Српске буне

[JASON]

Тицанов пораз код Бингуле, поподне 9. aприла, још није значио крај буне, али је претстављао крај организоване борбе. Поједине групе су још крстариле тереном, покушавале да са новим полетом крену, али су наилазиле на пасиван, па непријатељски став сељака који су изгубили веру у победу. Тицанов пораз користи она прва, споразумашка струја која је обећала митрополиту да ће 'лако' свршити са Тицаном. Војска је стегла обруч, а кнезови, попови и кметови почињу изражавати покорност властима и одвраћати народ од даље борбе. Како налазимо код Моловића, отворен отпор Тицану пружа лежимирски поп Павле Борић, бранећи улаз у цркву речима: 'Само преко мене мртвог понећете барјак.' Поп Борић је, каже даље Моловић, одвраћао и успео да одврати доста сељака да не приђу Тицану. Цитирали смо Моловића, да би више светлости бацили на врло важну вест барона Давидовића, једне од најмеродавнијих војних личности за време ових догађаја. 10. априла он јавља барону Женејну да је примио извештај из Ердевика да су прошле ноћи око 10 сати сељаци у Лежимиру ухватили вођу побуњеника, те да је одмах послат официр са 30 војника да га доведу ('… dass der Anführer deren Rühestörer zu Leximir die vergangene Nacht um 10 Urh durch die Bauern gefangen worden und…'). У истом смислу јавља се тог дана и архимандрит Путник, најпоузданији Стратимировићав извештач са терена, да је као сигурно сазнао да је Тицан био ухваћен, везан и под стражом одведен у Манђелос, али су га Манђелошани ослободили. ('И то ту уразумѣх доставѣрно, да нѣкiи отъ четы Феодора Язачкаго ухватили, везали и под стражу у Манђелосъ отнесли, Манђелошани обаче пустили'). Као што се види, Давидовић и Путник се слажу у питању хватања Тицана. Путник је сазнао вест нешто касније, кад је Тицан био већ спроведен у Манђелос, одакле је ослобођен. Давидовић каже да су вођу бунтовника (он не помиње име) сами сељаци ухватили, што је одговарало оној сцени у Лежимиру са попом Борићем, коју описује Моловић. Путник пак, прилично неодређено то приписује неким људима из саме Тицанове чете ('нѣкiи отъ четы'). И ове вести потврђују наше мишљење да су се сељаци озбиљно поцепали, те у појединим местима и појединим тренуцима били надмоћнији час једни, час други – помирљивији или борбенији. Међутим, о тим сукобима и немилим сценама по селима у задња два дана буне документи скоро потпуно ћуте. Само се из једног митрополитовог извештаја од 16. aприла види да су умерене вође на основу обећања датог Стратимировићу у Раваници тешком муком одвратиле Тицана од даље борбе ('vix aegre postea per reliquos primores revocatus'). Тицан је говорио и на суду о неверству и неслози међу вођама ('de infidelitate et discordia sociorum') и тврдио да у томе 'neszloznom drushtvu' није могао више да остане, као и то, да је био искључен из круга вогањских вођа ('excluserunt a consortio').

[JASON]

Да бисмо добили јаснију слику о помирљивим елементима Тицанове буне биће потребно да се, на основу докумената, каже неколико речи о кнезовима и кметовима. Скоро сви прогласи устаничког вође Теодора Вогањца, па и других, говоре о извесном неповерењу према сеоским кнезовима, па наређења увек доносе и претњу ако их неки кнез (или поп) изда властима, ако не прочита курент или ако га преда у вармеђу. ('Ако би когод од свештеника или од кнеза затаио овај курент, цела ћему се фамилия метнућему се под саблю').
Кнезовима се прети и ако не пошаљу одређен број момака у чету,  ('Ако ли послати нећеш тврду веру имаи, нећеш добро проћи') и унапред се баца кривица на њих ако не изврше заповест. ('Заиста кнезови пазите, немојте рећи дае беда наша'). Да ово нису биле само празне речи и голе сумње показује случај паљења куће брестачког кнеза, који је први курент однео Салају, и о томе говори шибање јазачког кнеза и пандура извршено одмах по доласку Вогањаца у Јазак.
Архимандрит Путник саопштава 6. и 5. априла да му долазе кнезови и кметови, те да их он саветује на покорност, и да и сами кнезови стишавају народ. Кнезови из Реметице и Петроваца су предавали куренте властима и на тај начин спречавали ширење устанка и устаничке пропаганде. Због тога је жупанијска скупштина 1810. год у Вуковару одликовала брестачког, малореметског и јазачког кнеза златном медаљом јер су, каже се у образложењу, стављајући живот у опасност, заустављали устаничку преписку и спречавали да се шири 'отров побуне'.
Интересантно је да извори којима смо се служили нигде не употребљавају термин 'кмет', 'кметови' за целокупно сељаштво, већ се тим називом служе кад желе да истакну одређену групу људи на селу која очито чини управу села и посредника између спахије и народа.
Кад год се на нашем језику кнезови или митрополит или власти обраћају целокупном становништву, ословљавају га терминима: 'hristjani', 'lyudi', 'colones' или 'благочестиви християнин', 'християни', 'люди' и 'поданицы', а никада именом 'кмет'. У случајевима где долази термим 'кмет', увек се говори само о неколицини људи, 2, 3, 5, највише 8, и то увек у вези са кнезом. Тако Теодор Вогањац наређује да кнез пошаље с момцима 'и два кмета с ньима оправити', или то чини Димитрије Димић: 'сваки кнез… с' два кмета…', или Матковић: 'кнез и један сенатор'. У односима села са спахијом после буне свуда срећемо по неколико кметова који изражавају покорност и примају обавезе у име села (в. извештаје свештеника из Сибача, Буђановца, Вогња, Брестача и т. д.). Чешће је термин кмет замењен речју: 'сенатор, синатор' у истој функцији. У току буне 'кметови стејановачки кажу с плачем' да Тицанови људи врше мобилизацију у селу. Када Стратимировић упућује проглас народу да се смири, он прави јасну разлику између клера и христијана, обраћајући се 'нарочито старешинам, кметовом и домат'ином да се заложе да се људи врате из шуме кућама. Па и први устанички проглас поред кнезова истиче и 'поштене кметове' као најважније људе по селима. Интересантно је да Салај на једном месту помиње 'izabrani pametni gazde' као људе који ће преговарати са властима. Поставља се питање: да ли ова руководећа група на селу, коју чине кнез и десетак кметова-сенатора, претставља и економски јаче становнике села. Директан одговор за сада не можемо дати, али ако прибегнемо аналогији са Србијом и Мађарском тог доба, где кметови, ешкути, претстављају нешто богатије сељаке, онда нећемо бити далеко од истине ако устврдимо да се руководство сремских села понешто имовински диференцира од осталих сеоских поданика. Овако резоновање би нам донекле објаснило њихово помирљиво држање у буни.
У прилог мишљењу о извесној подвојености сеоског руководства и масе народа најбоље говори случај у Даљу јуна 1806. Побуњени сељаци нису хтели да изврше ни једну тачку спахијских предлога, 'а кнез додуше, и кметови радису, али проче общество неће'. Касније кад је кнез молио да послушају савете управника спахилука 'они као марва напали на кнеза, отели му палициу и претилиму акосе макне даћедуга таки у Дунавъ бацити'.

[JASON]

О свештенству и прњаворцима према Тицановој буни.

У току нашег досадашњег излагања чешће смо се стетали са  православним свештенством, а узгред смо поменули и прњаворце. Документи из Тицанове буне и из првих месеци после ње, пружају прилично материјала о држању свештеника према антифеудалном, ослободилачком покрету у Срему. У литератури о Тицановој буни ово питање је само набачено, а известан општи суд је дао само Калај, тврдећи да су 'неки свештеници народно незадовољсво уперили против постојећег поретка'. Калај је овај суд створио на основу проучавања утиска који је српски устанак оставио на Војвођане, на основу Стратимировићевог мемоара, родољубиве поезије, црквених проповеди и шпијунских извештаја слатих Бечу са терена. У то време у Срему се заиста доста причало о стварању 'Илирске државе', ускрсавању 'Душановог царства' и томе слично.
Чим је Салај, срески судија у Руми, чуо да су Вогањци са црквеном заставом пошли ка манастиру Раваници и тамо се улогорили, и примио извештај да је у манастиру Малој Ремети лајтнант Санта видео вогањски курент и посумњао да се овде одраније знало за избијање буне, одмах је закључио да постоји нека веза између побуњеника и овог манастира. Салај је ову сумњу одмах саопштио команданту Петроварадинске тврђаве барону Женејну и генералу Давидовићу, а овај је у писму Стратимировићу, не помињући уопште Малу Ремету, тврдио да је манастир Раваница наклоњен побуњеницима. Затим Давидовић моли Стратимировића да се заједно са свештенством заложи на сузбијање буне.
Интересантно је да нема ни једног сигурног податка, сем неодређених сумњи, којим би цивилне и војне власти могле да оптуже свештенство за учешће или наклоност према буни. Па и оне шпијунске доставе аустријског конфидента од 11. маја 1807. никога не именују, већ говоре врло уопштено о утицају свештенства и црквених обреда на народ и о жељи Срба да створе 'Илирску државу'. У Пешти и Бечу је створено уздржљиво неповерење према православним поповима и Стратимировићу, али ипак властодршци Аустрије нису отворено напали православну цркву, јер нису имали сигурне доказе о њеном противаустријском раду, посебно у време Тицанове буне.
У литературе су по свом благонаклоном ставу према Тицановој буни издвојена два свештеника. Стеван Моловић помиње да је вогањски поп Максим Атанацковић дао благослов побуњеницима и да је зато имао неприлика с властима, а др Коста Милутиновић, поред попа Максима истиче и Прокопија Болића, архимандрита манстира Раковца.

[JASON]

Документи о Тицановој буни говоре да је поп-Максим Атанацковић у рано јутро 5. априла обавестио судију Салаја у Руми о одласку Вогањаца у Врдник говорећи да побуњеници имају намеру да побију свештенике и чиновнике ('sacerdotes et officiales trucidare'). Крајем исте године претио је убиством попу Максиму агитатор Илија Поповић (Петровић?) јер је о његовом боравку у Вогњу известио митрополита и румског грофа. Али на другој страни митрополит Стратимировић малтретира и окривљује баш попа Максима што није на време обавесио о припремању буне у Вогњу и што је држао страну побуњеницима, па је намеравао да га по казни премести што даље од Вогња. Из митрополитове оптужбе се види да је и поп-Максим заједно са својим сељанима славио успехе Карађорђа, а кад се дешавало да се поведу разговори о угњетавању које врше спахије у Срему поп-Максим 'и самъ парохiановъ своихъ урежденiю царства противная мнѣнiя по скудоумiю своему сопотверждавати неудерживался.'
Aко се задржимо на веродостојној митрополитовој оптужби, онда је поп-Максим знао за припремање буне и везивао је за успехе српских устаника, а ако поверујемо Моловићу да је дао благослов сељацима, онда је он у њој индиректно и учествовао. По томе би се он издвајао од осталих свештеника у време Тицанове буне. Но, поменуто пријављивање властима, иако стварно post festum показује да ни овај свештеник није био одлучно и доследно на страни побуњеника и српских агитатора, избегавајући да се сасвим замери свом архипастиру и жупанијском властима.
За Прокопија Болића се може рећи да је саосећао са народом јер је горко заплакао кад је чуо за погибију сељака код Бингуле. Из његових осећања при 'семъ жалостномъ извѣстiи' биле су сузе и туга на срцу које му нису дале да више о тој трагедији пише.
Др Милутиновић на основу писма Лукијана Мушицког Вуку Караџићу од 17. X 1821. тврди да се Болић замерио Стратимировићу, јер је сматрао оправданима тужбе сељака због отимања земље, као и што није осудио њихове изјаве да ће се борити до последње капи крви.
Пратећи Болићев рад кроз акта Карловачког митрополиског архива од 1087. до његове смрти 1818. ми нисмо нигде могли да нађемо ни најблажу алузију на немилост о којој Мушицки говори након 15 година. Напротив, цело то време Болић извршава многе важне налоге митрополитове и фигурира као поуздано лице у свакој ситуацији, па је, мислимо, оно што говори Мушицки могла бити само пролазна срџба митрополитова.
У свом исказу пред судом Тицан помиње да је у редовима устаника с њим био и калуђер Стефан ('frater nomine Stephan'), али ништа више не каже о том једином црквеном човеку који је био отворено на страни народа. Пошто Тицан, који је добро познавао околину, манастире и истакнутије људе, не спомиње никакву посебну функцију Стефанову, можемо сматрати да он није припадао манастирским врховима, већ оним млађим калуђерима, којима је, као и Доситеју, досадио манастирски јарам.

[JASON]

Већ смо нагласили да је вогањски кнез предвиђао могућност да неки свештеник затаји курент или изда покрет и да је озбиљно претио смрћу таквим поповима. Чим су Богањци пошли из села, њихов свештеник извештава о томе Салаја, среског судију у Руми, а кад су устаници стигли пред Раваницу и покушали да уђу у манастир, игуман је наредио да се манастирска врата закључају, што у три маха тврди Стратимировић, 6. и 7. априла, на основу извештаја Геодена Поповића, који је лично дошао и поднео реферат митрополиту да је 'monasterium Ravanicza portas suas praecluserat' и саопштио да није дозволио да се врата отворе побуњеницима ('neque erga adursiones eorum aperiendas permissit').
Из писама које је митрополиту упутио врднички игуман Софроније Вујић 7. априла види се да је исти одмах обавестио о догађајима жупанијске власти у Иригу, а према побуњеницима поступио на начин који сам овако описује: 'Дао самъ таки све капiе затворити монастирске да у порту неуђу и неки от нихъ до врата монастирски долазили а када видили затворена они… отказали: нека, нека, они затвара от насъ врата а, докле нама више доиде друшства оћеу и за неволю отворити врата монастирска'.
Чим је Стратимировић чуо за побуну, одмах је послао на терен, у румску околину архимандрита Јосифа Путника, у иришку Гедеoна Петровића, а у околину Илока Прокопија Болића да се на лицу места упознају са догађајима, да га о свему извештавају и да пораде на смиривању народа у споразуму са спахијама и органима власти. Он је, такође, дао и сеоском свештенству инструкције у истом смислу, а од земунског проте Михајла Пејића се тражило да пази да се дух побуне не шири у његовом протопопијату.
Сваки поп у селу, сваки прота у срезу, а три архимандрита крстарећи по целом устаничком терену, почињу да раде на смиривању народа, на гушење Тицанове буне. Понегде су успели да задрже сељаке обећањима и претњама црквеним проклетством. Да би их умирили помагали су им да саставе жалбе (Болић у Нештину), а где је било потребно ступали су у препирку с побуњеничким агитаторима (Давид Поповић у Крушедолском Прњавору) који су прњаворце хушкали на побуну. Митровачки прота је утицао на вогањске прваке у Врднику да дођу на преговоре са Стратимировићем, а стејановачки поп Теодор Милутиновић није хтео да објави народу устанички циркулар (курент), па је испред побуњеника морао да бежи у Границу.
Земунски прота Михајло Пејић се свим силама залагао да задовољи аустријске власти и митрополита, па је одмах пошао у села свог протопопијата да извиди распложење сељака и граничара. Саветовао их је да не пођу путем Вогањца. Он је 18. априла јављао да је једна група сељака позивала граничаре да напусте државни посао и да дођу у њихово друштво. У Добановцима је та група говорила: 'Шта већ чекате, те неидете с народом, данас је време дошло да се ослободимо'.

[JASON]

Командант Земуна Перш је крајем 1807. известио Симбшена да му на основу многих разговора у погледу прилика у Србији и овдашњех сремских немира прота Пејић изгледа велики поштовалац и одушевљени присталица аустријске монархије и династије, о којима говори са правим одушевљењем. Зато су према њему Срби у Земуну врло уздржљиви, називајући га при томе свакојаким именима. Због привржености Аустрији и држања у овим немирним временима Пејић је 1811. одликован од цара златном медаљом.
У једном документу из 1811. Сремска жупанијска конгрегација истиче да је архимандрит Нестор Јовановић у време сељачке побуне 1807. активно сарађивао са властима на умирењу побуњеника и утицао на сељаке да се врате мирном извршавању обавеза према господарима.
Нарочито је активан био, већ често помињани, архимандрит Јосиф Путник који је слао најисцрпније и најпоузданије извештаје и највише се заузимао, заједно са спахијама и војним властима, да се побуњеници врате кућама и да се посаветују у духу митрополитових речи 'ко непреломной вѣрности прямо законагѡ землевладтеля'. Кроз Путникове извештаје се осећа драматика догађаја, револуционарни полет једног дела сељака и неодлучност и помирљивост другог дела, нарочито кнезова и кметова. Необјављени Путникови извештаји од 6. и 7. априла, који се налазе у Карловачком митрополијском архиву, приказују праву псиохозу и замах Тицанове буне, као и панични страх на спахилуцима и у градовима. Путник као да нема сажаљења нити благих речи за побуњенике. Он их назива 'зли људи' и сматра да је несрећа што се у тренутку избијања буне налази у Срему тако мало војске да пресече развој догађаја, па зато каже да се засада мора 'много поднети и прогутати'. Архимандрит Путник је сматрао да се 'ова стваръ мора што скорiе угасит, еръ помало всѣмъ и мирнѣйшимъ понравляется сiе востанiе'.
Као најповерљивији човек Стратимировићев Путник је ишао у Пешту да у име митрополита поднесе извештај о буни и разбије сумње према православној цркви као саучеснику у сељачком покрету. Две недеље касније, 30 априла, Путник се у Руми креће у спахијској средини и јавља како има много мука с Нерадинцима због пустаре Банковаца. Сељаци су користили долазак краљевске комисије па су свуда оштро формулисали своје жалбе и захтеве, не изузимајући у том погледу ни цркву. Сељаци су тражили повољније услове за аренду, покушавали да поврате неке земље од цркве, које су од њих наводно незаконито одузете, и 'многая подобная безумiя представляют'. Почетком маја вођене су у Руми оштре дискусије о питању отетих земаља и земљишних односа, што је Путник пратио с великом пажњом, и сигурно и лично учествовао у раду те скупштине феудалаца. Није му било пријатно кад је дознао да ће краљевски комесар лично отићи у нека села да види неке земље које 'подданицы аки отете, возврашене имѣти желаютъ', још мање кад је морао да јави митрополиту 'доста неугодн8 вѣстъ' да се свака земља 'quocunque titulo, чрезъ подданике инногда притяжана, и буди когда уживлена отъ таковихъ вышей отузетися не можетъ'. Овај страх од исправљања неправди нанесених сељацима (поданицима) најбоље показује да је и црква неузаконитим путем долазила до сељачких поседа и да се у томе није много разликовала од спахија. Према Димитрију Руварцу, у Опису српских фрушкогорских манастира 1753, кроз цео XVIII век је долазило до спорова између манастира и околних села због ораница, ливада и шума, а то се продужило и у XIX веку.

[JASON]

После буне свештенство улаже напоре да изглади односе између сељака и спахија. Оно постаје предводник сељака – 'покајника' – и учи их како ће 'покорни бити' и признати 'да су они као своме господину сагрѣшили' и да убудуће никаква 'ребелія' неће бити. А црква се бојала 'ребелије', исто као и немачке спахије, јер је према сељацима, а посебно прњаворцима, била у улози феудалног господара.
Прњаворска породица је добијала од манастира кућу и известан део земље, право на пашу и дрварење по манастрским пашњацима и шумама, а морала је од својих плодова са то мало земље, па чак и из баште да даје десетак; затим је свака мушка глава давала манастиру по 53 наднице и 30 бесплатних посленика.
Међутим 'светли манастир' – у овом случају Раваница – није ни ово сматрао довољним, него је 'sada vecse od duga vremena' наметнуо прњаворцима 'tessku tegobu i dacziu’, због чега ce 'pokorni pokajnici manastira Ravanice', како себе потписују прњаворци, жале, али не митрополиту, већ редовном суду. Они оптужују манастир да их присиљава да дају и преко 30 уговорених посленика ('robiassa'), да им од те обавезне роботе не одбија време проведено у 'vošponu', орању, возидби сена, да тражи од болесника да догодине одради време пропуштено у току болести, па да чак и тако далеко иде да присиљава на рад и старе људе које је жупанија прогласила неспособнима за рад, и који ни себи радити не могу, да морају одужити 'svoju robiju'. Па ни у сам гроб их не пушта без испуњене обавезе, јер 'akoli se trefi da umre i ostane dužan robije, mora njegov sin ja brat oduzivaty'.
Прњаворци се туже да 'malo, i zlocsestnu zemlju imaju', а манастир им поред десетка од жетве и винограда, тражи десетак и од 'variva kdi budakom i motikom po vinogradi kopamo', затим 'shlivni desetak' и аренду на казане. Дрва добијају мало, па морају понешто да краду из манастирске шуме, али их то скупо стаје, јер их манастир глоби немилосрдно. Исто је и са испашом, на коју има право само манастирска стока, док сељака глобе и се 30 круна по глави кад своју стоку напаса на манастирској ливади. Заиста је тешко са то мало оранице а 'livade ni malo', како пишу прњаворци, 'sebe ranit, plemenitoj varmedji radi kattana žitto i zob davati… i argatovat'.
Прњаворци нису остали само на жалбама, него су се делом активно умешали и у Тицанову буну, но, пошто се претстављали мањину у целом покрету, изгледа нису успели да сасвим отворено против манастира оријентишу буну, те нигде не видимо случај да су сељаци напали манастире и калуђере. Као да је та ствар била остављена за касније време, јер је већина побуњеника била са спахијских поседа и у њима гледала своје главне непријатеље. Дакле, прњаворци су морали најпре са осталим сељацима уништити немачке спахије, да би тек онда напали манастире. Можда се тиме и може објаснити што није дошло до опште побуне прњавораца, што су они већином остали у стању бунта, са симпатијама према Тицану.

[JASON]

Први вогањски курент упућен је, поред других села, и у Врдник, а други гласи изричито 'кнезу прняворском, то єстъ крушедолскiй и свима другима уручити се у Перняворъ'. Моловић помиње да је један од организатора буне био Лазар Јовановић из Мале Ремете (документи знају за Павла Јовановића), коју су глобили калуђери и терали на буну. Он помиње да је Тицан у току буне писао претеће писмо беочинском проти да пази како ће поступати са својом поданицима, јер ће га стићи народна казна као управника Фелкиша.
7. априла Стратимировић јавља палатину да и неки прњаворци, потстакнути од побуњеника, о чему је одмах известио крушедолски архимандрит, желе да се њима придруже ('rem communem cum iis facere verlint'). Истог дана им је митрполит запретио црквеним проклетством позивајући се на божанско порекло сваке власти и тврдећи да свако противљење властима значи прекршај божјих заповести, 'а кои се противи божiю глас8 и повелѣню ономе … Свето Писмо клетв8 пошилѣ'. Наводимо у целини митрополитову клетву: 'Аще непосл8шаеши гласа Господа Бога твоего, проклятiи ты во градѣ, проклятiи ты на селѣ, проклятiи житницы твой и останки твой проклята изчадиiя утроби твоея, и плоды земли твоея и стада твоя и паствы овець твоих. Постигнетъ ск8дость, гладь и истребленiе на свя, на няже возложити р8к8 твою, дондеже истребитъ тя дондеже погубитъ тя вскорѣ злых ради ничинанiи твойхъ, зане оставиль єси Господа Бога твоего'.
Стратимировићеву клетву Болић назива 'страшний и ужасний налогъ', и каже да је деловала на народ неких села, те да су је са сузама слушали, а из писма једног свештеника Доситеју се виоди да је проклетство узбудило народ. Можемо сматрати да је ова нова 'косовска клетва'  у којој је било оно 'ко не дође' промењено у 'ко пође', уплашила побожније и колебљивије сељаке да се не ангажују у буни. Клетва је била задње митрополитово оружје против буне. Они који се ни после ње нису 'уразумили' он је предавао паклу и остављао да с њима сврши аустријска војска као са 'злочинцима'. Митрополит је хтео да заустави и пресече ширење буне која је већ захватила и прњаворце, о чему најбоље говори извештај крушедолског јеромонаха Давида Поповића који је 7. априла пошао у Крушедолски прњавор да мири и саветује, јер се тамо 'сви клоне зл8'. Усред села је Поповић угледао 'вашаръ читавъ, мало и велико и неке стране милитарце', који су говорили да даље не могу трпети неправду макар и погинули, а 'наши перняворци сек8ндираю имъ'. Четири агитатора позиваху народ да устане за 'вѣру и за законъ', нашто им Поповић запрети 'јербо ћед8 зло проћи'. Јеромонах је после тражио да прњаворци пођу на рад у винограде, али му један одговори: 'Пиа нережем я више вiнограда', а други да сада није време за то. Сеоски кнез је једва силом истерао четворицу на рад. Прњаворци су отворено говорили да 'спаiе нећед8 выше тeрпити', а њихов спахија је био манастир. Нема сумње да је митрополит са осталом црквеном и манастирском јерархијом био најозбиљније забринут и уплашен кад је сазнао шта им 'перняворци желе и мисле'. Остварење тих мисли и жеља требало је, у интересу властитог опстанка, спречити свим средствима: од убеђивања, преко претњи, до ексекуције.

[JASON]

Колико је прњавораца напустило манастирске поседе и прикључило се с оружјем у руци Тицановој и другим четама, не можемо сазнати. Али, на основу Тицановог исказа пред судом, можемо да претпоставимо да их је било приличан број, јер Тицан помиње сеоске и прњаворске вође, а вођа нема без следбеника. Као вођу Јазачког Прњавора Тицан именује Теодора Н. брата Mарка Ковача, а посебно истиче као људе које је добро познавао из Бешеновачког Прњавора Илију Бркића и малог Раду. За овога 'parvum Rada' каже да је био шумар, а у буни вођа и заставник-барјактар ('capita fuisse et cum vexsillo prodivisse'), а о Илији Бркићи да је био 'аttamen' Бешеновског Прњавора, и да је чету, коју је Тицан водио, потстицао на борбу ('ad se openendum conctarunt'), те да је био у групи оних који су вичући 'u busziu junaczi' напали војску и ранили једног војника. О учешћу прњавораца у побуни говори и архимандрит Путник 9. маја, кад јавља митрополиту да је свуда разаслао циркуларе, па и 'монастыры такожде идѣже перняворцы восташа'.
Какав се закључак може извести о држању православне цркве у време Тицанове буне на основу изнесених, помало и противречних, података?
Наш суд се много разликује од Калаијевог, а слаже се с њим само у једном: да велики део свештенства није волео Аустрију и да је желео другу државу – српску. Али, Тицанове буне, као и сваке буне које би имале њене одлике, већи део свештенства се плашио, и то с разлогом. Оно се бранило од револуције, 'ребелије' као такве, јер је у њој имало шта да изгуби. У овом покрету долази до јединства сељаштва са грофовских поседа, делом сељака са Границе и манастирских сељака-прњавораца, што је, а нарочито мешање прњавораца у буну, и одредило став црквене јерархије према сељачком покрету.
У оквиру Аустрије црква је имала привилегије и како-тако се саживљавала с њом. Ангажовање у буни, у чији срећан успех није веровала, плашило ју је, што би се негативно одразило и на економски и друштвени положај цркве у држави. Свештенство није желело да се, у случају неуспеха, изједначи са сељачком масом као угњетена целина. Но, пошто је црква имала пред очима средњевековну Србију и царску Русију, у којима је православна вера била владајућа, а у Аустрији је црква тек однедавна била само толерисана, добијао је њен став према Аустрији вид извесне опозиције (Калај је само то видео), па је она могла да пред народом говори о 'националним циљевима', о Србији и Русији.
Но и поред те опозиције према католичкој Аустрији, свештенство се укључивало у њене феудалне односе и долазило често до размирица са сељаштвом, нарочито манастири са суседним селима и својим прњаворцима, па зато и није могло да одигра улогу вође у евентуалном устанку. Аустрија је прецењивала опасност с те стране у Тицановој буни, кад је сумњичила свештенство као потстрекача и симпатизера сељачког покрета.
Свештенство није желело буну, а уколико је и желело промену државе, оно је то очекивало интервенцијом Руса или Србије, при чему би се очувале и прошириле његове друштвене и економске привилегије. Оно је желело српску националну државу створену без оних социјалних потреса који су у Тицановој буни изнели на површину антифеудалне и антицрквене елементе, чија је борба имала за циљ уништење 'господе' коју, поред феудалаца, чини и свештенство. Зато је став већине свештенства изразито двојствен: мрска му је католичка Аустрија, али исто тако и свака 'ребелија', која му може одузети и оно што му постојећа држава осигурава.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]