Српске буне

[JASON]

У Бечу 26. Децембра. Србско је питање решено и у колико није сасвим, а оно је влада бар темељ положила, на ком је и границе повукла, међу коима свакојако настои, да се кад тад ствар сасвим реши.
Кад ће устројство војводства Србије изићи, већ су правителствене новине на то нас приправљати почеле, да ствар наша неће на тако прозвану србску страну, већ баш у интересу целокупности аустријске решена бити.
Сад да видимо какав је то интерес целокупности, па ћемо по томе познати, да ли се он с нашима слаже, и можемо ли на министерском темељу кућу нашу зидати, - или по плану, какву кућу ми желимо, и сам темељ удесити морамо.
Најпре нам дакле испитати ваља положење наше к Аустрији.
Аустрија је држава од више народа и земаља. Тежња све ове народе и земље у једном скупу одржати, зове се тежња целокупности аустријске; а у интересу целокупности ове спада све оно, што тежњу ови или заиста, или бар по уверењу они, кои владају, подпомаже, и у живот приводи.
Ми кажемо по уверењу, кои владају, јербо кад би се народима пустило, да они преко свои заступника определе, шта у интерес целокупности спада, можда би они другиј пут, друга средства изнашли – али влада већ напред сумња, да многима народима не би интерес целокупности на срцу лежао, па зато ијм није ни поверила, да они то определе.
Народи најпре свакиј своју кућу пред очима имају, па би ради по плану свои кућа целокупност Аустрије удешавати; народи би ради своје куће као права зданија сматрати, а Аустрију узимају као јакиј обштиј, против сваког непријатеља заједничким трудом и трошком подигнутиј зид, кои је около кућа свију њи повучен, и са неколико само кула снабдевен, с кои би се на унутрашњег или спољашњег непријатеља обштег лакше и поспешније мотрити могло. Народ би федерацију, или такиј међусобниј сајуз, поред кога би што већа народна и политична самосталност њиова постојати могла.
Влада, бојећи се бајаги, да се из тога не би разпадање Аустрије изродило, али управо неимајући један интерес с народима, па зато сајуз народа, баш кад би и дуговечан био, не желећи, мисли да није нужно, да народи свакиј своју кућу имају, него да је за све њи доста једна велика кућерина, која више преграда и соба има, па да се тим задовоље, и место да су сви у своим кућама свои господари, и само једног обштег судију, и неколико чувара, кои ће с куле пазити, издржавају; - захтева се од њи, да једном господару као укућани кирију плаћају; па да се јошт лакше с њима на крај изилазити може, и то није допуштено, да једно и исто племе, које је у више преграда и соба расположено, лакшег саобраштаја и домаћег подпомагања ради, зид између соба стојећи пробити може.
Мислим да се управо овако у главноме различна тежња народа и владе сравнити може.
При опредељивању нашег положења према Аустрији неможемо пред очима имати оваку Аустрију, какву народи по својој тежњи желе, него овакву, какву влада сада не само схваћа, него и утврђује; морамо узети политику Аустрије, као што је влада делом показује, са своим нужним прама нама последицама.
Влада дакле држи, да је за одржање целокупности аустријске необходимо нужно средство: централизација, која све телесне и душевне силе свију народа њени на једном месту, и у једним рукама усредоточава, да иј одтуда по вољи на све стране, од куда би год целокупности опасност грозила, лако и брзо бацити и употребити може.
Из централизације следују ова начела или правила унутрашње политике аустријске:
1.) Да не би круновине, у које су народи разређени, ни у владању, ни у законодавству централизацији на пут стати могле, оставља се крунским саборима и управителствима што мање, или управо сенка самосталности. Што се у Бечу нареди и заповеди, то се у круновинама примити и извршити мора.
2.) Да би и она сенка самосталности што слабија била, треба да су круновине што мање. Међутим будући да би ипак круновине, по себи слабога гласа могле јаке постати, кад би гласове своје сложиле, и свака са своје стране једна другу у тежњи и искању подпомагала, и будући да би то тек онда с успехом учинити могле, кад би најпре свака у себи на свом дому једногласна и једнодушна била, зато је централизација, да би то предупредила,
3.) народе по круновинама измешала. У место да је круновине по народима срезала, и свакоме своје дала, она је комаде од више народа у једну круновину и то тако мајсторски стрпала, да један другог кривити, и један другом тако пут препречити мора, како се ни један с места маћи неће. Овде човеку и нехотице долазе на ум више заједно привезани ртова, кои онда само један пут ухвате, кад уз господара свога за зецом потрче, иначе свакиј на своју страну теглећи један другом пута неда.
Из централизације и по себи следује првенство једног језика у толико, у колико је неизбежно, да се и законодатна и извршујућа власт средоточна једним језиком служи.
Има иј, кои мисле, да је влада немачкиј језик само зато у првенству одржала, што се затекао, и што је онако за све најразумителнији; а да је то тако, то се потврђује тим, што је познато: да Аустрији ни једна баш народност на срцу не лежи као особита цељ, него у колико је само за средство друге цели употребити може.
То би се могло мислити, да би влада немачкиј језик само за средоточне власти задржала, јербо дотле може бити као средство за цељ централизације нужно; - али кад погледимо, како влада с једне стране племе немачко чрез населбине – (колонизацију) – у Аустрији, особито у долњим земљама умножавати тежи, с друге пак стране немачкиј језик и по круновинама, у коима би и без немачког језика опет зато централистично владати могла, свакојаким начином утурати труди се; то се морамо почешати и уверити, да се то не само на централизацију, него јошт на нешто више – на германизацију или на понемчавање Аустрије иде; наравно не зато, што је народност немачка Аустрији од срца одпала, него баш зато, што је пронашла, да средством ње не само централизацију унутра, него и господство у спољашњој политици утврдити може. Како не само из унутрашње, него и из спољашње политике аустријске германизација следује, и како централизација германизацију подпомаже – то ћемо разложити у другом чланку.

[JASON]

Београдска тврђава 1849. године. Поглед са северне стране.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У Карловци, 31. Децембра 1849.
А. П. - Браћо! ми доживисмо половину страшне развалине деветнестог столетија. Ми сад знамо, какав је био почетак, а знамо каква је средина чудесног овог столетија. Али је конац истог застрт крилима упорне неизвесности, која смућује и најдрзновеније умове људи, кои се усуђују будућност, непроницателним мраком сакривену, прорицати. Почетак је многа царства задрмао и преобразио, историју великим и славним делима напунио, многе народе упропастио, а браћу нашу Србе у Књажеству Србији подигао. – Средина је Европу затресла, силно крволиптије произвела, један гордиј народ низвргла, а Србима аустријским сјајну зору красне будућности предвазвестила. Овај србскиј напредак у почетку 1850. године поздрављам свима, по свим крајевима живећим Србима, желећи из свега, радостним предчуствовањима разпаљеног мог срца, да она свесилна десница, која управљајући судбе народа, круг времена и лета држи, племе јуначког народа србског умножи, здравље очеличи, храброст, верност и слогу, аманет праотаца наши, сачува; конац деветнаестог, са хуком у пучину тавне прошлости летећег столетија пожеланим успехом заврши, и сва дела србска, која су у почетку и средини предузимана, на радост свега србства славно крунише…


Извори:
Србске Новине, год. 1848/49.; Illustrirte Zeitung, год. 1848/49. и др.

[JASON]

Садржај:                                                                            страна   
 
 1. Кочина крајина 1788. ………………….………………….….....….…………. 1.                             
 2. Хаџи-Проданова буна 1814. ……………………………….....…..……….. 1.               
 3. Кнез Симина буна 1817. ………………………………………….....………... 2.               
 4. Јованова буна 1839. …………………………………………………......………. 2.
 5. Буна Ђорђа Ердевичанина 1840. ……………….....…………………….. 3.
 6. Пекетина буна 1840. …………………………………….....…………….……... 3.
 7. Вучићева буна 1842. …….………………….……………....…………………... 5.
 8. Тополска буна 1877. …………………………...………….………………………. 7.
 9. Нишка (Мелентијева) буна 1821. ……...………….………………………  8.
10. Нишки устанак 1841. …………………...…………….………………………...  8.
11. Чарапићева буна 1826. …………………………………………………...……. 10.
12. Кумановски устанак 1878. ……………………………………..….…………. 11.
13. Ђакова буна 1825. ………………………………………………….…….…….…. 14.
14. Кнез Милетина буна 1835. …………………………………….………….…… 16.
15. Буна попа Ђака у Банату 1808. ……………………………………….…... 17.
16. Катанска буна 1844. ………………………………………………………….…... 19.
17. Алавантићев пуч 1902. …………………………………….…………….……... 22.
18. Брсјачка буна 1880. ………………………………………………….…………... 23.
19. Буна у 'отргнутим крајевима' 1833. ……………………………………... 24.
20. Белограчичка буна 1836. ………………………………………….....….…... 27.
21. Власотиначки устанак Илије Стреље 1809. ………………………….. 27.
22. Абдулина буна 1821. ………………………………………………..........……. 28.
23. Буна Хусеин паше Градашчевића 1831. ……………….……….…….. 29.
24. Буна у Шоплуку 1877. …………………………………………........………... 33.
25. Тенкина завера 1857. ………………………………….………........………... 35.
26. Мајсторовићева завера 1863. ……………………………......…….………. 39.
27. Војничка завера 1866. ……………………………………………........………  46.
28. Јованова буна 1839. (у Новинама Србским). ………………………… 47.
29. Буна у Тимоку 1883. ……………………………………………..........……….. 50.
30. Мирчина и Мирчићева буна 1846. …………………….....…….…………. 61.
31. Устанак у Боки и Кривошијама 1869. ………………..………….……….. 62.
32. Горачићка буна 1893. ………………………………………........…….……….. 76.
33. Буна у Драгачеву 1841. ……………………………………........….………….  79.
34. Буна у Бјелопавлићима 1854. …………………………….....….…………... 80.
35. Буна против уставобранитеља 1847. ………………….....………………  82.
36. Маџарска буна 1848. (у Србским Новинама). …….….….…………….83.

[JASON]

(3) Тицанова буна 1807.


Карађорђево освајање Београда 27. децембра 1806. године, подигло је одушевљење аустријских Срба у прави занос, тако, да су у Беч почеле да стижу тужбе како Срби граничари јавно говоре да ће, у случају мобилизације разуме се, против Карађорђа и устаника — листом пребећи у Србију и да неће више да се боре за аустријског цара. Почетком 1807. панчевачки прота Андрија Арсенијевић одржао је у саборној цркви јавну молитву за Карађорђа, Станоја Главаша и срећу српскога оружја, а ускоро се и прочуло по разним странама Срема како тамошњи Срби прете да ће на пролеће скочити на оружје, а онда ће 'Швабама' бити баш тако као Турцима 'преко'. Ово нису биле празне претње, јер је, на пролеће 1807., у Срему одиста дошло до отворене побуне.

[JASON]

Средиште ове буне биле су спахилуци: румски, грофа Пејачевића и илочки, грофа Одескалкија, а изазвао ју је тежак положај Срба кметова (паора) у Срему. Аустрија је после Карловачког мира 1699. установила уз турску границу војну управу и Србе, који су се ту затекли, поделила у две категорије, једне је населила у војној граници, а друге разместила у унутрашњости као кметове на имањима спахија, јер је аустријски цар земљиште, које су Срби отели од Турака, у колико није спадало под војну границу, разделио међу своје љубимце, генерале и другу немачку и мађарску властелу.
У почетку власт је спахија над кметовима била неограничена. У политичком и правном погледу бесправан, у социјалном погледу рђавих социјалних позиција и у економском погледу без икаквог власништва, сељак у Срему постаo је бунтован. Нико га није штитио, нико није заступао његове интересе на земаљским саборима, а искоришћавао га је и спахија и свештенство и држава. Да је стање паора у Срему било горе него под Турцима сведочe неколико сељачких буна у 18. веку, али све оне у зачетку су угушене или убрзо по појави локализоване. 1736. побуне се сељаци у нуштарском спахилуку и буна се раширила по читавом Срему. Ову буну умирише царске чете, а главне покретаче затворише у тамнице Сремске жупаније у Вуковару.
Односи између спахија и кметова први пут су регулисани урбаром од 1737. године. Наредбама Марије Терезије и Јосифа II ови су односи одређивани и поправљани у корист кметова, али ове реформе нису спровођене у живот услед превелике моћи племића. Поред свега, кад су 1745. уређене жупаније, моћ племства још више је порасла, јер су племићи у жупанијама добили организацију, која је енергично штитила њихова права. Под управом и контролом жупанија била је сва цивилна власт, а у жупанијама кметови нису могли имати представника. Почетком 19. века најјачи поседници били су гроф Одескалки у Илоку, гроф Пејачевић у Руми, Јанковић у Чалми и фрушкогорски манастири. Спахије су становале већином изван спахилука, а место њих су све економске послове обављали њихови чиновници, Мађари и Немци.
Кметови нису могли постићи никакав виши положај нити добити државну службу. Некретнине нису смели имати. Њихова главна дужност је била обрађивање земље. Од споредних дужности кметова био је кулук, изградња друмова, сечење дрва и т. д. Већи део прихода од земље припадао је кметовима, али они су морали да плаћају порез на земљу, коју су обрађивали. Рад њихов био је под сталном контролом спахијских чиновника.
Почетком 19. века се из дана у дан погоршавао положај кметова у Срему, нарочито услед дуготрајних ратова Аустрије са Француском, јер су за те ратове племићи морали плаћати велике своте новца и старати се о исхрани војске. Велики део земље, који су дотле кметови обрађивали, одузет је од њих и припојен спахилуку. Кулук је повећан, морали су да кулуче и спахијским чиновницима и арендаторима, а трајање кулука одређивано је самовољно и пристрасно. Од кметова су одузети и многи виногради, воћњаци и пашњаци, одузето им је право бесплатне паше по спахијским шумама и право на дрво за огрев. Повећане су глобе, порези и таксе, подвостручена је такса за воћњаке, за печење ракије, за точење пића, за вођење трговине и заната, одузето је кметовима право да праве циглу и да копају камен за изградњу кућа. Све новије неправде су наношене кметовима, а жалбе и протести остајали су без успеха, јер су жупанијске судске и полицијске власти у свему ишле на руку спахијским чиновницима.
Први покушај буне у Срему десио се током зиме 1806. године у селу Марадику. О овом догађају зна се искључиво на основу исказа вогањског учитеља Андрије Поповића пред судом, 20. априла 1807. године. Сељаци су се побунили пре свега због обавеза тешког рада у шумама на сечи дрва за спахилук. Нејасно је како је буна текла и како се завршила.
Нова побуна сељака избила је јуна 1806. године на митрополитском даљском спахилуку. Побуна је захватила сељаке Даља, Борова и Белог Брда. Сељаци даљског спахилука су устали против 'регулације' којом им се одузимала земља, те су збацивали сеоске кнезове и постављали нове. Митрополит Стеван Стратимировић је морао да цео случај препусти жупанијским властима, које су тек под претњом војне интервенције успеле да успоставе мир и покорност.

[JASON]

После ослобођења Београда и Шапца (1807) граничари и сељаци у Срему долазе у непосредан контакт са устаницима у Србији. Једни прелазе у Србију, да тамо у редовима устаника воде борбу за остварење заједничких идеала, други опет припремају планове да у Срему сруше феудални поредак и аустријску власт. Потајне везе са српским устаницима и бројним сремским емигрантима одржаване су директно или преко нарочитих агитатора које су српски команданти, а нарочито шабачки командант поп-Лука Лазаревић, слали преко Саве са задатком да их извештавају о приликама у Аустрији или да купују храну за војску, те да, уз то, врше и пропаганду по селима о обнављању српског царства. Ови људи чешће отворено нападају 'Швабе' као непријатеље и сврставају их у исти ред с Турцима. С времена на време прелазиле су групе устаника у Срем да врше пљачку, купе оружје и преносе храну. Тако је маја 1807. jедна група 'разбојника из Турецкия странах' опажена чак код Марадика. Сремски сељаци су се тужили српским емисарима, а слали су, такође, и своје људе српским војводама, у првом реду поп-Луки Лазаревићу и Станоју Главашу, јер су ова двојица најбудније пратила догађаје у Војводини и утицала на сељаке да се прихвате оружја. У директној вези са поп-Луком, шабачким командантом, били су Вогањци Пантелија Остојић, борбени и немирни револуционар, затим млади Марко Огњановић и учитељ Андрија Поповић, који је 1805. г. због симпатија према српском устанку, био отпуштен из службе и протеран са Границе.
Почетком 1806. био је учитељ Андрија Поповић код поп-Луке Лазаревића у Шапцу и слушао о плановима за ослобођење свих Срба и потреби заједничке борбе. Његови синови већ су се налазили у поп-Лукиној војсци, па је шабачки командант могао да има пуно поверење у вогањског учитеља. Од ове посете Србији почиње још живља активност Андрије Поповића у ширењу устаничких идеја и симпатија према борби устаника и њиховим вођама поп-Луки и Карађорђу међу српским становништвом на Војној граници и Паорији (Сремској жупанији). Кад се Андрија Поповић средином 1806. по трећи пут настанио у Вогњу и удржио са Пантелијом Остојићем и месним кнезом, Вогањ је постао центар устаничке пропаганде из којег ће се вршити и идеолошка и организациона припрема буне. У њему се почело 'при многими приликами о напредку Чернаго Георгия собеседовати…' и против спахије говорити, па и о новој управи сневати, у чему је био сагласан и вогањски поп Максим Атанацковић са својим парохијанима.
Могуће је, да су почетком 1807. вогањски завереници добили уопштена уверавања од поп-Луке Лазаревића, да ће их помоћи у случају побуне. Пантелија Остојић и учитељ Поповић су успели да придобију за организовање покрета новог сеоског кнеза Теодора Аврамовића и младог одушевљеног присталицу српског устанка Марка Огњановића који ће постати главна веза између  Вогањца и устаника Шабачког округа. Да би му поп-Лука веровао и укључио га у свој систем веза са Сремом написале су вогањске вође Марку потврду, атестат, из које се види да је Огњановић био годину дана Поповићев ученик и да је био бистар младић, доброг понашања и одан устанку. Младић је био један од оних који су оде учитеља Поповића о српском устанку и његовим вођама примили к срцу и одлучили да активно делују на помагању устанка и ширењу ослободилачких идеја у Срему. Огњановић је Поповићу, као свом учитељу открио да 'rad jeste pribegnuti pod kralya gospodara Georgia, Jakova i gospodara Luke i on xeli nyma vierno i poscheno posluxiti, kako zemskim gospodarom, u svakoj pokornosti…' Поповић у своје има препоручује Марка српским вођама 'da ga moxete bez vsiakago sumnyenia primiti,' a затим заједно са кнезом Вогањске општине Теодором Врбавцем потписује сведочанство и удара општински печат у знак веродостојности својих тврдњи.
Марко Огњановић је био у вези са сином вогањског учитеља који је као артиљерац служио у војсци поп-Луке Лазаревића, па су заједно прелазили у Срем и радили на припремању буне. Тешко је утврдити да ли је поп-Лука Лазаревић директно учествовао у припремању буне или су то чинили оних 30 сремских пребега, дезертера из редова граничара који су се борили у поп-Лукиним одредима. Изгледа да ће ово друго бити вероватније, мада је шабачки командант лично био склон томе, али је морао да буде опрезан и да води рачуна о мишљењу Карађорђеву у тако крупним питањима као што је било дизање буне у Срему и однос према Аустрији. Поп-Лука је у начелу био за помагање немира, али је избегавао да даје одређена обећања да ће војнички интервенисати у Срему, јер је то прелазило његова овлаштења.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Почетком 1807. Марко Огњановић, по наређењу Пантелије Остојића и других вогањских вођа, одлази до поп-Луке Лазаревића да затражи одређен одговор да ли могу рачунати на помоћ. Изгледа да је поп-Лука у међувремену известио Карађорђа о намерама Сремаца и добио негативан одговор, па је саопштио Вогањцима да их у том моменту не може директно помоћи. Но, да не би изгубио поверење Сремаца слао им је охрабрења и саветовао да продуже са припремама док не наступи повољнији тренутак. Крајем марта је Марко и трећи пут прешао Саву и вратио се са бољим вестима. Изгледа да је с њим прешао и Андријин син, артиљерац, и задржао се кратко време код оца у Вогњу, и брата Стевана, учитеља у Стејановцима. Да ли су (а чини се да јесу) њих двојица донели из Србије потстрек за дизање буне? Некако у исто време (према Тицановом исказу на суду), уочи буне дошао је из Србије и граничар-дезертер Андрија из Шашинца и уверавао Вогањце да ће у случају буне добити помоћ од Стојана Чупића и Луке Лазаревића.
После ових гласова Андрија Поповић одмах крене у Петроварадин да купи праха и олова, можда и да пренесе неку поруку из Србије граничарским официрима, а кад се вратио у Вогањ, још исте ноћи планила је буна. По свему судећи поп-Лука Лазаревић је крајем марта показивао више воље да помогне Сремцима, али је, чини се, тражио подробнија обавештења о ситуацији у Срему и ставио извесне услове. Да би и сами били начисто и могли у Шабац послати одређен одговор, одлучили су вогањски прваци да шестог априла сазову на скупштину у Вогањ кнезове и кметове околних села. Но власт је за то сазнала и послала војску у Вогањ и осујетила даље припреме. Тако су, и поп-Лука и Сремци остали без коначног одговора, па су због тога вогањске вође и дошле у незгодан положај током буне, обећавајући народу помоћ из Србије која није долазила.
Тешко је проверити у коликој су мери вође буне добиле потстрек за устанак и са друге стране, од других српских војвода. Преко Земуна долазили су охрабрујући гласови из Београда, па су земунски трговци, и то исти они који су снабдевали Србију, обећали Вогањцима помоћ у праху и олову и уверавали их да ће од Карађорђа добити помоћне чете кад се дигну против Аустрије. Интересантна је вест једног аустријског конфиденте да су се непосредно пре избијања буне 'вогањски нотарош и још многи повратили из Београда – а седам дана после тога све је било већ у пламену'. Из извештаја барона Симбшена, аустријског команданта на Граници, од 3. јануара  1808. види се  да је Станоје Главаш био тај коме су се Сремци тужили на спахије, и да је баш он више пута прелазио у Земун и Панчево на преговоре и састанке, због чега су аустријске власти организовале надзор да би похватале његове везе са Сремцима. Да није можда охрабрење с ове стране и овог извора утицало на Вогањце да поверују да ће им стићи помоћ из Србије, и поред поп-Лукине опрезности, и учврстило их у уверењу да ће се Србија свакако ангажовати кад се у Срему буде распламсала буна? Пада у очи да се говор који Симбшен приписује Главашу, скоро дословно слаже са плановима које је Андрија Поповић у току буне из Врдника изнео у писму Луки Лазаревићу.
Одржавање везе се одвијало у највећој тајности, па аустријске власти нису о њима ништа поуздано сазнале све до краја буне. У току буне аустријски органи су само претпостављали да је посреди и утицај из Србије, али ко је, како и када организовао те везе није се поближе знало. Карловачки митрополит Стеван Стратимировић је стално подвлачио да буна има корен, у нечовечном поступању спахијских чиновника према сељацима, повећаном кулуку и другим економским недаћама. Међутим подручни органи власти су још од првог дана буне извештавали 'да се може наслутити да ови немили догађају вуку порекло из Србије'. Барон Женејн, заповедник Славонско-сремске границе, у писму надвојводи Карлу доводи буну у везу са гласовима о формирању Freikor-a у Србији од разних, па и сремских емиграната, а други војни командант јавља 10. априла да је ситуација врло критична зато што побуњеници упорно шире гласове да ће их Србија војнички помоћи.
Кроз опсежна истраживања узрока буне аустријске власти су током априла и маја 1807. дознале више интересантнх детаља о односима сремских устаника и Србије и садржини њихове националне пропаганде. Аустријски команданти помињу устаничке прогласе – куренте – помоћу којих је вршена пропаганда за устанак, а у којима се наводно говорило о стварању 'Илирске државе', 'обнови српског царства' и слично. Међутим ти прогласи нису сачувани, јер су их устаници као компромитујуће уништавали на крају буне, а предали властима оне из којих се такви циљеви нису могли видети.

[JASON]

Кад је надвојвода Карло сазнао више детаља о буни посумњао је у целини у поданичку верност Срба у аустријској монархији, али Стратимировић га је уверавао да су такве антидржавне мисли биле ствар појединаца, које митрополит на другом месту назива 'злоковарни и немирни људи', а не мишљење целог српског народа у Аустрији. Но, и поред Стратимировићевих уверавања Беч је имао довољно озбиљних разлога да посумња у Србе сељаке, граничаре, грађане, интелигенцију, па чак и у свештенство, које су истражни органи открили да је буна имала за крајњи циљ промену целокупног постојећег поретка и власти, као и сједињење Срема са Србијом.
Кад су побуњени Вогањци под заставом стигли у Врдник, учитељ Андрија Поповић, у договору са осталим вогањским вођама, пише поп-Луки Лазаревићу у Шабац, преувеличавајући број побуњеника, да се у Срему дигло 6.000-7.000 људи и да очекују још десетак хиљада из Бачке да им се придружи. Тражио је да им поп-Лука пошаље 50-100 наоружаних коњаника, чији би прелазак у Срем заплашио Аустријанце и створио утисак да се Срби пребацују у великом броју. На тај начин могли би сједињеним снагама напредовати од Земуна на запад, посести Петроварадин и своје границе проширити чак до Хрватске.
Поповићево писмо узме један курир, можда син, или сам Марко Огњановић и пренесе га у Србију. Пошто су граничари симпатисали борбу сремских сељака и били под јаким утицајем српске револуције, Сава није претстављала никакву брану која би спречила додир са Србијом упркос строгих наредби бечке владе у том погледу. Главна веза за прелаз у Србију била је у Кленку, где је Андрија Поповић неко време службовао као учитељ и добро познавао људе. Из Кленка су упутили курира на Дрину, пошто се тамо налазио поп-Лука са војском.
У Србији је вест о побуни у Срему била примљена повољно од народа и сремских емиграната, а ни сам командант Лука Лазаревић није скривао, него је јавно 'изразио своју велику радост' због корака сремских сељака. Лукини момци једнодушно одговоре да ће под његовим вођством радо прећи преко Саве у помоћ Сремцима. Међутим, чим га је први талас радости прошао, сетио се Лука да је дужан да о сремској буни и својим намерама извести Карађорђа и добије његову сагласност или сугестије. Вожд је био опрезан, па је саветовао поп-Луки да се не истрчава, већ да најпре пошаље извиђаче у Срем и да се преко њих тачно обавести о стању ствари у Раваници и да ли се заиста тако велики број људи дигао на оружје. Карађорђе је имао одређен и реалан став; није желео да се заплиће у сукобе са Аистријом све док ратује с Турцима, али тиме није сасвим искључивао и везе са Србима у Срему, уколико би оне могле допринети главном циљу – победи над Турцима коју је сматрао првом етапом у даљој борби за ослобођење свих Срба испод туђинске власти.
Чим је примио наређење од Карађорђа, поп-Лука приступи по њему. Он сазове оних 30 граничара-пребега и затражи да двојица од њих пођу до Раванице да извиде ситуацију. Граничари су се колебали, из бојазни да их, због ошишане косе, не препознају аустријске власти. Најзад се за извршење задатка јави бачки емигрант Теодор Племечковић, који све ово и прича, наоружа се и пређе у Срем, али стиже прекасно, јер су се побуњени сељаци већ разишли, а њега власти ухвате и предаду суду. Карађорђева опрезност је, дакле, била умесна. Но, није ли изостајање српске помоћи убрзало пропаст буне?
Док су поп-Лука Лазаревић и Карађорђе опрезно испитивали ситуацију, побуњеничке вође су у Срему њиховим именом храбриле своје другове и позивале неодлучније сељаке у борбу.
Побуњеници су говорили да се боре за обнову српског царства (serborum regno) и објашњавали народу да је Срем српска земља у коју је један патријарх превео 20.000 Срба из Србије и освојио ову област пошто је уништио Турке, па зато они хоће сада и формално да ту провинцију издвоје из Аустрије и прикључе Србији, тако да добију границу на Дунаву. Један Вогањац, дошавши у Врдник почео је да позива сељаке да 'невернике' Немце, Мађаре и Шокце, који се наоружавају против Карађорђа, протерају преко Дунава. Александар Манојловић је одржао говор у којем је рекао: 'Ово је права српска земља; једном ногом стојим овде, а другом на Сави. Овамо вас, браћо, будимо сложни за веру и крст, да пробудимо српског краља, који је пре 400 година умро.'