Српске буне

[JASON]

Неколико месеци касније Симбшен је сазнао од једног емигранта из Карловаца да је у припремању нереда у Срему учествовао син вогањског учитеља који је побегао у Шабац. Мојсило Поповић са харамбашом Радојицом, са још два друга и неким човеком из Дреноваца чекао је код Текија у жбуњу током јесени 1807. митрополита Стратимировића да га ухвати и убије зато што је својим успешним посредовањем брзо утишао Тицанову буну. Но, прилика им се није пружила. Зато су одлучили да чим шума озелени поново пређу у Срем и изврше освету над митрополитом и карловачким градоначелником, јер је овај тукао Мојсила док је био шегрт у Карловцима. Сибшен даље тврди да су ова петорица опљачкали два човека и убили једно дете, мада нам ово последње изгледа мање вероватно.
Пошто су у току децембра примљене вести да су у Србији изабрани поверљиви људи који ће бити послани у Аустрију да тамошње Србе, под изговором да је Србија већ под Руском заштитом, наговоре за прелазак у Србију, наредио је цар Фрања да се обрати пажња на Петра Ичка, Јанка Катића (!), Васу Чарапића (!) и Радича Петровића, јер одржавају везе са Србима у аустријским земљама. На Луку Лазаревића се пазило још од Тицанове буне.
Крајем 1807. или у самом почетку 1808, према обавештењима која је примио Симбшен, иступио је пред Совјетом у име војвођанских Срба Станоје Главаш. Рекао је да му се стално туже сремски сељаци на лоше поступање спахија и на нерешавање њихових жалби. Главаш је тврдио да постоје добри изгледи за устанак у Срему, и да би се у Срему и Бачкој дигло до сто хиљада људи кад би он са десет хиљада Србијанаца прешао Саву и Дунав. Ослободио би народ и дошао до жита и злата, чиме би се успешно могао продужити рат до победе над Турцима. Карађорђе је, наводно, одбацио Главашеве аргументе као неразборите и најоштрије запретио да се покуша са остварењем таквих планова јер се бојао да у лицу Аустрије добије непријатеља пре него што се заврши борба с Турцима. Вожд је сматрао да Војвођани треба да пређу у Србију и да се боре против Турака јер је то једини прави пут којим се може доћи до ослобођења и уједињења српског народа с обе стране Саве и Дунава.
И заиста, после овако јасно декларисаног става врховног вожда бивају све ређи гласови о намерама српских војвода да организују побуну у Срему. Обавештења која је током јануара 1808. примио Симбшен унеколко потврђују да се у Совјету расправљало о овом питању пошто су од сремских провинцијалних поданика стигла многа писма у којима се туже на несносно стање на спахилуцима и говори да су незадовољни радом краљевске комисије која разматра њихове жалбе против феудалаца. Према Симбшеновим изворима, Совјет ће се уздржати од било какве акције у корист сремских сељака, јер је Србима наређено од стране руског двора да не узнемиравају Аустрију. Зато акција у овом правцу све више прелази у руке сремских емиграната у Србији, што су српске војводе прећутно дозволиле.

[JASON]

Првих јануарских дана 1808. дознали су аустријски команданти преко неког трговца да се једна група од шест аустријских дезертера у Србији припрема да на пролеће пређе у Срем, где ће 'пламен револуције, који је прошле године захватио ову област, поново потпалити и довести народ до победе'. Ови завереници су говорили да за ту акцију имају дозволу српских вођа и подршку Руса од којих су и заставу добили. Колико је једна оваква акција могла бити опасна по Аустрију најбоље се види из извештаја њеног шпијуна Млинарића који је почетком априла 1808. јављао да је на целом свом путу од Темишвара до Земуна, а затим и на путу кроз Срем, свуда наишао на револуционарни занос, још већи него што је био прошле године, и констатује да је тај занос у Срему јачи и од онога који у самој Србији влада.
Независно од Млинарићевих обавештења сазнало се у Руми да се на спахилуцима у Срему говори о новој буни. Судија Салај је тврдио да је овај сељачки народ увек спреман на устанак и да само чека повољну прилику да се дигне. Салај је једини спас за спахилуке видео у држању што већег броја војника у Срему који ће енергичном акцијом моћи да угуше сваки покушај нереда и побуне. Одржавању овог бунтовног стања, по његовом мишљењу, доприноси српска пропаганда, а такође и она причања која собом доносе граничари из ратова против Француске у којој су примили револуционарне идеје које се преносе и на народ. Пошто сремски поданици, по угледу на Србе који су срушили турски јарам, мисле да се ослободе спахијске власти, власт не сме затварати очи, већ мора увек бити будна, пошто у таквим условима мир не може дуго трајати.
Румским спахијама је изгледало да до буне може опет најпре доћи у Вогњу, јер се од повратка из Србије бившег побуњеничког вође Пантелије Остојића осећа извесно гибање у овом селу. Упадљиво је често и потајно састајање Пантелије са бившим вогањским кнезом и вођом буне Теодором Аврамовићем, човеком опасним и немирним, који од угушења Тицанове буне ништа не ради већ се само скита по селу и нешто припрема. Изгледа да се Теодор Аврамовић потпуно разочарао у обећања која су му у току буне дали митрополит Стратимировић и спахије, па је почео да припрема терен за нов покрет. Сремске спахије су предложиле Угарској дворској канцеларији, а ова цару, да се Остојић и Аврамовић одмах раздвоје, да им се спречи сваки међусобни контакт, да се ставе под тајну присмотру и ухапсе у случају сумњивог понашања.
Као што се види Аустрија је будно мотрила на држање својих поданика у Срему, а сталним појачавањем војних снага на Граници остављала је све мање могућности за одржавање веза између Сремаца и Србије и сводила на минимум изгледе на успех неке нове побуне у овој области.

[JASON]

Са првим пролећним данима стигле су преко шпијуна из Београда вести о новом припремању буне у Срему, на чему ради дезертер Стеван Вуковарац, за којег једни извештаји кажу да је из Мохача, а други да је из Вуковара. Вуковарац је побегао из аустријског затвора, прешао у Србију и сместио се у Београд где је окупио око себе неколико момака које често шаље у Лаћарак и Мартинце ради припремања устанка. У једном од ових села живи, наводно, неки Самарски који ће бити вођа револуције у Срему. Говорило се да су већ све припреме готове и да о Ђурђеву-дану може да плане устанак. Следећи извештаји су говорили да је у плану да се на зов Вуковарца и Самарског дигне 17.000 људи у Срему да би напали Петроварадин, дошли до оружја и срушили аустријску власт у Срему. Иако Симбшен није могао да верује да би се овако велики подухват могао припремити у тајности, а да се на терену у Срему не открију никакви трагови, ипак је наредио све мере приправности да га никаква евентуалност не изненади. Симбшен је при процењивању ових вести полазио, ма колико оне изгледале фантастичне, од реалне чињенице да сељаци нису задовољни постојећим стањем, пошто им нису олакшани терети ни после Тицанове буне, па је сматрао да до неких немира може да дође. Било је важно да се ухвати тај мистериозни Самарски, али до тога није дошло, јер је ово, изгледа, псеудоним под којим се скривао неки конспиратор у Срему за чији се боравак није могло тачно сазнати јер народ није хтео да такве људе изда властима.
И стварно пред Ђурђев-дан 1808 прелази из Србије више дезертера с намером да изазову немире у Срему. Није нам јасно да ли су сви они припадали групи харамбаше Радојице Марковића или се ради о две-три такве групице. Војне и цивилне власти их третирају као разбојнике, па је тешко установити колико се овде ради о дезертерима-агитаторима, а колико о разбојницима којих је било и у Србији и у Аустрији и које су прогониле и српске и аустријске власти. Једни или други, у овако малим групама нису могли постићи своје циљеве у Срему који је био пун војске и аустријских конфидента, због чега су њихови трагови брзо откривани и организоване хајке против њих. У Ривици је ухваћен један од групе шесторице бунџија која се појавила у Јаску. Остали су се изгубили по шумама.
У току маја 1808. харамбаша Радојица Марковић са Мојсилом, старијим сином бившег вогањског учитеља Андрије Поповића, и 40-50 дезертера покушава да дигне буну на сремским спахилуцима. Не зна се да ли су они били у вези са Вуковарцем, за којег је маршал Симбшен утврдио да није био измишљена личност. Међутим, Радојица и Мојсило нису имали среће. Војска их је брзо открила и прогонила, чета је разбијена и доживела пораз; један дезертер је убијен, други рањен и ухваћен, а у једном окршају погибе и сам харамбаша Радојица са Тадијом Петровићем. Њихова тела ставише на точак. Остали се распрше и пребегну натраг у Србију.

[JASON]

После Радојичиног неуспеха бивши вогањски учитељ са синовима, добриначки поп и више граничара-дезертера одлазе на банатски сектор где узимају учешће у припреми Крушиче буне (в. Буна попа Ђака у Банату 1808. стр. 17.). Том приликом је, како извештава Симбшен, један Србијанац рекао да се за сада ништа не може учинити у Срему, пошто га је запосела велика војска састављена од Мађара. Аустрија је успела да обузда граничаре или да их понегде замени поузданијим трупама, са којима ни сељаци у Срему ни српски емисари нису могли да успоставе ближи додир.
Међутим, ово неће бити једини узрок што од половине 1808, колико смо ми успели да установимо, престаје рад на припремању буне у Срему. Већ смо истакли да Карађорђе није желео да дође до погоршања односа са Аустријом, јер је сматрао да је Србија још преслаба да прими на себе ризик рата са великом суседном монархијом. Србија је  поред тога имала безброј тешкоћа и унутрашњих и спољних, условљених вишегодишњом борбом против Турске, чији се исход још није могао коначно да сагледа, јер се српско питање укључивало у сложене општеевропске односе, па је и његово решење зависило у многоме од развоја европске ситуације. Карађорђе је већи значај придавао устанку Словена под турском влашћу па је 1809. у том правцу усмерио своју активност. После неуспеха на Каменици 1809. слабила је моћ Србије, па се смањила и њена пропагандна активност према аустријским поданицима. Војвођанске избеглице и дезертери бивају захваћени тим општим, песимистичким расположењем и губе веру у смисао даље борбе. Све су чешће изјаве пребеглих граничара да желе да се врате у Аустрију јер своје снове нису успели да остваре у Србији.
Треба имати у виду да су, под утицајем говорљивих агитатора који су величали снагу устаничке Србије, сељаци у Срему очекивали отворену интервенцију Србијанаца на челу са легендарним устаничким вођама. Пошто до тога није дошло током Тицанове буне, сељаци су постали опрезнији, па иако су радо и даље слушали о српским успесима, којих је било све мање, иако су помагали и скривали агитаторе, ипак се нису тако лако одлучивали да се прихвате оружја. Можда је томе допринело понешто и извесно ублажавање спахијског притиска у вези интимата Угарског намесничког већа из 1810. Поред свега реченог, не треба потцењивати ни активност коју је Стратимировић преко свештенства водио у народу с циљем да се одржи мир и покорност сељака према спахијама и монархији. Најзад, и међу српским агитаторима који су прелазили у Срем било је различитих људи, фантаста и занешењака, у чије су се редове понекад убацивали и професионални разбојници који су својим испадима бацали ружно светло и на оне поштене патриоте који су долазили да у заједничкој борби са Србима у Срему сруше аустро-феудални поредак.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Нови подаци о Тицану.

После објављивања своје студије о Теодору Аврамовићу – Тицану дошао сам до важних података у Државном архиву у Загребу који бацају светлост на неке досад недовољно познате моменте из Тицановог живота, што ће нам добро послужизи код проучавања буне назване његовим именом.
6. фебруара 1805. Јелачићева регимента, у којој је Тицан служио почетком 1800-тих година, јављала је Сремској жупанији да ће војник Теодор Аврамовић бити отпуштен и враћен у место рођења. Регимента је тражила да је Жупанија обавести какве су материјалне прилике Тицанове породице и има ли исти могућности да у цвилу живи од имовине.
Прикупљање података о Тицановом имовном стању извршио је судија Велешењи током маја, па је Жупанија крајем септембра исте године могла известити Регименту о Тицановим породичним приликама и имовини.
Из акта упућеног Регименти види се да је Тицан имао мајку Јелисавету и брата Ђуку, што потврђује тачност података које сам у свом поменутом раду преузео од историчара Тицанове буне Стевана Моловића. О оцу нема података, што упућује на претпоставку да је много раније умро или чак да Тицан и није имао законитог оца, као што пише књижевник Емил Чакра. Породица се поделила пре Тицановог одласка у војску, а Тицановим делом имовине руководила је мајка. Пре поделе читава имовима Тицанове породице пописана је и процењена на 268 форинти и 12 крајцара. Око 1778. породица је поседовала:

          кућу у вредности од                        30 фор.
          стару шталу                                      5   ''
          старо буре од 10 акова                      2   ''
          једно буре од 1 акова                        1   ''
          коња за вучу                                   15   ''
          старе таљиге                                     4   ''
          бакрени котао                                    2   ''
          9 тањира од калаја по 30 х                4   ''   30 х
          преклад – вериге од гвожђа                        45 х
          корито                                                        24 х
          рало                                                           30 х
          2 мотике                                                     48 х
          секиру                                                        54 х
          косу                                                            21 х
          шљивик                                       200 фор.

Кад је та сиротињска имовина подељена на три дела, отпало је на Тицана свега 89 фор. и 24 крајцаре. Временом се и та сума смањила на 62 фор. и 18 крајцара, што је 1805/6, кад је Тицан отпуштен из војске, претстављало сасвим незнатну имовину обзиром на девалвацију новца у Аустрији. Жупанија је сматрала да Тицан никако не може од те имовине живети (eh ea nullatenus vivere queat), поготову кад се има у виду да је исти био одан пићу, па је у своме месту чинио тешке изгреде.
Све ово потврђује моје мишљење да је Тицан припадао 'бећарском' елементу на селу, који се око њега окупио у току буне 1807. Један други податак из овог акта показује да је поверење са којим сам примио писање Андре Гавриловића о Тицановом учешћу у Михаљевићевом фрајкору било оправдано. Набрајајући издатке, које је мати учинила за Тицана, у акту се каже да је за одлазак у чету у време турског рата плаћено харамбаши 9 форинти.
Остају нејасна два податка из овог акта. У њему се наводи да је 1802. Тицанова мајка утрошила 10 фор. да би га довела из војске у Осијеку. Можда је био рањен, или је издатак учињен на плаћање кочијаша који га је довезао кући, пошто тај луксуз сигурно не би себи дозволио да је био здрав и способан за пешачење. Колико се те године задржао код куће и шта је радио није јасно, али да је тада неки мањи екцес учинио изгледа несумњиво, пошто је био неко време затворен у Иригу, а мати је морала да плати 36 крајцара. После тога се поново вратио у војску. Да није тада прешао у Јелачићеву регименту, у којој је служио до отпуштања из војске, крајем 1805. или 1806?
Све  у свему, ни ови нови подаци не омогућавају нам да дефинитивно решимо све моменте Тицанове биографије, иако нас приближују том циљу. – Славко Гавриловић.

[JASON]

Прилози за Тицанову буну у Срему г. 1807.

1.
Курентъ. Даесе на знанѣ свакому благочестивому Християнину и поглавару црковному, да савѣтъ даде кнезу и поштенимъ кметовима, да сваки човекъ стара се за оружје себи, еръбо како чуе скупштину да има овде доћи, еръ кои недође, битиће за нѣга теже. Наша цѣла обштина стои на оружию, и мене натераше вами свима явити, а ви еданъ одь другога отправите куда гласи овай курентъ; за большег вѣрованя съ печатомъ. Ако би кoгoдъ од свештеника или од кнеза затаио овай курентъ, целаћему се Фамилия метућему се под сaблю, нека отправи у та села куда надлежи. И у спаилукъ или вармеђу кои би явио тай живити неће, ни нѣгова Фамилия цела. Ако недође у неделю то єстъ 23. Марта к' нама у Вогань овай куренть у комбисе селу задржао или затаяо тоће све цело село страдати крозъ овай куренть. Во Воганѣ 22. Марта 1807.
                                                                                                                                                         Өеωдор Аврамовичъ, c. р.
                                                                          (М. П.)                                                                       кнезъ и цела општина.

Cпоља: У Стеяновце, у Ремету Малу, у Язакъ, у Врдникъ, у Ривицу, у Павловце, а отуда вратити у Вогань.

[JASON]

2.
Любезна браћо наша! Ми одъ себе писмено даемо браћо акоћете едино у име Бога єдаредъ из братинске любави него ово ми даемо да ви слободно имате доћи нами, да сви у едной слоги будемо. Ви подайте коя села и незнала и знала томи верно гледайте слободно и оруже дигните на враге наше кои намъ зло мислиду и милитарцима явите некъ и они буду готови ако би одъ куди неприятель на насъ ударио, да имаду браћа помоћи у свакой невольи, као штоби и ми ньима помогли. Ми наша армада есмо ради да дођете, ако би ви неби дошли, Богъ ме ће бити свашта т. е. одъ васъ. Немойте ми замѣрити како самъ писао, и ти се кнеже да немашъ нипошто за ове момке коису послати вама, да немате нипошто дирати у ове момке и кои би смео дирнути ове момке тай неће проћи добро одъ наши. У Раваници 24. Марта 1807.
                                                                                                                                                    Өеωдор Аврамовичъ, c. р
                                                                                                                                                      кнезъ целе армаде наше.

Споља: Сие писаніе датисе имаде кнезу Прняворскомъ, то есть Крушедолскiй и свима другима уручити се у Перняворъ, Нерадинъ, Гргетегъ.

[JASON]

3.
Драги кнеже здрави будите! По овоме листоносцу таки да изберешъ колико више момака са оружиемъ и послати амо к нама у Раваницу, у наше число кое содржи веће 405 момака под баряком стои. Ако ли послати нећеш тврду веру имай, нећеш добро проћи. Како писмо наше примишъ, таки купи чету, и чeтoбaшу предъ ньима, нареди паметна, коиће люде довести к' нама. Прођи око Руме и другога места кудае кому путь, нимало немисли да се плашиш, до три дана биће насъ 3000 ако више не буде. Него ово писмо отправите єданъ до другога незадржите.
У Раваници 24. Марта 1807.                                                                                                                    Өеωдор Аврамовичъ, c. р
                                                                                                                                                              четобаша.
                                                                                                                                                               Панта Остоићъ, c. р.,
                                                                                                                                                               такођер.
                                                                                                                                                               Јованъ Анђелићъ с. p.
                                                                                                                                                               и цела општина наша скупита.
Заиста кнезови пазите, немойте рећи дає већъ беда наша, ако несовршите, ову заповѣдь нашу. А ви сваки пошальите господину Салаiи да се ништа не бои, ниє против цара ова скупштина.

Cпоља: У Буђановце, Брестачъ, Суботиште, Добривце, Сибачъ, Петровце, Путинце, Мале Радинце, Кралѣвце, а одтуда донесите у Вогань коменданту Воганьскому.

[JASON]

4.
Люубезна браћо и господo србска! Ви немойте ни нѣмци штогодъ двоумити, или мађари да ви немате двоумити, ми нећемо на вас, нити ћемо штогодъ квара учинити вами него ви люди и юнаци да би штогодъ било квара, акоби каква неволя била да имате нама явити, садъ да имате момке ви оправити нама са оружѣмъ и са барутомъ и са оловомъ што годъ брже можете, и опетъ да имате стояти са оружѣмъ да неби каква квара било са стране ми кадъ станемо долазити вама, ми ћемо явити да преправите квартире нама, одъ насъ нећете имати шкоде никакве, ако ви добро учините, то добро, мићемо милостивно доћи, ако ви не учините то а мићемо немилостивно доћи, нити ћете ви знати ни нитко; него молимо да другоячие неучините, силомъ да нeтeрате, врло силно терати, него прилично, ви гледайте радите и трговци тргуйте што годъ болѣ знате, то знате.
У Раваници 24. Марта 1807.
                                                                                                                                                          Өеωдор Аврамовичъ, c. р
                                                                                                                                                             кнезъ и цѣла општина.

Споља: Сие писаніе имаде датисе општини румской нервшимо воряцѣ ихъ.