Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Ово је све што се из документа може сазнати о националним елементима и идеологији покретача буне. Они су добро знали да би их власт због тога највише теретила, па су на таква питања судија слегали раменима и избегавали директан одговор. Но, да су многи њихови путеви водили у Шабац и да су били инспирисани од стране српских устаника било је исувише очигледно да би се могло порицати. Водећи људи овог покрета, Пантелија Остојић и Марко Огњановић, после угушивања буне беже у Србију и налазе уточиште код поп-Луке Лазаревића. Исто су тако, али неуспешно, Теодор Аврамовић Вогањац и Теодор Аврамовић Тицан покушали да пређу у Србију, чврсто уверени да ће у њој наћи заштиту и могућност за даљи рад на ослобођењу Срема испод аустро-мађарске феудалне власти.
Добро је и тачно констатовала Угарска дворска канцеларија 1808. да су српски успеси у збацивању турског феудалног јарма учвршћивали сремске сељаке у нади да ће се и они на сличан начин ослободити власти својих феудалних господара. Зато се у Бечу и Пешти почело гледати на постојање и учвршћење обновљене Србије као на опасност првог реда.
На дубоке везе између Срба у Срему и Србији у време буне први је указао познати мађарски историчар Бењамин Калаи у својој Историји Првог српског устанка. Он је сматрао да без утицаја споља, из Србије, сељаци не би, и поред тешког положаја, дигли буну против аустријске власти. Наши су историчари, ослањајући се на Калаија, тврдили да је буна била одјек и последица Првог српског устанка и први поклик аустријских Срба за слободу. Иако је у овим судовима било претеривања, ипак остаје као непобитна чињеница да је постојање слободне Србије деловало охрабрујуће на Србе у Срему и да је сама буна била убрзана утицајима који су долазили с друге стране Саве. Социјално-економско и национално угњетавање у Срему представљало је погодно тло за ширење бунтовних идеја које су граничари доносили из ратова против Француске, а учитељи, трговци, агитатори и дезертери из Карађорђеве Србије.
Сматрамо да је Живан Сечански био претерано строг према Калаију кад је у предговору издате грађе о Тицановој буни написао: 'Калај даје овој побуни и национални карактер, који она није имала.' Међутим, Калаи је итекако добро уочио да се у овој буни испољавају социјални и национални моменти, а чинио је пропуст само у томе што није увек довољно повезивао једно с другим, јер су оба елемента била нераздвојна и могла су се решити само у најужој вези. Национални елемент се код вогањских и других спахијских сељака придружио социјалном, или тачније, израстао из њага и водио ка убрзању акције, па је у извесном смислу деловао мобилизаторски. Национална држава, како се рађала у Србији, значила је негирање феудалног поретка, а Сремци су баш ту и такву Србију имали у виду, а не Душаново феудално царство, иако су се и српски агитатори и сремски сељаци често служили паролама о обнови старе српске државе.

[JASON]

Избијање и ток буне.

Буна је планула у селу Вогњу, недалеко од Руме, када је 3. априла (22. марта по ст.) 1807., Тодор Аврамовић, из Вогња, издао 'курент' проглас) на сељаштво у суседним селима Стејановцима, Малој Ремети, Јаску, Врднику (Раваници), Ривици и Павловцима дословно овога садржаја:
'Даје се на знање свакому благочестивому Христијанину и поглавару црковному, да савет даде кнезу (сеоскоме) и поштеним кметовима да сваки човек стара се за оружје себи, ербо, како чује скупштину, да има онде доћи, јер, који не дође, бит ће за њега теже. Наша цела општина (вогањска) стоји на оружју и мене натераше вами свима јавити, а ви један од другога отправите куда гласи овај курент, за бољег веровања с печатом. Ако би когод од свештеника или од кнеза затајио овај курент, цела фамилија метут ће му се под сабљу; нека отправи у та села куда надлежи. И у спахилук или вармеђу који би јавио, тај живити неће; ни његова фамилија цела. Ако не дође у недељу, то јест, 24. марта (5. априла), нама у Вогањ овај курент, у коме би се селу задржао или затајио, то ће све цело село страдати кроз овај курент'. У Вогњу 22. марта 1807. Теодор Аврамовић, кнез и цела општина. '
И, доиста, сутрадан, уочи Благовести сабраше се у Вогњу сељаци наоружани вилама, косама, лопатама, будацима, ашовима и пушкама. На Благовести у недељу 25. марта (5. априла) крене ова побуњена сељачка маса под развијеним барјацима на у Раваницу (Врдник), под Фрушком гором, које место беху одабрали за главни логор бунтовнички. Овде крај гроба кнеза Лазара одржана је скупштина, и Тодор Аврамовић, из суседног Јаска, звани Тицан, изабран је 'кнезом целе армаде' и 'четобашом' побуњених Срба (по њему је народ и прозвао ову буну 'Тицановом буном'). Побуњеници затим стану под барјак и за Тицаном изговоре заклетву:
'Заклињемо се живим Богом и Светом Тројицом да ћемо под овим крсташем барјаком гинути и мрети и да га нећемо оставити све дотле, док не оборимо спахијску силу и док јадни народ не избавимо од спахијске напасти! Амин!'
Ко је био Тицан?
Богати трговац, Грк, Теодор Зицас, овде прозван Живковић, још у другој половини 18.века, био је због турског зулума, или због саме трговине, оставио своју Македонију и село Бац, и са своја два сина, Костом и Теодором пређе у Срем и настани се у селу Јаску. Своју венчану жену Екатерију, остави у Македонији као јемство Турцима да ће се тобоже касније вратити под турску управу. Кад је дошао у Јазак није могао своју велику трговину да води и развија без женске руке, па узима себи за домаћицу девојку Јелисавету Сретић из Јаска, коју доцније уда за свог послужитеља Аврама Михајловића, такође из Јаска. И кад се из тог брака роди син, Грк му на крштењу придаде своје име Теодор, а по оцу Авраму назове га Аврамов, касније Аврамовић. Тицан је још као дете био врло леп, стасит и оштроуман. Био је хитар као тица и зато су га његови другови у детињству и називали Тицан, што му је као надимак остао до смрти. Под тим именом, презименом и надимком појављује се у свим каснијим књижевним написима и народним причама.
Кад је Тицан дорастао до школе Грк, Теодор Живковић запазио је у њему даровитост, и по завршетку српске школе у Јаску, пошаље га у Земун у грчку школу, после је прешао и у немачку школу у Петроварадин, те је тако већ у свом детињству говорио српски, грчки и немачки.
После завршетка школе вратио се у Јазак. Одатле је отишао у војнике и војевао у ратовима против Италијана, Немаца, Француза и осталих непријатеља Аустрије. Из тих ратова храбри Тицан се није вратио своме дому скоро двадесет година. Можда се никад не би ни вратио да га у једној бици није заробио француски генерал Мармон. На Тицанову војничку часну реч да неће више војевати против Француза, Мармон га пусти из ропства на слободу. И тако се врати у Јазак. У то доба Тицан је већ говорио, сем поменутих језика, још и француски, италијански и пољски.
Тицан беше крупан, снажан човек, својих четрдесет и четири године, загасита лица, увек под фесом, кестењасте косе и дуге коврџасте браде. Кад се вратио кући у Јазак, добио је поруку од свога имењака Теодора Врбовца да дође до њега у село Вогањ да се договоре како би народ дигли на устанак. На Врбовчев позив Тицан оде у Вогањ, те са Врбовцем, Лазарем Јовановићем из Ремете, Пантом Остојићем из Вогња, који је дуже време пре тога био у Србији у чети Стојана Кукића, са Јованом Анђелићем, Пантелијом Рунићем, Арсенијем Радовановићем и другима (Димитрије Димић, Стеван Малешевић Митар Одоровачки), уговори да се дигне буна.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Буна је била припремљена у великој тајности, тако да је жупанијска област у Вуковару била сасвим изненађена на глас о вогањско-раваничким догађајима, те се одмах обратила за помоћ команди славонске крајине у Петроварадину, известивши уједно о томе и угарско намесничко веће у Будиму. Из Петроварадина подмаршал барон Џенеин јавио је о догађају одмах и у Беч, надвојводи Карлу, истакнувши како је веома вероватно да је ова побуна у вези са добровољачком четом Срба из Аустрије, која се мисли образовати у Србији. Потом генерал Џенеин изда хитну заповест читавој војсци у своме генералату да се спреми на угушење буне и журно се приближи побуњеном крају.
Поред тога, командант славонске крајине обрати се и митрополиту Стратимировићу у Карловце, са молбом да преко свештенства и лично настане на томе да умири побуњени народ. Међутим, буна се ширила све даље, а 6. априла (25. марта) зароби Тицан, на путу између Ирига и Крушедола, управника илочкога спахилука, Антонија Фелкиша, и његовог сина, те их обојицу затвори у Раваници. Сутрадан поподне Тицан наложи заробљеном Фелкишу да напише писмо којим се позивају, у сврху споразума, на договор за 8. април (27. март) у Раваницу велики жупан сремски гроф Пејачевић из Руме, велики судија Салај, такође из Руме, мали судац Вешелењи из Ирига и провизор Тот. Писмо је било адресовано на Вешелењија, и Тицан му га је сам однео у Ириг и лично предао; али, на састанак, ипак, није нико дошао.
У једном писму крушедолски намесник Давид Поповић писао је: у Иригу побуна велика измежу људи, и дућане позатварали јесу. У нашему перњавору равним начином, и сви се клоне к злу. Синоћке оставшу ми у перњавору ради примиренија и совјета, затечем код сеоске куће вашар читав, мало и велико, међу њима неке стране милитарце, који вопреки отвејствовали ми да им је тешко, и трпети се не може више и правице никакве нема и воледу погинути нежели овако живити, а наши прњаворци секундирају им. Као вође побуњеника јавили су се 8. априла буљубаша Гаврило Ернић (Рнић), Пантелија Остојић и друге старешине инсурекције.
Истог дана, т. ј. 8. априла стигао у Врдник, са великом пратњом, митрополит Стратимировић, који покуша да благим речима наговори сабрани народ и самога Тицана да се примире и врате својим кућама, обећавајући им амнестију и уважење њихове оправдане тужбе. Стратимировићу је заиста успело да Теодора Врбовца, Панту Остојића и већину народа одврати од буне, али, кад Тицан поче да вређа митрополита, пребацујући му његово богатство, Стратимировић наложи кочијашу да тера к манастиру Раваници. Потом Тицан разреди своју чету; један део посла да поседну пут што води у Карловце, да се митрополит не би могао вратити кући, а самоме Стратимировићу поручи у манастир да му не допушта да се врати у Карловце, него мора остати у Раваници као заробљеник. Са другим делом бунтовника Тицан прође Јазак, Бешеново, Суљам, Гргуревце, Лежимир и Дивош, да би преко Бингуле, Ердевика и Беркасова, и скупивши више људи, удари на Илок и ту је заузео превоз преко Дунава у Бачку, намеравајући, да преко Опатовца допре до Вуковара, а отуд, преко Осека, све до Валпова.
Међутим, у то време, царска војска приближавала се са свих страна побуњеном крају, и то пешачке чете из Петроварадина, Осека и Винковаца, а хусари из читаве Славоније. Један одред хусара под командом поручника Раковског, први је дошао у сукоб са бунтовницима, које је водио сам Тицан, дне 9. априла (28. марта), између два и три сата поподне, код села Бингуле. Чим су их опазили, бунтовници отворише на њих ватру; али, хусари одвратише, убише на месту 12 људи и многе ранише, на што Тицанова чета прште на све стране, кријући се по шумама и виноградима, а сам Тицан побеже до Дивоша. У томе се примакоше пешачке чете и почеше 10. априла (28. марта), да опкољавају Фрушку Гору. Врховни командант царске војске, барон генерал Давидовић, иначе родом Србин, стиже још исти дан у Шид, где нађе баварскога пуковника Етингсхаузена, док је други генерал, Левенберг, имао седиште у Руми. Пре свега, војска повуче кордон код Митровице на Сави до Баношова на Дунаву, тако да нико није могао ни доћи ни поћи на запад. Затим затворише и источну линију, па и ону уз Дунав. Када бунтовници видеше да су опкољени са свих страна, решише да се поврате кућама и да предају оружје, позивајући се при томе на митрополитово обећање да ће бити помиловани и да ће нарочита царска комисија испитати њихове тужбе; разуме се да су бунтовници сада пустили и заробљенике своје на слободу. Устанак буде угушен и у доњем Срему, где су устанике предводили Теодор Врбовац и Панта Остојић, који су се били покајали, што су одустали од Тицана.

[JASON]

О појединим горе поменутим догађајима Бошко Ловренски пише овако:
'Средином марта 1807. два кмета из села Вогња, Пантелија Остојић и Марко Огњановић, пређоше у Шабац тамошњем заповеднику поп Луки Лазаревићу и разговарали су с њиме о својим тегобама. Поп Лука им је саветовао да се дигну на оружје. Они се вратише и саопштише својим Вогањцима поп Лукину поруку.
Вогањци сачекаше, да оде из Руме велики жупан гроф Јосиф Пејачевић. Па се у суботу 3. априла 1807. дигоше на оружје. Њихов кнез Теодор Аврамовић Вогањац написа проглас и посла га да циркулише по околним селима. У прогласу се под претњом смртне казне позивају сељаци (кметови), да дођу сутра дан, у недељу 4. априла у Вогањ на договор, како да се одупру насиљима спахиских чиновника. У једном моменту је број учесника износио око 30 људи. Устаници се идућег дана упуте у Јазак, најближе планинско село и још пре зоре је цео Јазак пристао уз устанак.
У Јаску је био један Тодор Аврамовић, кога су још у младости његовој због хитрине и окретности прозвали Тицан. Био је школован, учио је немачку школу у Земуну, служио седамнаест година као војник у регименти барона Јелачића, прошао је много света и важио као озбиљан и поштен човек. У Јаску је уживао неограничено поверење и велики углед. Он је једини од устаника познавао војничку организацију те њега изабраше 5. априла за вођу.
Тицан је одмах енергично приступио око проширења устанка, настојавајући да привуче у устанак и Србе граничаре, који су били наоружани и вични војничкој дисциплини. Он разашиље прогласе и у удаљенија села сремска, позивајући и граничаре, да им се придруже. Затим је повео устанике у манастир Раваницу, чија се црква тада дизала. Ту пред ковчегом кнеза Лазара положе устаници свом вођи заклетву и разиђоше се да шире устанак. Управник илочког спахилука Антоније Фелкиш, возио се са својим сином друмом из Ирига према Крушедолу и у пољу га дочека Тицан са девет другова, веже Феликаша и његова сина и пошље их Вогањцу Пантелији Остојићу на чување.
Румски судија Салај позове једним писмом устанике да се разиђу и да пусте Фелкиша. У благом тону их је прекорео и обећао побољшање њиховог стања. Тицан и Остојић нагонише Феликаша да позове писмом великог жупана грофа Пејачевића, који се на вест о побуни вратио у Руму, затим судије Салаји-а и Вешелењи-а, да дођу на састанак, али се ови не одазваше позиву.
Већ на прве вести о побуни извести румски судија Салаји 5. априла петроварадинског генеала Џенеина, да су се дан пре тога наоружани сељаци из Вогња скупили и око 40 људи са барјаком отишло је јутром у рану зору преко Павловца у Врдник; устаници су разаслали на све стране прогласе и по причању једног официра, лајтнанта Санте, позвана је вогањска општина таким прогласом неколико других општина у Фрушкој Гори, да се придруже устанку; Санти су 4. априла калуђери показали у малој Ремети такав један проглас и он је хтео да га узме, али се није усудио, јер је био сам, а српски калуђери су, како му се чинило, симпатисали са побуњеницима. У исто доба извести Салај о побуни команду петроварадинске регименте у Ср. Митровици.
Барон Џенин је 6. априла добио Салаји-ево писмо и одмах наложио генералу барону Вунибалду Левенбергу, да пође у Руму и да у друштву са судијом Салаиј-ем испита узрок овој побуни. Осим тога обрати се Џенин митрополиту Стратимировићу са молбом, да и он пође међу побуњенике и да као поглавица православне цркве утиче на своје верне, да се умире. Истог дана пошље Џенини надвојводи Карлу извештај о побуни и приложи препис Салаји-ева писма.

[JASON]

Стратимировић се одмах спреми на пут и дође 7. aприла у Крушедол са намером да одавде пође у Вогањ. Док се митрополит бавио у Крушедолу, дође к њему гргетешки архимандрит Путник и саопшти му, да су наоружани Вогањци још у ноћи између 4. и 5. априла отишли у Врдник и недалеко од Врдника ударили табор. Архимандрит Путник је ишао лично у Вогањ и њему су вогањски сељаци навели као узрок устанка насиља, која су морали да подносе од спахијске господе. Путник је побележио та насиља и по повратку из Вогња у Руму показао је попис неправди и насиља грофу Пејачевићу и судији Салаји-у.
Вође устанка су народу говориле, да устанак није уперен против аустријских власти као таких него је подигнут са циљем, да се учини крај насиљима спахијских чиновника. То су устаници желели да постигну путем молбе на цара, а оружја су се прихватили као крајњег средства, само да се бране ако власти покушају да силом осујете народни покрет за побољшање стања. Побуњеници послаше 8. априла из јутра иришког кнеза, да у њихово име замоли митрополита, да дође к њима у Врдник. У нади да ће својим присуством допринети, да се народ умири, митрополит пође у Врдник. Иришки кнез је обавестио побуњенике, да митрополит долази и замолио их је, да поштеде свог црквеног старешину од звекета оружја. Ипак је митрополит наишао цео улаз у село Врдник поседнут од страже, која га је дочекала запетим и у њега упереним пушкама. Између села Врдника и манастира постројено је било у редове са обе стране пута више од хиљаду оружаних људи. Митрополит се возио на шестопрегу белаца. Пред њега изађе и задржа коње вођа побуњеника Тицан, робустан човек дивљег погледа. Настало је кратко, али огорчено објашњавање, при чему су устаници пребацили митрополиту, што се не заузима за свој народ код цара, нашто им митрополит одговори, да је дошао по њиховој жељи у њихову средину те нека изаберу из своје средине неколико старијих и искуснијих људи и нека их пошаљу к њему у манастир на договор.
Кола појурише и одвезоше митрополита у манастир, али је он узаман чекао на побуњеничке изасланике. Пошто је неко време чекао и видео да нико не долази он посла архимандрита Петровића и митровачког проту Гаврила Исаковића, да наговоре побуњенике, да дођу неколико њих у манастир. Побуњеника међутим нигде није било. Њима је неко дојавио, да је за митрополитовим колима ишло неколико хусара, што је Тицан протумачио као замку и превару од стране митрополитове и војних власти те подели побуњенике у мање групе и посла их на разне стране у планину, да дижу и друга још не побуњена места. Једно одељење коме је стајао на челу Димитријевић, опанчар из Јаска, преузело је од Панте Остојића његове заробљенике, управника Фелкиша и његовог сина и повело их са собом.
Митрополит посла митровачког проту Исаковића у шуму, да потражи побуњенике и да им каже, да он не стоји ни у каквој вези са хусарима и да они ако су ишли за његовим колима, нису то чинили са његовим знањем. Прота наиђе у шуми на чету вогањског кнеза Теодора Аврамовића и његовог друга Панте Остојића, који се толико вољнији показаше да дођу митрополиту, као што су они то и на почетку хтели, али их је Тицан задржао. Кад су стигли у манастир било је већ вече. Под утиском митрополитових савета обећаше Аврамовић и Остојић, да ће из своје средине изабрати неколико искусних људи и послати их к њему. За време ових договора настаде наједанпут узбуна у Врднику и митрополит виде кроз прозор, да жене и деца трче у планину. Један наоружани сељак уђе у манастирску порту и затражи да калуђери пусте њихове вође. Његова вика прекиде договор митрополита и оне двојице Вогањаца, док се није ствар разјаснила. Неке сељаке, који су наоружани пошли у врднички табор, сусрела је чета војника и разоружала их. Вест о овом догађају развила се муњевитом брзином и сви су веровали да ће сада доћи хусари у села те Јазачани, Бешеновчани и Врдничани, махом жене и деца, побегоше у шуму да тамо преноће.
Касно у вече дође у манастир и Димитријевић, вођа оне чете, код које се налазио заробљен Фелкиш, који обећа да ће идућег јутра 9. априла доћи са неколико старешина. Митрополит га је умолио, да доведе и Тицана, али Димитријевић рече да је Тицан отишао далеко, у правцу према Илоку, да и тамошња села побуни. Тицан је при томе вршио терор и преко својих изасланика претио и силом гонио људе да се придруже устанку.

[JASON]

Идућег јутра, 9. априла, наставио је митрополит разговор са побуњеницима и пред подне му дође неколико угледних старешина, који су на челу са вогањским кнезом Теодором Аврамовићем овако приказали почетак буне.
Већ одавно су се све општине румског спахилука договориле, да се скупе и да на скупштини попишу своје опште и посебне жалбе и да их у виду молбе пошаљу цару Францу I. Мислили су да то не могу друкчије спровести него тако да се наоружају и да се бране, ако чиновништво спахилука покуша да их силом растера. Идeја о овој молби цару сазрела је прво у Вогњу и то није измакло пажњи спахилука, који хтеде, како се говорило, да пошаље хусаре против села. Кнез и једна група сељака дођоше оружани у гостионицу, да се договоре шта да се ради. Око 10 сати у ноћи појавио се збиља један хусар и тражио вина. Он је додуше тврдио да је ордонанс, али недалеко од гостионице примећено је још неколико хусара те су Вогањци почели сумњати, да је издаја по среди и један од њих испали на хусара метак, који је прошао кроз његов чаков, али хусара није повредио. Хусари се сада повукоше, а сељаци одлуче да побегну у планину. Узеше барјак из цркве и њих 30 на броју пођоше око поноћи у планину. За своје прибежиште и за главни стан одабраше предео код села и манастира Врдника, где су им блиска шума и дубоке провалије давали подесан заклон. Одавде су разаслали изасланике у околна села и приморали су многа места да им се придруже. Први су им пришли Јазачани а затим Ривичани.
На овај очајан корак, тако су побуњеници објаснили митрополиту, нагнало их је насиље, које су подносили од спахилука. Против тог насиља су се неке општине тужиле прописаним путем, али се нису помогле. Тужили су се, да им је приликом последњег премеравања одузето много земљишта те сад немају могућности да зараде ни за себе ни за своје домаће животиње. При томе се с њима поступа окрутно и свирепо, а морају и да кулуче од јутра до мрака; не дају им ни толико времена да могу ручати.
Митрополит је употребио сва средства, која су стајала у његовој моћи, да их умири и најзад је добио од јазачких и вогањских вођа обећање, да ће се разићи кућама, ако им митрополит изради 1) да им се даде општа амнестија, 2) да цар одреди објективну комисију, која ће испитати њихове тужбе и пружити им помоћи и 3) да их за трајање комисије не гоне на кулук и да им се остави уживање недавно одузетих им земљишта. Митрополит је примио на себе, да посредује на испуњењу ових услова. На ово је тим пре пристао, што му је архимандрит Путник рекао, да су судије Салаји и Вешелењи понудили одмах на почетку амнестију, од стране спахилука грофа Пејачевића им је обећано испуњење захтева у погледу кулука и земљишта.
Побуњеници обећаше да ће се разићи кућама, али ће пре разлаза потражити Тицана, да и њега наговоре, а ако се он одупре, они ће с њиме лако изаћи на крај, само су молили да се уклони војска, која је послата против њих па ће се они шест сати након одласка војске разићи и Фелкиша ће пустити у слободу.
Вогањски кнез и више других старешина допрате митрополита у Ириг, где им од стране жупаније судија Вешелењи, а од стране румског спахилука гроф Јосиф Пејачевић дадоше исто обећање као и Стратимировић. Из Ирига пође митрополит у Петроварадин, где је испричао цео ток преговора барону Џенеину, који се сложио са условима осим захтева о повлачењу војске. На то посла митрополит 10. априла два свештеника, да обавесте побуњенике о овоме и да их позову, да остану верни својој одлуци и да се врате кућама. Ови митрополитови изасланици се вратише 11. априла у вече и јавише, да побуњеници верују митрополитовом датом обећању, те су једнодушно закључили да се врате кућама. Управника Фелкиша са сином и неког трговца Рожаји-а су пустили, тако, да сад у околини Врдника ни једног побуњеника нема.

[JASON]

Док је вођена ова успехом крунисана акција митрополитова, прикупљана је са свих страна војска да оружјем у руци угуши устанак. На чело операционе војске поставио је барон Џенеин свога колегу фелдмаршал лајтнанта барона Павла Давидовића, који је одмах похитао према Вуковару, да се састане са сремским поджупаном Томом Бубановићем и да се споразуму о заједничкој акцији граничарских и провинцијалних власти. Пошто војне власти нису смеле потпуно да се ослоне на Србе граничаре, позване су четири компаније из регименте Јована Јелачића, један батаљон бродске и цела хусарска Фримонтова регимента.
Због рђавог, разрованог пута барон Давидовић је 9. априла приспео тек до Илока, где је дознао да је Бубановић пре три дана отишао из Вуковара у Шид и да је 200 бунтовника дошло у Визић. По народу су се шириле вести, да ће побуњеници ударити на Илок, те Давидовић затражи да му се пошаље један вод хусара. 10. априла рано из јутра приспео је један подофицир и 12 хусара, после чега се Илочани мало охрабрише.
Пошто је Давидовић ступио у контакт са Бабуновићем и са војницима, који су приспели, посео је линију уз Дунав од Баноштра преко Грабова до Лежимира, затворио је овај брег и с преда у цирклу и тиме је села Бенешово, Јазак, Врдник, Ривицу, Крушедол и Ремету окупирао, а затим оде у Ириг, одакле је 12. априла известио Џенеина, да су се сви побуњеници разишли кућама, осим неколицине, који се налазе у шумама. Дан пре тога су хусари срели једну гомилу побуњеника, која се враћала кућама, одузели јој оружје и барјак и предали све то Давидовићу, који је барјак послао барону Џенеину.
Архимандрит Јосиф Путник се у Иригу 9. априла растао са митрополитом и отишао у Руму са намером, да се одатле у друштву са Јосифом Пејачевићем крене у Осек, где ће заједнички известити грофа Непомука Пејачевића, шта је уговорено са побуњеницима, али је одустао од те намере. У Руми је 10. априла архимандрит дознао, да се побуна раширила према западу, да су се побунили и Кукујевци а код Бингуле је 9. априла дошло до борбе између побуњеника и хусара. Тога дана између два и три сата јављено је поручнику Јосифу Раковском, који се налазио у Ердевику, да 300 до 400 побуњеника са три барјака иду према Бингули. Раковски са још два потпоручника Јованом Илешом и Гашпаром Себеши-ем и са три полуескадрона хусара, изађе на сусрет побуњеницима, којима Раковски заповеди да се врате натраг. По извештају Раковскога, одговор на ово од стране побуњеника био је један пуцањ из пушке у правцу Раковскога, а затим припуцаше и други побуњеници. Сад Раковски наложи јуриш; побуњеници прснуше на све стране и побегоше у оближње шуме. На бојишту остаде 12 мртвих и два побуњеника падоше у ропство. На страни хусара је рањен један војник и један коњ. Пошто међу побуњеницима није било рањених, изгледа, да су хусари поубијали и рањенике и да побуњеници нису ни мислили да даду отпор, него су их хусари напали, растерали и целу аферу приказали као озбиљну борбу.

[JASON]

Осим вести о овом сукобу дознао је архимандрит, да су се и румске Швабе придружиле устанку и њих око 500 хтело је да пође у Врдник и одустали су од намере тек кад су чули, да се и Срби разилазе. Швабе су потказале побуњеницима за прелазак спахиског надзорника Рожаји-а те га Вогањци заробише. Брестачком кнезу, Ђурић Георгију, који је дао побуњенички проглас властима, запаљена је кућа ноћу између 9. и 10. априла. Даље је архимандрит дознао, да су побуњени сељаци 9.априла сами везали Тицана и довели га у Манђелос, али га Манђелосани ослободише. Стејановачког попа Теодора Милутиновића хтели су побуњеници да убију за то, што није хтео да објави народу побуњеничке прогласе и поп је с муком побегао.
Све се ово међутим догађало пре него што се по народу раширила вест, да су устаници склопили са митрополитом Стратимировићем у Врднику споразум и да је буна мирним путем окончана. Пошто су се побуњеници почели разилазити кућама, објавио је и сремски велики жупан да ће побуњеници добити амнестију и да ће се одредити непристрасна комисија, која ће извидити њихове жалбе. Ускоро после тога, 3. маја 1807., стиже у Руму Петар Комаровић из Будима, као краљевски комесар, да поведе истрагу о узроцима буне и да испита тужбу народа. Да се истрага што успешније спроведе, проглашена је, пре свега, амнестија свима бунтовницима, коју је издао цар Франц I. 20. априла. Ипак ова амнестија није била потпуна. Од амнестије био је изузет Тицан, јер је бечки двор из извештаја митрополита Стратимировића оценио да је главни покретач буне и њен непомирљиви вођа. Истрага је показала јасну слику великих народних невоља, које је требало што пре отклонити. Такође, утврдило се, да је прави покретач буне био вогањски учитељ Андрија Поповић, иначе родом из Србије, који је био у тесним пријатељским везама са поп Луком Лазаревићем. У своме извештају Комаровић још константује, да је у устанку учествовало 15.000 људи из 45 села. Устаници су били у вези са Србијом и крајњи циљ устанка није био само санирање урбаријалних жалби него и уништење племства и спахија и успостава старе српске државе.  
Постојала је опасност да ће се устанак проширити и на села у војној граници. Да се то догодило, онда би тешко ишло са угушењем побуне, јер су граничари били наоружани и налазили су се у непосредном суседству са Србијом. Аустријске власти су предузеле хитне и енергичне мере, да спрече преношење буне у границу. Између осталог, по њиховој жељи ишао је земунски прота Михајло Пејић од села до села у свом протопопијату и саветовао народу у цркви и ван цркве, да не помаже устанике ни ове у Срему ни оне у Србији.
Тицан је ухваћен и са три друга затворен у Иригу, у подруму касарне. Ноћу, између 30. априла и 1. маја, он се попне до прозора, покида гвоздене решетке на прозору и поред свег јаког обезбеђења побегне из затвора. Чим је побегао војне власти су упутиле распис за њим и обећале 100 форинти ономе ко га ухвати. После неколико дана, док је покушавао да побегне у Србију, Тицана су 4. маја у селу Грабовцима на Сави ухватили и у негве оковали граничари, Срби. После хватања  спроведен је у Руму, а затим у Вуковар . У затвору жупанијског суда проводио је време мучен бичом, глађу и жеђу.
Судски процес против Теодора Аврамовића Тицана, одржан је 9. маја 1807. уз доношење пресуде о тортури и смртној казни. Иако се није могло доказати да је био главни вођа нити да је био у вези са устаницима у Србији, осуђен је на ломљење на точку, па је у јесен 1807. у Вуковару на четири черега растргнут а делови његовог тела су у четири места, у Јаску, Вогњу, Врднику и пустари Лице, селима у којима је буна зачета, развијала се и угушена, за страшило обешени.