Српске буне

[JASON]

Поред свега тога што су се сремски бунтовници вратили својим кућама и предали оружје, у народу је, ипак, узбуђење владало још и даље. Због тога је бечка влада појачала гарнизоне поред српске границе, наглашујући изричито непоузданост тамошњих Срба, а, уз то, издано је царско наређење да се мора најстроже спречавати сваки саобраћај Срба у Аустрији са Србима у Србији. Пооштрена је цензура српских књига, а неке књиге које су већ биле прешле цензуру, конфисковане су и поништене. Но, све то није много користило. Када је аустријски дворски ухода, капетан Емерик Млинарић, дошао почетком јуна 1807. у Земун, да извиди ситуацију, јавио је у своме извештају у Беч, између осталога, и то како је, после вишедневнога борављења у Земуну, могао да прати издајничку акцију тамошњега становништва (наиме, православних Срба); затим, поименце наводи разне угледније српске личности у Бечу, Пешти, Новом Саду, Карловцима, Земуну и у још неким местима, а међу њима изречно спомиње митрополита Стратимировића, и, најзад, вели за све њих да само чекају миг од Карађорђа, па да се и они и њихови поузданици, не само у Земуну, већ на целој граничној линији до Оршаве, придруже Србима.
Ускоро по томе, почетком септембра 1807., дошао је вогањскоме попу неки младић, који се издавао за Карађорђева брата, и стао да позива народ да подупре српске устанике, јер да ће они још ове јесени, или идућега пролећа, провалити у Срем. За оружје нека се не старају, пошто ће га доста добити из Србије, а тако исто нека се не плаше царске војске, која је недавно угушила Тицанову буну, јер Карађорђе има довољно својих момака да их пошаље у помоћ. Тај човек обишао је још и нека друга сремска села, док се, најзад, није показало да је брат попа из Добринаца. Када је ствар откривена, не преостаде ни попу ни његовом брату друго него да пребегну у Србију.
Али, истовремено, настало је кретање у српском народу у Банату, а нарочито кад је Русија ушла у рат са Турском, што је подигло наде Срба у успех. Познато је да су Срби устаници звали Александра I 'нашим царем', гледајући у њему врховнога свога господара, под чији су се протекторат ставили. Негде почетком августа 1807., неки људи из Баната упутили су писмо рускоме главном команданту, генералу Михељсону, у Букурешт, у којем су биле написане и ове значајне речи: 'Ми вама јављамо да желимо да будемо под руским двором и да хоћемо сви једногласно да устанемо против Немаца, за које ви знате да су стари издајници. Најпосле, знајте, а и сами ћете увидети, да су Немци од старине подли, нечасни и непостојани. Немац ће све наше земље са селима предати племићима (спахијама), како би уништио српску Војну Крајину, под изговором да то не ради он него Мађар, не би ли Срби замрзили на Мађаре, а не на Аустријанце. Ма колико да Турци желе зла Србима, јер су суплеменици Руса, ипак их у томе превазилазе Немци.'
Но, много је значајнији иступ познатога харамбаше војводе Станоја Главаша, који је код сремско-банатских Срба уживао велике симпатије. Крајем децембра 1807. (по новом) дошао је он у Београд, где се тада десио и сам Карађорђе, ступио пред Совјет и рекао отприлике ово: Провинцијални кметови у Срему опет се горко туже. Они су дошли до уверења да је она царска комисија која је имала да испита зулуме жупанијских и спахијских чиновника саставила неповољан извештај о њима, тако да се и сам митрополит Стратимировић, кога је народ замолио да у тој ствари пође к цару у Беч, повратио не оправивши ништа. Сада се Стратимировић боји свога народа, јер му није пошло за руком да изради општу, у царево име обећану амнестију и јер није могао да наговори угарски сабор да узме у расправу тужбе сремских кметова, па је због тога у Бечу измолио право да око себе држи оружану стражу. А како су Срби у Банату, Срему и Бачкој, па и даље све до Будима, спремни да опет скоче на оружје, ако им дође у помоћ велики јуначки српски народ и ако им он даде оружја, Главаш предлаже Совјету да се то учини. Шта више, сам је спреман да стане на чело томе покрету, и, у први мах, не би му требадо више од десет хиљада момака, да дође у помоћ својој потлаченој и заробљеној браћи, сродницима и једноверцима. Он познаје све путеве до Будима, а његова чета, чим пређе Саву и Дунав, зачас ће нарасти на сто хиљада момака, јер ће је појачати тамошњи Срби. Са том војском он ће, још пре него ли дође немачка војска, освојити без иједнога хитца све тврђаве и у њима опскрбнти се оружјем, муницијом и топовима. А освојење ових крајева донеће српскоме народу не само много злата и сребра, него и големо мноштво жита и хране, да узмогне појачаном силом да ратује са Турчином и да га истера из Европе.

[JASON]

Да ли је дошло до скупштине у Вогњу?

Кад су вогањски прваци крајем марта 1807. примили охрабрујуће вести из Србије одлучили су да изврше један од задњих корака пре дизања побуне. За 6. април, на Благовести, планирали су да сазову општи састанак, скупштину у Вогњу на којој би под оружјем размотрили ситуацију у Срему и донели коначну одлуку о начину како да се план буне оствари. Међутим, до овог састанка није дошло, али је у историографији о Тицановој буни погрешно усвојено, и до данас се одржало мишљење да је предвиђена скупштина у Вогњу одржана 4. априла 1807, па се то тврди и у раду Живана Сечанског о Тицановој буни.
У прогласу (куренту) који је, 3. aприла, послао у фрушкогорска села, Теодор Аврамовић-Вогањац нигде не прецизира дан доласка у Вогањ, пошто је то већ раније било договорено за 6. април, већ се каже 'како чује скупштину да има онде доћи'. Он само тражи да општине врате курент у Вогањ већ сутрадан, 4. априла, како би се уверио да су сва села на време обавештена и да курент није пао властима у руке. Но и поред његовог и претњи онима који би проглас однели жупанији или у спахилук, власти су дознале за намеру Вогањаца. Неко им је потказао ове Аврамовићеве кораке, вероватно неки кнез или свештеник, јер су баш они током буне предавали властима устаничке прогласе (реметички и петровачки кнез, брестачки поп, 'општински сенатор' Ишић). Свакако да је Вогањац имао јаких разлога да упути оштре претње кнезовима и свештеницима и да нареди да се 5. априла ишиба јазачки кнез. Кривицом некога од њих планови вогањског кнеза су били поремећени; војска је сутрадан 4. априла, дошла у село, дошло је до инцидента, па су Вогањци, и не сачекавши уговорени 6. април, морали да напусте село и пођу у Фрушку Гору. Извештавајући митрополита Стратимировића о развоју догађаја, архимандрит Путник је констатовао, на основу разговора са Вогањцима, да они још не би пошли у планину да се нису сукобили с војском која је 4. априла дошла у њихово село.
На погрешан закључак, да је састанак одржан у Вогњу 4. априла, историчаре је навела једна непрецизна формулација у писму судије Салаја од 5. априла у којем се каже да се 'зли поданици румског властелинства јуче увече сакупили у Вогњу'. Сви други бројни извештаји, па и писма истог Салаја, не помињу да су 4. априла сељаци из других села дошли у Вогањ. Ни Стратимировић у свом исцрпном извештају барону Женејну, ни Салај Стратимировићу, нити архимандрит Геоден Петровић не помињу претставнике других села у Вогњу, већ изричито помињу само Вогањце. Тако Салај јавља 5. априла да су 'неки немирни људи Вогањци дигли буну у селу, наоружали се, набавили заставу, а затим њих око 40 људи у рану зору носећи заставу пође пешке према манастиру Раваници'. Стратимировић и Путник на неколико места јасно говоре да су се 'вогањски побуњеници упутили у Врдник,' да су 'једног села људи безумни и несретни Вогањци печално возмушченије учинили'. У истом смислу сведочи и вогањски учитељ Андрија Поповић када 20. априла на суду каже да је било договорено да дођу 6. априла на посед Вогањ, али је њихову намеру осујетио неочекивани суков са хусарима. Дословно исто тврде Стеван Поповић и Теодор Тицан у својим исказима, а и побуњенички заробљеник Антоније Фелкиш изричито помиње само Вогањце, којима су се други сељаци тек сутрадан прикључили.
Тачном решењу разматраног питања ми придајемо велики значај и не сводимо га само на питање датума, јер захваљујући баш тој чињеници да до скупштине није дошло нису могла ни бити пречишћена многа важна питања, као што су став према цркви, жупанијском органима власти, организовање војних јединица, питање вођства у буни и прецизирање односа према Србији. У току буне се показало да је у овим питањима било неслагања која су се погубно одразила на њен исход. Наше је мишљење да изостајање предвиђене скупштине треба сматрати једним од факата пресудних за ток и развој Тицанове буне.
Сматрамо да се не би могло примити као тачно закључивање Ж. Сечанског, да је Теодор Аврамовић-Вогањац наредио да се од народа покупи оружје и да га кнезови 'предаду онима који иду на састанак у Вогањ'. Ова заповест је издана у Раваници, и у њој се изричито каже: 'оправити у Раваницу у јутру до 7 сати, да је у Раваници', а то је и разумљиво кад знамо да су током ноћи 4/5 априла сами Вогањци напустили своје село и улогорили се у Врднику. Уствари, наведена заповест се односи на мобилизацију сељака, који, сразмерно броју мушких глава у породици, треба да се јаве у устаничке редове у раваничком логору. Исто тако је нетачно и тврђење Фреде Чулиновића да је Тицан 'довео их (Вогањце) у своје село Јазак', јер у Вогњу није уопште ни био. Сечански сасвим произвољно тумачи врло јасан Фелкишев исказ по коме се Тицан 'петнаесторици Јашчана придрижио' кад су вогањски побуњеници, 5. априла у 10 сати ноћу, већ поболи барјак у јазачку ледину.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

О вођама буне и њиховом држању према Стратимировићу.

Као важно питање стоји пред нама расветљавање односа у вођству Тицанове буне, а у првом реду између Тицана и Теодора Аврамовића-Вогањца, као вође двеју група побуњених сељака, двају спахилука: румског илочког, а како ћемо ниже показати, као и вођа умереније и радикалније струје у буни. Чакра, Моловић, Вукићевић, Чулиновић, па и Ловренски, главну улогу у буни приписују Тицану, док Калај Андрији Поповићу и Теодору Аврамовићу-Вогањцу. Попут Калаија и Сечански мисли да се многе ствари које се односе на Теодора Вогањца погрешно приписују Тицану. Ми се у основи слажемо са Калаијем и Сечанским, мада то противречи народној традицији, да је у буни, нарочито у првој фази, Теодор Вогањац имао прворазредну улогу.
Калај каже за Тицана да је најактивнији и најупорнији четовођа, а Сечански да је Тицан у војничком погледу организовао побуњенике. По нашем утиску, Тицан је, као стари војник, испољавао најживљу војну активност, крстарио тереном и енергично увлачио народ у буну. Може се са сигурношћу тврдити да је Тицан био харамбаша једне (шесте) чете, најактивније и најборбеније, док би се извесној сумњи могла изложити опште усвојена тврдња да је Тицан био командант 'целокупне армаде'.
На терену Тицана свуда срећемо као заповедника једне чете састављене углавном од Јашчана, а пошто је ова чета својом активношћу ишла испред осталих, то се његово име највише и прочуло, док су остали команданти пали у заборав. Ми претпостављамо да је у Врднику формирано неко централно војничко и политичко руководство, на чијем су челу били покретачи буне – Вогањци и претставници других побуњених села, али је оно због недовољне активности било потиснуто у позадину и засењено активношћу Тицанове војне групе.
Да је Тицан био командант 'целокупне армаде' највише инсистира устанички заробљеник Антоније Фелкиш. Ово се може објаснити тим што је Фелкиш био заробљен од Тицана и његове чете, што су га чували Тицанови људи, од којих је слушао о њиховом команданту Тицану, о коме се тада свуда, а нарочито у његовој чети, највише говорило, па је Фелкиш, уплашен и избезумљен, закључио да је Тицан вођа целе буне, а не само четовођа 'бећара и зликоваца' који су, сасвим природно, вођу гледали у Тицану, а не у другим старешинама, које су слабо или никако познавали. Фелкиш је на суду теретио Тицана да га је хтео убити, али да га је у томе спречио Пантелија Остојић, па је Фелкиш давао исказ којим се светио Тицану за његову намеру. Интересантно је да Стратимировић, у писму од 16. априла, помињући заклетву целокупне побуњеничке гомиле (totam tumultuantium turbam), посебно наглашава да је Тицан на челу своје чете (cum sua caterva) пошао према Илоку да чини ексцесе. Према Фелкишу, Тицан је имао 300 људи пред собом у моменту Стратимировићевог доласка у Врдник, а и војни извештаји наводе цифру од 300-400 људи за чету коју је Тицан водио према Илоку, што нас наводи на мисао, да је Тицан уствари био командант само те борбеније побуњеничке групе, а никако заповедник целе устаничке масе.

[JASON]

Сечански претпоставља 'да је Теодор Аврамовић-Вогањац нестао већ у току буне, па је због истог имена и презимена Теодор Аврамовић Тицан и означен као главни организатор буне…' Међутим, ми смо успели да континуирано пратимо присуство Вогањца у центру буне, иако нам није сасвим јасно шта је он са својим нераздвојним другом Пантелијом Остојићем радио. 5. априла Вогањац шаље циркулар као 'старешина инсурекције', ноћу између 6/7 априла хтео је да нападне заробљеног Фелкиша, 8. априла са Пантелијом Остојићем пристаје на преговоре са Стратимировићем, сутрадан се поново састао са митрополитом и испричао му о узроцима и припремама за буну и пошао с њим у Ириг, 11. априла га видимо у манастиру на ручку приређеном у знак мирења, а 13. априла долази Стратимировић да га увери да ће се народ вратити кућама. Дакле, стално је био присутан и пошто га увек налазимо у Врднику, мислимо да нећемо погрешити ако закључимо да су нити буне биле у његовим рукама, да је стварао планове и водио преговоре у име устанка.
За развој буне је битно присуство Вогањца у моменту Стратимировићевог доласка у Врдник, које претставља главну појаву у њеној другој фази. Митрополит у писму барону Женејну, команданту Петроварадинске команде, каже да су га срели изасланици побуњеника на свом путу за Карловце и позвали  да дође к њима у Врдник. Зато се Стратимировић врло изненадио, збунио, па и уплашио, кад је дочекан с пушкама упереним према његовим кочијама. Он је у побуњеничком логору осетио извесну забуну и узбуђење као после неке оштре свађе, које су гласине о доласку војске још потенцирале. У овом тренутку пред манастиром је доминирао Тицан, робустан човек, дивљег изгледа (robuster Mann, von wilden Anblick), како се учинио изненађеном митрополиту.
Како објаснити ову ситуацију: побуњеници су сами звали Стратимировића да дође и да их заштити, а сад га дочекују с бајонетима? Да ли су хтели да га задрже као таоца и да изврше притисак на њега због тешког стања на манстирским имањима, или да га некако увуку у буну, јер су се, као што извештава Прокопије Болић, архимандрит манастира Раковица, шириле међу народом гласине да је и митрополит умешан у покрет. (Безумiе и гл8постъ ихъ да тогo дошло, а они якоже мнѣ парохъ визичкiи сказалъ вчера и Ваше Превасходителство въ безп8тное мятежство свое мѣшают.) Или га је позвала нека умеренија струја међу побуњеницима, која ће после и преговарати с њим, али га у овом моменту није могла потпуно заштитити, јер се Тицан, као претставник радикалнијих елемената, нашао у том тренутку с четом на позорници. Ово сматрамо као највероватније.
Угледавши Стратимировића, Вогањци Теодор Аврамовић и Пантелија Остојић почеше да говоре с њим, али их Тицан од тога силом (mit Gewalt) задржа. Ситуација у устаничком логору се брзо мењала, изгледа зависно од тога која се чета налазила тог тренутка у близини и већем броју. Овде треба одговорити зашто су Вогањци пошли баш у манстирски крај? Да ли због веће сигурности коју су пружала фрушкогорска брда, или су рачунали са јачом подршком сељака овог краја, или су мислили да ће митрополита најпре придобити, присилити на акцију посредовања, претпостављајући да ће се он брже одлучити на то из бојазни да Аустрија не оптужи цркву да је организовала буну, ако се она буде развијала из овог краја? Ако се прими последња могућност, онда су Вогањци делимично постигли успех.

[JASON]

Стратимировић је дошао, али се ситуација нагло изменила, јер су се у догађаје умешали и незадовољни сељаци-прњаворци са манастирских поседа и група под Тицановим утицајем крајње антифеудална, борбена и непомирљива. Ова група није веровала 'великом попи', а заступала је максималне захтеве, које и не стиже да изложи Стратимировићу, јер почиње дискусију оштрим нападом на њега лично као феудалца, кои је далеко од тога да разуме народ, па ce одмах демонстративно одваја од њега, те он успева да разговара само са првом групом Теодора Аврамовића-Вогањца. Митрополит је настојао да ипак повуче и Тицанову групу на преговоре, надајући се да ће његови учени разлози и застрашивање снагом аустријске војске деловати на непомирљиве побуњенике. Пошто у томе није успео, Стратимировић је врло скептички гледао на целу своју мисију, а нарочито кад је дознао да је Тицан продужио буну у западном Срему. Он је већ био изгубио сваку наду на смирење и тек Тицанов пораз код Бингуле, 9. aприла поподне, враћа му веру у успостављање мира.
Иако се Стратимировић вратио забринут из устаничког логора, показало се убрзо да је његов боравак међу побуњеницима донео резултате које је он могао пожелети. Био је то преломни моменат у буни, наступио је расцеп у редовима сељака; једни су се почели разилазити кућама и остале на то наговарати, док други са још већом жестином продужавају започето дело. Изгледа да су Тицанови другови напали Теодора Вогањца и Пантелију Остојића као издајнике због њиховог пристанка да преговарају са Стратимировићем, који је за њих био оличење феудалног господара, па је то нашло одјека и у традицији, јер Моловић говори о њима да су у том тренутку играли улогу Вука Бранковића.
Стратимировић је изазвао сукоб међу вођама буне својим обећањима, па је то било пресудно за даљи ток догађаја. Ово наше мишљење потврђују документи: Тицан је силом спречио у првом тренутку Теодора Вогањца и Пантелију Остојића да преговарају са Стратимировићем. Ови су се повукли, али су после извесног времена ипак успели да се приближе митрополиту, а сутрадан сасвим слободно да разговарају с њим, па су тада заједно са другим помирљивијим (ruhige Vorsteher und Dorf-Altesten) изјавили да ће они узети на себе да поред својих чета повуку и растуре и Тицанову чету, макар и силом, и да ће с њим лако свршити (auch die Rotte des abwesenden Theodor Ticzan dazu zu vermögen, mit dem Auserung, dass sie wen er weigern sollte, mit ihm die Sache leicht ausgemachen werden). Из овог навода се види да се помирљивија струја већ осећала јаком да и силом принуди Тицана на повлачење.
Тешко је објаснити зашто је Тицан напуштио раванички логор а да није до краја истрајао у отпору према Стратимировићу, да није спречио Вогањце и неке Јашчане да се придруже митрополиту. Зар би се то могло догодити да је био 'командант целокупне армаде'? Или није имао снаге, или се десило нешто непредвиђено? Несумњиво је да је ситуација била бурна. По селима попови читају митрополитову посланицу, кроз коју грми проклетство и прети страшни суд, појављују се и губе чете овде и онде, круже куренти и варљиве вести о српској помоћи, почиње бежанија жена и деце на вести о приближавању катана, а колебљивији већ сагињу главе и желе да се дојављивањем вести о побуњеницима додворе властима. Узбуна, врење, забуна као у неком котлу! Ко да се снађе у том општем хаосу, како да га преброди Тицан кад је и у руководству буне дошло до разилажења? Он још верује у снагу оружја, заноси се планом дизања на устанак западног Срема, чиме би изменио ситуацију војнички и политички, и зато одлази из Врдника на челу своје чете, а кад му се поразом код Бингуле и овај план покварио, и он ће дићи руке од свега и чекати осуду немилосрдног непријатеља.

[JASON]

Треба одговорити на питање: зашто су  вогањске вође пристале на смиривање народа и обустављање борбе кад су баш они повели буну? Поменућемо интересантну констатацију архимандрита Јосифа Путника да се људи румског спахилука држе мирније од поданика илочког властелинства (Румскаго спахилука люди много су кротчiи и къ миру склонитiи нежели илочкаго), да су куренти два пута кружили по првим селима али са малим успехом, док се насупрот њима 'они зликовци из планине' не желе да смире, јер имају зле намере. Нису ли вогањске вође из овог пасивног става сељака из свог краја почели да закључују о неповољним перспективама буне? Није ли њихова грешка, која се сада могла теже исправити, била у томе, што су тежиште покрета пребацили у Фрушку Гору и нашли се прилично изоловани у Врднику међу људима илочког спахилука и прњаворцима, а предалеко од својих пријатеља из Србије, на чију су помоћ рачунали? Изостала је побуна граничара, држање Србије било је нејасно, а то је дејствовало врло негативно, јер су неки побуњеници (Вогањци највише) исувише истицали наду у интервенцију Србије, чиме би се сигурно дао снажан потстрек ширењу буне, те би дошло до њеног претварања у револуцију. Пошто до појаве Србијанаца није дошло, а време је протицало, устезање се сељака повећавало и у неким селима довело до пасивности. Вогањске вође су морале да рачунају са таквим стањем.
У оваким су околносима вогањске вође, Теодор Аврамовић, Андрија Поповић и Пантелија Остојић, дочекале Стратимировића. Из докумената познати су нам само резултати њихових преговора, али не и сам ток и садржина разговора. Сматрамо да је Стратимировић као вешт политичар одмах осетио, или од вођа буне сазнао, да су велике наде полагане у Србију и Границу, да већ наступа колебање, па је и тежиште својих настојања усмерио баш на разбијање илузије о могућности српске интервенције. А с друге стране, он је могао да им прети и укаже на војну снагу Аустрије, али и на њену спремност да преговара. Можда је Стратимировић опрезно износио могућност да се убудуће, у бољој ситуацији, нешто уради, само да би постигао циљ овог момента – смирење и покорност. У овом тренутку губљења вере у граничаре и поп-Луку Лазаревића вогањским (и неким јазачким) вођама је изгледало да су митрополитови предлози (амнестија, непристрасна комисија, обустава кулука…) најбољи излаз. Стратимировић је обећао да ће се заузети да се амнестија доследно спроведе, па је то (изузев за Тицана) заиста и чинио.
Калаијево сумњичење Стратимировића да је симпатисао Тицанову буну, па је у извесном смислу и припремао, нема никаквог ослонца у документима, али је његова констатација, да је митрополит прећуткивао вогањску пропаганду о Србији и настојао да баш њих спасе, у основи тачна. Ово се може објаснити на два начина: Он је спасавао Вогањце због њихових веза са Србијом, које је и сам одржавао. У очима српских вођа тешко би могао оправдати пасиван или непријатељски став према Вогањцима, а приликом преговора у Врднику могао им је нешто и обећати, што би га компромитовало код аустријских власти, па је итекако био заинтересован да ови људи ћуте и верују у његову реч. Будући да је дошло до бунта прњавораца и сељака из околине манастира, Стратимировић је у њима гледао по цркву опасније непријатеље, а у Тицану вероватно њиховог вођу, па је могао да њега подметне аустријским властима, а његовом смрћу заплаши незадовољне сељаке манастирских поседа.

[JASON]

Покушаћемо да укратко објаснимо држање Теодора Аврамовића Тицана у овим критичним тренуцима. Већ смо у више махова истакли Тицана као претставника непомирљивог крила у буни, као човека који је смело рекао истину и самом митрополиту, и штавише, створио код наоружаних сељака расположење да и силу употребе против њега. Главни аргумент Тицанов против Стратимировића је митрополитово солидарисање с феудалцима, његов феудални начин живота, богатство његове пратње и скупоценост одеће, цинизам с којим се поступа према гладном сељаку којега долази да утиша у моменту кад је све зло превршило меру и кад се само силом оружја могла збацити спахијска тиранија. Тицан није одвајао две гране феудалне класе: спахије и свештенство. Није га ништа збуњивала околност што овај црквени великодостојник претставља његовог 'националног вођу и пастира', те му није покорно пришао руци као друге старешине, а посебно Теодор Аврамовић Вогањац, Пантелија Остојић и Јашчанин Димитријевић. Он према митрополиту није имао никаквих илузија, нити страха од његових анатема.
Ако прочитамо оно што је Тицан рекао на суђењу, запазићемо како су његове формулације циљева буне оштре и јасне, непомирљиве и стопроцентно антифеудалне: 'Ut omnes in Comitatu Syrmiensi exsistentes intercipiantur domini terrestres disjiciantur et extirperentur (da se iztrebe).' За те 'dominos terrestres' (спахије), које он зове душманима, нема милости у његовим очима, чак и онда кад у оковима говори пред аустријским судијама. Овакву одређеност и оштрину нигде не срећемо код других побуњеника. Иако не можемо тврдити да је под 'dominos terrestres' које треба уништити подразумевао и манастире, ипак смо близу да и то претпоставимо кад се сетимо речи упућених митрополиту у Врднику и оптужбе судије Вешелењија да је Тицан ударио митровачког проту (quod protopraesbyterum mitrovczensem percusserit), као и Чакриног писања да је Тицан продрмао за браду карловачког проту.
Где је, и како је, Тицан изгубио поштовање према црквеним врховима, митрополиту и протама из његове пратње, и где су се овако изоштрила његова антифеудална схватања?
Тицан је одрастао у крају где је било средиште манастирског живота, а и по повратку из војске, где је стекао велико животно искуство, опет се настанио у свом завичају, па је тако кроз дуже време могао да изблиза посматра живот калуђера-паразита на рачун јадног сељака-прњаворца. Тицаан је био писмен и школован човек, вршио је дужност настојника, па није искљученои да је и неки Доситејев спис доспео да прочита, што би повећало његову мржњу према феудалној црквеној господи и у његовој свести избрисала разлику између 'светлог' манастира и 'светлих' грофова. Из његовог саслушања види се да је добро познавао главне побуњенике прњаворце, а како су они били баш у овој околини, могао је чути њихове тужбе против манастира, па их и потстицати на буну, као што знамо да је чинио његов друг Димитрије Димић из Јаска.
Kад стварамо суд о Тицану и његовом држању у току буне, морамо имати у виду и оних 17 ¼ година проведених у аустријској војсци, што је сигурно оставило дубоке трагове на овог бистрог Сремца који је из ратова широм западне Европе дошао у Јазак са развијеном моћи запажања, доста знања војне вештине и разумевања два-три страна језика. Ми смо установили да је Тицан пре ступања у Јелачићеву регименту годинама служио у Вурмзеровом фрајкору који је оперисао против Француза у доба Велике револуције. Из Тицановог исказа види се да је био као војник у револуционарној Француској (milles in Gallia), али не знамо ни гда ни колико дуго. Два старија писца Тицанове буне, Емил Чакра и Стеван Моловић, наводе да се Тицан борио и у Италији против Француза и да је 1796. код Лодија био заробљен, те га је на слободу пустио генерал Lannes рекавши: 'Il est brav Schiavone', (Чакра), док га је. према Моловићу, ослободио маршал Marmont, јер му је Тицан дао реч да се никад више неће борити против Француза.

[JASON]

Чак ако ово причање о заробљеништву и не би било тачно, оно показује да је у народу, одакле је Чакра 1858. црпео податке , било живо и одређено сећање на Француску револуцију, Наполеона и његове генерале, те да су сељаци са симпатијама говорили о тим догађајима и људима. Пишући о утицају Француске револуције на наше граничаре, Мита Костић каже да граничари у својим писмима, нису тајили 'како милују француска начела слободе'. Костић, развијајући даље своју мисао, констатује да cе ратовима граничара по Европи против Француза 'само повећавало интересовање у народу за Француску револуцију против које су се његови синови морали борити на аустријској страни'. Ово интересовање за Француску се морало још потенцирати кад се у време Наполеона француска политика и утицај још више шире по свету, док он куца на врата Беча и Дубровника.
Тицана на првом суђењу оптужују, између осталог, да је говорио да ће бити будући Бонапарта и да ће учинити оно што је Наполеон урадио у Француској. (Tu dixisti, quod sis futurus Bonaparte et hoc velis efficere hic, quod ille in Gallia). Најмеродавнију потврду ширења утицаја Француске револуције на Србе у Срему претставља констатација Угарске дворске канцеларије од 22. априла 1808. да су петроварадински граничари због дугогодишњег ратовања у горњим провинцијама и у самој Француској прихватили 'најгора начела' (идеје Француске револуције), те да их преносе и на народ. (Confiniarium militem petrovaradiensem per longius bellum plures superiores provincias et ipsam Galliam per agrantem, pessima principa nom solum imbisse, verum inde reducem, etiam rusticae plebi eadem instillasse).
Mислимо да на основу горњих разматрања можемо закључити да је Теодор Аврамовић-Тицан био и под утицајем идеја Француске револуције и да је, позивајући се на Наполеона који је у његовим очима претставља Француску револуцију, уствари желео остварење преврата код нас на онај радикални француски начин, кад је народ ударио и на племство и на цркву једнаком жестином и нанео им одлучан пораз. У овој светлости постаје нам јасан Тицанов став према Стратимировићу и његова намера да бескомпромисно истраје до победе над спахијама.
Овакав човек, близак француским револуционарним идејама, а уз то још у присној вези са граничарима, сигурно је при повратку у Јазак причао своје доживљаје у Француској, износио пред феудалног, спахијског и манастирског сељака слику слободних Француза који су ликвидирали племство и црквене поседе, преузели власт у своје руке и тиме заносио машту нарочито млађих, отреситијих сељака. Зар је Стратимировић таквог човека, који у буни одмах постаје четовођа, а претендује можда и на заповедништво над свим побуњеницима, могао трпети у Срему, а нарочито у близини манастира и прњавораца? Принуђен да нечијом главом утиша гнев и сумње аустријског двора и спахија, митрополит се без колебања одлучио да та глава буде Тицанова, а бечки двор, као центар контрареволуције, примио ју је са задовољством.

[JASON]

О радикалној и умереној струји међу побуњеницима.

Изгледа да је Тицан у Јаску за непуну годину дана од повратка из војске створио своју групу људи на коју је утицао речју и делом. На ово нас упућују речи архимандрита Путника којима јавља Стратимировићу да су га неки Јашчани преклињали да дође у њихово село и да умири људе, што значи да су у селу постојале две струје, умеренија и радикалнија. Сетимо се да је једна група Јашчана одмах прихватила Стратимировићеве предлоге за смирење, док је за другу Путник, чак и после пораза код Бингуле, 10. априла дословно јавио: 'Неки отъ чети Феодора Язачанина пришли на Убавацъ, ту барякъ водручили, нинѣ, из Крушедола, и прочихъ околных мѣстъ тамо гонятъ люди, - хощутъ паки нову чету воздвигнути.' Њих је Путник назвао 'зликовци из планине' и констатовао да 'нећеду мир, но инно что намѣраваю'.
Овај оштроумни архимандрит даје нам још један важан податак о томе да међу устаницима 'многи зликовци и бећари находятся, коима ни самое лице свештеническое свето нiе'. Баш они и чине буну, тврди Путник, јер имају 'зла намереня'. Архимандрит се толико плашио тих борбених сељака, који ни свештеника не поштују, да је обуставио своје путовање, како не би на себе 'въ явную опасностъ положили'. Од њих су они Ирижани, 'наипаче терговци помрели отъ стра'. Баш су они запалили кућу брестачком кнезу, хтели да убију стејановачког попа и покушали да продру у лежимирску цркву, док је њихов вођа Тицан, писао претеће писмо архимандриту манастира Беочина.
Путник никада не одваја те против цркве настројене побуњенике, 'зликовце и бећаре', од Тицана, што говори у прилог мишљењу о постојању сасвим радикалне струје у Тицановој буни, на чије је формирање, поред других фактора, снажно утицао и Теодор Аврамовић-Тицан, несуђени 'сремски Бонапарта'. Један од његових другова из Јаска, Димитрије Димић, не само што је потстицао на буну сељаке на манастирском поседу у Јазачком прњавору, већ је ушао и у манастир и на силу узео једно копље и две пушке за људе у својој чети.
Да су ови антифеудални и антицрквени елементи успели да однесу победу над војском, пошто су добили превагу у задњој фази буне, Срем би доживео нарочито издање социјалне револуције коју би извршили најсиромашнији слојеви феудалног села, јер само тако можемо да схватимо 'зликовце и бећаре'. За најсиромашније слојеве на селу их сматрају и савременици Тицанове буне. Као посебно, треће значење речи 'бећар', ограничено само на Војводину његовог доба, стоји код Вука Караџића: 'Fremder Taglöhner ohne Haus und Bestӓndigen Aufenthalt'. Дакле, надничари без куће и домаћинства, или јасније: најнижи слој друштва, сеоска сиротиња. Код Димитрија Руварца бећар је човек без игде ичега, а код Даничића 'бескућник, који се скита и од наднице живи'.
'Бећари и зликовци' су припадници оног слоја сељаштва који се у то време називао именом 'желира', 'инквилина' и 'субинкливина'. Они су тако сиромашни да се у једном документу из 1819. поставља питање да се 'inquilini nullis terris provisi' (који немају никаквог земљишта) ослободе од плаћања свештеничког бира. 'Они живе од најамног рада код властелина… Једни су пропали сељаци, којима је одузета земља, или бивши кметови, који су морали побећи од господског зулума. Неки су од њих побегли из турских страна, а такођер и војници, који су побегли из Војне Границе… али највећи део ипак чине досељеници, које је властелин населио, а ипак им није дао кметско селиште, него само мало земље, тек толико да их привеже уза свој посед, да не оду даље у потрази за бољим условима рада и да их тако лакше експлоатише.'
Калај их назива презриво 'vagabundierende Missetӓter' (скитнице злочинци) и каже да су у великом броју прилазили побуњеницима. Он им супроставља основну масу феудалних сељака (Hörigen) за које говори да су много помирљивији ('viel versöhnlicher'). У духу Тицанових наређења бећари нападају спахилуке и 'све што је спахијско робе и пљачкају и ништа не штеде'.
Исти ови елементи показују највећу борбеност у 'Пакрачкој буни' 1815. А они су, како пише епископ Јосиф Путник, 'по болшей части убожаишiи юди, просто рещи Голићи'. Путник се тужи да баш ти сиромаси, који у та оскудна времена скоро умиру од глади, највише прете и 'прочiя на упорство подвизаютъ'.