PALUBA
December 02, 2022, 09:29:56 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: VAŽNO OBAVEŠTENJE ZA SVE ČLANOVE FORUMA
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 183 [184] 185 186 187 188 189 190 191 192 193 194 195 196 ... 299   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 496796 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2745 on: November 06, 2020, 08:58:21 am »

Већ смо нагласили да је вогањски кнез предвиђао могућност да неки свештеник затаји курент или изда покрет и да је озбиљно претио смрћу таквим поповима. Чим су Богањци пошли из села, њихов свештеник извештава о томе Салаја, среског судију у Руми, а кад су устаници стигли пред Раваницу и покушали да уђу у манастир, игуман је наредио да се манастирска врата закључају, што у три маха тврди Стратимировић, 6. и 7. априла, на основу извештаја Геодена Поповића, који је лично дошао и поднео реферат митрополиту да је 'monasterium Ravanicza portas suas praecluserat' и саопштио да није дозволио да се врата отворе побуњеницима ('neque erga adursiones eorum aperiendas permissit').
Из писама које је митрополиту упутио врднички игуман Софроније Вујић 7. априла види се да је исти одмах обавестио о догађајима жупанијске власти у Иригу, а према побуњеницима поступио на начин који сам овако описује: 'Дао самъ таки све капiе затворити монастирске да у порту неуђу и неки от нихъ до врата монастирски долазили а када видили затворена они… отказали: нека, нека, они затвара от насъ врата а, докле нама више доиде друшства оћеу и за неволю отворити врата монастирска'.
Чим је Стратимировић чуо за побуну, одмах је послао на терен, у румску околину архимандрита Јосифа Путника, у иришку Гедеoна Петровића, а у околину Илока Прокопија Болића да се на лицу места упознају са догађајима, да га о свему извештавају и да пораде на смиривању народа у споразуму са спахијама и органима власти. Он је, такође, дао и сеоском свештенству инструкције у истом смислу, а од земунског проте Михајла Пејића се тражило да пази да се дух побуне не шири у његовом протопопијату.
Сваки поп у селу, сваки прота у срезу, а три архимандрита крстарећи по целом устаничком терену, почињу да раде на смиривању народа, на гушење Тицанове буне. Понегде су успели да задрже сељаке обећањима и претњама црквеним проклетством. Да би их умирили помагали су им да саставе жалбе (Болић у Нештину), а где је било потребно ступали су у препирку с побуњеничким агитаторима (Давид Поповић у Крушедолском Прњавору) који су прњаворце хушкали на побуну. Митровачки прота је утицао на вогањске прваке у Врднику да дођу на преговоре са Стратимировићем, а стејановачки поп Теодор Милутиновић није хтео да објави народу устанички циркулар (курент), па је испред побуњеника морао да бежи у Границу.
Земунски прота Михајло Пејић се свим силама залагао да задовољи аустријске власти и митрополита, па је одмах пошао у села свог протопопијата да извиди распложење сељака и граничара. Саветовао их је да не пођу путем Вогањца. Он је 18. априла јављао да је једна група сељака позивала граничаре да напусте државни посао и да дођу у њихово друштво. У Добановцима је та група говорила: 'Шта већ чекате, те неидете с народом, данас је време дошло да се ослободимо'.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2746 on: November 06, 2020, 09:08:13 am »

Командант Земуна Перш је крајем 1807. известио Симбшена да му на основу многих разговора у погледу прилика у Србији и овдашњех сремских немира прота Пејић изгледа велики поштовалац и одушевљени присталица аустријске монархије и династије, о којима говори са правим одушевљењем. Зато су према њему Срби у Земуну врло уздржљиви, називајући га при томе свакојаким именима. Због привржености Аустрији и држања у овим немирним временима Пејић је 1811. одликован од цара златном медаљом.
У једном документу из 1811. Сремска жупанијска конгрегација истиче да је архимандрит Нестор Јовановић у време сељачке побуне 1807. активно сарађивао са властима на умирењу побуњеника и утицао на сељаке да се врате мирном извршавању обавеза према господарима.
Нарочито је активан био, већ често помињани, архимандрит Јосиф Путник који је слао најисцрпније и најпоузданије извештаје и највише се заузимао, заједно са спахијама и војним властима, да се побуњеници врате кућама и да се посаветују у духу митрополитових речи 'ко непреломной вѣрности прямо законагѡ землевладтеля'. Кроз Путникове извештаје се осећа драматика догађаја, револуционарни полет једног дела сељака и неодлучност и помирљивост другог дела, нарочито кнезова и кметова. Необјављени Путникови извештаји од 6. и 7. априла, који се налазе у Карловачком митрополијском архиву, приказују праву псиохозу и замах Тицанове буне, као и панични страх на спахилуцима и у градовима. Путник као да нема сажаљења нити благих речи за побуњенике. Он их назива 'зли људи' и сматра да је несрећа што се у тренутку избијања буне налази у Срему тако мало војске да пресече развој догађаја, па зато каже да се засада мора 'много поднети и прогутати'. Архимандрит Путник је сматрао да се 'ова стваръ мора што скорiе угасит, еръ помало всѣмъ и мирнѣйшимъ понравляется сiе востанiе'.
Као најповерљивији човек Стратимировићев Путник је ишао у Пешту да у име митрополита поднесе извештај о буни и разбије сумње према православној цркви као саучеснику у сељачком покрету. Две недеље касније, 30 априла, Путник се у Руми креће у спахијској средини и јавља како има много мука с Нерадинцима због пустаре Банковаца. Сељаци су користили долазак краљевске комисије па су свуда оштро формулисали своје жалбе и захтеве, не изузимајући у том погледу ни цркву. Сељаци су тражили повољније услове за аренду, покушавали да поврате неке земље од цркве, које су од њих наводно незаконито одузете, и 'многая подобная безумiя представляют'. Почетком маја вођене су у Руми оштре дискусије о питању отетих земаља и земљишних односа, што је Путник пратио с великом пажњом, и сигурно и лично учествовао у раду те скупштине феудалаца. Није му било пријатно кад је дознао да ће краљевски комесар лично отићи у нека села да види неке земље које 'подданицы аки отете, возврашене имѣти желаютъ', још мање кад је морао да јави митрополиту 'доста неугодн8 вѣстъ' да се свака земља 'quocunque titulo, чрезъ подданике инногда притяжана, и буди когда уживлена отъ таковихъ вышей отузетися не можетъ'. Овај страх од исправљања неправди нанесених сељацима (поданицима) најбоље показује да је и црква неузаконитим путем долазила до сељачких поседа и да се у томе није много разликовала од спахија. Према Димитрију Руварцу, у Опису српских фрушкогорских манастира 1753, кроз цео XVIII век је долазило до спорова између манастира и околних села због ораница, ливада и шума, а то се продужило и у XIX веку.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2747 on: November 06, 2020, 09:09:32 am »

После буне свештенство улаже напоре да изглади односе између сељака и спахија. Оно постаје предводник сељака – 'покајника' – и учи их како ће 'покорни бити' и признати 'да су они као своме господину сагрѣшили' и да убудуће никаква 'ребелія' неће бити. А црква се бојала 'ребелије', исто као и немачке спахије, јер је према сељацима, а посебно прњаворцима, била у улози феудалног господара.
Прњаворска породица је добијала од манастира кућу и известан део земље, право на пашу и дрварење по манастрским пашњацима и шумама, а морала је од својих плодова са то мало земље, па чак и из баште да даје десетак; затим је свака мушка глава давала манастиру по 53 наднице и 30 бесплатних посленика.
Међутим 'светли манастир' – у овом случају Раваница – није ни ово сматрао довољним, него је 'sada vecse od duga vremena' наметнуо прњаворцима 'tessku tegobu i dacziu’, због чега ce 'pokorni pokajnici manastira Ravanice', како себе потписују прњаворци, жале, али не митрополиту, већ редовном суду. Они оптужују манастир да их присиљава да дају и преко 30 уговорених посленика ('robiassa'), да им од те обавезне роботе не одбија време проведено у 'vošponu', орању, возидби сена, да тражи од болесника да догодине одради време пропуштено у току болести, па да чак и тако далеко иде да присиљава на рад и старе људе које је жупанија прогласила неспособнима за рад, и који ни себи радити не могу, да морају одужити 'svoju robiju'. Па ни у сам гроб их не пушта без испуњене обавезе, јер 'akoli se trefi da umre i ostane dužan robije, mora njegov sin ja brat oduzivaty'.
Прњаворци се туже да 'malo, i zlocsestnu zemlju imaju', а манастир им поред десетка од жетве и винограда, тражи десетак и од 'variva kdi budakom i motikom po vinogradi kopamo', затим 'shlivni desetak' и аренду на казане. Дрва добијају мало, па морају понешто да краду из манастирске шуме, али их то скупо стаје, јер их манастир глоби немилосрдно. Исто је и са испашом, на коју има право само манастирска стока, док сељака глобе и се 30 круна по глави кад своју стоку напаса на манастирској ливади. Заиста је тешко са то мало оранице а 'livade ni malo', како пишу прњаворци, 'sebe ranit, plemenitoj varmedji radi kattana žitto i zob davati… i argatovat'.
Прњаворци нису остали само на жалбама, него су се делом активно умешали и у Тицанову буну, но, пошто се претстављали мањину у целом покрету, изгледа нису успели да сасвим отворено против манастира оријентишу буну, те нигде не видимо случај да су сељаци напали манастире и калуђере. Као да је та ствар била остављена за касније време, јер је већина побуњеника била са спахијских поседа и у њима гледала своје главне непријатеље. Дакле, прњаворци су морали најпре са осталим сељацима уништити немачке спахије, да би тек онда напали манастире. Можда се тиме и може објаснити што није дошло до опште побуне прњавораца, што су они већином остали у стању бунта, са симпатијама према Тицану.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2748 on: November 10, 2020, 06:31:19 pm »

Први вогањски курент упућен је, поред других села, и у Врдник, а други гласи изричито 'кнезу прняворском, то єстъ крушедолскiй и свима другима уручити се у Перняворъ'. Моловић помиње да је један од организатора буне био Лазар Јовановић из Мале Ремете (документи знају за Павла Јовановића), коју су глобили калуђери и терали на буну. Он помиње да је Тицан у току буне писао претеће писмо беочинском проти да пази како ће поступати са својом поданицима, јер ће га стићи народна казна као управника Фелкиша.
7. априла Стратимировић јавља палатину да и неки прњаворци, потстакнути од побуњеника, о чему је одмах известио крушедолски архимандрит, желе да се њима придруже ('rem communem cum iis facere verlint'). Истог дана им је митрполит запретио црквеним проклетством позивајући се на божанско порекло сваке власти и тврдећи да свако противљење властима значи прекршај божјих заповести, 'а кои се противи божiю глас8 и повелѣню ономе … Свето Писмо клетв8 пошилѣ'. Наводимо у целини митрополитову клетву: 'Аще непосл8шаеши гласа Господа Бога твоего, проклятiи ты во градѣ, проклятiи ты на селѣ, проклятiи житницы твой и останки твой проклята изчадиiя утроби твоея, и плоды земли твоея и стада твоя и паствы овець твоих. Постигнетъ ск8дость, гладь и истребленiе на свя, на няже возложити р8к8 твою, дондеже истребитъ тя дондеже погубитъ тя вскорѣ злых ради ничинанiи твойхъ, зане оставиль єси Господа Бога твоего'.
Стратимировићеву клетву Болић назива 'страшний и ужасний налогъ', и каже да је деловала на народ неких села, те да су је са сузама слушали, а из писма једног свештеника Доситеју се виоди да је проклетство узбудило народ. Можемо сматрати да је ова нова 'косовска клетва'  у којој је било оно 'ко не дође' промењено у 'ко пође', уплашила побожније и колебљивије сељаке да се не ангажују у буни. Клетва је била задње митрополитово оружје против буне. Они који се ни после ње нису 'уразумили' он је предавао паклу и остављао да с њима сврши аустријска војска као са 'злочинцима'. Митрополит је хтео да заустави и пресече ширење буне која је већ захватила и прњаворце, о чему најбоље говори извештај крушедолског јеромонаха Давида Поповића који је 7. априла пошао у Крушедолски прњавор да мири и саветује, јер се тамо 'сви клоне зл8'. Усред села је Поповић угледао 'вашаръ читавъ, мало и велико и неке стране милитарце', који су говорили да даље не могу трпети неправду макар и погинули, а 'наши перняворци сек8ндираю имъ'. Четири агитатора позиваху народ да устане за 'вѣру и за законъ', нашто им Поповић запрети 'јербо ћед8 зло проћи'. Јеромонах је после тражио да прњаворци пођу на рад у винограде, али му један одговори: 'Пиа нережем я више вiнограда', а други да сада није време за то. Сеоски кнез је једва силом истерао четворицу на рад. Прњаворци су отворено говорили да 'спаiе нећед8 выше тeрпити', а њихов спахија је био манастир. Нема сумње да је митрополит са осталом црквеном и манастирском јерархијом био најозбиљније забринут и уплашен кад је сазнао шта им 'перняворци желе и мисле'. Остварење тих мисли и жеља требало је, у интересу властитог опстанка, спречити свим средствима: од убеђивања, преко претњи, до ексекуције.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2749 on: November 10, 2020, 06:44:02 pm »

Колико је прњавораца напустило манастирске поседе и прикључило се с оружјем у руци Тицановој и другим четама, не можемо сазнати. Али, на основу Тицановог исказа пред судом, можемо да претпоставимо да их је било приличан број, јер Тицан помиње сеоске и прњаворске вође, а вођа нема без следбеника. Као вођу Јазачког Прњавора Тицан именује Теодора Н. брата Mарка Ковача, а посебно истиче као људе које је добро познавао из Бешеновачког Прњавора Илију Бркића и малог Раду. За овога 'parvum Rada' каже да је био шумар, а у буни вођа и заставник-барјактар ('capita fuisse et cum vexsillo prodivisse'), а о Илији Бркићи да је био 'аttamen' Бешеновског Прњавора, и да је чету, коју је Тицан водио, потстицао на борбу ('ad se openendum conctarunt'), те да је био у групи оних који су вичући 'u busziu junaczi' напали војску и ранили једног војника. О учешћу прњавораца у побуни говори и архимандрит Путник 9. маја, кад јавља митрополиту да је свуда разаслао циркуларе, па и 'монастыры такожде идѣже перняворцы восташа'.
Какав се закључак може извести о држању православне цркве у време Тицанове буне на основу изнесених, помало и противречних, података?
Наш суд се много разликује од Калаијевог, а слаже се с њим само у једном: да велики део свештенства није волео Аустрију и да је желео другу државу – српску. Али, Тицанове буне, као и сваке буне које би имале њене одлике, већи део свештенства се плашио, и то с разлогом. Оно се бранило од револуције, 'ребелије' као такве, јер је у њој имало шта да изгуби. У овом покрету долази до јединства сељаштва са грофовских поседа, делом сељака са Границе и манастирских сељака-прњавораца, што је, а нарочито мешање прњавораца у буну, и одредило став црквене јерархије према сељачком покрету.
У оквиру Аустрије црква је имала привилегије и како-тако се саживљавала с њом. Ангажовање у буни, у чији срећан успех није веровала, плашило ју је, што би се негативно одразило и на економски и друштвени положај цркве у држави. Свештенство није желело да се, у случају неуспеха, изједначи са сељачком масом као угњетена целина. Но, пошто је црква имала пред очима средњевековну Србију и царску Русију, у којима је православна вера била владајућа, а у Аустрији је црква тек однедавна била само толерисана, добијао је њен став према Аустрији вид извесне опозиције (Калај је само то видео), па је она могла да пред народом говори о 'националним циљевима', о Србији и Русији.
Но и поред те опозиције према католичкој Аустрији, свештенство се укључивало у њене феудалне односе и долазило често до размирица са сељаштвом, нарочито манастири са суседним селима и својим прњаворцима, па зато и није могло да одигра улогу вође у евентуалном устанку. Аустрија је прецењивала опасност с те стране у Тицановој буни, кад је сумњичила свештенство као потстрекача и симпатизера сељачког покрета.
Свештенство није желело буну, а уколико је и желело промену државе, оно је то очекивало интервенцијом Руса или Србије, при чему би се очувале и прошириле његове друштвене и економске привилегије. Оно је желело српску националну државу створену без оних социјалних потреса који су у Тицановој буни изнели на површину антифеудалне и антицрквене елементе, чија је борба имала за циљ уништење 'господе' коју, поред феудалаца, чини и свештенство. Зато је став већине свештенства изразито двојствен: мрска му је католичка Аустрија, али исто тако и свака 'ребелија', која му може одузети и оно што му постојећа држава осигурава.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2750 on: November 11, 2020, 09:56:34 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* манастир Врдник - Раваница.jpg (98.72 KB, 500x670 - viewed 3 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2751 on: November 11, 2020, 10:00:21 am »

Граничари, учитељи и грађани према Тицановој буни.

а) Граничари. – У условима разједињености српског народа на Границу и Провинцијал борба сељака у Срему тога доба могла је бити успешна и довести до збацивања аустро-феудалног јарма само у савезу са граничарима као организованом војном силом која је из руку туђинске државе требала да пређе у руке народа, чиме би и сама револуција добила посебан вид. Остаје да се испита зашто до тога није дошло. Но, док не упознамо детаљно и свестрано историју Војне границе, не можемо у овом случају изаћи из области хипотеза, па то питање остављамо за будућност.
Ипак ћемо изнети неколико конкретних података о граничарима у буни, које је литература само делимично или недовољно истакла. Теодор Аврамовић-Вогањац је, дижући буну, рачунао на помоћ 'милитараца', а Тицан је говорио на суду да је циљ буне био припојење Срема у Границу. Међу устаницима се налазило 15 граничара из Шашинаца, како је јавио Салај у почетку Тицанове буне, али је могуће да их је било и нешто више кад се Беч толико плашио њиховог прикључења сељацима. Генерали су сумњали у војнике на Граници, a вогањски учитељ је био уочи буне у Петроварадину, можда да ухвати неку везу са граничарским официрима. Он је имао везу са људима из Кленка, којих је било у Граници, па је сигурно преко њих одржавао контакт са Србијом. Суд се на Тицановом саслушању посебно интересовао за неког Јована Максимовића, граничара из Шашинаца, који је два дана провео код Тицана у чети у Раваничком Прњавору. Најактивнији је био, изгледа, граничар Андрија из Шашинаца, кога суд оптужује више него друге побуњенике да је ширио дух отпора и да је говорио о стварању 'de serborum regno', а изгледа да је био близак Тицану као пропагатор Наполеоновог имена. Тицан помиње и неког Теодора Лисицу, а Фелкиш неког Манојла, војног дезертера из Шашинаца, такође врло активног у току буне. Но не смемо губити из вида чињеницу да је Тицан баш у граничарском селу Грабовцима ухваћен и предат властима, да нигде не налазимо име неког граничарског официра, те да су скоро сви поменути граничари из истог села Шашинаца, а само један, Петар Миловановић, из Грабоваца.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2752 on: November 11, 2020, 10:02:24 am »

б) Учитељи. – Ми смо установили да су четири сеоска учитеља учествовала у Тицановој буни, и то: већ често помињани Андрија Поповић, затим његов син Стеван Поповић, учитељ из Стејановаца, младић од 17 година. Претпостављамо да је он могао бити веза између Вогња и фрушкогорских села, и то опет, вероватно, преко својих колега учитеља, јер баш он помиње учитеља из Јаска као учесника у буни. Тицан помиње још и учитеља из села Ривице, који је учествовао у хватању спахијског пандура који је носио писма Вешелењија Салају, отпечатио их и прочитао. Нажалост, Тицан не помиње име овог храброг учитеља који је учествовао у заседи коју су Ривичани поставичли да ухвате директора Фелкиша. Млади Стеван Поповић се 5. априла налазио у манастиру Малој Ремети и тамо прочиотао устанички циркулар, о чему сведочи лајтнант Санта. Он признаје да је писао неколико курента на заповест Пантелије Остојића и додаје да је то исто чинио и јазачки 'ludi magister' који је, по нашем уверењу, сигурно био близак Тицану и Димићу, а далек својим суседима калуђерима.
Ни ми, као ни аустријски суд, не можемо поверовати одбрани учитеља Поповића (и оца и сина) да су они само писали прогласе по наређењу других, да су силом увучени у буну, већ радије износимо друго мишљење, да су учитељи били активни попут ривичког и да су у народном покрету заузели достојно место. Калај истиче посебно јак утицај Андије Поповића на Вогањце у припреми буне, а ми, судећи по његовом писму попу Луки Лазаревићу, можемо веровати да је он у устаничком штабу имао врло важну улогу, што му је народ у песми на свој начин признао зовући га 'Андром барјактаром' и стављајући га уз 'Тицана-новог капетана' и 'онога буљукбаше Панте'. Ову песму дуго је певала омладина у Вогњу, Јаску и другим сремским местима.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2753 on: November 12, 2020, 09:49:28 am »

в) Трговци – грађани. О односу трговца и грађана према Тицановој буни тешко је рећи нешто одређеније, јер има мало података о томе, а и они противрече једни другима.
Тицан пред судом открива да су Вогањци добили обећања од неких земунских трговаца, који су и Србијанце снадевали оружјем, да ће им добавити оружје, прах и олово као и помоћ од Карађорђа, а увереравали су их, наводно, да ће им се придружити војска из Митровице и Петроварадина. Тицан даље говори да су његову чету очекивали по селима па и у самом Илоку спремни да се дигну на буну ('in ipso oppido Illok adventum meum praestolabatur'). Али, поред oва два позитивна, постоји и неколико негативних података о држању грађана и трговаца из места око којих се буна развијала.
Кад је крушедолски јеромонах Давид Поповић дошао у Ириг видео је да је у месту велика забуна и 'дућане позатварали есу', а и за исте те трговце извештава наш најпоузданији водич кроз Тицанову буну, архимандрит Јосиф Путник, да су Ирижани, и то првенствено трговци, 'помрли од страа' који је, као што се из контекста у овом извештају види, потекао од акције Тицанове чете после свађе с митрополитом, кад је изгледало да ће се буна и даље ширити и развијати.
Тицанова брига да побуњени сељаци не опљачкају његовог бившег старатеља Теодора Грка, јазачког трговца, говори о томе да су сељаци у трговцима гледали зеленаше који су се добро осећали у феудалном поретку и сматрали да је дошло време да се обрачунају и са њима. Можда би утом смислу могло да се схвати писмо ривичког команданта Саве Видића у којем овај устаник прети да ће сељаци запалити Ириг, ако власти не пусте на слободу неке његове другове.
За грађане Илока је генерал Давидовић јавио 10. априла да су у страху због гласина да ће побуњеници поћи на Илок ('die allhier sich verloren gehaltend') и да их је тек долазак хусара мало охрабрио. Навешћемо још и речи из Етингхаузеновог извештаја, мада нисмо сигурни на кога се тачно односе, да је '… страх и ужас захватио све добромислеће и већи део их је почео да бежи колико је брже могао'.
Архимандрит Путник у два маха јавља о великом страху који је захватио Руму. Он истиче да тај страх није захватио 'румске Швабе', земљораднике, него остале у граду. Да и овде нису трговци ти који су се уплашили сељака?
Интересантно је писмо Теодора Аврамовића-Вогањаца од 5. априла, упућено румској општини, у коме поручује Румљанима да се не плаше и не сумњају да сељаци имају зле намере, јер су се изгледа пронели гласови да ће побуњеници запалити Руму, о чему се суд посебно интересовао при испитивању Тицана. Овај је заиста и потврдио да је у плану Вогањаца било паљење Руме због војске стациониране у њој. Вогањски кнез пише грађанима 'а ви гледайте радите и трговци тргуйте што годъ бољѣ знате'. Он тражи да му пошаљу момке са оружјем и да припреме квартите кад устаници дођу, а они ће то сигурно учинити милом или силом: 'од нас нећете имати шкоде никакве, ако ви добро учините, то добро ми ћемо милостиво доћи, ако ви не учините то а ми ћемо немоилостиво доћи, нити ћете ви знати ни нитко'. Даље их упозорава да не терају силу, т. ј. да не поступе другачије него што устаници желе.
Стилизација овог писма је тако мутна и неспретна да је тешко правилно схватити и протумачити прави смисао његов. Па ипак се нешто може разабрати: 1. У Руми је владао страх, неповерење и неизвесност у погледу устаничких намера, што не би био случај да су одраније постојале везе између сељака и грађана, и 2. Теодор Аврамовић је покушавао у задњем тренутку везу и савез с Румљанима, без обзира на њихову националност, али та ствар није била припремљена, те он истовремено и моли и прети и ставља их пред алтернативу: или-или, милом или силом.
Из даљег тока буне закључујемо да до савеза сељака и грађана није дошло, иако је код неких грађана било воље да се он оствари, а и румске Швабе, земљорадници, биле су спремне да пруже подршку устаницима, уколико их нису плашиле пароле неких побуњеника који су тражили да се Швабе протерају прако Дунава. Српско грађанство је вероватно имало симпатија према покрету, али је било уздржљиво и његов став се може окарактерисати као ишчекивање. Да се буна успешно развијала, вероватно би дошло до остварења савеза сељака и грађана, али је грађанство својим ишчекивачким ставом пропустило ту прилику, а самим тим је дошло и до брже ликвидације буне. Утицај града још није био такав да би одлучно утицао на развој револуционарних збивања у Срему.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2754 on: November 12, 2020, 10:02:03 am »

Ако на крају сумирамо резултате наших напора на критичком проучавању изворне материје и литературе о Тицановој буни, доћи ћемо до следећих закључака:
1. Постојале су живе везе сремских побуњеника са неким локалним вођама Српског устанка и јасна схватања о потреби стварања заједничке државе која не би била феудалног типа.
2. Наша анализа је показала да предвиђена скупштина сељака у Вогњу није одржана, да су намере устаничких првака деконспирисане, па је и сама буна извршена пре предвиђеног рока. Да је дошло до скупштине и потпунијег договора сељака ствари би, свакако, добиле други ток.
3. Удубљивање у материју је показало да је долазак Стратимировићев у Врдник био од пресудног значаја за развој буне. Његова акција је довела до расцепа у вођству побуњеника. Изразиле су се две струје у покртету: умеренија и револуционарнија. Изостајање српске помоћи је деморалисало је Вогањске вође, што је митрополит користио да их у име Аустрије заплаши претњама и придобије за смиривање народа.
4. Вођа борбеније линије сељака био је Теодор Аврамовић-Тицан, чија су се антифеудална и антицрквена схватања формирала под утицајем идеја потеклих из Француске револуције. Тицанова чета била је састављена од 'бећара и зликоваца', т. ј. од најсиромашнијих слојева феудалног села. Ти елементи долазе до изражаја у другој, а нарочито трећој фази Тицанове буне.
5. Језгро помирљивије струје су чинили сеоски кнезови и кметови, који фигурирају као управа села, а по свему изгледа, они претстављају и економски снажније сељаке.
6. Став свештенства према буни био је неуједначен. Има понегде симпатија, али је већи део свештенства доследно извршавало директиве митрополитове, помажући спахије да се ликвидира побуна. Свештенсто се бојало револуције и револуционарних метода борбе против Аустрије, оцењујући покрет са становиштва својих привилегија и феудалног класног положаја у друштву. Оно је било лојално и тежило за очувањем класног мира, чувајући на тај начин и своје социјалне и економске позиције.
7. У Тицанову буну су се активно умешали и манастирски сељаци-прњаворци, али нису успели да целом покртету дају чист антицрквени правац. Њихово учешће у покрету било је од одлучујућег утицаја за одређивање става цркве према Тицановој буни. Заједничким иступањем спахијских и манастирских сељака оцртале су се обе стране буне: антифеудална и антицрквена (антиманастирска). Ова последња у нешто слабијем облику.
8. У Тицановој буни су учествовала четири учитеља. Њихов утицај, као и проблем граничара, остаје да се детаљније испита.
9. Савез сељака и трговаца, у ширем смислу и грађана,ствар је о којој се још не могу давати коначни судови, јер факта говоре и за и против. Најближа је истини да су чињени покушаји у том правцу, али да до реализације савеза није дошло, те градски, грађански елеменат није учествовао у Тицановој буни. Сељаци су остали сами и претрпели пораз.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2755 on: November 12, 2020, 10:07:28 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2756 on: November 13, 2020, 09:49:16 am »

Планови и покушаји за поновно дизање буне у Срему.

Тицанова буна је оставила дубок утисак на аустријске власти и сремско сељаштво. Аустрија је после ње далеко више пажње обраћала на прилике у Срему, нарочито на везе и преписку између Срба с обе стране Саве и на онај утицај и идеолошко значење које је из Србије вршено на Словене под туђинском влашћу. Аустрија је постајала непријатељем Српског устанка, јер је сматрала да делује као заразан пример на њене православне поданике, нарочито на Србе у Срему. Иако су сељаци били побеђени у Тицановој буни, њихова борба није тиме престала, него се продужавала у облику појединачних и групних иступа, дезертирању и колективном писању жалби, у којима је изобличавана тиранија спахијских органа и изражавана огорчења, која су у сваком погодном тренутку могла поново да плану у буну и револуцију. Тако је почетком маја дошло до врења у Врднику, па је власт интервенисала извршивши хапшења неких сељака. Средином јуна 1807. десила се тзв. 'Узбуна у Нештину' као одговор сељака на непоштовање њихових права од стране спахија.
Нештинци су тражили да им се признају она права која су некада као граничари добили од цара Карла због храброг држања у ратовима против Турака. Тражили су привилегије које би их вратиле на граничарски статус или приближиле њему. Пошто су претставници спахилука и жупаније ово оспоравали, скочио је један између сељака, Гаврило Марковић, отрчао у цркву и донео стару исцепану заставу под којом су некад ишли у бојеве против царских непријатеља и повикао: 'Овде је доказ и знак наше слободе.' Ово је с виком поновила и група сељака који су се придружили Марковићу тражећи своје 'старе слободе и привилегије'.
Овај на први поглед ситан инцидент је најозбиљније схваћен од аустријских, првенствено војних власти, јер се могао тумачити и као израз бунтовног стања код сељака и постати озбиљан повод крупнијим нередима. Зато су војне власти саветовале да се према сељацима поступи обазриво и благо да не би дошло до даљег раздраживања непузданих сремских поданика. Наређено је да се Марковић, уколико је неправедно оштећен, задовољи, а ако је тражио нешто недопустиво и немогуће да се убеди у штетност таквог држања према органима спахилука и жупанијске власти.
Атмосфера је била опет наелектрисана и у ишчекивању нових немира, па је, да спречи репризу буне, митрополит Стратимировић средином августа упутио опширно писмо карловачком, митровачком и шидском проти, у којем их упозорава да је поуздано сазнао да су поданици у Срему, а нарочито на илочком и румском спахилуку, непослушни и да у својој дрскости иду дотле да желе да сами борбом олакшају своје тешко стање. Он је наређивао да свештенство саветује народу да се смири, позивајући се на своје често понављане аргументе да је свака, па и спахијска власт од бога и да покорност спахији и цару значи израз поштовања према богу, цркви и части нације. Митрополит је претио проклетством оним поданицима који желе да сами себи стварају законе и уређују државу. Оне свештенике који би се равнодушно и небрижљиво односили према овим сељачким тежњама Стратимиоровић је називао 'продайникъ' свога стада који заслужује најстрожу казну.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2757 on: November 13, 2020, 09:53:16 am »

Аустрија је систематски појачавала будност и своје војне снаге у Срему, сматрајући њихово присуство у што већем броју као најречитији аргуменат који може деловати на сељаштво. Иако су војни команданти стално препоручивали да спахије блаже поступају према својим поданицима и да би требало исправити извесне неправде према сељацима, ипак је и присуство војске још више отежавало положај сељака који су морали да сносе терете око исхране и превоза војних јединица, а уз то и војнички испади нису били ретка појава. Тако је присуство војске и плашило и раздраживало сељаке.
И пре, а нарочито после Тицанове буне, пребегао је из Срема у Србију знатан број граничара и сељака који су сада настојали да уз подршку Србије дигну на нову буну српско становништво Срема. Ови емигранти су утицали на српске војнике и команданте распаљујући код њих неповерење и мржњу прама Аустрији. Тако су се августа 1807. могли међу устаницима чути разговори о потреби ослобођања Срема. Вероватно је под таквим утицајем средином септембра 1807. говорио војвода Јаков Ненадовић једном аустријском конфиденту да је добро познато да се сремски поданици, као избеглице из Срема у Србији, нису никако излечили од својих бунтовничких мисли и да још увек гаје наду да ће заједнички са 'Србијанцима' успети да срећно доврше своју ствар. Јаков је додао да се зато сада у Срему поступа са попуштањем, али да је и поред тога емигрирање у Србију читавих породица честа појава, што јасно показује да су Сремци понесени српским успесима и да желе да ох деле са браћом из Србије. Да су и устаници слично мислили о потреби заједничке борбе види се доста јасно из мемоара од 27. августа 1807. упућеног руском цару, у коме кажу 'да имају намеру да се, у договору са Србима у Банату и Срему, ослободе турског и немачког јарма'.
Читајући извештаје маршала Симбшена лако се може запазити како су аустријски обавештајци почели све чешће да га извештавају о антиаустријским изјавама у Србији и како су откривали намере појединаца и група да на аустријској територији у Срему изазову нереде. Крајем септембра 1807. Симбшан је тврдио да нису неистините вести према којима су из Србије послати нарочити емисари који имају задатак да по други пут охрабре на устанак Србе у Срему. Једном од њих је власт већ ушла у траг и дознала да се служи јабуком и дукатом као лозинком и да му људи доста верују.
Две недеље касније, почетком октобра 1807, сазнао је петроварадински командант од грофа Пејачевића, а овај од вогањског попа, да је 24 септембра један младић дошао у Вогањ попу Максиму Атанацковићу, за којег се знало да је имао благонаклон став према Тицановој буни, и позивао га да ради на дизању нове побуне, говорећи, да иако је јесен, још није за њу касно. Уверавао је попа да ни Бачка жупанија није задовољна аустријском управом и да ће дићи 'револуцију' чим се иста распламса у Срему. Показао му је јабуку и дукат као своје емисарске знаке и уверавао поп-Максима да је рођак Карађорђев и да је стигао из Бачке. Вогањски поп се није усудио да преда младића властима, али због свог искуства са Тицановом буном није хтео ни да се одређено изјасни и прихвати понуду. Кад је младић отишао, поп-Максим обавести грофа Пејачевића и митрополита Стратимировића не откривајући им куда је агитатор пошао. Војне и цивилне власти одмах пошаљу на терен патроле да на основу датог описа ухвате овог емисара. Најстрожија опрезност је наређена и у Новом Саду како би се евентуална побуна још у зачетку угушила. Симбшен је сматрао да се у овом случају ради о завери аустријских дезертера у Србији и закључивао да у Срему мора бити више оваквих емисара, пошто је извештен да се у близиони села Грабоваца појавла једна разбојничка банда која је од племића Јанковића тражила већу суму новца.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2758 on: November 13, 2020, 10:03:22 am »

После неколико дана ћутања и ишчекивања Симбшен је добио нове податке о групи која припрема буну у Срему. Неки покатоличени Турчин обавестио је Аустријанце да у Србији још увек мисле на дизање устанка у Срему. Он је уверавао да зна да у Београду постоје два шпијуна који стално преносе писма српских устаника пријатељима у Срем. Писма преносе до мртве страже на рту Саве, где их под густим врбама дочекују курири из Срема и преузимају писма и наређења од пријатеља из Србије. Један од ове двојице звао се Петар Бошковић, човек омален, плав, дебељушкаст, добро обучен и прилично говорљив. Пре извесног времена је у једној гостионици у Београду, кад је сазнао да му је друг ухваћен у Срему, говорио: 'Збогом, драга браћо, идем да потражим мога друга који је ухваћен и затворен од Немаца и кад дознам ко га је издао, убићу тога на месту као пса.' Добар пријатељ Петра Бошковића је био поп-Макарије који је пре месец дана тражио дозволу да оде до манастира Фенека. Он је по Петру слао писма у Срем и долазио чешће на Саву да се распита за Петров повратак.
Земунски командант Перш одлучи да Петру постави клопку и да га ухвати, али му то не пође за руком и Петар се средином октобра срећно врати у Београд, где је хвалисаво изјавио да је све спремно и да ће се Срем поново дићи на устанак. Перш је установио да постоји несумњива веза између попа Макарија, Петра Бошковића и оног младића који се недавно појавио у Вогњу а није досада још ухваћен.
Млади бунџија, или како га свештеници у извештајима Стратимировићу називају 'лстецъ и скитница', пошто је био у Раваници над ковчегом кнеза Лазара и у Вогњу, упути се у Добринце. Кретао се сасвим слободно у друштву добриначког свештеника Петра Поповића, ишао у цркву, упадљиво даривао црквени тас и задржао се код попа Петра пар дана. Сељаци су мислили да је гост свештеника па нису ништа посумњали или га нису хтели одати властима, иако су знали циљ његовог боравка у селу. Пуне две недеље после одласка из Добринаца није се о њему ништа чуло, све док се није, ноћу 13. октобра, појавио у Јаску.
Младић је био рођак добриначког попа, а звао се Илија. Био је обучен у лепо мачванско одело и наоружан са два пиштоља, штуцом, пушком и дугачким ножем. Закуцао је на врата једне куће на крају Јаска и наредио домаћину да му одмах позове на договор сеоског кнеза, кмета, попа и нотара. Пошто су ови били поднапити, не дођоше на састанак, а кад сељак извести Илију да само у једној кући у селу, у којој се слави крсна слава, има људи и светла, упути се Илија свечарима. Домаћин и гости се изненадише наоружаном, повисоком непознатом младићу. Овај одби да једе и пије са гостима и поче говорити само о буни, отприлике овако: 'Долазим, послат од Ђорђа, вожда Србије да вас у његово име позовем на устанак. Устаните против наших непријатеља Немаца. Тако вам бога и богородице, прихватите се оружја… а ко га нема, нека граби секире и мотике. Не бојте се војске јер ће доћи помоћ од Карађорђа… Што сте сели, устајте, да се иде Ириг опколити, јер је Земун већ са свих страна опкољен.' Један од присутних запита Илију има ли нешто написмено, а други му рече: 'Иди, брате, ми смо се с таквих речи доста пропатили и данас и ми и наша деца трпимо.' Илија је претио убиством вогањском попу што је обавестио о његовој посети митрополита.
Тешко је рећи колико је све ово тачно, јер су сељаци у својим исказима настојали да се оправдају од сваке сумње. Кад је илочки судија запитао сељаке зашто нису ухватили агитатора, одговарали су да је младић говорио ако му се што деси, да ће га осветити његови другови, а да ће им Карађорђе, кад од Земуна дође, запалитио село.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 314



« Reply #2759 on: November 13, 2020, 10:10:12 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Јаков Ненадовић.jpg (150.45 KB, 498x666 - viewed 3 times.)
Logged
Pages:  1 ... 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 183 [184] 185 186 187 188 189 190 191 192 193 194 195 196 ... 299   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.037 seconds with 22 queries.