Српске буне

[JASON]

Граничари, учитељи и грађани према Тицановој буни.

а) Граничари. – У условима разједињености српског народа на Границу и Провинцијал борба сељака у Срему тога доба могла је бити успешна и довести до збацивања аустро-феудалног јарма само у савезу са граничарима као организованом војном силом која је из руку туђинске државе требала да пређе у руке народа, чиме би и сама револуција добила посебан вид. Остаје да се испита зашто до тога није дошло. Но, док не упознамо детаљно и свестрано историју Војне границе, не можемо у овом случају изаћи из области хипотеза, па то питање остављамо за будућност.
Ипак ћемо изнети неколико конкретних података о граничарима у буни, које је литература само делимично или недовољно истакла. Теодор Аврамовић-Вогањац је, дижући буну, рачунао на помоћ 'милитараца', а Тицан је говорио на суду да је циљ буне био припојење Срема у Границу. Међу устаницима се налазило 15 граничара из Шашинаца, како је јавио Салај у почетку Тицанове буне, али је могуће да их је било и нешто више кад се Беч толико плашио њиховог прикључења сељацима. Генерали су сумњали у војнике на Граници, a вогањски учитељ је био уочи буне у Петроварадину, можда да ухвати неку везу са граничарским официрима. Он је имао везу са људима из Кленка, којих је било у Граници, па је сигурно преко њих одржавао контакт са Србијом. Суд се на Тицановом саслушању посебно интересовао за неког Јована Максимовића, граничара из Шашинаца, који је два дана провео код Тицана у чети у Раваничком Прњавору. Најактивнији је био, изгледа, граничар Андрија из Шашинаца, кога суд оптужује више него друге побуњенике да је ширио дух отпора и да је говорио о стварању 'de serborum regno', а изгледа да је био близак Тицану као пропагатор Наполеоновог имена. Тицан помиње и неког Теодора Лисицу, а Фелкиш неког Манојла, војног дезертера из Шашинаца, такође врло активног у току буне. Но не смемо губити из вида чињеницу да је Тицан баш у граничарском селу Грабовцима ухваћен и предат властима, да нигде не налазимо име неког граничарског официра, те да су скоро сви поменути граничари из истог села Шашинаца, а само један, Петар Миловановић, из Грабоваца.

[JASON]

б) Учитељи. – Ми смо установили да су четири сеоска учитеља учествовала у Тицановој буни, и то: већ често помињани Андрија Поповић, затим његов син Стеван Поповић, учитељ из Стејановаца, младић од 17 година. Претпостављамо да је он могао бити веза између Вогња и фрушкогорских села, и то опет, вероватно, преко својих колега учитеља, јер баш он помиње учитеља из Јаска као учесника у буни. Тицан помиње још и учитеља из села Ривице, који је учествовао у хватању спахијског пандура који је носио писма Вешелењија Салају, отпечатио их и прочитао. Нажалост, Тицан не помиње име овог храброг учитеља који је учествовао у заседи коју су Ривичани поставичли да ухвате директора Фелкиша. Млади Стеван Поповић се 5. априла налазио у манастиру Малој Ремети и тамо прочиотао устанички циркулар, о чему сведочи лајтнант Санта. Он признаје да је писао неколико курента на заповест Пантелије Остојића и додаје да је то исто чинио и јазачки 'ludi magister' који је, по нашем уверењу, сигурно био близак Тицану и Димићу, а далек својим суседима калуђерима.
Ни ми, као ни аустријски суд, не можемо поверовати одбрани учитеља Поповића (и оца и сина) да су они само писали прогласе по наређењу других, да су силом увучени у буну, већ радије износимо друго мишљење, да су учитељи били активни попут ривичког и да су у народном покрету заузели достојно место. Калај истиче посебно јак утицај Андије Поповића на Вогањце у припреми буне, а ми, судећи по његовом писму попу Луки Лазаревићу, можемо веровати да је он у устаничком штабу имао врло важну улогу, што му је народ у песми на свој начин признао зовући га 'Андром барјактаром' и стављајући га уз 'Тицана-новог капетана' и 'онога буљукбаше Панте'. Ову песму дуго је певала омладина у Вогњу, Јаску и другим сремским местима.

[JASON]

в) Трговци – грађани. О односу трговца и грађана према Тицановој буни тешко је рећи нешто одређеније, јер има мало података о томе, а и они противрече једни другима.
Тицан пред судом открива да су Вогањци добили обећања од неких земунских трговаца, који су и Србијанце снадевали оружјем, да ће им добавити оружје, прах и олово као и помоћ од Карађорђа, а увереравали су их, наводно, да ће им се придружити војска из Митровице и Петроварадина. Тицан даље говори да су његову чету очекивали по селима па и у самом Илоку спремни да се дигну на буну ('in ipso oppido Illok adventum meum praestolabatur'). Али, поред oва два позитивна, постоји и неколико негативних података о држању грађана и трговаца из места око којих се буна развијала.
Кад је крушедолски јеромонах Давид Поповић дошао у Ириг видео је да је у месту велика забуна и 'дућане позатварали есу', а и за исте те трговце извештава наш најпоузданији водич кроз Тицанову буну, архимандрит Јосиф Путник, да су Ирижани, и то првенствено трговци, 'помрли од страа' који је, као што се из контекста у овом извештају види, потекао од акције Тицанове чете после свађе с митрополитом, кад је изгледало да ће се буна и даље ширити и развијати.
Тицанова брига да побуњени сељаци не опљачкају његовог бившег старатеља Теодора Грка, јазачког трговца, говори о томе да су сељаци у трговцима гледали зеленаше који су се добро осећали у феудалном поретку и сматрали да је дошло време да се обрачунају и са њима. Можда би утом смислу могло да се схвати писмо ривичког команданта Саве Видића у којем овај устаник прети да ће сељаци запалити Ириг, ако власти не пусте на слободу неке његове другове.
За грађане Илока је генерал Давидовић јавио 10. априла да су у страху због гласина да ће побуњеници поћи на Илок ('die allhier sich verloren gehaltend') и да их је тек долазак хусара мало охрабрио. Навешћемо још и речи из Етингхаузеновог извештаја, мада нисмо сигурни на кога се тачно односе, да је '… страх и ужас захватио све добромислеће и већи део их је почео да бежи колико је брже могао'.
Архимандрит Путник у два маха јавља о великом страху који је захватио Руму. Он истиче да тај страх није захватио 'румске Швабе', земљораднике, него остале у граду. Да и овде нису трговци ти који су се уплашили сељака?
Интересантно је писмо Теодора Аврамовића-Вогањаца од 5. априла, упућено румској општини, у коме поручује Румљанима да се не плаше и не сумњају да сељаци имају зле намере, јер су се изгледа пронели гласови да ће побуњеници запалити Руму, о чему се суд посебно интересовао при испитивању Тицана. Овај је заиста и потврдио да је у плану Вогањаца било паљење Руме због војске стациониране у њој. Вогањски кнез пише грађанима 'а ви гледайте радите и трговци тргуйте што годъ бољѣ знате'. Он тражи да му пошаљу момке са оружјем и да припреме квартите кад устаници дођу, а они ће то сигурно учинити милом или силом: 'од нас нећете имати шкоде никакве, ако ви добро учините, то добро ми ћемо милостиво доћи, ако ви не учините то а ми ћемо немоилостиво доћи, нити ћете ви знати ни нитко'. Даље их упозорава да не терају силу, т. ј. да не поступе другачије него што устаници желе.
Стилизација овог писма је тако мутна и неспретна да је тешко правилно схватити и протумачити прави смисао његов. Па ипак се нешто може разабрати: 1. У Руми је владао страх, неповерење и неизвесност у погледу устаничких намера, што не би био случај да су одраније постојале везе између сељака и грађана, и 2. Теодор Аврамовић је покушавао у задњем тренутку везу и савез с Румљанима, без обзира на њихову националност, али та ствар није била припремљена, те он истовремено и моли и прети и ставља их пред алтернативу: или-или, милом или силом.
Из даљег тока буне закључујемо да до савеза сељака и грађана није дошло, иако је код неких грађана било воље да се он оствари, а и румске Швабе, земљорадници, биле су спремне да пруже подршку устаницима, уколико их нису плашиле пароле неких побуњеника који су тражили да се Швабе протерају прако Дунава. Српско грађанство је вероватно имало симпатија према покрету, али је било уздржљиво и његов став се може окарактерисати као ишчекивање. Да се буна успешно развијала, вероватно би дошло до остварења савеза сељака и грађана, али је грађанство својим ишчекивачким ставом пропустило ту прилику, а самим тим је дошло и до брже ликвидације буне. Утицај града још није био такав да би одлучно утицао на развој револуционарних збивања у Срему.

[JASON]

Ако на крају сумирамо резултате наших напора на критичком проучавању изворне материје и литературе о Тицановој буни, доћи ћемо до следећих закључака:
1. Постојале су живе везе сремских побуњеника са неким локалним вођама Српског устанка и јасна схватања о потреби стварања заједничке државе која не би била феудалног типа.
2. Наша анализа је показала да предвиђена скупштина сељака у Вогњу није одржана, да су намере устаничких првака деконспирисане, па је и сама буна извршена пре предвиђеног рока. Да је дошло до скупштине и потпунијег договора сељака ствари би, свакако, добиле други ток.
3. Удубљивање у материју је показало да је долазак Стратимировићев у Врдник био од пресудног значаја за развој буне. Његова акција је довела до расцепа у вођству побуњеника. Изразиле су се две струје у покртету: умеренија и револуционарнија. Изостајање српске помоћи је деморалисало је Вогањске вође, што је митрополит користио да их у име Аустрије заплаши претњама и придобије за смиривање народа.
4. Вођа борбеније линије сељака био је Теодор Аврамовић-Тицан, чија су се антифеудална и антицрквена схватања формирала под утицајем идеја потеклих из Француске револуције. Тицанова чета била је састављена од 'бећара и зликоваца', т. ј. од најсиромашнијих слојева феудалног села. Ти елементи долазе до изражаја у другој, а нарочито трећој фази Тицанове буне.
5. Језгро помирљивије струје су чинили сеоски кнезови и кметови, који фигурирају као управа села, а по свему изгледа, они претстављају и економски снажније сељаке.
6. Став свештенства према буни био је неуједначен. Има понегде симпатија, али је већи део свештенства доследно извршавало директиве митрополитове, помажући спахије да се ликвидира побуна. Свештенсто се бојало револуције и револуционарних метода борбе против Аустрије, оцењујући покрет са становиштва својих привилегија и феудалног класног положаја у друштву. Оно је било лојално и тежило за очувањем класног мира, чувајући на тај начин и своје социјалне и економске позиције.
7. У Тицанову буну су се активно умешали и манастирски сељаци-прњаворци, али нису успели да целом покртету дају чист антицрквени правац. Њихово учешће у покрету било је од одлучујућег утицаја за одређивање става цркве према Тицановој буни. Заједничким иступањем спахијских и манастирских сељака оцртале су се обе стране буне: антифеудална и антицрквена (антиманастирска). Ова последња у нешто слабијем облику.
8. У Тицановој буни су учествовала четири учитеља. Њихов утицај, као и проблем граничара, остаје да се детаљније испита.
9. Савез сељака и трговаца, у ширем смислу и грађана,ствар је о којој се још не могу давати коначни судови, јер факта говоре и за и против. Најближа је истини да су чињени покушаји у том правцу, али да до реализације савеза није дошло, те градски, грађански елеменат није учествовао у Тицановој буни. Сељаци су остали сами и претрпели пораз.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Планови и покушаји за поновно дизање буне у Срему.

Тицанова буна је оставила дубок утисак на аустријске власти и сремско сељаштво. Аустрија је после ње далеко више пажње обраћала на прилике у Срему, нарочито на везе и преписку између Срба с обе стране Саве и на онај утицај и идеолошко значење које је из Србије вршено на Словене под туђинском влашћу. Аустрија је постајала непријатељем Српског устанка, јер је сматрала да делује као заразан пример на њене православне поданике, нарочито на Србе у Срему. Иако су сељаци били побеђени у Тицановој буни, њихова борба није тиме престала, него се продужавала у облику појединачних и групних иступа, дезертирању и колективном писању жалби, у којима је изобличавана тиранија спахијских органа и изражавана огорчења, која су у сваком погодном тренутку могла поново да плану у буну и револуцију. Тако је почетком маја дошло до врења у Врднику, па је власт интервенисала извршивши хапшења неких сељака. Средином јуна 1807. десила се тзв. 'Узбуна у Нештину' као одговор сељака на непоштовање њихових права од стране спахија.
Нештинци су тражили да им се признају она права која су некада као граничари добили од цара Карла због храброг држања у ратовима против Турака. Тражили су привилегије које би их вратиле на граничарски статус или приближиле њему. Пошто су претставници спахилука и жупаније ово оспоравали, скочио је један између сељака, Гаврило Марковић, отрчао у цркву и донео стару исцепану заставу под којом су некад ишли у бојеве против царских непријатеља и повикао: 'Овде је доказ и знак наше слободе.' Ово је с виком поновила и група сељака који су се придружили Марковићу тражећи своје 'старе слободе и привилегије'.
Овај на први поглед ситан инцидент је најозбиљније схваћен од аустријских, првенствено војних власти, јер се могао тумачити и као израз бунтовног стања код сељака и постати озбиљан повод крупнијим нередима. Зато су војне власти саветовале да се према сељацима поступи обазриво и благо да не би дошло до даљег раздраживања непузданих сремских поданика. Наређено је да се Марковић, уколико је неправедно оштећен, задовољи, а ако је тражио нешто недопустиво и немогуће да се убеди у штетност таквог држања према органима спахилука и жупанијске власти.
Атмосфера је била опет наелектрисана и у ишчекивању нових немира, па је, да спречи репризу буне, митрополит Стратимировић средином августа упутио опширно писмо карловачком, митровачком и шидском проти, у којем их упозорава да је поуздано сазнао да су поданици у Срему, а нарочито на илочком и румском спахилуку, непослушни и да у својој дрскости иду дотле да желе да сами борбом олакшају своје тешко стање. Он је наређивао да свештенство саветује народу да се смири, позивајући се на своје често понављане аргументе да је свака, па и спахијска власт од бога и да покорност спахији и цару значи израз поштовања према богу, цркви и части нације. Митрополит је претио проклетством оним поданицима који желе да сами себи стварају законе и уређују државу. Оне свештенике који би се равнодушно и небрижљиво односили према овим сељачким тежњама Стратимиоровић је називао 'продайникъ' свога стада који заслужује најстрожу казну.

[JASON]

Аустрија је систематски појачавала будност и своје војне снаге у Срему, сматрајући њихово присуство у што већем броју као најречитији аргуменат који може деловати на сељаштво. Иако су војни команданти стално препоручивали да спахије блаже поступају према својим поданицима и да би требало исправити извесне неправде према сељацима, ипак је и присуство војске још више отежавало положај сељака који су морали да сносе терете око исхране и превоза војних јединица, а уз то и војнички испади нису били ретка појава. Тако је присуство војске и плашило и раздраживало сељаке.
И пре, а нарочито после Тицанове буне, пребегао је из Срема у Србију знатан број граничара и сељака који су сада настојали да уз подршку Србије дигну на нову буну српско становништво Срема. Ови емигранти су утицали на српске војнике и команданте распаљујући код њих неповерење и мржњу прама Аустрији. Тако су се августа 1807. могли међу устаницима чути разговори о потреби ослобођања Срема. Вероватно је под таквим утицајем средином септембра 1807. говорио војвода Јаков Ненадовић једном аустријском конфиденту да је добро познато да се сремски поданици, као избеглице из Срема у Србији, нису никако излечили од својих бунтовничких мисли и да још увек гаје наду да ће заједнички са 'Србијанцима' успети да срећно доврше своју ствар. Јаков је додао да се зато сада у Срему поступа са попуштањем, али да је и поред тога емигрирање у Србију читавих породица честа појава, што јасно показује да су Сремци понесени српским успесима и да желе да ох деле са браћом из Србије. Да су и устаници слично мислили о потреби заједничке борбе види се доста јасно из мемоара од 27. августа 1807. упућеног руском цару, у коме кажу 'да имају намеру да се, у договору са Србима у Банату и Срему, ослободе турског и немачког јарма'.
Читајући извештаје маршала Симбшена лако се може запазити како су аустријски обавештајци почели све чешће да га извештавају о антиаустријским изјавама у Србији и како су откривали намере појединаца и група да на аустријској територији у Срему изазову нереде. Крајем септембра 1807. Симбшан је тврдио да нису неистините вести према којима су из Србије послати нарочити емисари који имају задатак да по други пут охрабре на устанак Србе у Срему. Једном од њих је власт већ ушла у траг и дознала да се служи јабуком и дукатом као лозинком и да му људи доста верују.
Две недеље касније, почетком октобра 1807, сазнао је петроварадински командант од грофа Пејачевића, а овај од вогањског попа, да је 24 септембра један младић дошао у Вогањ попу Максиму Атанацковићу, за којег се знало да је имао благонаклон став према Тицановој буни, и позивао га да ради на дизању нове побуне, говорећи, да иако је јесен, још није за њу касно. Уверавао је попа да ни Бачка жупанија није задовољна аустријском управом и да ће дићи 'револуцију' чим се иста распламса у Срему. Показао му је јабуку и дукат као своје емисарске знаке и уверавао поп-Максима да је рођак Карађорђев и да је стигао из Бачке. Вогањски поп се није усудио да преда младића властима, али због свог искуства са Тицановом буном није хтео ни да се одређено изјасни и прихвати понуду. Кад је младић отишао, поп-Максим обавести грофа Пејачевића и митрополита Стратимировића не откривајући им куда је агитатор пошао. Војне и цивилне власти одмах пошаљу на терен патроле да на основу датог описа ухвате овог емисара. Најстрожија опрезност је наређена и у Новом Саду како би се евентуална побуна још у зачетку угушила. Симбшен је сматрао да се у овом случају ради о завери аустријских дезертера у Србији и закључивао да у Срему мора бити више оваквих емисара, пошто је извештен да се у близиони села Грабоваца појавла једна разбојничка банда која је од племића Јанковића тражила већу суму новца.

[JASON]

После неколико дана ћутања и ишчекивања Симбшен је добио нове податке о групи која припрема буну у Срему. Неки покатоличени Турчин обавестио је Аустријанце да у Србији још увек мисле на дизање устанка у Срему. Он је уверавао да зна да у Београду постоје два шпијуна који стално преносе писма српских устаника пријатељима у Срем. Писма преносе до мртве страже на рту Саве, где их под густим врбама дочекују курири из Срема и преузимају писма и наређења од пријатеља из Србије. Један од ове двојице звао се Петар Бошковић, човек омален, плав, дебељушкаст, добро обучен и прилично говорљив. Пре извесног времена је у једној гостионици у Београду, кад је сазнао да му је друг ухваћен у Срему, говорио: 'Збогом, драга браћо, идем да потражим мога друга који је ухваћен и затворен од Немаца и кад дознам ко га је издао, убићу тога на месту као пса.' Добар пријатељ Петра Бошковића је био поп-Макарије који је пре месец дана тражио дозволу да оде до манастира Фенека. Он је по Петру слао писма у Срем и долазио чешће на Саву да се распита за Петров повратак.
Земунски командант Перш одлучи да Петру постави клопку и да га ухвати, али му то не пође за руком и Петар се средином октобра срећно врати у Београд, где је хвалисаво изјавио да је све спремно и да ће се Срем поново дићи на устанак. Перш је установио да постоји несумњива веза између попа Макарија, Петра Бошковића и оног младића који се недавно појавио у Вогњу а није досада још ухваћен.
Млади бунџија, или како га свештеници у извештајима Стратимировићу називају 'лстецъ и скитница', пошто је био у Раваници над ковчегом кнеза Лазара и у Вогњу, упути се у Добринце. Кретао се сасвим слободно у друштву добриначког свештеника Петра Поповића, ишао у цркву, упадљиво даривао црквени тас и задржао се код попа Петра пар дана. Сељаци су мислили да је гост свештеника па нису ништа посумњали или га нису хтели одати властима, иако су знали циљ његовог боравка у селу. Пуне две недеље после одласка из Добринаца није се о њему ништа чуло, све док се није, ноћу 13. октобра, појавио у Јаску.
Младић је био рођак добриначког попа, а звао се Илија. Био је обучен у лепо мачванско одело и наоружан са два пиштоља, штуцом, пушком и дугачким ножем. Закуцао је на врата једне куће на крају Јаска и наредио домаћину да му одмах позове на договор сеоског кнеза, кмета, попа и нотара. Пошто су ови били поднапити, не дођоше на састанак, а кад сељак извести Илију да само у једној кући у селу, у којој се слави крсна слава, има људи и светла, упути се Илија свечарима. Домаћин и гости се изненадише наоружаном, повисоком непознатом младићу. Овај одби да једе и пије са гостима и поче говорити само о буни, отприлике овако: 'Долазим, послат од Ђорђа, вожда Србије да вас у његово име позовем на устанак. Устаните против наших непријатеља Немаца. Тако вам бога и богородице, прихватите се оружја… а ко га нема, нека граби секире и мотике. Не бојте се војске јер ће доћи помоћ од Карађорђа… Што сте сели, устајте, да се иде Ириг опколити, јер је Земун већ са свих страна опкољен.' Један од присутних запита Илију има ли нешто написмено, а други му рече: 'Иди, брате, ми смо се с таквих речи доста пропатили и данас и ми и наша деца трпимо.' Илија је претио убиством вогањском попу што је обавестио о његовој посети митрополита.
Тешко је рећи колико је све ово тачно, јер су сељаци у својим исказима настојали да се оправдају од сваке сумње. Кад је илочки судија запитао сељаке зашто нису ухватили агитатора, одговарали су да је младић говорио ако му се што деси, да ће га осветити његови другови, а да ће им Карађорђе, кад од Земуна дође, запалитио село.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Командант границе  маршал Симбшен нареди приправност на целој линији до Винковаца како би се евентуална побуна угушила у самом зачетку. Разаслао је свим јединицама опис Илије, агитатора, али није успео да га открије и ухвати. Извештавајући своје претпостављене, надвојводу и цара, Симбшен је констатовао да је овај скорашњи случај показао да су немири у Срему само привидно угушени, а да сe са србијанске стране не пропушта прилика да cе ова бунтовничка страст што тиња под пепелом опет запали. Он је указао на 'жалосну' чињеницу да нико од тридесет присутних гостију на слави у Јаску није ухапсио овог емисара, него су му још дозволили да им држи бунтовнички говор. Симбшен закључује да народ и у Граници и у Провинцијалу радо слуша изазиваче нереда, па је зато и немогуће у Сремској жупанији ухватити таквa лица и поред свих мера опрезности.
Иако није знао за односе агитатора Илије и добриначког попа Петра, Симбшен је наслутио да неки свештеници знају за рад овог емисара, па је у том смислу скренуо пажњу митрополиту. Стратимировић је о посети попу Максиму већ био обавештен, па не желећи да га догађаји предухитре као пролетос у време Тицанове буне, најенергичније почиње да ради на спречавању нових немира. 19. октобра разаслао је циркуларе на свештенство Карловачког и Митровачкогх протопопијата потсећајући га, да му је главна дужност да пази на очување мира и поретка. Наредио је свештенству да објасни народу да су ови агитатори обичне протуве, ленштине и лажови, људи који желе зло и погибељ да изазову и да их нико није послао из Србије да у име Карађорђа изазивају побуну. Тражио је да такве људе одмах похватају и предају властима да им суде као злочинцима, претећи казном и проклетством онима који глас цркве не послушају. Наредио је да се ови циркулари више пута прочитају у црквама да би их народ утувио у главу и остао миран према законитим властима.
Стратимировић је следећег дана наредио митровачком проти да обрати пажњу на држање вогањског попа Максима који му је скривао припрамање Тицанове буне и није довољно мотрио на кретање агитатора Илије. Прота је добио директиву да предузме истрагу против добриначког попа Петра Поповића и врдничког намесника Исаије Гавриловића. Међутим, у току истраге оба свештеника су пребегла у Србију, што је био тежак удар за Стратимировића и нови потстрек властима да појачају будност према Србима у Срему и Србији. Преко уходе Урошевића из Земуна Аустријанци су покушали да тачно сазнају узрок бегства двојице свештеника у Србију, пошто су сматрали да врднички намесник Гавриловић био у милости Стратимировићевој.