Српске буне

[JASON]

Осим вести о овом сукобу дознао је архимандрит, да су се и румске Швабе придружиле устанку и њих око 500 хтело је да пође у Врдник и одустали су од намере тек кад су чули, да се и Срби разилазе. Швабе су потказале побуњеницима за прелазак спахиског надзорника Рожаји-а те га Вогањци заробише. Брестачком кнезу, Ђурић Георгију, који је дао побуњенички проглас властима, запаљена је кућа ноћу између 9. и 10. априла. Даље је архимандрит дознао, да су побуњени сељаци 9.априла сами везали Тицана и довели га у Манђелос, али га Манђелосани ослободише. Стејановачког попа Теодора Милутиновића хтели су побуњеници да убију за то, што није хтео да објави народу побуњеничке прогласе и поп је с муком побегао.
Све се ово међутим догађало пре него што се по народу раширила вест, да су устаници склопили са митрополитом Стратимировићем у Врднику споразум и да је буна мирним путем окончана. Пошто су се побуњеници почели разилазити кућама, објавио је и сремски велики жупан да ће побуњеници добити амнестију и да ће се одредити непристрасна комисија, која ће извидити њихове жалбе. Ускоро после тога, 3. маја 1807., стиже у Руму Петар Комаровић из Будима, као краљевски комесар, да поведе истрагу о узроцима буне и да испита тужбу народа. Да се истрага што успешније спроведе, проглашена је, пре свега, амнестија свима бунтовницима, коју је издао цар Франц I. 20. априла. Ипак ова амнестија није била потпуна. Од амнестије био је изузет Тицан, јер је бечки двор из извештаја митрополита Стратимировића оценио да је главни покретач буне и њен непомирљиви вођа. Истрага је показала јасну слику великих народних невоља, које је требало што пре отклонити. Такође, утврдило се, да је прави покретач буне био вогањски учитељ Андрија Поповић, иначе родом из Србије, који је био у тесним пријатељским везама са поп Луком Лазаревићем. У своме извештају Комаровић још константује, да је у устанку учествовало 15.000 људи из 45 села. Устаници су били у вези са Србијом и крајњи циљ устанка није био само санирање урбаријалних жалби него и уништење племства и спахија и успостава старе српске државе.  
Постојала је опасност да ће се устанак проширити и на села у војној граници. Да се то догодило, онда би тешко ишло са угушењем побуне, јер су граничари били наоружани и налазили су се у непосредном суседству са Србијом. Аустријске власти су предузеле хитне и енергичне мере, да спрече преношење буне у границу. Између осталог, по њиховој жељи ишао је земунски прота Михајло Пејић од села до села у свом протопопијату и саветовао народу у цркви и ван цркве, да не помаже устанике ни ове у Срему ни оне у Србији.
Тицан је ухваћен и са три друга затворен у Иригу, у подруму касарне. Ноћу, између 30. априла и 1. маја, он се попне до прозора, покида гвоздене решетке на прозору и поред свег јаког обезбеђења побегне из затвора. Чим је побегао војне власти су упутиле распис за њим и обећале 100 форинти ономе ко га ухвати. После неколико дана, док је покушавао да побегне у Србију, Тицана су 4. маја у селу Грабовцима на Сави ухватили и у негве оковали граничари, Срби. После хватања  спроведен је у Руму, а затим у Вуковар . У затвору жупанијског суда проводио је време мучен бичом, глађу и жеђу.
Судски процес против Теодора Аврамовића Тицана, одржан је 9. маја 1807. уз доношење пресуде о тортури и смртној казни. Иако се није могло доказати да је био главни вођа нити да је био у вези са устаницима у Србији, осуђен је на ломљење на точку, па је у јесен 1807. у Вуковару на четири черега растргнут а делови његовог тела су у четири места, у Јаску, Вогњу, Врднику и пустари Лице, селима у којима је буна зачета, развијала се и угушена, за страшило обешени.

[JASON]

Поред свега тога што су се сремски бунтовници вратили својим кућама и предали оружје, у народу је, ипак, узбуђење владало још и даље. Због тога је бечка влада појачала гарнизоне поред српске границе, наглашујући изричито непоузданост тамошњих Срба, а, уз то, издано је царско наређење да се мора најстроже спречавати сваки саобраћај Срба у Аустрији са Србима у Србији. Пооштрена је цензура српских књига, а неке књиге које су већ биле прешле цензуру, конфисковане су и поништене. Но, све то није много користило. Када је аустријски дворски ухода, капетан Емерик Млинарић, дошао почетком јуна 1807. у Земун, да извиди ситуацију, јавио је у своме извештају у Беч, између осталога, и то како је, после вишедневнога борављења у Земуну, могао да прати издајничку акцију тамошњега становништва (наиме, православних Срба); затим, поименце наводи разне угледније српске личности у Бечу, Пешти, Новом Саду, Карловцима, Земуну и у још неким местима, а међу њима изречно спомиње митрополита Стратимировића, и, најзад, вели за све њих да само чекају миг од Карађорђа, па да се и они и њихови поузданици, не само у Земуну, већ на целој граничној линији до Оршаве, придруже Србима.
Ускоро по томе, почетком септембра 1807., дошао је вогањскоме попу неки младић, који се издавао за Карађорђева брата, и стао да позива народ да подупре српске устанике, јер да ће они још ове јесени, или идућега пролећа, провалити у Срем. За оружје нека се не старају, пошто ће га доста добити из Србије, а тако исто нека се не плаше царске војске, која је недавно угушила Тицанову буну, јер Карађорђе има довољно својих момака да их пошаље у помоћ. Тај човек обишао је још и нека друга сремска села, док се, најзад, није показало да је брат попа из Добринаца. Када је ствар откривена, не преостаде ни попу ни његовом брату друго него да пребегну у Србију.
Али, истовремено, настало је кретање у српском народу у Банату, а нарочито кад је Русија ушла у рат са Турском, што је подигло наде Срба у успех. Познато је да су Срби устаници звали Александра I 'нашим царем', гледајући у њему врховнога свога господара, под чији су се протекторат ставили. Негде почетком августа 1807., неки људи из Баната упутили су писмо рускоме главном команданту, генералу Михељсону, у Букурешт, у којем су биле написане и ове значајне речи: 'Ми вама јављамо да желимо да будемо под руским двором и да хоћемо сви једногласно да устанемо против Немаца, за које ви знате да су стари издајници. Најпосле, знајте, а и сами ћете увидети, да су Немци од старине подли, нечасни и непостојани. Немац ће све наше земље са селима предати племићима (спахијама), како би уништио српску Војну Крајину, под изговором да то не ради он него Мађар, не би ли Срби замрзили на Мађаре, а не на Аустријанце. Ма колико да Турци желе зла Србима, јер су суплеменици Руса, ипак их у томе превазилазе Немци.'
Но, много је значајнији иступ познатога харамбаше војводе Станоја Главаша, који је код сремско-банатских Срба уживао велике симпатије. Крајем децембра 1807. (по новом) дошао је он у Београд, где се тада десио и сам Карађорђе, ступио пред Совјет и рекао отприлике ово: Провинцијални кметови у Срему опет се горко туже. Они су дошли до уверења да је она царска комисија која је имала да испита зулуме жупанијских и спахијских чиновника саставила неповољан извештај о њима, тако да се и сам митрополит Стратимировић, кога је народ замолио да у тој ствари пође к цару у Беч, повратио не оправивши ништа. Сада се Стратимировић боји свога народа, јер му није пошло за руком да изради општу, у царево име обећану амнестију и јер није могао да наговори угарски сабор да узме у расправу тужбе сремских кметова, па је због тога у Бечу измолио право да око себе држи оружану стражу. А како су Срби у Банату, Срему и Бачкој, па и даље све до Будима, спремни да опет скоче на оружје, ако им дође у помоћ велики јуначки српски народ и ако им он даде оружја, Главаш предлаже Совјету да се то учини. Шта више, сам је спреман да стане на чело томе покрету, и, у први мах, не би му требадо више од десет хиљада момака, да дође у помоћ својој потлаченој и заробљеној браћи, сродницима и једноверцима. Он познаје све путеве до Будима, а његова чета, чим пређе Саву и Дунав, зачас ће нарасти на сто хиљада момака, јер ће је појачати тамошњи Срби. Са том војском он ће, још пре него ли дође немачка војска, освојити без иједнога хитца све тврђаве и у њима опскрбнти се оружјем, муницијом и топовима. А освојење ових крајева донеће српскоме народу не само много злата и сребра, него и големо мноштво жита и хране, да узмогне појачаном силом да ратује са Турчином и да га истера из Европе.

[JASON]

Да ли је дошло до скупштине у Вогњу?

Кад су вогањски прваци крајем марта 1807. примили охрабрујуће вести из Србије одлучили су да изврше један од задњих корака пре дизања побуне. За 6. април, на Благовести, планирали су да сазову општи састанак, скупштину у Вогњу на којој би под оружјем размотрили ситуацију у Срему и донели коначну одлуку о начину како да се план буне оствари. Међутим, до овог састанка није дошло, али је у историографији о Тицановој буни погрешно усвојено, и до данас се одржало мишљење да је предвиђена скупштина у Вогњу одржана 4. априла 1807, па се то тврди и у раду Живана Сечанског о Тицановој буни.
У прогласу (куренту) који је, 3. aприла, послао у фрушкогорска села, Теодор Аврамовић-Вогањац нигде не прецизира дан доласка у Вогањ, пошто је то већ раније било договорено за 6. април, већ се каже 'како чује скупштину да има онде доћи'. Он само тражи да општине врате курент у Вогањ већ сутрадан, 4. априла, како би се уверио да су сва села на време обавештена и да курент није пао властима у руке. Но и поред његовог и претњи онима који би проглас однели жупанији или у спахилук, власти су дознале за намеру Вогањаца. Неко им је потказао ове Аврамовићеве кораке, вероватно неки кнез или свештеник, јер су баш они током буне предавали властима устаничке прогласе (реметички и петровачки кнез, брестачки поп, 'општински сенатор' Ишић). Свакако да је Вогањац имао јаких разлога да упути оштре претње кнезовима и свештеницима и да нареди да се 5. априла ишиба јазачки кнез. Кривицом некога од њих планови вогањског кнеза су били поремећени; војска је сутрадан 4. априла, дошла у село, дошло је до инцидента, па су Вогањци, и не сачекавши уговорени 6. април, морали да напусте село и пођу у Фрушку Гору. Извештавајући митрополита Стратимировића о развоју догађаја, архимандрит Путник је констатовао, на основу разговора са Вогањцима, да они још не би пошли у планину да се нису сукобили с војском која је 4. априла дошла у њихово село.
На погрешан закључак, да је састанак одржан у Вогњу 4. априла, историчаре је навела једна непрецизна формулација у писму судије Салаја од 5. априла у којем се каже да се 'зли поданици румског властелинства јуче увече сакупили у Вогњу'. Сви други бројни извештаји, па и писма истог Салаја, не помињу да су 4. априла сељаци из других села дошли у Вогањ. Ни Стратимировић у свом исцрпном извештају барону Женејну, ни Салај Стратимировићу, нити архимандрит Геоден Петровић не помињу претставнике других села у Вогњу, већ изричито помињу само Вогањце. Тако Салај јавља 5. априла да су 'неки немирни људи Вогањци дигли буну у селу, наоружали се, набавили заставу, а затим њих око 40 људи у рану зору носећи заставу пође пешке према манастиру Раваници'. Стратимировић и Путник на неколико места јасно говоре да су се 'вогањски побуњеници упутили у Врдник,' да су 'једног села људи безумни и несретни Вогањци печално возмушченије учинили'. У истом смислу сведочи и вогањски учитељ Андрија Поповић када 20. априла на суду каже да је било договорено да дођу 6. априла на посед Вогањ, али је њихову намеру осујетио неочекивани суков са хусарима. Дословно исто тврде Стеван Поповић и Теодор Тицан у својим исказима, а и побуњенички заробљеник Антоније Фелкиш изричито помиње само Вогањце, којима су се други сељаци тек сутрадан прикључили.
Тачном решењу разматраног питања ми придајемо велики значај и не сводимо га само на питање датума, јер захваљујући баш тој чињеници да до скупштине није дошло нису могла ни бити пречишћена многа важна питања, као што су став према цркви, жупанијском органима власти, организовање војних јединица, питање вођства у буни и прецизирање односа према Србији. У току буне се показало да је у овим питањима било неслагања која су се погубно одразила на њен исход. Наше је мишљење да изостајање предвиђене скупштине треба сматрати једним од факата пресудних за ток и развој Тицанове буне.
Сматрамо да се не би могло примити као тачно закључивање Ж. Сечанског, да је Теодор Аврамовић-Вогањац наредио да се од народа покупи оружје и да га кнезови 'предаду онима који иду на састанак у Вогањ'. Ова заповест је издана у Раваници, и у њој се изричито каже: 'оправити у Раваницу у јутру до 7 сати, да је у Раваници', а то је и разумљиво кад знамо да су током ноћи 4/5 априла сами Вогањци напустили своје село и улогорили се у Врднику. Уствари, наведена заповест се односи на мобилизацију сељака, који, сразмерно броју мушких глава у породици, треба да се јаве у устаничке редове у раваничком логору. Исто тако је нетачно и тврђење Фреде Чулиновића да је Тицан 'довео их (Вогањце) у своје село Јазак', јер у Вогњу није уопште ни био. Сечански сасвим произвољно тумачи врло јасан Фелкишев исказ по коме се Тицан 'петнаесторици Јашчана придрижио' кад су вогањски побуњеници, 5. априла у 10 сати ноћу, већ поболи барјак у јазачку ледину.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

О вођама буне и њиховом држању према Стратимировићу.

Као важно питање стоји пред нама расветљавање односа у вођству Тицанове буне, а у првом реду између Тицана и Теодора Аврамовића-Вогањца, као вође двеју група побуњених сељака, двају спахилука: румског илочког, а како ћемо ниже показати, као и вођа умереније и радикалније струје у буни. Чакра, Моловић, Вукићевић, Чулиновић, па и Ловренски, главну улогу у буни приписују Тицану, док Калај Андрији Поповићу и Теодору Аврамовићу-Вогањцу. Попут Калаија и Сечански мисли да се многе ствари које се односе на Теодора Вогањца погрешно приписују Тицану. Ми се у основи слажемо са Калаијем и Сечанским, мада то противречи народној традицији, да је у буни, нарочито у првој фази, Теодор Вогањац имао прворазредну улогу.
Калај каже за Тицана да је најактивнији и најупорнији четовођа, а Сечански да је Тицан у војничком погледу организовао побуњенике. По нашем утиску, Тицан је, као стари војник, испољавао најживљу војну активност, крстарио тереном и енергично увлачио народ у буну. Може се са сигурношћу тврдити да је Тицан био харамбаша једне (шесте) чете, најактивније и најборбеније, док би се извесној сумњи могла изложити опште усвојена тврдња да је Тицан био командант 'целокупне армаде'.
На терену Тицана свуда срећемо као заповедника једне чете састављене углавном од Јашчана, а пошто је ова чета својом активношћу ишла испред осталих, то се његово име највише и прочуло, док су остали команданти пали у заборав. Ми претпостављамо да је у Врднику формирано неко централно војничко и политичко руководство, на чијем су челу били покретачи буне – Вогањци и претставници других побуњених села, али је оно због недовољне активности било потиснуто у позадину и засењено активношћу Тицанове војне групе.
Да је Тицан био командант 'целокупне армаде' највише инсистира устанички заробљеник Антоније Фелкиш. Ово се може објаснити тим што је Фелкиш био заробљен од Тицана и његове чете, што су га чували Тицанови људи, од којих је слушао о њиховом команданту Тицану, о коме се тада свуда, а нарочито у његовој чети, највише говорило, па је Фелкиш, уплашен и избезумљен, закључио да је Тицан вођа целе буне, а не само четовођа 'бећара и зликоваца' који су, сасвим природно, вођу гледали у Тицану, а не у другим старешинама, које су слабо или никако познавали. Фелкиш је на суду теретио Тицана да га је хтео убити, али да га је у томе спречио Пантелија Остојић, па је Фелкиш давао исказ којим се светио Тицану за његову намеру. Интересантно је да Стратимировић, у писму од 16. априла, помињући заклетву целокупне побуњеничке гомиле (totam tumultuantium turbam), посебно наглашава да је Тицан на челу своје чете (cum sua caterva) пошао према Илоку да чини ексцесе. Према Фелкишу, Тицан је имао 300 људи пред собом у моменту Стратимировићевог доласка у Врдник, а и војни извештаји наводе цифру од 300-400 људи за чету коју је Тицан водио према Илоку, што нас наводи на мисао, да је Тицан уствари био командант само те борбеније побуњеничке групе, а никако заповедник целе устаничке масе.

[JASON]

Сечански претпоставља 'да је Теодор Аврамовић-Вогањац нестао већ у току буне, па је због истог имена и презимена Теодор Аврамовић Тицан и означен као главни организатор буне…' Међутим, ми смо успели да континуирано пратимо присуство Вогањца у центру буне, иако нам није сасвим јасно шта је он са својим нераздвојним другом Пантелијом Остојићем радио. 5. априла Вогањац шаље циркулар као 'старешина инсурекције', ноћу између 6/7 априла хтео је да нападне заробљеног Фелкиша, 8. априла са Пантелијом Остојићем пристаје на преговоре са Стратимировићем, сутрадан се поново састао са митрополитом и испричао му о узроцима и припремама за буну и пошао с њим у Ириг, 11. априла га видимо у манастиру на ручку приређеном у знак мирења, а 13. априла долази Стратимировић да га увери да ће се народ вратити кућама. Дакле, стално је био присутан и пошто га увек налазимо у Врднику, мислимо да нећемо погрешити ако закључимо да су нити буне биле у његовим рукама, да је стварао планове и водио преговоре у име устанка.
За развој буне је битно присуство Вогањца у моменту Стратимировићевог доласка у Врдник, које претставља главну појаву у њеној другој фази. Митрополит у писму барону Женејну, команданту Петроварадинске команде, каже да су га срели изасланици побуњеника на свом путу за Карловце и позвали  да дође к њима у Врдник. Зато се Стратимировић врло изненадио, збунио, па и уплашио, кад је дочекан с пушкама упереним према његовим кочијама. Он је у побуњеничком логору осетио извесну забуну и узбуђење као после неке оштре свађе, које су гласине о доласку војске још потенцирале. У овом тренутку пред манастиром је доминирао Тицан, робустан човек, дивљег изгледа (robuster Mann, von wilden Anblick), како се учинио изненађеном митрополиту.
Како објаснити ову ситуацију: побуњеници су сами звали Стратимировића да дође и да их заштити, а сад га дочекују с бајонетима? Да ли су хтели да га задрже као таоца и да изврше притисак на њега због тешког стања на манстирским имањима, или да га некако увуку у буну, јер су се, као што извештава Прокопије Болић, архимандрит манастира Раковица, шириле међу народом гласине да је и митрополит умешан у покрет. (Безумiе и гл8постъ ихъ да тогo дошло, а они якоже мнѣ парохъ визичкiи сказалъ вчера и Ваше Превасходителство въ безп8тное мятежство свое мѣшают.) Или га је позвала нека умеренија струја међу побуњеницима, која ће после и преговарати с њим, али га у овом моменту није могла потпуно заштитити, јер се Тицан, као претставник радикалнијих елемената, нашао у том тренутку с четом на позорници. Ово сматрамо као највероватније.
Угледавши Стратимировића, Вогањци Теодор Аврамовић и Пантелија Остојић почеше да говоре с њим, али их Тицан од тога силом (mit Gewalt) задржа. Ситуација у устаничком логору се брзо мењала, изгледа зависно од тога која се чета налазила тог тренутка у близини и већем броју. Овде треба одговорити зашто су Вогањци пошли баш у манстирски крај? Да ли због веће сигурности коју су пружала фрушкогорска брда, или су рачунали са јачом подршком сељака овог краја, или су мислили да ће митрополита најпре придобити, присилити на акцију посредовања, претпостављајући да ће се он брже одлучити на то из бојазни да Аустрија не оптужи цркву да је организовала буну, ако се она буде развијала из овог краја? Ако се прими последња могућност, онда су Вогањци делимично постигли успех.

[JASON]

Стратимировић је дошао, али се ситуација нагло изменила, јер су се у догађаје умешали и незадовољни сељаци-прњаворци са манастирских поседа и група под Тицановим утицајем крајње антифеудална, борбена и непомирљива. Ова група није веровала 'великом попи', а заступала је максималне захтеве, које и не стиже да изложи Стратимировићу, јер почиње дискусију оштрим нападом на њега лично као феудалца, кои је далеко од тога да разуме народ, па ce одмах демонстративно одваја од њега, те он успева да разговара само са првом групом Теодора Аврамовића-Вогањца. Митрополит је настојао да ипак повуче и Тицанову групу на преговоре, надајући се да ће његови учени разлози и застрашивање снагом аустријске војске деловати на непомирљиве побуњенике. Пошто у томе није успео, Стратимировић је врло скептички гледао на целу своју мисију, а нарочито кад је дознао да је Тицан продужио буну у западном Срему. Он је већ био изгубио сваку наду на смирење и тек Тицанов пораз код Бингуле, 9. aприла поподне, враћа му веру у успостављање мира.
Иако се Стратимировић вратио забринут из устаничког логора, показало се убрзо да је његов боравак међу побуњеницима донео резултате које је он могао пожелети. Био је то преломни моменат у буни, наступио је расцеп у редовима сељака; једни су се почели разилазити кућама и остале на то наговарати, док други са још већом жестином продужавају започето дело. Изгледа да су Тицанови другови напали Теодора Вогањца и Пантелију Остојића као издајнике због њиховог пристанка да преговарају са Стратимировићем, који је за њих био оличење феудалног господара, па је то нашло одјека и у традицији, јер Моловић говори о њима да су у том тренутку играли улогу Вука Бранковића.
Стратимировић је изазвао сукоб међу вођама буне својим обећањима, па је то било пресудно за даљи ток догађаја. Ово наше мишљење потврђују документи: Тицан је силом спречио у првом тренутку Теодора Вогањца и Пантелију Остојића да преговарају са Стратимировићем. Ови су се повукли, али су после извесног времена ипак успели да се приближе митрополиту, а сутрадан сасвим слободно да разговарају с њим, па су тада заједно са другим помирљивијим (ruhige Vorsteher und Dorf-Altesten) изјавили да ће они узети на себе да поред својих чета повуку и растуре и Тицанову чету, макар и силом, и да ће с њим лако свршити (auch die Rotte des abwesenden Theodor Ticzan dazu zu vermögen, mit dem Auserung, dass sie wen er weigern sollte, mit ihm die Sache leicht ausgemachen werden). Из овог навода се види да се помирљивија струја већ осећала јаком да и силом принуди Тицана на повлачење.
Тешко је објаснити зашто је Тицан напуштио раванички логор а да није до краја истрајао у отпору према Стратимировићу, да није спречио Вогањце и неке Јашчане да се придруже митрополиту. Зар би се то могло догодити да је био 'командант целокупне армаде'? Или није имао снаге, или се десило нешто непредвиђено? Несумњиво је да је ситуација била бурна. По селима попови читају митрополитову посланицу, кроз коју грми проклетство и прети страшни суд, појављују се и губе чете овде и онде, круже куренти и варљиве вести о српској помоћи, почиње бежанија жена и деце на вести о приближавању катана, а колебљивији већ сагињу главе и желе да се дојављивањем вести о побуњеницима додворе властима. Узбуна, врење, забуна као у неком котлу! Ко да се снађе у том општем хаосу, како да га преброди Тицан кад је и у руководству буне дошло до разилажења? Он још верује у снагу оружја, заноси се планом дизања на устанак западног Срема, чиме би изменио ситуацију војнички и политички, и зато одлази из Врдника на челу своје чете, а кад му се поразом код Бингуле и овај план покварио, и он ће дићи руке од свега и чекати осуду немилосрдног непријатеља.

[JASON]

Треба одговорити на питање: зашто су  вогањске вође пристале на смиривање народа и обустављање борбе кад су баш они повели буну? Поменућемо интересантну констатацију архимандрита Јосифа Путника да се људи румског спахилука држе мирније од поданика илочког властелинства (Румскаго спахилука люди много су кротчiи и къ миру склонитiи нежели илочкаго), да су куренти два пута кружили по првим селима али са малим успехом, док се насупрот њима 'они зликовци из планине' не желе да смире, јер имају зле намере. Нису ли вогањске вође из овог пасивног става сељака из свог краја почели да закључују о неповољним перспективама буне? Није ли њихова грешка, која се сада могла теже исправити, била у томе, што су тежиште покрета пребацили у Фрушку Гору и нашли се прилично изоловани у Врднику међу људима илочког спахилука и прњаворцима, а предалеко од својих пријатеља из Србије, на чију су помоћ рачунали? Изостала је побуна граничара, држање Србије било је нејасно, а то је дејствовало врло негативно, јер су неки побуњеници (Вогањци највише) исувише истицали наду у интервенцију Србије, чиме би се сигурно дао снажан потстрек ширењу буне, те би дошло до њеног претварања у револуцију. Пошто до појаве Србијанаца није дошло, а време је протицало, устезање се сељака повећавало и у неким селима довело до пасивности. Вогањске вође су морале да рачунају са таквим стањем.
У оваким су околносима вогањске вође, Теодор Аврамовић, Андрија Поповић и Пантелија Остојић, дочекале Стратимировића. Из докумената познати су нам само резултати њихових преговора, али не и сам ток и садржина разговора. Сматрамо да је Стратимировић као вешт политичар одмах осетио, или од вођа буне сазнао, да су велике наде полагане у Србију и Границу, да већ наступа колебање, па је и тежиште својих настојања усмерио баш на разбијање илузије о могућности српске интервенције. А с друге стране, он је могао да им прети и укаже на војну снагу Аустрије, али и на њену спремност да преговара. Можда је Стратимировић опрезно износио могућност да се убудуће, у бољој ситуацији, нешто уради, само да би постигао циљ овог момента – смирење и покорност. У овом тренутку губљења вере у граничаре и поп-Луку Лазаревића вогањским (и неким јазачким) вођама је изгледало да су митрополитови предлози (амнестија, непристрасна комисија, обустава кулука…) најбољи излаз. Стратимировић је обећао да ће се заузети да се амнестија доследно спроведе, па је то (изузев за Тицана) заиста и чинио.
Калаијево сумњичење Стратимировића да је симпатисао Тицанову буну, па је у извесном смислу и припремао, нема никаквог ослонца у документима, али је његова констатација, да је митрополит прећуткивао вогањску пропаганду о Србији и настојао да баш њих спасе, у основи тачна. Ово се може објаснити на два начина: Он је спасавао Вогањце због њихових веза са Србијом, које је и сам одржавао. У очима српских вођа тешко би могао оправдати пасиван или непријатељски став према Вогањцима, а приликом преговора у Врднику могао им је нешто и обећати, што би га компромитовало код аустријских власти, па је итекако био заинтересован да ови људи ћуте и верују у његову реч. Будући да је дошло до бунта прњавораца и сељака из околине манастира, Стратимировић је у њима гледао по цркву опасније непријатеље, а у Тицану вероватно њиховог вођу, па је могао да њега подметне аустријским властима, а његовом смрћу заплаши незадовољне сељаке манастирских поседа.

[JASON]

Покушаћемо да укратко објаснимо држање Теодора Аврамовића Тицана у овим критичним тренуцима. Већ смо у више махова истакли Тицана као претставника непомирљивог крила у буни, као човека који је смело рекао истину и самом митрополиту, и штавише, створио код наоружаних сељака расположење да и силу употребе против њега. Главни аргумент Тицанов против Стратимировића је митрополитово солидарисање с феудалцима, његов феудални начин живота, богатство његове пратње и скупоценост одеће, цинизам с којим се поступа према гладном сељаку којега долази да утиша у моменту кад је све зло превршило меру и кад се само силом оружја могла збацити спахијска тиранија. Тицан није одвајао две гране феудалне класе: спахије и свештенство. Није га ништа збуњивала околност што овај црквени великодостојник претставља његовог 'националног вођу и пастира', те му није покорно пришао руци као друге старешине, а посебно Теодор Аврамовић Вогањац, Пантелија Остојић и Јашчанин Димитријевић. Он према митрополиту није имао никаквих илузија, нити страха од његових анатема.
Ако прочитамо оно што је Тицан рекао на суђењу, запазићемо како су његове формулације циљева буне оштре и јасне, непомирљиве и стопроцентно антифеудалне: 'Ut omnes in Comitatu Syrmiensi exsistentes intercipiantur domini terrestres disjiciantur et extirperentur (da se iztrebe).' За те 'dominos terrestres' (спахије), које он зове душманима, нема милости у његовим очима, чак и онда кад у оковима говори пред аустријским судијама. Овакву одређеност и оштрину нигде не срећемо код других побуњеника. Иако не можемо тврдити да је под 'dominos terrestres' које треба уништити подразумевао и манастире, ипак смо близу да и то претпоставимо кад се сетимо речи упућених митрополиту у Врднику и оптужбе судије Вешелењија да је Тицан ударио митровачког проту (quod protopraesbyterum mitrovczensem percusserit), као и Чакриног писања да је Тицан продрмао за браду карловачког проту.
Где је, и како је, Тицан изгубио поштовање према црквеним врховима, митрополиту и протама из његове пратње, и где су се овако изоштрила његова антифеудална схватања?
Тицан је одрастао у крају где је било средиште манастирског живота, а и по повратку из војске, где је стекао велико животно искуство, опет се настанио у свом завичају, па је тако кроз дуже време могао да изблиза посматра живот калуђера-паразита на рачун јадног сељака-прњаворца. Тицаан је био писмен и школован човек, вршио је дужност настојника, па није искљученои да је и неки Доситејев спис доспео да прочита, што би повећало његову мржњу према феудалној црквеној господи и у његовој свести избрисала разлику између 'светлог' манастира и 'светлих' грофова. Из његовог саслушања види се да је добро познавао главне побуњенике прњаворце, а како су они били баш у овој околини, могао је чути њихове тужбе против манастира, па их и потстицати на буну, као што знамо да је чинио његов друг Димитрије Димић из Јаска.
Kад стварамо суд о Тицану и његовом држању у току буне, морамо имати у виду и оних 17 ¼ година проведених у аустријској војсци, што је сигурно оставило дубоке трагове на овог бистрог Сремца који је из ратова широм западне Европе дошао у Јазак са развијеном моћи запажања, доста знања војне вештине и разумевања два-три страна језика. Ми смо установили да је Тицан пре ступања у Јелачићеву регименту годинама служио у Вурмзеровом фрајкору који је оперисао против Француза у доба Велике револуције. Из Тицановог исказа види се да је био као војник у револуционарној Француској (milles in Gallia), али не знамо ни гда ни колико дуго. Два старија писца Тицанове буне, Емил Чакра и Стеван Моловић, наводе да се Тицан борио и у Италији против Француза и да је 1796. код Лодија био заробљен, те га је на слободу пустио генерал Lannes рекавши: 'Il est brav Schiavone', (Чакра), док га је. према Моловићу, ослободио маршал Marmont, јер му је Тицан дао реч да се никад више неће борити против Француза.

[JASON]

Чак ако ово причање о заробљеништву и не би било тачно, оно показује да је у народу, одакле је Чакра 1858. црпео податке , било живо и одређено сећање на Француску револуцију, Наполеона и његове генерале, те да су сељаци са симпатијама говорили о тим догађајима и људима. Пишући о утицају Француске револуције на наше граничаре, Мита Костић каже да граничари у својим писмима, нису тајили 'како милују француска начела слободе'. Костић, развијајући даље своју мисао, констатује да cе ратовима граничара по Европи против Француза 'само повећавало интересовање у народу за Француску револуцију против које су се његови синови морали борити на аустријској страни'. Ово интересовање за Француску се морало још потенцирати кад се у време Наполеона француска политика и утицај још више шире по свету, док он куца на врата Беча и Дубровника.
Тицана на првом суђењу оптужују, између осталог, да је говорио да ће бити будући Бонапарта и да ће учинити оно што је Наполеон урадио у Француској. (Tu dixisti, quod sis futurus Bonaparte et hoc velis efficere hic, quod ille in Gallia). Најмеродавнију потврду ширења утицаја Француске револуције на Србе у Срему претставља констатација Угарске дворске канцеларије од 22. априла 1808. да су петроварадински граничари због дугогодишњег ратовања у горњим провинцијама и у самој Француској прихватили 'најгора начела' (идеје Француске револуције), те да их преносе и на народ. (Confiniarium militem petrovaradiensem per longius bellum plures superiores provincias et ipsam Galliam per agrantem, pessima principa nom solum imbisse, verum inde reducem, etiam rusticae plebi eadem instillasse).
Mислимо да на основу горњих разматрања можемо закључити да је Теодор Аврамовић-Тицан био и под утицајем идеја Француске револуције и да је, позивајући се на Наполеона који је у његовим очима претставља Француску револуцију, уствари желео остварење преврата код нас на онај радикални француски начин, кад је народ ударио и на племство и на цркву једнаком жестином и нанео им одлучан пораз. У овој светлости постаје нам јасан Тицанов став према Стратимировићу и његова намера да бескомпромисно истраје до победе над спахијама.
Овакав човек, близак француским револуционарним идејама, а уз то још у присној вези са граничарима, сигурно је при повратку у Јазак причао своје доживљаје у Француској, износио пред феудалног, спахијског и манастирског сељака слику слободних Француза који су ликвидирали племство и црквене поседе, преузели власт у своје руке и тиме заносио машту нарочито млађих, отреситијих сељака. Зар је Стратимировић таквог човека, који у буни одмах постаје четовођа, а претендује можда и на заповедништво над свим побуњеницима, могао трпети у Срему, а нарочито у близини манастира и прњавораца? Принуђен да нечијом главом утиша гнев и сумње аустријског двора и спахија, митрополит се без колебања одлучио да та глава буде Тицанова, а бечки двор, као центар контрареволуције, примио ју је са задовољством.

[JASON]

О радикалној и умереној струји међу побуњеницима.

Изгледа да је Тицан у Јаску за непуну годину дана од повратка из војске створио своју групу људи на коју је утицао речју и делом. На ово нас упућују речи архимандрита Путника којима јавља Стратимировићу да су га неки Јашчани преклињали да дође у њихово село и да умири људе, што значи да су у селу постојале две струје, умеренија и радикалнија. Сетимо се да је једна група Јашчана одмах прихватила Стратимировићеве предлоге за смирење, док је за другу Путник, чак и после пораза код Бингуле, 10. априла дословно јавио: 'Неки отъ чети Феодора Язачанина пришли на Убавацъ, ту барякъ водручили, нинѣ, из Крушедола, и прочихъ околных мѣстъ тамо гонятъ люди, - хощутъ паки нову чету воздвигнути.' Њих је Путник назвао 'зликовци из планине' и констатовао да 'нећеду мир, но инно что намѣраваю'.
Овај оштроумни архимандрит даје нам још један важан податак о томе да међу устаницима 'многи зликовци и бећари находятся, коима ни самое лице свештеническое свето нiе'. Баш они и чине буну, тврди Путник, јер имају 'зла намереня'. Архимандрит се толико плашио тих борбених сељака, који ни свештеника не поштују, да је обуставио своје путовање, како не би на себе 'въ явную опасностъ положили'. Од њих су они Ирижани, 'наипаче терговци помрели отъ стра'. Баш су они запалили кућу брестачком кнезу, хтели да убију стејановачког попа и покушали да продру у лежимирску цркву, док је њихов вођа Тицан, писао претеће писмо архимандриту манастира Беочина.
Путник никада не одваја те против цркве настројене побуњенике, 'зликовце и бећаре', од Тицана, што говори у прилог мишљењу о постојању сасвим радикалне струје у Тицановој буни, на чије је формирање, поред других фактора, снажно утицао и Теодор Аврамовић-Тицан, несуђени 'сремски Бонапарта'. Један од његових другова из Јаска, Димитрије Димић, не само што је потстицао на буну сељаке на манастирском поседу у Јазачком прњавору, већ је ушао и у манастир и на силу узео једно копље и две пушке за људе у својој чети.
Да су ови антифеудални и антицрквени елементи успели да однесу победу над војском, пошто су добили превагу у задњој фази буне, Срем би доживео нарочито издање социјалне револуције коју би извршили најсиромашнији слојеви феудалног села, јер само тако можемо да схватимо 'зликовце и бећаре'. За најсиромашније слојеве на селу их сматрају и савременици Тицанове буне. Као посебно, треће значење речи 'бећар', ограничено само на Војводину његовог доба, стоји код Вука Караџића: 'Fremder Taglöhner ohne Haus und Bestӓndigen Aufenthalt'. Дакле, надничари без куће и домаћинства, или јасније: најнижи слој друштва, сеоска сиротиња. Код Димитрија Руварца бећар је човек без игде ичега, а код Даничића 'бескућник, који се скита и од наднице живи'.
'Бећари и зликовци' су припадници оног слоја сељаштва који се у то време називао именом 'желира', 'инквилина' и 'субинкливина'. Они су тако сиромашни да се у једном документу из 1819. поставља питање да се 'inquilini nullis terris provisi' (који немају никаквог земљишта) ослободе од плаћања свештеничког бира. 'Они живе од најамног рада код властелина… Једни су пропали сељаци, којима је одузета земља, или бивши кметови, који су морали побећи од господског зулума. Неки су од њих побегли из турских страна, а такођер и војници, који су побегли из Војне Границе… али највећи део ипак чине досељеници, које је властелин населио, а ипак им није дао кметско селиште, него само мало земље, тек толико да их привеже уза свој посед, да не оду даље у потрази за бољим условима рада и да их тако лакше експлоатише.'
Калај их назива презриво 'vagabundierende Missetӓter' (скитнице злочинци) и каже да су у великом броју прилазили побуњеницима. Он им супроставља основну масу феудалних сељака (Hörigen) за које говори да су много помирљивији ('viel versöhnlicher'). У духу Тицанових наређења бећари нападају спахилуке и 'све што је спахијско робе и пљачкају и ништа не штеде'.
Исти ови елементи показују највећу борбеност у 'Пакрачкој буни' 1815. А они су, како пише епископ Јосиф Путник, 'по болшей части убожаишiи юди, просто рещи Голићи'. Путник се тужи да баш ти сиромаси, који у та оскудна времена скоро умиру од глади, највише прете и 'прочiя на упорство подвизаютъ'.

[JASON]

Тицанов пораз код Бингуле, поподне 9. aприла, још није значио крај буне, али је претстављао крај организоване борбе. Поједине групе су још крстариле тереном, покушавале да са новим полетом крену, али су наилазиле на пасиван, па непријатељски став сељака који су изгубили веру у победу. Тицанов пораз користи она прва, споразумашка струја која је обећала митрополиту да ће 'лако' свршити са Тицаном. Војска је стегла обруч, а кнезови, попови и кметови почињу изражавати покорност властима и одвраћати народ од даље борбе. Како налазимо код Моловића, отворен отпор Тицану пружа лежимирски поп Павле Борић, бранећи улаз у цркву речима: 'Само преко мене мртвог понећете барјак.' Поп Борић је, каже даље Моловић, одвраћао и успео да одврати доста сељака да не приђу Тицану. Цитирали смо Моловића, да би више светлости бацили на врло важну вест барона Давидовића, једне од најмеродавнијих војних личности за време ових догађаја. 10. априла он јавља барону Женејну да је примио извештај из Ердевика да су прошле ноћи око 10 сати сељаци у Лежимиру ухватили вођу побуњеника, те да је одмах послат официр са 30 војника да га доведу ('… dass der Anführer deren Rühestörer zu Leximir die vergangene Nacht um 10 Urh durch die Bauern gefangen worden und…'). У истом смислу јавља се тог дана и архимандрит Путник, најпоузданији Стратимировићав извештач са терена, да је као сигурно сазнао да је Тицан био ухваћен, везан и под стражом одведен у Манђелос, али су га Манђелошани ослободили. ('И то ту уразумѣх доставѣрно, да нѣкiи отъ четы Феодора Язачкаго ухватили, везали и под стражу у Манђелосъ отнесли, Манђелошани обаче пустили'). Као што се види, Давидовић и Путник се слажу у питању хватања Тицана. Путник је сазнао вест нешто касније, кад је Тицан био већ спроведен у Манђелос, одакле је ослобођен. Давидовић каже да су вођу бунтовника (он не помиње име) сами сељаци ухватили, што је одговарало оној сцени у Лежимиру са попом Борићем, коју описује Моловић. Путник пак, прилично неодређено то приписује неким људима из саме Тицанове чете ('нѣкiи отъ четы'). И ове вести потврђују наше мишљење да су се сељаци озбиљно поцепали, те у појединим местима и појединим тренуцима били надмоћнији час једни, час други – помирљивији или борбенији. Међутим, о тим сукобима и немилим сценама по селима у задња два дана буне документи скоро потпуно ћуте. Само се из једног митрополитовог извештаја од 16. aприла види да су умерене вође на основу обећања датог Стратимировићу у Раваници тешком муком одвратиле Тицана од даље борбе ('vix aegre postea per reliquos primores revocatus'). Тицан је говорио и на суду о неверству и неслози међу вођама ('de infidelitate et discordia sociorum') и тврдио да у томе 'neszloznom drushtvu' није могао више да остане, као и то, да је био искључен из круга вогањских вођа ('excluserunt a consortio').

[JASON]

Да бисмо добили јаснију слику о помирљивим елементима Тицанове буне биће потребно да се, на основу докумената, каже неколико речи о кнезовима и кметовима. Скоро сви прогласи устаничког вође Теодора Вогањца, па и других, говоре о извесном неповерењу према сеоским кнезовима, па наређења увек доносе и претњу ако их неки кнез (или поп) изда властима, ако не прочита курент или ако га преда у вармеђу. ('Ако би когод од свештеника или од кнеза затаио овај курент, цела ћему се фамилия метнућему се под саблю').
Кнезовима се прети и ако не пошаљу одређен број момака у чету,  ('Ако ли послати нећеш тврду веру имаи, нећеш добро проћи') и унапред се баца кривица на њих ако не изврше заповест. ('Заиста кнезови пазите, немојте рећи дае беда наша'). Да ово нису биле само празне речи и голе сумње показује случај паљења куће брестачког кнеза, који је први курент однео Салају, и о томе говори шибање јазачког кнеза и пандура извршено одмах по доласку Вогањаца у Јазак.
Архимандрит Путник саопштава 6. и 5. априла да му долазе кнезови и кметови, те да их он саветује на покорност, и да и сами кнезови стишавају народ. Кнезови из Реметице и Петроваца су предавали куренте властима и на тај начин спречавали ширење устанка и устаничке пропаганде. Због тога је жупанијска скупштина 1810. год у Вуковару одликовала брестачког, малореметског и јазачког кнеза златном медаљом јер су, каже се у образложењу, стављајући живот у опасност, заустављали устаничку преписку и спречавали да се шири 'отров побуне'.
Интересантно је да извори којима смо се служили нигде не употребљавају термин 'кмет', 'кметови' за целокупно сељаштво, већ се тим називом служе кад желе да истакну одређену групу људи на селу која очито чини управу села и посредника између спахије и народа.
Кад год се на нашем језику кнезови или митрополит или власти обраћају целокупном становништву, ословљавају га терминима: 'hristjani', 'lyudi', 'colones' или 'благочестиви християнин', 'християни', 'люди' и 'поданицы', а никада именом 'кмет'. У случајевима где долази термим 'кмет', увек се говори само о неколицини људи, 2, 3, 5, највише 8, и то увек у вези са кнезом. Тако Теодор Вогањац наређује да кнез пошаље с момцима 'и два кмета с ньима оправити', или то чини Димитрије Димић: 'сваки кнез… с' два кмета…', или Матковић: 'кнез и један сенатор'. У односима села са спахијом после буне свуда срећемо по неколико кметова који изражавају покорност и примају обавезе у име села (в. извештаје свештеника из Сибача, Буђановца, Вогња, Брестача и т. д.). Чешће је термин кмет замењен речју: 'сенатор, синатор' у истој функцији. У току буне 'кметови стејановачки кажу с плачем' да Тицанови људи врше мобилизацију у селу. Када Стратимировић упућује проглас народу да се смири, он прави јасну разлику између клера и христијана, обраћајући се 'нарочито старешинам, кметовом и домат'ином да се заложе да се људи врате из шуме кућама. Па и први устанички проглас поред кнезова истиче и 'поштене кметове' као најважније људе по селима. Интересантно је да Салај на једном месту помиње 'izabrani pametni gazde' као људе који ће преговарати са властима. Поставља се питање: да ли ова руководећа група на селу, коју чине кнез и десетак кметова-сенатора, претставља и економски јаче становнике села. Директан одговор за сада не можемо дати, али ако прибегнемо аналогији са Србијом и Мађарском тог доба, где кметови, ешкути, претстављају нешто богатије сељаке, онда нећемо бити далеко од истине ако устврдимо да се руководство сремских села понешто имовински диференцира од осталих сеоских поданика. Овако резоновање би нам донекле објаснило њихово помирљиво држање у буни.
У прилог мишљењу о извесној подвојености сеоског руководства и масе народа најбоље говори случај у Даљу јуна 1806. Побуњени сељаци нису хтели да изврше ни једну тачку спахијских предлога, 'а кнез додуше, и кметови радису, али проче общество неће'. Касније кад је кнез молио да послушају савете управника спахилука 'они као марва напали на кнеза, отели му палициу и претилиму акосе макне даћедуга таки у Дунавъ бацити'.

[JASON]

О свештенству и прњаворцима према Тицановој буни.

У току нашег досадашњег излагања чешће смо се стетали са  православним свештенством, а узгред смо поменули и прњаворце. Документи из Тицанове буне и из првих месеци после ње, пружају прилично материјала о држању свештеника према антифеудалном, ослободилачком покрету у Срему. У литератури о Тицановој буни ово питање је само набачено, а известан општи суд је дао само Калај, тврдећи да су 'неки свештеници народно незадовољсво уперили против постојећег поретка'. Калај је овај суд створио на основу проучавања утиска који је српски устанак оставио на Војвођане, на основу Стратимировићевог мемоара, родољубиве поезије, црквених проповеди и шпијунских извештаја слатих Бечу са терена. У то време у Срему се заиста доста причало о стварању 'Илирске државе', ускрсавању 'Душановог царства' и томе слично.
Чим је Салај, срески судија у Руми, чуо да су Вогањци са црквеном заставом пошли ка манастиру Раваници и тамо се улогорили, и примио извештај да је у манастиру Малој Ремети лајтнант Санта видео вогањски курент и посумњао да се овде одраније знало за избијање буне, одмах је закључио да постоји нека веза између побуњеника и овог манастира. Салај је ову сумњу одмах саопштио команданту Петроварадинске тврђаве барону Женејну и генералу Давидовићу, а овај је у писму Стратимировићу, не помињући уопште Малу Ремету, тврдио да је манастир Раваница наклоњен побуњеницима. Затим Давидовић моли Стратимировића да се заједно са свештенством заложи на сузбијање буне.
Интересантно је да нема ни једног сигурног податка, сем неодређених сумњи, којим би цивилне и војне власти могле да оптуже свештенство за учешће или наклоност према буни. Па и оне шпијунске доставе аустријског конфидента од 11. маја 1807. никога не именују, већ говоре врло уопштено о утицају свештенства и црквених обреда на народ и о жељи Срба да створе 'Илирску државу'. У Пешти и Бечу је створено уздржљиво неповерење према православним поповима и Стратимировићу, али ипак властодршци Аустрије нису отворено напали православну цркву, јер нису имали сигурне доказе о њеном противаустријском раду, посебно у време Тицанове буне.
У литературе су по свом благонаклоном ставу према Тицановој буни издвојена два свештеника. Стеван Моловић помиње да је вогањски поп Максим Атанацковић дао благослов побуњеницима и да је зато имао неприлика с властима, а др Коста Милутиновић, поред попа Максима истиче и Прокопија Болића, архимандрита манстира Раковца.

[JASON]

Документи о Тицановој буни говоре да је поп-Максим Атанацковић у рано јутро 5. априла обавестио судију Салаја у Руми о одласку Вогањаца у Врдник говорећи да побуњеници имају намеру да побију свештенике и чиновнике ('sacerdotes et officiales trucidare'). Крајем исте године претио је убиством попу Максиму агитатор Илија Поповић (Петровић?) јер је о његовом боравку у Вогњу известио митрополита и румског грофа. Али на другој страни митрополит Стратимировић малтретира и окривљује баш попа Максима што није на време обавесио о припремању буне у Вогњу и што је држао страну побуњеницима, па је намеравао да га по казни премести што даље од Вогња. Из митрополитове оптужбе се види да је и поп-Максим заједно са својим сељанима славио успехе Карађорђа, а кад се дешавало да се поведу разговори о угњетавању које врше спахије у Срему поп-Максим 'и самъ парохiановъ своихъ урежденiю царства противная мнѣнiя по скудоумiю своему сопотверждавати неудерживался.'
Aко се задржимо на веродостојној митрополитовој оптужби, онда је поп-Максим знао за припремање буне и везивао је за успехе српских устаника, а ако поверујемо Моловићу да је дао благослов сељацима, онда је он у њој индиректно и учествовао. По томе би се он издвајао од осталих свештеника у време Тицанове буне. Но, поменуто пријављивање властима, иако стварно post festum показује да ни овај свештеник није био одлучно и доследно на страни побуњеника и српских агитатора, избегавајући да се сасвим замери свом архипастиру и жупанијском властима.
За Прокопија Болића се може рећи да је саосећао са народом јер је горко заплакао кад је чуо за погибију сељака код Бингуле. Из његових осећања при 'семъ жалостномъ извѣстiи' биле су сузе и туга на срцу које му нису дале да више о тој трагедији пише.
Др Милутиновић на основу писма Лукијана Мушицког Вуку Караџићу од 17. X 1821. тврди да се Болић замерио Стратимировићу, јер је сматрао оправданима тужбе сељака због отимања земље, као и што није осудио њихове изјаве да ће се борити до последње капи крви.
Пратећи Болићев рад кроз акта Карловачког митрополиског архива од 1087. до његове смрти 1818. ми нисмо нигде могли да нађемо ни најблажу алузију на немилост о којој Мушицки говори након 15 година. Напротив, цело то време Болић извршава многе важне налоге митрополитове и фигурира као поуздано лице у свакој ситуацији, па је, мислимо, оно што говори Мушицки могла бити само пролазна срџба митрополитова.
У свом исказу пред судом Тицан помиње да је у редовима устаника с њим био и калуђер Стефан ('frater nomine Stephan'), али ништа више не каже о том једином црквеном човеку који је био отворено на страни народа. Пошто Тицан, који је добро познавао околину, манастире и истакнутије људе, не спомиње никакву посебну функцију Стефанову, можемо сматрати да он није припадао манастирским врховима, већ оним млађим калуђерима, којима је, као и Доситеју, досадио манастирски јарам.