он, мало дошавши к себи, оштро одговори: Шта је то предавати се час под један час под други барјак, пушке припуцаше и Марко мртав крај Нинића паде. Катане допадну, те обојицу свуку и опљачкају, тела и лица избоду им копљима, и оба леша баце на другу страну улице према Начелству.
Међутим се начелник Ђука затвори у оџаклију и постави два пандура на врата. Како је он чуо пуцње и с прозора угледао катане, одмах се досети гатке Обретковића, а нађе се у јаду своме. Ономад му је и попечитељ Гарашанин писао да се у Руми прикупљају неки емигранти, али он није предузео никакве мере поводом тим. И кад светина навали да развали врата, пандури се предају, а он дочепа се хитро мердевина и побеже на таван. Неки његови чиновници, на страну Обреновића прешавши, повикаше, да се здање запали, како би Ђуку жива или мртва добили ил сагорели. Један писар, који је за време Обреновићеве владе у већем чину и већој плати био, једне пуне мрежаге сена донео је, и баш у онај час, кад је то сено зажећи хтео, претече га један деран од 15 – 16 година, који се отисне од свих, те с голим рукама а јуначким срцем полети уз мердевине на таван и већ је у њега главом ушао, ал с тавана одјекну пушка и он млад зелен стропошта се доле са размрсканом главом.

[JASON]

Ово заплаши руљу, која је потегла била, да Ђуку без катана тражи и нико се више није усудити смео да се на таван пење, мада, Ђука због повреде шаке није могао пушку пунити и крај себе није имао никога ко би му се у том часу у невољи нашао. Међутим, пошто су попадале прве жртве, остали народ, који беше код куће заостао, на глас пушака сасвим се узбунио. Обреновићевци се брзо наоружају, и без душе на врат на нос долете Начелству и ту се са катанима неки грлише и љубише, а неки пак донеше још сена да зграду потпале. У то су стигли Милош Богићевић, брат Томаније, супруге Јеврема Обреновића и Матија Симић, звани Црвени Матија, по које је Стојан послао, и стадоше молити побуњенике да зграду не пале, јер би изгорела и судска архива, која се ту више од 40 година чува. Стојан се одазва Милошевој молби и не хтеде палити зграду, али Милошу заповеди да се лично постара и убије начелника Ђуку, иначе ће сам платити главом.
Док се ова хука и бука по Начелству ширила, Алавантић се некако међу бунтовнике помешао, но ту га уочи један катана и почне га сабљом пљоштимице ударати, али га од те напасти избави катана Ђорђе, некадашњи кнежев татарин. На другој страни Начелства Шапчани су удружили се били с неким катанама, те са нечувеном дреком и виком кроз горње и доње одаје ишли, и све собе, које изотварали, које изобијали и све што им је под руку дошло, рушили, разбијали. Тако дођу и до собе, где се седнице суда држе, но ову нађу затворену, огледају, да је како кундацима или раменом обију, ал то учинити немогаше. Сад се један катана досети да метком из свог карабиља браву одвали. У тој соби био је Пајко у орману између акта сакривен, те чујући где пушка пуче и врата од удара куршума треснуше, премро је био, мислећи: ево их, и сваки час потезао је из флаше оне, што ју је у својим рукама држао. Он је изван себе био, да је канда и мало памећу шенуо, а да није срећом ону флашу имао, могао је од страха и да умре.
Но ова разјарена оружана и неоружана светина, изненада се врати, устреми се сад у одаје Ђукине, и ту је све, што год јој је под руку дошло, ломила и кроз прозор бацала. Летели су ћилимови, јастуци, миндерлуци, столице, столови, ибрици, и остале ствари. Доле је грабио што је ко дочепао, и носио је својој кући, као праведну и осветничку пљачку. 

[JASON]

Доле у стану судском ишла је друга руља; у гомили тој био је и бесплатежни практикант суда Ђока Павловић, син проте шабачког Јована Павловића. Дошавши до судских врата светина навали, да их силом отвори, али и она закључана беху; неко из гомиле дохвати велики камен што стајаше пред ходником, и њиме врата обије, и бујица унутра јурне, у тили час превали астал, обије чекмеџе што је на њему, и приграби око 100 дук. цес. канцеларијске таксе. Ђока дочепа Устав што беше на столу, па на парчета подера га и за врата баци. Неки немак Милош, дограби једно тесте заграничних пасоша, у нади, да се цесарских банака дочепао. Одавде, упути се гомила правце соби пупиларној, где се Новаковић сакрио и притајио. Међутим су ова врата била дупла и гвозденим полугама учвршћена. Један од пљачкаша вукао је са собом онај големи камен, у намери, да њим врата од собе ове обије, али неко из гомиле викну: да се у тој соби сиротињска каса чува и да не треба у њу дирати, и нико се међу њима не нађе, да се речима тим противи.  
Стојан, како на улицу изађе, одржа говор пред окупљеним светом, у коме рече, да су оба кнеза, Милош и Мијајло, у Београд дошли, да он у име њихово узима управу над шабачким округом, да је досадашње власти збацио и нове чиновнике да ће данас поставити. Устанак је у целој земљи и у Београду су побијени и Кнез Александар и сви великаши. Показујући на Нинића рече још, да ту лежи мртав лажни бранитељ устава, а данас исто тако леже мртви и његови истомишљеници; ове хуље су снизиле порез од 6 на 5 талира, а они, завереници, обориће порез, са 5 на 3 талира.
Народ поздрави ове Стојанове речи клицањем: Ура! Живео књаз Михаило!