Српске буне

[JASON]

Но од године 1521. настају велике беде за босанске Христијане. Од то доба почела је непрекидно прелазити преко Босне силна турска војска из Азије и Румелије на Маџарску, на Будим, Беч и Праг. Тај непрестани потоп од неколико стотина хиљада војника, или боље рећи зликоваца,
оплени и поруши у Босни христијанске цркве, манастире, вароши и села и опет натера многе Христијане да траже себи  спасења у Дубровнику, Приморју, Хрватској, Славонији, Бачкој и тако даље. За то су велики простори земљишта, као што су плодоносна Посавина, Подриње и Краина, сасвим опустели и зарасли у шуму. Средина Босне, каменита и брдовита, будући удаљена од они места које су Христијанима пружале уточиште, одржала је своје обитатеље: ту су Христијани у време војени потреса крили се по неприступним пећинама, а кад тишина овлада, они су излазили из пећине и радили своје старе земље, која је била њиова од старина.
Не смо ратови, но и куга, која је у та времена често морила, умалила је број христијански житеља у Босни, кои су које умирали од болести, које бежали од ње у друге земље; Мусломани пак, држећи се свог фатализма, нису се ни макли с места и мало по мало присвоише сву земљу, коју су оставили Христијани.

Ратни поход Турака на Беч 1683. г. — где иј је разбио пољски краљ Јан Собјески — донео је неизмерне патње босанским Христијанима. Враћајући се у највећем нереду, озлојеђени несрећном битком, Турци стану изливати своју љутину на своје поданике Христијане и за кратко време поруше оно мало преостали цркава и манастира у Босни и неисказаном јарошћу ударе на све Христијане у тој земљи. Тада је хиљадама Христијана са своим свештеницима побегло у суседне земље. Ово стање трајало је све до 1739. г. Када је закључен мир између цара Карла VI и Турака, Христијани се почеше опет насељавати у Посавину, Подриње и Краину, долазећи које из гора средње Босне, које из Херцеговине и Далмације.
После неуспелог похода на Беч и протеривања Турака из Маџарске и Славоније, сва Посавина била је, у току неколико година, пуста и обрасла шумом. Једино се у градовима, као на пример у Бијељини, Зворнику, Градачцу, Дервенти, Бањалуци, Новом и др., задржао мали број Мусломана са своим старешинама, кои су се звали капетани. Они су били родом Бошњаци. Капетани су се сматрали управитељима округа (нахија) прикључиваним њиовом граду и самовољно су присвајали велике делове опустеле земље око Дрине и у Крајини. Ти су капетани били неограничени господари у своим нахијама. Они су тукли, убијали, вешали и набијали на коље људе, не слушајући султана, а камо ли паше. За време рата полазили су у војску наоружани о свом трошку и служили без плате.
И тако су се, после 1739. г., Христијани поново населили у Посавину, Подриње и у Краину. Они су морали склапати уговоре са беговима и капетанима да би могли опет живети на своим старим земљама, које су изгубили у несрећним околностима. Они почну опет правити куће, крчити и заграђивати њиве, садити воће и радити земљу, дајући бегу, према уговору, девети део жетве и оку и по крављег масла као накнаду за коришћење пашњака и откоса.
Под таквим условима Христијани су у целој Посавини поседовали земљу и могли су је куповати и продавати. Међутим, беговске и капетанске породице су се, мало-помало, повећавале и делиле, а по томе множила се и њиова искања – заједно са њиовим потребама. У тој ситуацији бегови и капетани почели су заводити ангарију или беглук (робота, кулук) нагонећи сељаке да им они, заједничким радом, искрче и обраде понеку парцелу земље. А за земљу коју су држали сељаци давала се и даље деветина, као и масло за сено, према пређашњем уговору.

[JASON]

С временом сељацима је беглук постао врло теретан, и они године 1840. преко бечког кабинета представе Порти своје жалбе. На то Порта 1843. г. изда заповест да се бегови више не усуђују нагонити сељаке на беглук по својој вољи, него да им свака христијанска кућа дужна буде давати сваке недеље по два посленика на један дан. Но босански Турци нису хтели слушати царске заповести, већ стану као и пре гонити сељаке на беглук колико им је било воља.  Тада сељаци понове истим путем своје жалбе, и 1848. године, за Тахир-паше, дође заповест од Порте, да се беглук сасвим укине.
Ту треба имати на уму ово што иде. У средњој Босни, Мусломани присвоивши себи земље, које су оставили Христијани уз ратове, куге и друге околности, уређиваше иј и правише на њима куће о свом трошку, и онда даваше Христијанима да иј раде као кметови с погодбом слободно између обе стране учињеном. Сељаци ти подвезиваше се давати своим господарима трећи или пети и седми део жетве по уговору, а господари од земље подвезиваше се давати им волове за орање, семе за усеве и коње за вршидбу. Власт се ништа није мешала у те њиове узајмичене уговоре, ту је била остављена пуна слобода обема странама. Друго је сасвим било у Посавини, Подрињу и Краини. Онде су Христијани, као што више споменусмо, сами крчили земљу и градили куће, и господарима давали девети део жетве и подруг оке масла за сено, а господари, нити су давали волова, ни семена за усев, нити и шта.
И тако, кад је 1848. год. Тахир-паша добио ферман да се укине беглук, он позове у Травник главније људе из Босне, наиме обе паше сарајевске, Мустафу Бабића и Фазли Шерифовића, из Зворника Махмуд-пашу Видаића, из Тузле Махмуд-пашу Тузлу, из Бањалуке Аји-бега Џинића, из Бишћа Махмуд-пашу Бишчевића; с њима заједно позове и Игњатија, владику сарајевског, и неке од францисканаца, те пред њима свима објави заповест царску. Великаши босански одма су увидели, да ће се врло умалити њиови приходи кад се укине беглук, па се договоре и предаду паши молбу, подразумева се подкрепљену и новчаним прилогом. У молби је стајало ово: 'да Христијани у замену беглука дужни буду давати свиом беговима и агама трећину жетве и половину сена, а бегови ће опет са своје стране помагати им у прављењу потребни зграда и ограђивању поља, такође и плаћати за њи трећи део порезе.' Тај терет трећине наметнуше таким начином босански великаши на Христијане сељаке без султанског указа, 1849. године.
Паша и великаши наравно знали су, да Христијани не ће пристати на трећину без противљења, па измисле начин како ће преварити и Порту и Христијане. Тај је начин био овај: сазову у Травник главније кнезове свију нахија, православне свештенике и неколико францисканаца из различити католички парохија, и рекну им: 'Порта укида беглук, али место њега сви сељаци дужни ће бити давати беговима трећину.' Чувши то, кнезови су били поражени, као громом. Поклонивши се до земље, они одговоре: 'Ми се покоравамо свему, што год заповеда султан и власт.' За такав одговор неки од њи добију на дар по кабаницу, а други по 50 гроша.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Овде треба споменути и то, да је некада Хусеин-капетан Градашчевић имао у Посавини 13 села, око 1300 домова, сељака католичке вере. Сељаци ти, као што смо видели, давали су господару само десети део усева, а после ударен би на њи самовољно беглук. Године 1831. Хусеин, бранећи јаничаре, одметне се од султана и целу годину управљаше Босном као независни господар; после он буде побеђен, прогнан, и умре у прогонству у Цариграду. Његово имање буде проглашено за државно имање а приходе од њега не узима нико други него паша босански. Паше свакојаким начином цеде новце из тога имања, а у државну касу шиљу колико хоће. Тахир-паша намисли ударити трећину на те бивше Хусеинове сељаке и за то позове к себи кнезове из Жабара, Матића, Тома и из Доње-Махале и запита иј јесу ли задовољни новом уредбом за трећину. Кнезови кажу, да они на то пристати не могу него да желе остати на пређашњим правима. Чувши такав одговор, паша заповеди тући иј батинама дотле, докле год нису сва четворица обамрли. Двоица од њи, кнез матићски и жабарски, ту и издану, а друга двоица кнез томски Мика Недић и из Доње-Махале Маријан Москаљ, као млађи и јачи, остану живи, али изгубе с ногу не само кожу, но и нокте и месо до костију. Дознавши за тако жестоко поступање и не налазећи нигде обране, посавски се сељаци сви подвргну под трећину.
Знајући, да је трећина уведена преваром, и насиљем, Читаоци треба да знаду још и то, да су по закону Христијани дужни били давати беговима у натури одређени део земаљски производа, као: жита, сена, лана, купуса и т. д. Ако су још морали (као што и јесу) забадава кући беговима довозити све то, што се од њи узима, онда је био исти беглук само под другим именом.
Тек што је трећина била наметнута на Христијане, одма је њу влада дала у закуп у оним селима, која су припадала њојзи. На скоро за тим и десетина, одузета од спахија године 1851. стане се давати у закуп. Закупци пак, будући у ортаклуку или бар у договору с мудирима, кајмакамима и пашама, стану једнако купити трећину и десетину од Христијана у новцу, и неситим своим лакомством за седам година сасвим упропасте несрећне Христијане.
Није шале: Тахир-паша дао је 1849. године трећину са поменути 1300 домова у Посавини Мустафи-паши Бабићу у закуп за 120 кеса (3000 руб. среб.), а за седам година закуп од ти исти домова скочи на 1050 кеса (26.250 руб. среб.), и тој суми треба још додати барем 2000 рубаља, које губи закупац при давању новаца у државну хазну. (У Босни готово нема турски новаца, него највише иду аустриски дукати, које влада прима у мање него што они иду.) Десетина пак са ти 1300 домова подигла се сад на 400 кеса (10.000 руб.), и још 900 рубаља губитка на новчаној цени. – А у ти 1300 домова има бар 300 колиба у коим кућани немају ни кокоши; дакле кад разделимо на остали 1000 домова ту суму, коју даје влада под закуп трећину и десетину (у једно 1450 кеса или 36.250 рубаља и 25 коп. сребра, то мора узети закупац само за то, да исплати правитељству. Међу тима домовима има и такови, кои нису у стању дати му више од 3 рубље, но за то од богатији он узима и по 200 руб. за трећину и десетину.
Колико је год дужан закупац платити влади, толико бар, ако не и више, узима он добитка. Дакле, по стављеним бројевима, може се судити колико он узима од христијански сељака. Своју добит закупци, без сумње, деле с мудирима, кајмакамима и пашама: јер не може се мислити, да би ови другчије допустили да се од народа толико узима.

[JASON]

Угледајући се на те закупце, кои су закупили од владе десетину, а и трећину у селима владиним, многи бегови стану тражити од раје трећину у новцу. Они исто онако као и закупци по својој вољи одређују цену усевима и јадни сељак мора им платити ту суму, коју они одреде место трећине. Ако ли кои од сељака не би могао платити, онда га бег да под закуп другим спекулантима, - Хаџи-Али-паши, Мујаги Новопазарцу, Талировићу или каквом год Цинцару (Цинцари,  македонски Власи, населили су као трговци Босну у прилично великом броју. Познати су по својој најбезочнијој грамзивости), и онда ти спекуланти не оставе ни пепела на огњишту кукавном тежаку. А c тога је за кратко време дошло до тога у Босни, да би се готово могло рећи колико мудира и паша толико и закупаца, колико по селима кућа толико тавница, колико Христијана тежака толико и несрећни осуђеника, које Турци вежу, бију, бацају у тавницу и свакојако муче. Ради примера можемо казати један случај, кои је скоро био у нахији градачкој, у селу Боку, где је Рауф-бег заповедио привезати за греду у кући Иву Косића и с њим још пет други Христијана и под њима наложити ватру, на коју бацаше кукурузну шашу и лук дотле, док се нису они сиромаси, давећи се од дима, одкупили, давши му све, што су имали. То није једини случај, знам иј много такви.
Ако се догоди да летина у сељака пропадне од града, мраза или црва, и он каже закупцу: 'Богме господару нема ништа ни мени ни теби, то се и то догодило,' онда му закупац одговори: 'Ја нити сам орао, нити сејао; мени није могао наудити ни град ни мраз. Ја сам дао влади готове дукате, дакле мораш дати и ти мени, макар продао своју децу.' Така нечовечност закупаца, имајући подпору и саме власти, за ови седам година, довела је Христијане до праве пропасти и учинила је, те су године 1852. око 16.000 Христијана пребегли које у Аустрију које у Србију. Христијани су све једнако представљали своје жалбе меџлису, мудирима, кајмакамима и пашама, али све је било забадава. Јер пословица србска каже: 'Забадава ћеш глувом говорити и слепом намигивати,' a друга опет вели: 'Врана врани очи не вади.'
Има у Босни Мусломана, кои немају своје земље, већ раде земљу беговима као и Христијани тежаци. С њима бегови и закупци поступају милостиво као са својом браћом Турцима, и при сабирању од њи трећине и десетине показују неколико правичности.

[JASON]

Док није уведен био танзимат 'пореза' је била мала и лака, и од Мусломана њу су плаћали само сељани, а бегови нису плаћали ништа. Али 1848. године Тахир-паша објави султанску заповест, по којој сви Турци, као и Христијани, морали су плаћати порезу. Да би тај данак купио се правично, Тахир-паша заповеди измерити ужетом све земље, и ко је имао више земље, тај је морао давати и више порезе. Како је био одређен данак на земљу, многи Турци, будући лењиви и имајући много необрађене земље, стану разоравати се и продавати своје имање Христијанима. Међутим дође у Босну године 1852. Ћамил-паша, којег је Порта послала тамо, да сасвим утврди танзимат. Турци видећи, да ће иј пореза, ако се узимала буде са земље, разорити, и да ће земља у следству тога прећи у руке Христијанима, припадну Ћамил-паши и наговоре га с дукатима, те он изда заповест, да се пореза реже не по земљи, него по домовима. И тако опредељено буде онда да сваки дом има да плати порезе по 84 (а у градачкој нахији по 104) гроша. Ето ти правде и једнакости! Бегови и аге имају земље, колико хоће, имају своје сељане, - и њима долази да плаћају 84 гроша; а међу Христијанима колико има такви, кои немају ни земље ни башче, ни коња, ни вола, једном речи, ништа, осим заваљене колибе и петоро, шесторо голе деце око оџака, и мора дати тако исто 84 гроша. Кад дође време скупљању порезе, мудири пошљу своје заптије (полицаје), и ако ко не може платити одма, они то поступају с њиме исто тако, као и закупци за своју трећину и десетину.
Одпре је влада давала под закуп и право држато крчме, и крчмари ти забрањивали су Христијанима продавати коме другом пиће, него њима. Злоупотребљења с те стране изазивала су многе жалбе, по чему Тахир-паша науми укинути тај закуп, и у замену тога прихода, кои је отуд добивала владина каса, одреди, да сваки Христијанин, кои има казан, плати по један дукат на годину, а сваки други христијански дом по две цванцике, па да у напредак сваки има право пећи, куповати и продавати ракију. Нашло се да у Босни има 3000 казана, кои дају влади 9000 рубаља  сребрни; осим тога 62.000 христијански домова дају место пређашњег закупа око 40.000 руб. среб. Но кад се испита добро, наћи ће се многи христијански домова, кои узалуд плаћају та 2 цванцика; а међутим колико има Мусломана, кои имају велике воћњаке, шљивике, и не плаћају за то ништа, а пију ракију горе него Христијани. Така је у томе правичност, така једнакост.

[JASON]

У почетку било је напоменуто, како је султан Мухамед II, по завојевању Босне, наметнуо на Христијане (мушкарце) харач место војничке службе. У последње време харач је био 15 гроша. Но 1855. године харач није био узет, него после годину дана влада објави, да ће узимати од Христијана беделију (војницу) у замену за рекруте, и 1856. год. узеше војницу двапут. Такова војница буде опредељена од 40 гроша за сваку главу мушку. Има много христијански кућа са 7 до 10 мушки глава, кои не имајући чим живети не могу да плате ни војницу, и то спадне на те куће, у коима не умиру већ од глади, те тако неке куће морају и до 500 гроша платити војнице; а по варошима, особито Сарајеву, има домова, на које обштина мора определити и по 1000 гроша, а у време харача на њи није могло доћи више од 30 или 40 гроша… Турци војницу не плаћају, а у време рата већи терет тегле Христијани, него они. Ствар ево у чему је: Христијани дужни су дати подвоз и у то време издржавати како себе тако и своје коње, но о свом трошку. Турци, из мрзости на крштена човека, бију и муче њиову стоку бесчовечно, а често иј и отимају од њи. Није могуће ни представити све невоље, које су Христијани претрпели за ово последње време због те дужности; колико иј је погинуло, особитио у време међусобног рата у Босни при Тахир-паши и Омер-паши, и у експедицијама против Црне Горе! Дужност давати подвоза скопчана је тако с великим злоупотребљењем, да често сељаци не смеју доћи у варош са своим коњима, бојећи се да иј заптије не натерају бесплатно ићи Бог зна куда. Колико пута догађа се, да заптије счепају сељака, кои што на коњу довезе у варош, ако подвоз и није потребан, па га не пусте док им штогод не плати. То се често догађа у Сарајеву, где је главни меџлис и паша: а шта се ради по другим местима!
Неисказану пакост показао је Омер-паша према Христијанима, особито православне вере. И какву је велику штету учинио он њима, одузевши оружје, које су они могли продати па тим лакше подмирити своје небројене дације! Христијанима босанским, кои су увек били верни султану, одузето је оружје; а Мусломанима, кои се једнако буне против свога цара, остављено је оружје, да могу лакше чинити насиље Христијанима.

[JASON]

Из описа овог, кои је саставио домородац, Читаоци су могли верно схватити одношаје босански сељака према спахијама и власти. Ја ћу само додати овде још неколико примедби о унутрашњим одошајима између сами сељака. Сад у Босни, било то из какви му драго историјски узрока, сва тежачка класа живи на правима фермерства, т. ј. држи земљу под кирију. Тежака ништа не веже за земљу, окром случајни уговора, кои су испрва могли бити врло различни, но доцније мало по мало сведени су у једнаку форму (трећина), која је најтежа за сељака. Но, била каква му драго форма ти уговора, њиов случајни карактер ни мало се није изменио: господар од земље може отерати са земље сељака, кад год хоће, и сељак може оставити земљу такође.
Ради те системе фермерства и њеног случајног карактера, у Босни нема ништа налик на славенску обштину. Сваки сељак има свој независни од обштине део; често тај део прелази од отца на сина, но при свем том удржава се карактер временом владања, основаног на случајним уговорима. Ја знам много примера, како је ага протеривао сељаке са земље, која је била наследствена у њиовој фамилији више од 100 година. Та је имено случајност и условност уништила, мени се чини, обштину међу славенским Бошњацима. Она не може бити онде где људи, живећи у једном селу, немају између себе друге свезе, осим лични уговора сваког посебице са господаром од села или од земље. Нешто налик на обштину има у наредбама турске администрације, по коима се одређује колико треба да плати данка једно село уобште, а оно после само дели по кућама. (Овде се разумеју друге, а не дације, које се узимају преко закупа.)
Но погледајмо у ту административну обштину босанског села: какав је њен карактер? Треба, да речем, изабрати кнеза: тај избор треба учинити збором; но ко саставља тај збор? Пет или шест, а највише десет богатији сељака. Само они имају глас, они се питају. Други, сиромашнији сељаци, не само што не смеју ништа рећи против њиовог гласа, јер би за то после љуто платили, но и не долазе на збор и остављају избор на вољу свои богати суседа. Кнез често помаже Турцима глобити народ; он је готово увек на страни Турака и богатији сељака. Кад треба разрезивати порезу, он опет не сазива све сељаке, већ оне богатије и с њима сврши ствар, не питајући друге чланове обштине. Истина, жалостна необходност приморава неки пут те људе, узети на се већи део данка ти сиромашни људи, кои сасвим ништа немају. Али опет разрезивање порезе никад не бива справедљиво; кнез и богатији сељаци, кои имају глас у обштини, увек успеју смањити свој део данка и навалити на оне сељаке, кои нису у савршеној сиротињи, али су близу ње. Тим сељацима, кои немају гласа у обштини, објаве само, колико им је дошло да плате данка; ако би се стали противити, то се одма предају местној власти и затварају у тавницу. Таким начином често приморавају те људе да продаду, ради подмирења данка, своју последњу краву или коња и разоре иј до тога, да иј ага не ће више да трпи на земљи већ иј протера. Онда сиромаси обично удале се из села и начинивши себи колебицу гдегод у близу, раде као најемници код други сељака: они постају пролетарији.
Босанско село пуно је којекакви сплетака. Један сељак стара се удалити другог, да заузме његов део. Тако је нормално стање под владом начела босанског фермерства. Ја не говорим о изванредним случајевима, као што је, на пример, скоро било у неким нахијама у Посавини, где су сви сељаци, и богати и сиромаси, будући, после седмогодишње владе турски закупаца доведени до савршене пропасти, заборавили своје сплетке и стали у глас молити султана да иј заштити. Но кад таква изваредна нужда не саједини сељаке, жалостне последице начела случајног владања земљом обелодањују се у Босни у свој сили. Обштина и збор, под упливом такви начела, постају оруђа таквог тиранства, да сам ја слушао, како неки сељаци казују мисао, коју сам ја с почетка сматрао за безумље: да би њима боље било, кад не би кнезови разрезивали порезу на поједине куће, већ сама турска власт.

[JASON]

Друга убитачна последица господствујуће системе фермерства, јест сеоски пролеторијат. Сељаци босански деле се на две класе: на оне, кои имају куће и раде земљу, и на оне, кои живе по колибама и ране се оним што Бог да. Први састављају села, последњи граде своје колибе гдегод око села, у планини или близу пута, а често и премештају се с једног места на друго. Таки пролетарија или колибара има у Босни врло много. На 10 фамилија тежачки треба рачунати од 2 до 3 пут и више фамилија пролеторија. Аргаштина у радно доба готово је једини начин коим они живе. Ко није ожењен, тај служи код богатијег сељака и стање његово није баш тако страшно. Но ако је ожењен, то не можеш себи ни представити како се он пати, особито у зимње доба. Можеш онда видети у колибама фамилије, где су деца управо гола и женскиње једва којекако прикривене дроњцима; где за неколико месеци не знају за другу храну, него узварени кукуруз; где деца пропадају као муве и одрасли умиру од глади. Турски бегови трпе те несрећне пролетарије у своим шумама и пустарама. Али се не могу латити земље да је раде јер немају зашто набавити ни вола ни плуга; а у Посавини и Краини саљак мора имати своје волове и плуг, да би добио земљу да ради; у другим нахијама, где се даје стока и оруђе тежацима, траже се опет такви сељаци, кои могу платити штогод на први мах. Будући да се у Босни Мусломани, господари од земаља, ни мало не труде да се земља више ради, то на уређена поља лако се налази муштерија од богати сељака, а сиромах тешко може наћи места где би се станио.
Велико зло системе фермерства и скопчаног с њом пролетаријата могло би се мало по мало искоренити, кад би се у Босни извршио закон, по коме Христијани добијају право на земљу. У тој области има велики простора прекрасне земље, коју нико не обрађује, јер се сматра као имање султаново. По нешто те земље, по споменутом закону, може добити сваки, кои год хоће да је ради, само да плаћа десетину и друге државне дације. Многи сељаци, т. ј. кои год имају два вола, тежачко оруђе и семена, сматрали би за велику срећу оставити своје аге и постати на новој земљи сами господари; кад би се земља више радила и пролетарији би лакше нашли земљу, где би се станили. Али до сад, преко закона, босански Мусломани, имајући подпору у меџлисима, сметали су Христијанима, сељацима, задибити и најмање парче земље као своје имање. По налогу више власти, давана је била Христијанима на два или три места празна земља за обрађивање; али увек какав Мусломанин пронађе, да су те земље вакуф (имање џамијско) или да припадају каквом бегу; меџлис је потврђивао то, и сиромаха Христијанина, кои би положио свој труд на новој баштини својој, сагнали би с тог места, рушили његову колибу, обаљивали плот, усеве његове давали на попашу стаду; виша је власт имала слабост задовољити се формалном законитошћу пресуде меџлиске. Од босански Христијана нови закон, кои допушта имати земљу, уживају само неколико трговаца, кои су купили од Турака њиове земље. Њи је врло мало; али било колико му драго, они немају никаквог правог значаја, јер се система фермерства тим не мења, био спахија мусломански бег, или сарајевски трговац Христијанин; шта више опажа се, да је трговац Христијанин већма склонит гњечити својег једноверца, него бег Мусломанин. Не, треба дати босанским Христијанима право имати земљу у самој ствари, а не само на хартији; онда ће тек у тој плодносној и мало насељеној области људи престати умирати од глади.

[JASON]

Обшта невоља зближава сељаке босанске не гледајући на разлику у вери. Православни и католици живе у међусобној, као што они веле, 'љубави'. Шта више онде, где има међу Христијанима мусломански сељака, они живе мирно и често дружевно. Но то је, опет кажем, плод обште невоље, а у дубљини срца таје религиозну искључивост и немилост. О мусломанским Бошњацима ја сам већ доста говорио. Сад треба колико-толико определити морално стање и карактер босански Христијана и једне и друге вере.
Позазао сам још пре у опису својег путовања преко Босне и Старе Србије у чему је главна разлика међу православним и римо-католичким Бошњацима, и то, да је код православни идеа вере срасла с идеом народности, тако да је и Србин и православни у њи једно те исто, и вера се подржава код Срба не толико црквеном организацијом, колико особитим мишљењем и чуством њиовим. Код католика пак вера је заклонила идеју и шта више само име народности србске, и подржава се највише силом епархије.
Католичко свештенство у Босни има велике привилегије. Има ферман султана Мухамеда II. завојеватеља, по ком су му осигуране земље његове и ослобођено је од сваки дација. Другим ферманом дато му је право ићи поради изображења својег у стране земље. Нема у Босни ни једног францискана, кои није провео неколико година у Маџарској, Аустрији или Италији, учећи се у тамошњим семинаријама. Францискани босански (другог реда католичког свештенства нема онде) стоје под управом колегије за 'распрострањивање вере' (propagandae fidei), која је у Риму. Њиово осигурано привилегијама стање, њиов тврди корпорациони дух, и на последку њиова образованост, којом они, при свим недостатцима, далеко превазилазе све остале житеље босанске, по свему томе они имају велики значај и утицај у земљи. Између свију Бошњака, само они показују духовну и умну радњу, и за чудо је само што је та радња без плода за народ. Уплив на своје парохијане они имају голем: име 'фратра' за Бошњака-католика готово је једно исто што и света истина. Францискани су са своим упливом починили у народу управо чудеса: они су искоренили у Бошњацима-католицима најсветији и најмилији код Срба обичај – славити крсно име, на које је Србин готов потрошити све, што је год зарадио, и још задужити се. Сад су они у многим парохијама искоренили пијанство. Наравно, то је последње добротворно за народ, а и прво је донело материјалну корист ставши на пут босанском простаку-католику упропашћавати се. Али то двоје могло би нас навести, да мислимо да се врло труде о духовном развитку римо-католичког народа у Босни; али нема ништа ни налик на то. Францискани при свем својем изображењу и упливу, остављају своје парохијане у великом незнању. Основни школа у њи је врло мало, па и то су неуредне. Простак-католик у својој вери и изображењу стои на тако ниском степену, као и његов сусед православни, кои нема никакви учитеља, јер његово свештенство мало што разуме више од њега. Што се пак тиче природног развитка ума и разборитости, кажу сви, па и сами Турци, да Бошњаци-католици далеко стоје у томе иза православни: узрок томе једва може бити друго што, него што су се католици научили слепо веровати ауторитету други људи и што у њи нема чуства народности.

[JASON]

Позазао сам још пре у опису својег путовања преко Босне и Старе Србије у чему је главна разлика међу православним и римо-католичким Бошњацима...

Ево како, писац ових редова, г. Гиљфердинг, говори тамо: 'Правоcлавни Србин, ма где живео, у Босни, Ерцеговини, Далмацији, Маџарскои или у Србској Кнежевини, има осим цркве, једно велико отечество, Србску земљу, до душе, подељену међу млогим владама, али ипак суштествујућу идеално, земљу једнога православног србског народа. Он има своје живо предање: зна за србског просветитеља Саву, за србског цара Душана, за србског мученика кнеза Лазара, за србског јунака Краљевића Марка; његов данашњи живот везан је за земљу народну и за прошли историјски живот народа. Србин католик баца све што је србско, као православно, и неће да зна за Србско отечество за Србску старину. Он има само узку пределну отачбину; па се назива Бошњком, ако се родио у Босни; Ерцеговцем ако је из Ерцеговине, Далматинцем ако је из Далмације, Славонцем ако је из Славоније и т. д. Кад оће да да шире поњатије језику, кои је један те исти у Босни, Далмацији и Славонији, он га назива 'нашким језиком'; он пита, на прилику, странца 'Умиете ли ви нашки?' Али какав је то 'нашки језик', он неможе казати: он му неуме казати имена, јер ни сам нема обштега отечества, нема обштег народног имена. Осим своје уске области, има још само једно отечество  — а то је римска црква. - - - Католичество код босански Срба држи највише духовенство, а за народ је оно спољашњи авторитет, кои га цепа од обштег србског отечества и кои угушује његово лично развијање; а православна црква ослања се једино на сами народ, она је основа његовом народном животу и главна свеза с његовим отечеством; она врло подпомаже његову умну радњу.'