Српске буне

[JASON]

15.
Erga reqvisitionem Perillustris domini Michaelis Szlabur qua tamen inclyti Comitatus hujus Syrmiensis Ordinarii fiscalis magistratualis, et in Processu Criminali Jussu Regio contra Theodorum Avramovics alias Ticzan vocatum ex Possessione Jazak oriundum suscitato actoris in eo factam, ut ea omnia, qvae durante inter Rusticos seditiosos Captivitate mea per me audita et observata sunt, detegerem, in seqvelam proinde reqvisitionis hujus sub Juramento illo qvo Tabulae judiciariae Inclyti Comitatus hujus obstrictus sum, pro uberiori claritate atrocis illius seditionis seqventia fateor et recognosco.
   1-mo Praenominatum Theodorum Avramovics alias Ticzan nominatum 5-a Aprilis statim, dum sediciosi voganyienses ad coliculum Jazakiensium vexillum Rebellionis exposuissent, semet cum 15 aliis Jazakiensibus illis associasse, et in seqventi nocte eundem cum vogapyiensibus ac Jazakiensibus armata manu Ipsam Possesionem Jazak ingressum fuisse, ac reliqvos domi suae in pace qviescentes ad seqven-, dum vexillum ursisse, renitentes vero durioribus verbis, qvin imo et verberibus e Lecticis plane suis extrahendo tractasse, ac ita matutino Tempore in diem 6. Aprilis vergente, et aucto taliter numero Jazakiensium eundem partim benevole partim sponte seqventium in circa 40. confluentium circa meridiem ejusdem diei, dum semet caterva haec praevie in Educillo Dominali vino ingurgitasset ad Ravanicza, prout haec mihi per plures Jazakienses relata sunt, transivisse. Unde Theodorum Avramovics alias Ticzan prima statim die ducem Rebellionis effectum fuisse certum est etiam a conseqventi: nam
   2-do Die eadem Idem Theodor Ticzan, dum curru Vesperi in via publica ex Irregh ad Krushedoll ducente. eorsumqve majoris securitatis causa cum filio meo transire volens veherer, in eadem via cum 9, armatis excubans nos aggressus e curru evaginata, ac circa nos vibrata framea descendere, funibus colligari, et taliter colligatos ad Sylvas deduci jussit, eodem cum qvodam Shashinczensi desertore milite Manojlo remanente, dum in progressu vigiles nostros rogassem, ut me religarent, cum in tenebris progredi non valeam, resposuerunt provocando ipsis a ductore suo Theodoro sub poena capitis inpositum esse, ut nos colligatos ducant, ex his et aliis eorundem sermonibus observavi hos et alios in Ravanicza congregatos Theodorum Ticzan in Ductorem nefariae illius sedicionis elegisse Ipsos vero eidem juramento paritionis obstrictos esse.
   3-io Seqventis diei qvippe 7-a Aprilis diluculo ex uno Tug'irio ubi noctem transegimus, ad Ravanicza deductis voganyiensi Pantelijae Ostoics cum manipulo armatorum sediciosorum incirca 30 ibidem existenti per vigiles nostros praesentatis qvi nos bene sperare jussit in signumqve benevolentiae me osculatus est, post breve temporis intervallum apparuit Ticzan ex latere montis Sylvam Mornitovo tegente cum superius attacto desertore Shashinczensi Manojlo nuncupato et praeterito vesperi in via Krushedoliensi remanens, inter clamores et effusitas contra vigiles nostros et eorum ductorem dein blasphämias nos proprius ad Pantelia Ostoics stantes accesit, et cum vigiles nostri ipsi obviam facti qvaepiam mihi ignota retullissent, Pantelija nos post tergum suum stare jubens dicebat, videbo, qvid ille vobis velit, aut possit facere, et sic dein ipsum acessit, ex quibus dein facile colimare potui eundem Ticzan velut hominem furibundum manus violentas in nos injicere voluisse, qui subseqve, postqvam per l’ anteliam Panteliam Ostoics verbis, et capacitatione non scio qvale demulcitus fuisset abinde nos ad Sylvas deduci jussit, qvo jussu interveniente eundem rogavi, ne hoc faceret, verum nos in Ravanicza ad qvampiam domum rusticanam custodiendos disponeret, qvibus precibus meis et vel maxime Pantelia Ostoics verbis permotus nos ad Educillum Ravaniczense undiqve patulum deductos ibidem in carceribus penes constitutas innumeras interne ac externe excubantes vigilias detineri jussit, inibi usqve diei 8-ae Aprilis meridiem detenti sumus, die interim 7-a Aprilis post meridiem Pantelia Ostoics et Ticzan cum pluribus nefariis ad nos venientes mihi injunxerunt, ut scribendis illirico Idiomate Domino Comiti Peacsevics, dominis item Szalay, Vesselényi et provisori Toth literis ipsos ad comparendum die crastina sine omni mora invitarem, cujus jussis obtemperando scripseram et litteras D. judici Nobilium Vesselényi sonantes accipiendo solus cum 12 armatis hominibus detulit Irreghinum probabiliter idco, ut data opportunitate eundem comprehenderet, et ad Ravanicza secum deduceret, prout mihi ex sermonibus conseqventibus plurium sedi. ciosorum mihi intelligere licuit, qui Ticzan post colloqvium cum Vesselényi ante domum oppidanam Ireghiensem habitum advenit ad forum et coram compluribus Ireghiensibus in foro constitutis alta voce haec formalia protulit: Jam, inqvit, cepimus unam avi. culam, me indubie cogitans, cui gladium ad porticam imponemus, post discessum Theodori Ticzan eodem vesperi expeditus etiam est cum litteris ad D. Comitem Peacsevics exaratis Rumam qvidam Irreghiensis Larma vocatus et ad sinistrum occulum signatus, his ita perfectis tandem, die 8-a postqvam nemo praenominatorum dominorum comparuisset, advenit sua Excellentia Dominus Metropolita et Archiepiscopus Carlovicensis cum pluribus carrubus et ante seditiosos in armis stantes, incirca 300 per Ticzan dein hos organisatos subsistere jussus sua Excellentia D. Metropolita in concursu populi ex advicipantibus possessionibus freqventissimo numero ex utriusqve sexus hominibus consistentis eorsum advolantis Rcbelles hos durioribus verbis agressus domum redire jussit, quem dein Ticzan eidem praevie insultans, et injuriosis verbis divitias ejusdem exprobrans abire demandavit, ne ergo sua Excellentia qvaepiam ingrata ab Barbaro hocce homine experiri cogatur, aurigae suae imposuit ut viam monasterium versus proseqvatur; illo ergo momento, qvo sua Excellentia monasterium intravit, praedictus sediciosorum manipulus depositis praevie petasis, elevatisqve digitis per Ticzan coram centenis multis hominibus execrabili, et prout ego por procul ab ipsis ante Educillum nempe sedens articulate excipere potui juramento haec formalia continente: vos me seqvimini in sicco et a qua, dam jassero homines seccabitis, pinsetis, coqvetis et necabitis obstricti sunt, hacqve caeremonia ferali terminata, Rebelles hi per Ticzan Juramento tali obstricti per eundem ad stationes suas dispositi sunt, pars una eorum pro viis Carlovicium ducentibus obsidendis ne sua Excellentia domum redire possit, exmissa discessit, qvae postqvam abscesisset, idem Ticzan suae Excellentiae in monasterio existenti nupciari curavit, qvod eidem reditus Carlovicium non admittatur, verum ipsi qva captivo in Monasterio Ravaniczensi remanendum est, pars vero alia ductore Ticzan, per Jazak, Beshenovo, Shuljom, Grgurevcze, Leximir, et Divosh fine eo progressa est, ut per Bingula, Erdöveg, Berkasovo auctis Sediciosis Illokinum pertingeret, die 9-a Aprilis trajectum occuparet, die 10-a per Opatovacz, Vukovarino abinde per Essekinum ad Valpo pervenire possit, haec a vonnullis Sediciosis inter discursum intellexi, verum cum Caterva Sediciosorum ductore Ticzan discedens die 9-na Aprilis in terreno Bingulensi per Inclyti Regiminis frimontiani milites dispulsa fuisset, multi eorum e vicinis Possesionibus concurrentium ad Lares proprios reversi sunt, Ticzan in Divosh remanens duos Jazakienses et in specie Panteliam Rumics Jazakinum me trucidandi causa expedivit, siqvidem ego aggressionem Rebellium per milites interventam antevertere potuissem, prænominatus Panta Rumics Missionem suam ex Divosch nocte in die 10-a Aprilis vergente cum hac instructione provisam Arseniæ Radonics in vigiliis apud nos existenti et Qvaestori Kostæ Jankovics apud qvem nos ex dispositione Dimitriæ Dimics, Jazakiensis qua tamen rebellionis hujus Vicecomendantis habebamus qvarterium, detexit, ob qvam causam hora 3-ia noctis per herum domus Kostam Jankovics et Arseniam Radonics surgere, e vestigio induere coacti, e ad silvas deducti sumus ideo, qvod idem Panta Rumics præter superius atacta verba illud qvoque detexerit sclum Ticzan seqventi die pro effectuatione sceleris sui, si nos directorem cum filio non trucidaverimus, ad Ja. zak venturum; illa proinde nocte per valles et montes medio qvatuor aut qvinque Jazakiensium praecedente Arsenia Radonics qua bene sciente deducti sumus ad unum tugurium, ubi postquam ipsis viribus jam plene exhaustus me ultro progredi non posse, verum hic qvidcunque nobis acciderit, ad præstolari velle declarasse, comparuit post breve temporis spatium superius nominatus Vicecomendans Dimics, ad nos jam tunc in certa valle monasterio Jazakiensi vicinissima existentes, cui aeqve dicebam me ultro, si etiam ipse Ticzan nos perimerit, ire non posse, et rogabam eum, ut me ad monasterium Jazak qva captivum includat, ubi sortem meam pacifice præstolaturus sum, precibus meis tandem victus Dimics accessit Igumenum et pro nobis duo cubicula unum qvidem pro nobis et aliud pro vigilibus obtinuit, illo dein ad nos revertente ad monasterium per ipsum deducti sumus, ubi illa die usqve seqventis diei meridiem clausis ubiqve portis monasterialibus in pace fuimus nihil scientes de interventa sediciosorum in terreno Bingulensi dissipatione per milites frimontianos, die 11-a Aprilis mane comparuit ad cubiculum nostrum absque framea et rubra cappa sua deposita et post illum ViceComendans Dimics extracto ense, petiitque a me pecunias pro itinere, cui Inermis quod habebam dedi f. 56, uti ille fatetur, quo a nobis discedente post effluxum circiter duarum horarum ad Monasterium Ravanicza cum filio meo deductus proposita mihi per locorum sediciosorum primores qvaepiam pacificationis puncta subscripsi, post hanc subscriptionem assedimus prandio praesidente Igumeno Rakovaczensi, ego, V. Igumenus Krussedoliensis, Igumenus Ravaniczensis cum allis Calugeris, nec non Theodor Avramovics Voganjensis, Theodor Avramovics Jazakiensis seu Ticzan, Di. mitria Dimics aliique Rebelles, qua occasione sub pulsu campanarum bibimus pro sanitate suae Majestatis Caesareo Regiae, Generalissimi principis Caroli, Archiducis Palatini, suae Excellentiae D. Metropolitae, D, Principis Odescalchi, D. Comitis Pejacsevics, postremo tandem pro felici successu Armorum Panteliae Ostoics, Ticzan, et reliqvorum Sediciosorum pocula evacuavimus, his omnibus terminatis me Ireghinum D. Vice Igumenus Krushedoliensis deduxit.
Ex his omnibus sermonibus, et actionibus sediciosorum observare potui, Theodorum Avramovics alias Ticzan, Militiae Sediciosorum revera Caput ac ductorem fuisse, et tali auctoritate praeditum, ut dum erga monita suae Excellentiae D. Metropolitae plures domum pacifice recedere voluissent, ac ipse cunctos circa me existentes ad amplectendam suae Excellentiae D. Metropolitae propositionem adhortatus fuissem, respondebant istud absque annutu D. Comendantis Ticzan fieri non posse qui nullo sub pacto pacem ineundam admittere vult, de qva circumstantia Jazakienses Dimitria Dimics, Jefta Radojcsics, Andria Sekulics, ac alii per hos denominandi plura referre poterunt.
Porro ex ore Ticzan habeo eum cum Petro Milicsevics, Andria Sekulics, Petro Putinacsky, Gyuka Ravics, et Zaria Dokics Jazakiensibus, Larma Irreghiensi et Manojlo Schashincensi in via Irregi. ensi Krushedolinum versus ducente, in qua nos capti sumus, ideo excubasse ut militiae jam ad Krushedoll eotum perventae et ad Irregh juxta opinionem Eorundem processurae introitum impediendo eandem aggrediantur, ex iisdem plures trucident, ac trajiciant de hac circumstantia hi omnes in figura judicii exaudiendi erunt.
Deniqve, qvod Ticzan in sui alleviamen infassione sua edicat me a morte liberasse indubie eotum dum Theodor Avramovics voganjensis nocte diei 6-tae in 7-ma Aprilis vergente in educilli Ravaniczensis Culina cum aliis existens me in cubiculo jacentem aperta porta cubilis siccario modo trucidare voluisset, et intentum hoc inhumanum certo effectui dedisset, qvantum ex sermonibus ejusdem excepi nisi Pantelia Ostoics omnimode obstitisset, an ergo eotum Ticzan cum reliqvis in culina fuerit, vel non mihi ignotum est, satis est qvod verba Ticzan non audiverim, verum idem circa diluculum diei 7-a venit ad cubiculum illud, ubi nos jacebamus, an ex conventiculo praedictorum vel vero aliunde, mihique peraeque ignotum est, verum hoc scio, quod ille intraverit et ibidem ad terram semet deponens obdormiverit.
Sig. Illоk 2-а 9. 1807.
                                                                                                                                                    Antonius Felkis de Lak, m. p.,
                                                                                                                                                    Incl. Cottus Syrmiensis Tblae Judic.
                                                                                                                                                    Assesor & incl. Dom. Illok Director.

[JASON]

Превод српски:
На захтевање племенитог господина Михаила Слабура, као редовнога ове славне сремске жупаније магистратског фискала, и уједно по заповести краљевског тужиоца у поведеној кривичној парници против Тодора Аврамовића, иначе Тицана, родом из спахинскога села Јаска, да наиме кажем cве, што сам за мога сужањства међу побуњеним тежацима чуо и видио, — одзивајући се томе захтевању под заклетвом, којом сам се судбеном столу ове славне жупаније обвезао, да би се што више дознало о оној страшној буни, исповедам и признајем ово:
   1. Речени Тодор Аврамовић, иначе Тицан, 5-ог апр. 1807., чим су побуњени Boraњци у ледину јазачку бунтовнички барјак ударили, одмах се петнаесторици Јапичана придружио, и ту ноћ са Вогањцима и Јашчанима ушао је под оружјем у спахинско село Јазак, те је и домаће своје, који су мирно почивали, под барјак позвао, а који нису хтели, он их је псовком, а богме и бојем, онако из хаљина извукао. А у сам расвитак дне 6. априла, кад се већ толико јазачког друштва, које свољом које и без воље, намложило, да их је било од прилике до 40 свега, пређе Тицан с њима исти дан око подне у Раваницу, по што се чета најпре у спахинској крчми вина понапила. То су мени све тако казивали неки Јашчани. А да је Тодор Аврамовић, иначе Тицан, одмах први дан постао вођа ове буне, види се и отуд, што је
   2. тај исти дан, кад сам се ја пред вече друмом, који води од Ирига Крушедолу, веће сигурности ради с мојим сином заједно на колима возио, — дочекавши нас у пољу Тодор Тицан са својих 9 другова под оружјем, с кола на нас напао, те по што извуче из корица мач и на нас замахну, заповеди нам с кола сићи, конопцима нас везати, и тако везане у шуму одвести. Тицан остаде са неким војничким бегунцем Манојлом из Шашинаца, а ја сам путем молио нашу стражу, да нас одреше, за што у мраку не могох ићи. Одговорише ми, да им је вођа њихов Тодор за главу заповедио, да нас везане воде. Из тих и из других њихових разговора видио сам, да су ови, који нас прате, па и у Раваници скупљени, изабрали Тодора Тицана за вођу ове безбожне буне, а они да му се заклеше, да ће га у свему слушати.
   3. Сутра дан т. ј. 7. априла у прозорје, одведоше нас стражари из једне колибе, где смо ноћ провели, у Раваницу пред Вогањца Пантелију Остојића, који је ту био са једном четом бунтовника, до једно 30 њих. Пантелија ми рече, да се не плашим, и за знак, да ми зла не мисли, пољуби ме. Мало час ето и Тицана, иде од шуме, са пређе споменутим војничким бегунцем Манојлом Шашинчанином, са којим је ноћас био остао на путу крушедолском. Тицан одмах поче викати и псовати наше стражаре и вођу им, пође к нама, који смо до Пантелије Остојића стојали, те кад га стражари наши пресретоше и рекоше му нешто, које ја нисам чуо, Пантелија мени и моме сину рече да станемо за његова леђа, 'да видим', вели, 'шта хоће с вама и шта вам може учинити.' И тако се Тицан прикучи Пантелији, те сам лако могао разабрати, да је он, као бесан и помаман, хтео убилачку своју руку дићи на нас; али га Пантелија Остојић речима и још не знам каквим уразумљивањем утиша. Одатле заповеди Тицан да нас одведу у шуму, а ја сам му се молио да то не чини, већ нека нареди да нас чувају у Раваници у каквој тежачкој кући, и он се на моју молбу, а може бити још више на речи Пантелије Остојића, склони. Одведу нас дакле у раваничку крчму, која је од свију страна јапила, где нас је чувала силна стража и изнутра и споља. Ту остасмо до 8. априла до подне, а 7. апр. после подне дошавши к нама Пантелија Остојић и Тицан са још неким проклетницима, заповедише ми, да писмом на српском језику позовем господина великог жупана Пејачевића, за тим господу: Салаја, Beшeлињија и провизура Тота, да без сваког оклевања дођу за сутра на састанак. Покоравајући се заповести Тицановој напишем писмо господину солгабирову Венелињију које Тицан сам са 12 оружаних момака однесе у Ириг, по свој прилици за то, да згодном приликом истога господина улови и у Раваницу довуче, као што сам то доцније из уста самих бунтовника чуо. Тицан је после разговора с господином Вешелињијем, пред варошком кућом иришком, дошао на пијацу, где је пред више Ирижана, који су се ту скупили, на глас рекао: 'Већ уловисмо једну тичицу, којој ћемо мач на врат наслонити,' што се по свој прилици мене тицало. После одласка Тицанова исто вече би послат с писмом на г. великога жупана Пејачевића у Руму неки Ирижанин, прозван Ларма, који је имао белегу на левом оку. А кад нико од споменуте господе не дође на састанак, стиже 8. априла Њ. Преузв. господин митрополит и архиепископ карловачки са многим колима, те зауставив се пред бунтовницима — било их је око 300 — које је Тицан уред ставио, пред силном множином људи и жена, што се из оближњих села искупило, поче Њ. Ексцеленција каштријим речима саветовати бунтовнике, да се врате својим кућама. На то Тицан поче вређати господина митрополита, подсмешљиво му на очи бацајући његово богатство, а г. митрополит, да не би горе што искусио од тога нечовека, заповеди кочијашу, да тера к манастиру. У који мах уђе Њ. Ексц. у манастир, у тај мах вођа Тицан, скинувши фес и подигавши три прста, поче пред собом такођер гологлаву чету своју, на очи стотинама скупљенога народа, заклињати, и то као што сам ја, не далеко од њих испред крчме седећи, чути могао, овим безбожним речима: 'Ви ћете за мном и у ватру и у воду, — кад ја заповедим, ви ћете људе сећи, пећи, кувати и убијати.' Иза те крвничке заклетве Тицан разреди бунтовнике на своја места: неке пошље, да поседну пут, који води у Карловце, да се Њ. Ексцеленција г. митрополит не би могао вратити двору своме, а самом митрополиту у манастиру поручи, да му није слободно враћати се у Карловце, него да остане у манастиру Раваници као заробљеник; с другима опет прође Тицан места: Јазак, Бешеново, Шуљам, Гргуревце, Лежимир и Дивош, да би кроз Бингулу, Ердевик, Беркасово, скупивши више друга, на Илок ударио, те 9. априла превоз освојио, а 10-га на Опатовац у Вуковар и отуд преко Осека у Валпово доспео. То сам ја у разговору дознао од неких бунтовника. Али кад бунтовничка чета под водством Тицановим дне 9. априла на бингулcкoм атару би разбијена, тада се млоги од оних, који се скупише из оближњих села, врате својим кућама. Међу тим Тицан, оставши у Дивошу, пошље у Јазак два Јашчанина, а нарочито Пантелију Румића, да ме убију, ако ја не бих могао нападај војске на побуњенике уклонити. Споменути Панта Румић, стигавши из Дивоша ноћу од 9. на 10. април, каже чега је ради дошао како нашем стражару Арсенији Радонићу, тако и квестору Кости Јанковићу, код кога смо по наредби Димитрија Димића, другога четобаше, били на стану. За то нас газда од куће Коста Јанковић и Арсенија Радонић пробуде и натерају нас, да се одмах обучемо, те нас у шуму одведу, будући је Панта Румић још и то рекао, да ће Тицан, ако ми директора са сином не убијемо, сам сутра у Јазак доћи, да грешну своју намеру изврши. Ту ноћ дакле доведоше нас гором и долом пред једну колебу њих четири или пет Јашчана, које је предводио Арсеније Радовић, не мислећи нам зла. Ту рекох стражи, да ја даље од силног умора не могу, но да ћу ту остати, макар ме живота стало. На скоро за тим дође к нама и поменути Тицанов доглавник Димић. Како смо се нашли у некој долини баш близу манастира Јаска, кажем такођер и Димићу, да не могу даље, на нека би ме и сам Тицан убио; него та замолим, да ме као роба затвори у манастиру Јаску, где ћу мирно чекати своју судбу. Склонивши се он на моју молбу, оде до игумана, где добије две собе, и то једну за нас, а другу за стражу, врати се за тим к нама и одведе нас у манастир, где смо тај дан, до сутра дан на подне, на миру остали. Сва су манастирска врата била затворена. Међу тим ми никако нисмо ни знали, да је војска од војника пуковније фримонтанске разбила бунтовнике на бингулcкoм атару. Дне 11. апр. у јутру уђе (Тицан) у нашу собу, без мача и скинувши фес главе, а за њим други четобаша Димић, који, извукавши мач из корица, заиска од мене новаца на пут. Ја, како сам био без оружја, извадим и дам што сам имао — он вели да је било 56 фр. Од прилике два сата по његовом одласку потпишем у манастиру са сином својим неке услове мира, што ми их кнезови побуњених места предложише, а после тога потписа одосмо ручати, где је у прочељу седио игуман раковачки. За столом седисмо: ја, намесник крушедолски, игуман раванички са осталим калуђерима, као такођер и Тодор Аврамовић из Borња, Тодор Аврамовић или Тицан из Јаска, Димитрије Димић и остали бунтовници. Том приликом уз грување звона пилисмо у здравље Њег. Велич. цара и краља, главнога заповедника принципа Карла, великог војводе Палатина, Њег. Ексц. г. митрополита, и кнеза Одескалкије, г. великог жупана Пејачевића, најпосле за срећу оружја Пантелије Остојића, Тицана и осталих бунтовника. По том ме одведе г. намесник крушедолски у Ириг.
Из свега разговора и понашања споменутих бунтовника могао сам опазити, да је Тодор Аврамовић иначе Тицан, заиста био глава и вођа побуњеницима. Кад се неколицина њих на опомену митрополитову хтедоше мирно разићи својим кућама, и кад сам и ја сам неке око мене опомињао да послушају митрополита, одговорише ми, да то не може бити без одобрења њиховога вође Тицана, који никако не да, да се мир углави: толика је била власт Тицанова над бунтовницима. Те и још друге неке речи могу засведочити Јашчани: Димитрије Димић, Јефта Радојчић, Андрија Секулић и остали, које ће они именовати.
Даље сам чуо из уста самога Тицана, да је он на иришком путу, који Крушедолу води, и на ком смо ми ухваћени, за то са Петром Миличевићем, Андријом Секулићем, Петром Путиначким, Ђуком Равићем и Заријом Докићем из Јаска, с неким Лармом из Ирига и Манојлом из Шашинаца под оружјем стражарио, да војничкој потери, која је већ до Крушедола стигла, те ће се, као што су они мислили, у Ириг упутити, улаз препрече, да је нападну и неке од војника поубијају и одвуку. О томе ваља у суду саслушати све оне, које сам мало час споменуо.
Тицан, да би олакшао своју кривицу, вели у свом исказу, да ме је од смрти избавио. Ту по свој прилици мисли на ону ноћ између 6. и 7. априла кад ме је Тодор Аврамовић из Вогња, налазећи се тада са неколико друга у кујни раваничке крчме, хтео из преваре убити, док сам ја лежао у соби, од које врата беху отворена. Вогањац Тодор Аврамовић, колико сам из њетових речи разумео, заиста би то био учинио, да срећом Панта Остојић није томе стао на пут. Еда ли је дакле са осталима био тада и Тицан у кујни, не знам казати: доста то, да Тицанова гласа нисам чуо. Истом у расвитак 7. априла доћи ће Тицан у собу, где смо ми лежали, еда ли раставши се од оних, које сам споменуо, или иначе од куд — такођер не знам. Знам само то, да је ушао у собу, и ту легао на земљу да спава.
У Илоку 2. новембра 1807.
                                                                                                                                          Антоније Фелкиш делачки, c. р.,
                                                                                                                                          славне жупаније сремске судскога стола
                                                                                                                                          приседник и управитељ илочкога спахилука.

[JASON]

(15) Буна попа Јовице Илића 1834.


Ни са угушењем побуне Хусејин бега Градашчевича, средином 1832. године, није у Босни враћен ред и мир. Великаши босански, укроћени поразима нанесеним од султанових чета и раздором у својим редовима, покорише се новом везиру Махмуд Хамди паши, али чим изиђе из Босне војска султанова, почеше незадовољници поново да дижу главу. У Бихаћу истаче се на чело одметника султнових Мухамед бег Бишчевић, бивши бихаћки капетан за време Хусејин бегова везирства. Он заузе Острожац, Крупу и Бужим. Неодлучног Хамди пашу свргне порта са везирства и постави за босанског гувернера Даут пашу (приспео у Босну септембра 1833.) Али ни он није могао да изиђе на крај са бунтовним муслиманима. Ферман султанов, да се Босна има реформисати, појачао је почетком 1834. године редове незадовољника, којима се придружише и ступише на чело угледни великаши Рустанбеговићи.
По сред ових свакидашњих немира јавља се у марту 1834, једна краткотрајне буна сасвим другог повода и правца, која необичном светлошћу осветљује очајно стање босанске раје. Док су муслимани устајали у одбрану својих старих привилегија, борили се дакле, против султана и његових намесника у Босни, српски устанак је изазван нечувеним зулумом и насиљем босанских спахија и бегова и уперен је био против њих.
(Непосредно пред овом буном догодила се и буна бељинских Срба, о којој генерал земунски v. Foith пише барону Радошевићу: 'Ein Geistlicher von den bosnischen Serben aus Banjaluka namens Popp Pawle hat beilӓufig vor fünfzehn Tagen die Fahne des Aufstands gegen die Türken von Belina erhoben, war aber in seiner Unternehmung zu rasch und die Salche hatte keinen Erflog. Dieser Aufrührer hatte sich mit mehrern seiner Parthey in das serbische Gebiet geflüchtet, wurde aber daselbst von den dortigen Beamten ergriffen und unter Escorte nach Kragujevatz abgeführt.')

[JASON]

Један од главних виновника ове побуне био је ефенди Ахмед бег Градашчевић, брат од стрица чувеног султановог одметника Хусејин бега Градашчевића, 'Змаја од Босне'. За време буне Хусејинове показао се Ахмед бег оданим присталицом султановим и стекао је заслуга за султанову странку. Као муселим травнички издао је у оно доба везиру босанском заверу, коју су против њега сколопили Хусејин бег и други великаши, те је, кад је устанак букнуо, морао побећи преко аустријског земљишта у Београд. После угушења Хусејин-бегове буне вратио се у Босну, где га је нови везир Махмуд Хамди паша наградио за верност именовањем за муселима у Градачцу и у Маглају, а султан га је поврх тога одликовао титулом капиџи-баше. Покрај Ахмед бега допринели су много српској буни дервентски муселим Осман бег Аџи Асановић и Али бег Аџибеговић из Скугрића.
Сва тројица су били крволоци, каквих је Босна ретко кад видела. Од многих зулума и зверства, која су починили, сачувани споменици нарочито истичу њихова насиља над хришћанским женскињама. Ахмед бег је бешчастио хришћанске девојке јавно, у по дана. Једaн извештај набраја његова недела, која је починио током јануара и фебруара 1834. у Домаљевцу, Орашју, Гребници, Брвенику и у Обудовцу. У сваком од тих места одсео је у дому хришћана, за којег је дознао, да има лепу девојку те је после гозбе удаљио из собе своју пратњу и затражио од домаћина, да му доведе девојку. Домаћин би се изговарао, да девојка није код куће, да је отишла у госте, на што је Ахмед наложио слугама да је траже. Ако је не нађу, онда Ахмед даде везати и одвести у Градачац оца или другог ког рођака девојчиног са претњом, да ће их дати  убити. У Градачцу их је бацио у тамницу и стављао на муке те су се девојке саме подавале бегу само да ослободе мука и спасу од смрти своје ближње.
Особито је карактеристичан случај Ивана Ђурковића и његове седамнаестогодишње ћерке Марије из Домаљеваца и општинског кнеза Јозе Марића и његове осамнаестогодишње сестре Франциске из Гребница.

[JASON]

Капетан Кезан известио је 13. јануара 1834. из Жупање петроварадинску генерал-команди о мучењу католичког становништва од стране Ахмед бега Градашчевића, да он (бег) 'tӓglich und immer bei den christlichen Unterthanen Erpres, Bedruckungen, ja Grӓuel und schӓndlicher Handlungen sich erlaubt, die Christenheit bis auf die höchste Verzeiflung bringen'.
Барон Радошевић, заповедник славонско-сремске границе, пише 24. фебруара 1834. босанском Дaут паши: 'Ich habe die Ehre gehabt Euerer Excellenz vor einigen Tagen ein Schreiben Seiner Excellenz der Hernn Grossveziers zu überschicken, welches auf Verwendung meines allegnӓdigsten Kaiser erlassen wurde und die Anenpfehlung einer guten und menschlichen Behandlung des in Bosnien befindlichen Christenvolkes, Aufrechthaltung seiner Kirchen und Klöster und insbesonderes eines würdevollen und anstӓndigen Benehmens gegen seine Geistlichkeit ertheilt.'
27. фебруара јавља Радошевић, да ће 'einem hochlöblichen Hofkriegsraths Prӓsidium zur hohen Kenntniss gebrachten höchst empörenden Misshandlungen und Schandthaten, die sich die Tüken und namenthich der Musselim aus Gradassacz Effendi Achmet Beg Gradacsevich gegen die bosnischen Christen erlaubet, im geeigneten Wege durch nӓhere Nachweisung mehrerer solcher groblichen Misshandlungen, die kk. Hof und Staats-Kanzley und vorsonderlich gegen die benannten Gradacsević in die Lage zu setzen, zu Gunsten der bosnischen Christen bei der Pforte im diplomatischen Wege mit nachdrüklicher Verwendung auf Abhilfe andringen können.'
И босански францисканци су дојављивали аутријским властима недела, која су чинили обесни бегови те се и двор аустријски залагао код порте за несрећне хришћане. Велики је везир на интервенцију аустријску послао у фебруару 1834. године налог босанском гувернеру Даут паши, да учини краја овом несносном стању, међутим је налог портин слабо вредео. Аге и бегови постали су шта више још обеснији. Сваки слуга Ахмед бега или Осман бега смео је некажњено убити хришћанина. Свештенике и људе, који су знали читати и писати, гонили су немилосрдно, јер су знали, да они дојављују аустријским властима о приликама босанским. Нарочито су били кивни на српске свештенике, јер су их бедили, да стоје у преписци и да се преко изасланика договарају са кнезом Милошем Обреновићем, да уз његову помоћ дигну буну у Босни.

[JASON]

При крају фебруара 1834. године  ухватише слуге Ахмед-бегове пароха Мојсија Попадића из Обуђовца, свезаше га и под оружаном пратњом отпремише у градачку тамницу. Уз пут су га немилосрдно тукли. Као узрок овом поступку су навели, да је пре 15 дана код њега ноћио један трговац из Шапца, а осим тога да је слугама муселимовим, који су вршили у његовој парохији насиља над женскињама, претио.

У то доба био је у Дервенти српски парох један паметан, енергичан и угледан човек, по имену Јовица Илић. Он је збиља имао неких веза са људима из Србије који су му долазили и писма доносили, но то ће по свој прилици бити приватне особе, а не службени кругови Србије. Ови су му говорили, да би босански Срби могли рачунати на помоћ српску, кад би се дигли на оружје. Поп Јовици није требало много, он је и иначе с муком подносио турска насиља и био склон оружаном отпору, јер другог излаза није видео. У највећој тајности се почео договарати са околним поповима, да заједнички дигну свој народ на оружје.
По причању савременика поп Јовичиних, попадија је то као тајну саопштила једној жени, а од ове се то прочује даље, те тако Турци пре времена дознају за припремање народа на устанак. Поп Јовица је мислио много доцније буну да заметне, и то кад народ добро спреми, док оружја и џебане довољно прибави итд. Али кад виде да су Турци сазнали, и да ће зато њега и све прве људе из народа исећи за бадава, он рекне: 'Кад ћу доцније, то ћу сада!'

[JASON]

Почетком матра 1834. отпутовао је градачки муселим Ахмед бег на позив везира Даут паше у Сарајево. Као заменика оставио је у Градачцу свог љубимца Амзу, једног крволочног човека, који је до недавно био бегов коњушар. У Маглају је поставио као заменика Махмуд бега Градашчевића, свога брата. И баш за време овог одсуства Ахмедова букнула је у суседном дервентском срезу српска буна.
Турцима је неко дојавио, да је дервентски поп Јовица и учитељ дервентски Пантелија Стеванов стоје у свези с Србијом. За ово пријављивање властима дознао је поп Јовица за времена те се одмах упути до учитеља, саопшти му у каквој се опасности налазе и предложи, да учитељ са својом и поповом породицом пребегне у Брод. Он, поп Јовица, остаће у Босни, скриваће се по шумама још пет дана, а тада ће Срби дићи буну да покушају стрести јарам турски. Учитељ Пантелија похита одмах са својом супругом Станом и са сином Јовом, са супругом поп Јовице Тривуном и децом поповом Тошом, Ђуком и Софијом, те пређоше Саву код Лијешћа и ступише у бродски контумац. С њима је прешла и Тривунина служавка Гоша, девојче од својих 15 година. Тривуна је при прелазу имала код себе 10 форинта, 3 турска дуката и један сребрни сат.
Један савременик, међутим, овако прича тај догађај: 'Једне ноћи поп Јовица спреми се са попадијом, дјецом и стварима које је могао понијети, те оде и попадију с дјецом склони близу села Лијешћа под савски бајир, а сам пође кући свога парохијанина Кршије Бардака из Лијешћа и позове га да иду мало проходати, те тако, као шетајући, дођу до Саве. Када су води стигли, и када је Кршија угледао под обалом жену, дјецу и пртљаг, он се много уплаши, јер је одмах видјео да то не слути на добро. Поп Јовица на један пут извуче сабљу испод кабанице на Кршију и са пријетњом му рекне: 'Досада смо, ја и ти, били најбољи пријатељи, али ћеш сада од моје руке погинути, ако нас пријеко у Њемачку не превезеш! Кршија их одмах превезе ниже Чардака (карауле), и поп Јовица оде у Њемачку, те је тамо негде сместио породицу и на брзо се у Босну повратио.'

[JASON]

На овом месту да кажемо неколико речи о самом вођи буне, попу Јовици. Поп Јовица је био родом из Детлака. Дошао је у Дервенту из Крајине као свештеник на неколико година пред буну. Дервента је до тада спадала у парохију мајевачких попова, а тада је поп Јовица добио Дервенту од попа Стевана Поповића из Мајевца. Поред тога добио је Лијешће и Полој код Брода. Он је у Лијешћу и Полоју укинуо купљење водичарине уз божићни пост и сира и масла уз Петров пост, па је уместо тога увео да му свака кућа даје по два цванцика (8 гроша) годишње, и та је поп Јовичина реформа постојала све до Црквено-просветне уредбе.
Турци су попа Јовицу прозвали Чизмом зато што се он први усудио да носи чизме које дотле нико није смео носити. Био је осредњег раста и једар. Имао је жућкасту косу а браду напред исправљену. Увек је у парохији посла имао и по читав дан на коњу био. Имао је врло доброг коња Ђогата кога је преко волео. Дужност је обављао са највећом вољом и љубављу, те вршећи божје тајне беше верни путовођа кроз све беде, патње и невоље народне, чувајући прадедовски аманет и бранећи веру и цркву православну.
Он је, како се причало, према своме времену био доста спреман и научен, јер један његов савременик казује како је једном поп Јовица говорио наизуст проповед народу у ћелији (капели) на гробљу Ћелару код Дервенте. У тој проповеди тумачио је народу Оче наш и Богородице Дјево.
Један пут, приликом једног великог збора на Белару, поп Јовица је био у капели, па, подигнувши руком платно од чадора и угледавши неке Турке у збору и међу женама, гласно им повика: 'О, Турци! Ако поп Јовица буде жив, извадиће он ваше руке испод прегача наших жена!'
Како се о попу Јовици у народу мислило чим је из Крајине у Дервенту дошао, најбоље нам казују речи старца Теодора, деде попа Стевана Поповића из Мајевца. Теодор је био признат као врло мудар и паметан старац. Њега запитају неки људи за попа Јовицу какав му се чини да ће бити. Старац им је одговорио: 'Упамтиће га Дервентска Нахија, а може бити и цијела Босна!'
Попадији му је било име Тривуна. Имала је у то доба 40 година, а њен син Тешо имао је 13 година, син Ђука 11 година и ћеркица Софија 2 године. Према Тривунином добу може се отприлике установити, да је Јовица био испод 45 година, јер се српски попови жене одмах после свршених наука и пре запопљења.

[JASON]

Извештај Waidenhann-a, директора контумаца у Броду, Генералној војној команди у Петроварадину.
'Da gegenwartig der Druck der bosnischen Christen von denen Turcken, der Muselim und Grundherr, der Art ist, wo es vielleicht noch nie eine ahnliche Zeit gab, dass derselbe grosser und barbarischer ausgeubt worden sey als dermalen bestehenden korperlichen Zuchtiggung und Gehahrdung des Lebens – wie auch noch forrtwahrende Sshandung des weiblichen Christenvolkes und an der Tagesordnung, so konnten mehrere Falle der Art angefuhrt werden und zwar bloss von denen, wo die Klagen hieher gegommen, ohne jene der Armen, die in denen Hutten verhallen.'
Затим набраја неколико турских недела те наставља: 'Gestern ist aus dem jenseitigen Gebiethe der Daskal Schullehrer von Deventa nahmens Pantelia Stevanov mit seiner Familie, besteht in Weib und zwei Kindern, mit noch der Familie des dortigen Pfarrherrn griechischer Religion namens Jovicza Illich bestehend in der Frau nebst vier Kinern, so in die Contumatz zur Auskontumazirung eingetrettn sind, dieser Daskal sagt unter der grossten Betheuerung aus und gibt den Grund seiner Heruberflusht folgend an, dass er mit dem erwahnten Herrn Pfarrer Illich, dass beide einen geheimen Breifwechsel gefuhrt, angeschuldet und deshalb mit dem Kopf zu nehmen gedroht worden sein soll. Dieses habe Herrn Pfarrer bewogen, dass er den Daskal besucht, mundlich ihm mit dem Vorgange bekannt gemacht und selben dieses Geheimniss anvertraut und dieses hinzugefugt habe, dass da in kurzem eine critsche Zeit herannahe, wo die Christen insgesammt gegen ihre, nicht gegen braven Baemten des Grossherrn aufstehen und ihr Sklaven Joch abzuschutteln versuchen werden. Ferners habe Herr Pfarrer selben ersucht, seine Familie zu begleiten und in das diessortige Gebieth in Shicherheit zu bringen, gebeten und so mit seiner eigenen Familie ausgewandert sey. Noch habe Herr Pfarrer ihm aufgetragen, dass hochstens in funt Tagen die Insurerection beginnen werde, einstweilen wolle er sich in dem Gebirge versteckt halten, biss der bestimte Tag anbreche, wo eri hm einen Bothen uber den Erfolg zusenden werde; verstreiche aber dieser bestimmte Termin, so bleibe alles be idem alten und solle nach hergestellter Ruhe wieder ruckkehren oder bei den hohen Stellen fur da sarme Christenvolk ein Mitleid zu erflehen beauftragt.'

[JASON]

Турци међутим дознају шта се спрема и почну са своје стране да скупљају војску те Срби беху принуђени да дигну буну пре него што су довршене припреме за њу. 9. марта пошаљу Срби своје старце, жене и децу преко Саве, на аустријску страну, а сами дохватише оружје и почеше борбу с Турцима. Устанак је трајао свега три дана. Поп Јовица је прикупио 500 до 600 људи, већином из Лиша, Горњег и Доњег Свилаја, Новиграда и Дубице, разделио их у четице и поставио команданте (понајвише попове, али и једног 'буљубашу' Илију) те их је под својим главним заповедништвом поведе против Турака. Оружја су имали мало, муниције још мање. Муницију је носио собом главни заповедник Јовица, она се састојала из једне торбе праха (барута). Војницима својим је поп Јовица говорио, да њихова борба није уперена против султана, коме ће они остати верни, него само против спахија и њихових зулума и обећавао је, да ће им Срби из Србије прискочити у помоћ.
О борби устаника са Турцима има више података, од којих ћемо навести неколико.
Први сукоб се догодио 10. марта код места Поточана, где је пало 2 муслимана и 2 Србина. Турци узмакну, а поп Јовица их је гонио до на Вучјак. Становници турски буду из Оџака протерани и неколико кућа спаљено. Други сукоб се догодио идућег дана код Гнојнице, где је погинуо парох Вид и више других Срба, а такође и неколико Турака. Трећи, највећи, али и последњи сукоб одиграо се 13. марта код Подновља, недалеко од Вучјака. Срби су овде подлегли многобројним и боље наоружаним дервентским и бањалучким Турцима. Турака је пало око сто људи, а Срба на две стотине. Међу погинулим су се налазили попови Андрија и Павле, док је поп Стеван из Новиграда допао турског ропства. Вођа устаника поп Јовица је рањен у боју, али је ипак успео да са попом Игњатијем побегне у планину Вучјак и да се тамо сакрије. Буљубаша Илија побегао је на аустријску страну.