PALUBA
December 07, 2022, 04:09:23 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno,
Obaveštenje o dopunama pravilnika foruma
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 177 178 179 180 181 182 183 184 185 186 187 188 [189] 190 191 192 193 194 195 196 197 198 199 200 201 ... 299   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 498039 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2820 on: December 09, 2020, 09:54:43 am »

Тежаци у Босни, и то је може бити најважнија особина те области, немају никаквог непокретног имања, и живе на правима фермера (арендатора). Они су највише Христијани; има и Мусломана у неким местима, али врло мало. Не знам како је учињено, те је сва земља у Босни постала имање аристократије; да ли је тако било још за владе христијанске, или је уведено под владом турском? Мени се чини највероватније, да су још христијански владаоци (банови, а после краљеви) давали свиом великашима право узимати неки приход од неколико села, а после кад су завладали Турци и кад су ти великаши, потурчивши се, постали 'царски синови', а Христијани сељаци 'раја' без права, онда се то властелинско право на приход од земље преокренуло у право својине над земљом.
Положај је тежачке класе највећи јад у Босни. У неколико речи не може се представити. Ја ћу навести овде у кратко шта је о том написао један домородац, кои ствар добро познаје. Читаоци ће опазити, да он мало другчије објасњава постанак у томе крају фермерства или, да се изразим србском речју кметовства. Узрок тог појава, које он представља, ја не одричем, но мени се чини, да је он готово само те узроке ставио на видик. У осталом сад није могуће не мислити о решењу тог историјског питања, докле се год критички не изуче многи босански документи из XIV - XVI века, кои још стоје неоцењени и највише не издани.
Када је 1463. г. турски султан Мехмед Ел-Фатих (завојеватељ) погубио босанског краља Стјепана Томашевића и покорио сву Босну (каже аутор тога известија), том приликом заробио је око 30.000 христијанске младежи дорасле за војску, прикључио их јаничарима и одвео у Стамбол. У исто време наредио је да се под Јајцем погуби око 10.000 босански великаша и племића, кои му се предали на веру. И једно и друго Мехмед је урадио ради тога да би уништио све што се у Босни могло супротставити новом турском поретку. Један део Христијана, углавном из редова племства, побегао је у Далмацију, а други се потурчи. Таким начином босанска аристократија које изгибе, које разбеже се, које истурчи се. Прост народ христијански оставио је султан у потпуној слободи с тим да му се плаћа харач место служења војске. Исто тако, султан није дирао у власништво над имовином и земљом под условом да му се плаћа десетина од свега што на земљи роди. До 1850. г. ову десетину примали су у султаново име босански бегови као накнаду за вршење војне дужности када се за то укаже потреба. Ова десетина се увек издавала у натури.
И тако је већи део христијанског становништва босанског сачувао, после окупације, веру и имање и то стање потрајало је око 50 година, као што сведоче сами турски документи који се чувају по манастирима францисканским. Ти документи говоре и о слању султанових пуномоћника у Босну 1515. г. ради мерења земље и уписа резултата мерења у државне земљишне књиге.Ти су се пуномоћници звали ел-емини и њиов долазак и деобу земље народ памти још и данас.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2821 on: December 09, 2020, 11:20:55 am »

Но од године 1521. настају велике беде за босанске Христијане. Од то доба почела је непрекидно прелазити преко Босне силна турска војска из Азије и Румелије на Маџарску, на Будим, Беч и Праг. Тај непрестани потоп од неколико стотина хиљада војника, или боље рећи зликоваца,
оплени и поруши у Босни христијанске цркве, манастире, вароши и села и опет натера многе Христијане да траже себи  спасења у Дубровнику, Приморју, Хрватској, Славонији, Бачкој и тако даље. За то су велики простори земљишта, као што су плодоносна Посавина, Подриње и Краина, сасвим опустели и зарасли у шуму. Средина Босне, каменита и брдовита, будући удаљена од они места које су Христијанима пружале уточиште, одржала је своје обитатеље: ту су Христијани у време војени потреса крили се по неприступним пећинама, а кад тишина овлада, они су излазили из пећине и радили своје старе земље, која је била њиова од старина.
Не смо ратови, но и куга, која је у та времена често морила, умалила је број христијански житеља у Босни, кои су које умирали од болести, које бежали од ње у друге земље; Мусломани пак, држећи се свог фатализма, нису се ни макли с места и мало по мало присвоише сву земљу, коју су оставили Христијани.

Ратни поход Турака на Беч 1683. г. — где иј је разбио пољски краљ Јан Собјески — донео је неизмерне патње босанским Христијанима. Враћајући се у највећем нереду, озлојеђени несрећном битком, Турци стану изливати своју љутину на своје поданике Христијане и за кратко време поруше оно мало преостали цркава и манастира у Босни и неисказаном јарошћу ударе на све Христијане у тој земљи. Тада је хиљадама Христијана са своим свештеницима побегло у суседне земље. Ово стање трајало је све до 1739. г. Када је закључен мир између цара Карла VI и Турака, Христијани се почеше опет насељавати у Посавину, Подриње и Краину, долазећи које из гора средње Босне, које из Херцеговине и Далмације.
После неуспелог похода на Беч и протеривања Турака из Маџарске и Славоније, сва Посавина била је, у току неколико година, пуста и обрасла шумом. Једино се у градовима, као на пример у Бијељини, Зворнику, Градачцу, Дервенти, Бањалуци, Новом и др., задржао мали број Мусломана са своим старешинама, кои су се звали капетани. Они су били родом Бошњаци. Капетани су се сматрали управитељима округа (нахија) прикључиваним њиовом граду и самовољно су присвајали велике делове опустеле земље око Дрине и у Крајини. Ти су капетани били неограничени господари у своим нахијама. Они су тукли, убијали, вешали и набијали на коље људе, не слушајући султана, а камо ли паше. За време рата полазили су у војску наоружани о свом трошку и служили без плате.
И тако су се, после 1739. г., Христијани поново населили у Посавину, Подриње и у Краину. Они су морали склапати уговоре са беговима и капетанима да би могли опет живети на своим старим земљама, које су изгубили у несрећним околностима. Они почну опет правити куће, крчити и заграђивати њиве, садити воће и радити земљу, дајући бегу, према уговору, девети део жетве и оку и по крављег масла као накнаду за коришћење пашњака и откоса.
Под таквим условима Христијани су у целој Посавини поседовали земљу и могли су је куповати и продавати. Међутим, беговске и капетанске породице су се, мало-помало, повећавале и делиле, а по томе множила се и њиова искања – заједно са њиовим потребама. У тој ситуацији бегови и капетани почели су заводити ангарију или беглук (робота, кулук) нагонећи сељаке да им они, заједничким радом, искрче и обраде понеку парцелу земље. А за земљу коју су држали сељаци давала се и даље деветина, као и масло за сено, према пређашњем уговору.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2822 on: December 10, 2020, 09:25:24 am »

С временом сељацима је беглук постао врло теретан, и они године 1840. преко бечког кабинета представе Порти своје жалбе. На то Порта 1843. г. изда заповест да се бегови више не усуђују нагонити сељаке на беглук по својој вољи, него да им свака христијанска кућа дужна буде давати сваке недеље по два посленика на један дан. Но босански Турци нису хтели слушати царске заповести, већ стану као и пре гонити сељаке на беглук колико им је било воља.  Тада сељаци понове истим путем своје жалбе, и 1848. године, за Тахир-паше, дође заповест од Порте, да се беглук сасвим укине.
Ту треба имати на уму ово што иде. У средњој Босни, Мусломани присвоивши себи земље, које су оставили Христијани уз ратове, куге и друге околности, уређиваше иј и правише на њима куће о свом трошку, и онда даваше Христијанима да иј раде као кметови с погодбом слободно између обе стране учињеном. Сељаци ти подвезиваше се давати своим господарима трећи или пети и седми део жетве по уговору, а господари од земље подвезиваше се давати им волове за орање, семе за усеве и коње за вршидбу. Власт се ништа није мешала у те њиове узајмичене уговоре, ту је била остављена пуна слобода обема странама. Друго је сасвим било у Посавини, Подрињу и Краини. Онде су Христијани, као што више споменусмо, сами крчили земљу и градили куће, и господарима давали девети део жетве и подруг оке масла за сено, а господари, нити су давали волова, ни семена за усев, нити и шта.
И тако, кад је 1848. год. Тахир-паша добио ферман да се укине беглук, он позове у Травник главније људе из Босне, наиме обе паше сарајевске, Мустафу Бабића и Фазли Шерифовића, из Зворника Махмуд-пашу Видаића, из Тузле Махмуд-пашу Тузлу, из Бањалуке Аји-бега Џинића, из Бишћа Махмуд-пашу Бишчевића; с њима заједно позове и Игњатија, владику сарајевског, и неке од францисканаца, те пред њима свима објави заповест царску. Великаши босански одма су увидели, да ће се врло умалити њиови приходи кад се укине беглук, па се договоре и предаду паши молбу, подразумева се подкрепљену и новчаним прилогом. У молби је стајало ово: 'да Христијани у замену беглука дужни буду давати свиом беговима и агама трећину жетве и половину сена, а бегови ће опет са своје стране помагати им у прављењу потребни зграда и ограђивању поља, такође и плаћати за њи трећи део порезе.' Тај терет трећине наметнуше таким начином босански великаши на Христијане сељаке без султанског указа, 1849. године.
Паша и великаши наравно знали су, да Христијани не ће пристати на трећину без противљења, па измисле начин како ће преварити и Порту и Христијане. Тај је начин био овај: сазову у Травник главније кнезове свију нахија, православне свештенике и неколико францисканаца из различити католички парохија, и рекну им: 'Порта укида беглук, али место њега сви сељаци дужни ће бити давати беговима трећину.' Чувши то, кнезови су били поражени, као громом. Поклонивши се до земље, они одговоре: 'Ми се покоравамо свему, што год заповеда султан и власт.' За такав одговор неки од њи добију на дар по кабаницу, а други по 50 гроша.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Травник.jpg (261.95 KB, 818x666 - viewed 5 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2823 on: December 10, 2020, 09:31:36 am »

Овде треба споменути и то, да је некада Хусеин-капетан Градашчевић имао у Посавини 13 села, око 1300 домова, сељака католичке вере. Сељаци ти, као што смо видели, давали су господару само десети део усева, а после ударен би на њи самовољно беглук. Године 1831. Хусеин, бранећи јаничаре, одметне се од султана и целу годину управљаше Босном као независни господар; после он буде побеђен, прогнан, и умре у прогонству у Цариграду. Његово имање буде проглашено за државно имање а приходе од њега не узима нико други него паша босански. Паше свакојаким начином цеде новце из тога имања, а у државну касу шиљу колико хоће. Тахир-паша намисли ударити трећину на те бивше Хусеинове сељаке и за то позове к себи кнезове из Жабара, Матића, Тома и из Доње-Махале и запита иј јесу ли задовољни новом уредбом за трећину. Кнезови кажу, да они на то пристати не могу него да желе остати на пређашњим правима. Чувши такав одговор, паша заповеди тући иј батинама дотле, докле год нису сва четворица обамрли. Двоица од њи, кнез матићски и жабарски, ту и издану, а друга двоица кнез томски Мика Недић и из Доње-Махале Маријан Москаљ, као млађи и јачи, остану живи, али изгубе с ногу не само кожу, но и нокте и месо до костију. Дознавши за тако жестоко поступање и не налазећи нигде обране, посавски се сељаци сви подвргну под трећину.
Знајући, да је трећина уведена преваром, и насиљем, Читаоци треба да знаду још и то, да су по закону Христијани дужни били давати беговима у натури одређени део земаљски производа, као: жита, сена, лана, купуса и т. д. Ако су још морали (као што и јесу) забадава кући беговима довозити све то, што се од њи узима, онда је био исти беглук само под другим именом.
Тек што је трећина била наметнута на Христијане, одма је њу влада дала у закуп у оним селима, која су припадала њојзи. На скоро за тим и десетина, одузета од спахија године 1851. стане се давати у закуп. Закупци пак, будући у ортаклуку или бар у договору с мудирима, кајмакамима и пашама, стану једнако купити трећину и десетину од Христијана у новцу, и неситим своим лакомством за седам година сасвим упропасте несрећне Христијане.
Није шале: Тахир-паша дао је 1849. године трећину са поменути 1300 домова у Посавини Мустафи-паши Бабићу у закуп за 120 кеса (3000 руб. среб.), а за седам година закуп од ти исти домова скочи на 1050 кеса (26.250 руб. среб.), и тој суми треба још додати барем 2000 рубаља, које губи закупац при давању новаца у државну хазну. (У Босни готово нема турски новаца, него највише иду аустриски дукати, које влада прима у мање него што они иду.) Десетина пак са ти 1300 домова подигла се сад на 400 кеса (10.000 руб.), и још 900 рубаља губитка на новчаној цени. – А у ти 1300 домова има бар 300 колиба у коим кућани немају ни кокоши; дакле кад разделимо на остали 1000 домова ту суму, коју даје влада под закуп трећину и десетину (у једно 1450 кеса или 36.250 рубаља и 25 коп. сребра, то мора узети закупац само за то, да исплати правитељству. Међу тима домовима има и такови, кои нису у стању дати му више од 3 рубље, но за то од богатији он узима и по 200 руб. за трећину и десетину.
Колико је год дужан закупац платити влади, толико бар, ако не и више, узима он добитка. Дакле, по стављеним бројевима, може се судити колико он узима од христијански сељака. Своју добит закупци, без сумње, деле с мудирима, кајмакамима и пашама: јер не може се мислити, да би ови другчије допустили да се од народа толико узима.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2824 on: December 10, 2020, 09:44:15 am »

Угледајући се на те закупце, кои су закупили од владе десетину, а и трећину у селима владиним, многи бегови стану тражити од раје трећину у новцу. Они исто онако као и закупци по својој вољи одређују цену усевима и јадни сељак мора им платити ту суму, коју они одреде место трећине. Ако ли кои од сељака не би могао платити, онда га бег да под закуп другим спекулантима, - Хаџи-Али-паши, Мујаги Новопазарцу, Талировићу или каквом год Цинцару (Цинцари,  македонски Власи, населили су као трговци Босну у прилично великом броју. Познати су по својој најбезочнијој грамзивости), и онда ти спекуланти не оставе ни пепела на огњишту кукавном тежаку. А c тога је за кратко време дошло до тога у Босни, да би се готово могло рећи колико мудира и паша толико и закупаца, колико по селима кућа толико тавница, колико Христијана тежака толико и несрећни осуђеника, које Турци вежу, бију, бацају у тавницу и свакојако муче. Ради примера можемо казати један случај, кои је скоро био у нахији градачкој, у селу Боку, где је Рауф-бег заповедио привезати за греду у кући Иву Косића и с њим још пет други Христијана и под њима наложити ватру, на коју бацаше кукурузну шашу и лук дотле, док се нису они сиромаси, давећи се од дима, одкупили, давши му све, што су имали. То није једини случај, знам иј много такви.
Ако се догоди да летина у сељака пропадне од града, мраза или црва, и он каже закупцу: 'Богме господару нема ништа ни мени ни теби, то се и то догодило,' онда му закупац одговори: 'Ја нити сам орао, нити сејао; мени није могао наудити ни град ни мраз. Ја сам дао влади готове дукате, дакле мораш дати и ти мени, макар продао своју децу.' Така нечовечност закупаца, имајући подпору и саме власти, за ови седам година, довела је Христијане до праве пропасти и учинила је, те су године 1852. око 16.000 Христијана пребегли које у Аустрију које у Србију. Христијани су све једнако представљали своје жалбе меџлису, мудирима, кајмакамима и пашама, али све је било забадава. Јер пословица србска каже: 'Забадава ћеш глувом говорити и слепом намигивати,' a друга опет вели: 'Врана врани очи не вади.'
Има у Босни Мусломана, кои немају своје земље, већ раде земљу беговима као и Христијани тежаци. С њима бегови и закупци поступају милостиво као са својом браћом Турцима, и при сабирању од њи трећине и десетине показују неколико правичности.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2825 on: December 10, 2020, 09:49:29 am »

Док није уведен био танзимат 'пореза' је била мала и лака, и од Мусломана њу су плаћали само сељани, а бегови нису плаћали ништа. Али 1848. године Тахир-паша објави султанску заповест, по којој сви Турци, као и Христијани, морали су плаћати порезу. Да би тај данак купио се правично, Тахир-паша заповеди измерити ужетом све земље, и ко је имао више земље, тај је морао давати и више порезе. Како је био одређен данак на земљу, многи Турци, будући лењиви и имајући много необрађене земље, стану разоравати се и продавати своје имање Христијанима. Међутим дође у Босну године 1852. Ћамил-паша, којег је Порта послала тамо, да сасвим утврди танзимат. Турци видећи, да ће иј пореза, ако се узимала буде са земље, разорити, и да ће земља у следству тога прећи у руке Христијанима, припадну Ћамил-паши и наговоре га с дукатима, те он изда заповест, да се пореза реже не по земљи, него по домовима. И тако опредељено буде онда да сваки дом има да плати порезе по 84 (а у градачкој нахији по 104) гроша. Ето ти правде и једнакости! Бегови и аге имају земље, колико хоће, имају своје сељане, - и њима долази да плаћају 84 гроша; а међу Христијанима колико има такви, кои немају ни земље ни башче, ни коња, ни вола, једном речи, ништа, осим заваљене колибе и петоро, шесторо голе деце око оџака, и мора дати тако исто 84 гроша. Кад дође време скупљању порезе, мудири пошљу своје заптије (полицаје), и ако ко не може платити одма, они то поступају с њиме исто тако, као и закупци за своју трећину и десетину.
Одпре је влада давала под закуп и право држато крчме, и крчмари ти забрањивали су Христијанима продавати коме другом пиће, него њима. Злоупотребљења с те стране изазивала су многе жалбе, по чему Тахир-паша науми укинути тај закуп, и у замену тога прихода, кои је отуд добивала владина каса, одреди, да сваки Христијанин, кои има казан, плати по један дукат на годину, а сваки други христијански дом по две цванцике, па да у напредак сваки има право пећи, куповати и продавати ракију. Нашло се да у Босни има 3000 казана, кои дају влади 9000 рубаља  сребрни; осим тога 62.000 христијански домова дају место пређашњег закупа око 40.000 руб. среб. Но кад се испита добро, наћи ће се многи христијански домова, кои узалуд плаћају та 2 цванцика; а међутим колико има Мусломана, кои имају велике воћњаке, шљивике, и не плаћају за то ништа, а пију ракију горе него Христијани. Така је у томе правичност, така једнакост.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2826 on: December 11, 2020, 09:27:13 am »

У почетку било је напоменуто, како је султан Мухамед II, по завојевању Босне, наметнуо на Христијане (мушкарце) харач место војничке службе. У последње време харач је био 15 гроша. Но 1855. године харач није био узет, него после годину дана влада објави, да ће узимати од Христијана беделију (војницу) у замену за рекруте, и 1856. год. узеше војницу двапут. Такова војница буде опредељена од 40 гроша за сваку главу мушку. Има много христијански кућа са 7 до 10 мушки глава, кои не имајући чим живети не могу да плате ни војницу, и то спадне на те куће, у коима не умиру већ од глади, те тако неке куће морају и до 500 гроша платити војнице; а по варошима, особито Сарајеву, има домова, на које обштина мора определити и по 1000 гроша, а у време харача на њи није могло доћи више од 30 или 40 гроша… Турци војницу не плаћају, а у време рата већи терет тегле Христијани, него они. Ствар ево у чему је: Христијани дужни су дати подвоз и у то време издржавати како себе тако и своје коње, но о свом трошку. Турци, из мрзости на крштена човека, бију и муче њиову стоку бесчовечно, а често иј и отимају од њи. Није могуће ни представити све невоље, које су Христијани претрпели за ово последње време због те дужности; колико иј је погинуло, особитио у време међусобног рата у Босни при Тахир-паши и Омер-паши, и у експедицијама против Црне Горе! Дужност давати подвоза скопчана је тако с великим злоупотребљењем, да често сељаци не смеју доћи у варош са своим коњима, бојећи се да иј заптије не натерају бесплатно ићи Бог зна куда. Колико пута догађа се, да заптије счепају сељака, кои што на коњу довезе у варош, ако подвоз и није потребан, па га не пусте док им штогод не плати. То се често догађа у Сарајеву, где је главни меџлис и паша: а шта се ради по другим местима!
Неисказану пакост показао је Омер-паша према Христијанима, особито православне вере. И какву је велику штету учинио он њима, одузевши оружје, које су они могли продати па тим лакше подмирити своје небројене дације! Христијанима босанским, кои су увек били верни султану, одузето је оружје; а Мусломанима, кои се једнако буне против свога цара, остављено је оружје, да могу лакше чинити насиље Христијанима.

« Last Edit: December 11, 2020, 09:38:26 am by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2827 on: December 11, 2020, 09:35:35 am »

Из описа овог, кои је саставио домородац, Читаоци су могли верно схватити одношаје босански сељака према спахијама и власти. Ја ћу само додати овде још неколико примедби о унутрашњим одошајима између сами сељака. Сад у Босни, било то из какви му драго историјски узрока, сва тежачка класа живи на правима фермерства, т. ј. држи земљу под кирију. Тежака ништа не веже за земљу, окром случајни уговора, кои су испрва могли бити врло различни, но доцније мало по мало сведени су у једнаку форму (трећина), која је најтежа за сељака. Но, била каква му драго форма ти уговора, њиов случајни карактер ни мало се није изменио: господар од земље може отерати са земље сељака, кад год хоће, и сељак може оставити земљу такође.
Ради те системе фермерства и њеног случајног карактера, у Босни нема ништа налик на славенску обштину. Сваки сељак има свој независни од обштине део; често тај део прелази од отца на сина, но при свем том удржава се карактер временом владања, основаног на случајним уговорима. Ја знам много примера, како је ага протеривао сељаке са земље, која је била наследствена у њиовој фамилији више од 100 година. Та је имено случајност и условност уништила, мени се чини, обштину међу славенским Бошњацима. Она не може бити онде где људи, живећи у једном селу, немају између себе друге свезе, осим лични уговора сваког посебице са господаром од села или од земље. Нешто налик на обштину има у наредбама турске администрације, по коима се одређује колико треба да плати данка једно село уобште, а оно после само дели по кућама. (Овде се разумеју друге, а не дације, које се узимају преко закупа.)
Но погледајмо у ту административну обштину босанског села: какав је њен карактер? Треба, да речем, изабрати кнеза: тај избор треба учинити збором; но ко саставља тај збор? Пет или шест, а највише десет богатији сељака. Само они имају глас, они се питају. Други, сиромашнији сељаци, не само што не смеју ништа рећи против њиовог гласа, јер би за то после љуто платили, но и не долазе на збор и остављају избор на вољу свои богати суседа. Кнез често помаже Турцима глобити народ; он је готово увек на страни Турака и богатији сељака. Кад треба разрезивати порезу, он опет не сазива све сељаке, већ оне богатије и с њима сврши ствар, не питајући друге чланове обштине. Истина, жалостна необходност приморава неки пут те људе, узети на се већи део данка ти сиромашни људи, кои сасвим ништа немају. Али опет разрезивање порезе никад не бива справедљиво; кнез и богатији сељаци, кои имају глас у обштини, увек успеју смањити свој део данка и навалити на оне сељаке, кои нису у савршеној сиротињи, али су близу ње. Тим сељацима, кои немају гласа у обштини, објаве само, колико им је дошло да плате данка; ако би се стали противити, то се одма предају местној власти и затварају у тавницу. Таким начином често приморавају те људе да продаду, ради подмирења данка, своју последњу краву или коња и разоре иј до тога, да иј ага не ће више да трпи на земљи већ иј протера. Онда сиромаси обично удале се из села и начинивши себи колебицу гдегод у близу, раде као најемници код други сељака: они постају пролетарији.
Босанско село пуно је којекакви сплетака. Један сељак стара се удалити другог, да заузме његов део. Тако је нормално стање под владом начела босанског фермерства. Ја не говорим о изванредним случајевима, као што је, на пример, скоро било у неким нахијама у Посавини, где су сви сељаци, и богати и сиромаси, будући, после седмогодишње владе турски закупаца доведени до савршене пропасти, заборавили своје сплетке и стали у глас молити султана да иј заштити. Но кад таква изваредна нужда не саједини сељаке, жалостне последице начела случајног владања земљом обелодањују се у Босни у свој сили. Обштина и збор, под упливом такви начела, постају оруђа таквог тиранства, да сам ја слушао, како неки сељаци казују мисао, коју сам ја с почетка сматрао за безумље: да би њима боље било, кад не би кнезови разрезивали порезу на поједине куће, већ сама турска власт.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2828 on: December 11, 2020, 09:50:00 am »

Друга убитачна последица господствујуће системе фермерства, јест сеоски пролеторијат. Сељаци босански деле се на две класе: на оне, кои имају куће и раде земљу, и на оне, кои живе по колибама и ране се оним што Бог да. Први састављају села, последњи граде своје колибе гдегод око села, у планини или близу пута, а често и премештају се с једног места на друго. Таки пролетарија или колибара има у Босни врло много. На 10 фамилија тежачки треба рачунати од 2 до 3 пут и више фамилија пролеторија. Аргаштина у радно доба готово је једини начин коим они живе. Ко није ожењен, тај служи код богатијег сељака и стање његово није баш тако страшно. Но ако је ожењен, то не можеш себи ни представити како се он пати, особито у зимње доба. Можеш онда видети у колибама фамилије, где су деца управо гола и женскиње једва којекако прикривене дроњцима; где за неколико месеци не знају за другу храну, него узварени кукуруз; где деца пропадају као муве и одрасли умиру од глади. Турски бегови трпе те несрећне пролетарије у своим шумама и пустарама. Али се не могу латити земље да је раде јер немају зашто набавити ни вола ни плуга; а у Посавини и Краини саљак мора имати своје волове и плуг, да би добио земљу да ради; у другим нахијама, где се даје стока и оруђе тежацима, траже се опет такви сељаци, кои могу платити штогод на први мах. Будући да се у Босни Мусломани, господари од земаља, ни мало не труде да се земља више ради, то на уређена поља лако се налази муштерија од богати сељака, а сиромах тешко може наћи места где би се станио.
Велико зло системе фермерства и скопчаног с њом пролетаријата могло би се мало по мало искоренити, кад би се у Босни извршио закон, по коме Христијани добијају право на земљу. У тој области има велики простора прекрасне земље, коју нико не обрађује, јер се сматра као имање султаново. По нешто те земље, по споменутом закону, може добити сваки, кои год хоће да је ради, само да плаћа десетину и друге државне дације. Многи сељаци, т. ј. кои год имају два вола, тежачко оруђе и семена, сматрали би за велику срећу оставити своје аге и постати на новој земљи сами господари; кад би се земља више радила и пролетарији би лакше нашли земљу, где би се станили. Али до сад, преко закона, босански Мусломани, имајући подпору у меџлисима, сметали су Христијанима, сељацима, задибити и најмање парче земље као своје имање. По налогу више власти, давана је била Христијанима на два или три места празна земља за обрађивање; али увек какав Мусломанин пронађе, да су те земље вакуф (имање џамијско) или да припадају каквом бегу; меџлис је потврђивао то, и сиромаха Христијанина, кои би положио свој труд на новој баштини својој, сагнали би с тог места, рушили његову колибу, обаљивали плот, усеве његове давали на попашу стаду; виша је власт имала слабост задовољити се формалном законитошћу пресуде меџлиске. Од босански Христијана нови закон, кои допушта имати земљу, уживају само неколико трговаца, кои су купили од Турака њиове земље. Њи је врло мало; али било колико му драго, они немају никаквог правог значаја, јер се система фермерства тим не мења, био спахија мусломански бег, или сарајевски трговац Христијанин; шта више опажа се, да је трговац Христијанин већма склонит гњечити својег једноверца, него бег Мусломанин. Не, треба дати босанским Христијанима право имати земљу у самој ствари, а не само на хартији; онда ће тек у тој плодносној и мало насељеној области људи престати умирати од глади.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2829 on: December 11, 2020, 10:13:33 am »

Обшта невоља зближава сељаке босанске не гледајући на разлику у вери. Православни и католици живе у међусобној, као што они веле, 'љубави'. Шта више онде, где има међу Христијанима мусломански сељака, они живе мирно и често дружевно. Но то је, опет кажем, плод обште невоље, а у дубљини срца таје религиозну искључивост и немилост. О мусломанским Бошњацима ја сам већ доста говорио. Сад треба колико-толико определити морално стање и карактер босански Христијана и једне и друге вере.
Позазао сам још пре у опису својег путовања преко Босне и Старе Србије у чему је главна разлика међу православним и римо-католичким Бошњацима, и то, да је код православни идеа вере срасла с идеом народности, тако да је и Србин и православни у њи једно те исто, и вера се подржава код Срба не толико црквеном организацијом, колико особитим мишљењем и чуством њиовим. Код католика пак вера је заклонила идеју и шта више само име народности србске, и подржава се највише силом епархије.
Католичко свештенство у Босни има велике привилегије. Има ферман султана Мухамеда II. завојеватеља, по ком су му осигуране земље његове и ослобођено је од сваки дација. Другим ферманом дато му је право ићи поради изображења својег у стране земље. Нема у Босни ни једног францискана, кои није провео неколико година у Маџарској, Аустрији или Италији, учећи се у тамошњим семинаријама. Францискани босански (другог реда католичког свештенства нема онде) стоје под управом колегије за 'распрострањивање вере' (propagandae fidei), која је у Риму. Њиово осигурано привилегијама стање, њиов тврди корпорациони дух, и на последку њиова образованост, којом они, при свим недостатцима, далеко превазилазе све остале житеље босанске, по свему томе они имају велики значај и утицај у земљи. Између свију Бошњака, само они показују духовну и умну радњу, и за чудо је само што је та радња без плода за народ. Уплив на своје парохијане они имају голем: име 'фратра' за Бошњака-католика готово је једно исто што и света истина. Францискани су са своим упливом починили у народу управо чудеса: они су искоренили у Бошњацима-католицима најсветији и најмилији код Срба обичај – славити крсно име, на које је Србин готов потрошити све, што је год зарадио, и још задужити се. Сад су они у многим парохијама искоренили пијанство. Наравно, то је последње добротворно за народ, а и прво је донело материјалну корист ставши на пут босанском простаку-католику упропашћавати се. Али то двоје могло би нас навести, да мислимо да се врло труде о духовном развитку римо-католичког народа у Босни; али нема ништа ни налик на то. Францискани при свем својем изображењу и упливу, остављају своје парохијане у великом незнању. Основни школа у њи је врло мало, па и то су неуредне. Простак-католик у својој вери и изображењу стои на тако ниском степену, као и његов сусед православни, кои нема никакви учитеља, јер његово свештенство мало што разуме више од њега. Што се пак тиче природног развитка ума и разборитости, кажу сви, па и сами Турци, да Бошњаци-католици далеко стоје у томе иза православни: узрок томе једва може бити друго што, него што су се католици научили слепо веровати ауторитету други људи и што у њи нема чуства народности.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2830 on: December 12, 2020, 09:02:20 am »

Позазао сам још пре у опису својег путовања преко Босне и Старе Србије у чему је главна разлика међу православним и римо-католичким Бошњацима...
Ево како, писац ових редова, г. Гиљфердинг, говори тамо: 'Правоcлавни Србин, ма где живео, у Босни, Ерцеговини, Далмацији, Маџарскои или у Србској Кнежевини, има осим цркве, једно велико отечество, Србску земљу, до душе, подељену међу млогим владама, али ипак суштествујућу идеално, земљу једнога православног србског народа. Он има своје живо предање: зна за србског просветитеља Саву, за србског цара Душана, за србског мученика кнеза Лазара, за србског јунака Краљевића Марка; његов данашњи живот везан је за земљу народну и за прошли историјски живот народа. Србин католик баца све што је србско, као православно, и неће да зна за Србско отечество за Србску старину. Он има само узку пределну отачбину; па се назива Бошњком, ако се родио у Босни; Ерцеговцем ако је из Ерцеговине, Далматинцем ако је из Далмације, Славонцем ако је из Славоније и т. д. Кад оће да да шире поњатије језику, кои је један те исти у Босни, Далмацији и Славонији, он га назива 'нашким језиком'; он пита, на прилику, странца 'Умиете ли ви нашки?' Али какав је то 'нашки језик', он неможе казати: он му неуме казати имена, јер ни сам нема обштега отечества, нема обштег народног имена. Осим своје уске области, има још само једно отечество  — а то је римска црква. - - - Католичество код босански Срба држи највише духовенство, а за народ је оно спољашњи авторитет, кои га цепа од обштег србског отечества и кои угушује његово лично развијање; а православна црква ослања се једино на сами народ, она је основа његовом народном животу и главна свеза с његовим отечеством; она врло подпомаже његову умну радњу.'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2831 on: December 12, 2020, 09:10:54 am »

А за што ћемо казати да нема користне радње? за кои недостатак не можемо не укорити босанске францискане? Томе има много узрока: неплодно је само изображење, које они црпу у семинаријама аустријским и италијанским и које стои највише у знању латинског језика и богословске схоластике; други је узрок фанатизам, у ком они сматрају за много важнији труд обратити православно дете у католицизам, него труд око изображења својег духовног стада; даље – недостатак надметања с другим каквим начелом, које би упоред радило о народном изображењу, и на последку, може бити, страх да не изгуби свој уплив кад би се народу већма развио ум. Овај последњи узрок, кои може окривити цели ред да је саможив, ја не би споменуо, да немам довољно разлога. За то имамо јасан доказ и у томе, што неки од францискана (на жалост њи је врло мало), кои су огледали да пробуде у своим парохијанима чуство за народност србску и да зажегу у њима искру духовног живота, нису могли ништа учинити. Наравно у том се није могло лако учинити што код босанских римокатолика: не због њиовог тешког јарма, но само чуство народности код њи је до таквог степена убијено дугим господством 'латинске' цркве, да га не може одма васкснути сила теоретични помисли о славенству и славенском братству. Али је предузеће њиово било благородно и могло је принети добар плод, а потом жалостан је знак, што је већина босански францискана стала супрот томе, и кои су се одушевљавали том мисли, њи је стала гонити: главни представник те мисли, фра Иван Јукић, име које ми спомињемо са особитим уважењем, умро је прогнан.
Наравно, та нерадња босански францискана не може дуго остати при садашњим околностима, које су дале снажан полет римској пропаганди на истоку. Почетак је учињен човеком, кои ће обесмртити своје име у историји латинске цркве у западној Турској. Епископ босански, Баришић виде недостатак тамошње управе католичком црквом, кои долазе отуда, што су сва духовна средства преузели тамо манастири, кои се налазе изван епископске власти и кои калуђери, францискани, држећи се свои привилегија живе сами о себи и без бриге. Не гледајући на то што је и сам био францискан, Баришић науми томе учинити крај. Тога ради међу њим и францискансим редом подигне се дуга парница. Баришић изгуби је и принуђен буде оставити Босну. Али папа одвои за њега Херцеговину од Босне и постави га епископом у Мостару. Ту он с необичајним трудом почне радити по своим начелима. Учини се неограничени владика херцеговачки католика и задоби велики уплив на турске власти; погради цркве, отвори школе по свим важнијим местима у Херцеговини; подигне велики манастир близу Мостара, позове себи у помоћ Језуите. Ако радња Баришићева и није имала у Босни подпуног успеха, она је бар пробудила тамо духовенство католичко. Последице произведеног њиме покрета већ се почињу показивати. У једно и исто време основана су у Босни четири манастира, која сам већ споменуо. Од ти манастира особито су важна два, која су подигнута на североисточном крају у Босни у Плеани и Зовику, како по томе што до сад католици нису имали у оном крају никаквог духовног завода, тако, и по томе што ће ти манастири налазити се у тесној свези са Ђаковаром, главним местом епархије славонске, где Аустрија трудом познатог католика Славенина Штросмајера, спрема јаку пропаганду радњу за Босну, и где она у особитој семинарији обучава Бошњаке, кои ће ступити у ред францискански. Нема никакве сумње, да ће католицизам скорим временом развити у Босни све силе, које су се до сад у њој таиле.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2832 on: December 12, 2020, 09:22:31 am »

Ученост, којом се францискански монах одликује од сви други житеља босански, и ауторитет, кои римска црква радо придаје овим свештеницима, дају му у очима народним неко значење сврх природе. Нема у Босни ни једног простака, кои не би веровао, да је 'фратор' врач. И знатно је, што то верују и католици и православни и Мусломани. Православни, кои признају да њиов поп није у стању протерати нечастивога и написати амајлију, него фратор, говоре: има власт над ђаволском силом; Мусломани такође говоре, да њиов хоџа, премда може заплашити шејтана и дати амајлију, али фратор веле да је бољи мајстор. На жалост, францискани (и то је карактеристична црта, која допуњава оно, што смо напред казали о њиовом одношају к народу) не само што се не старају искоренити те сујеверне, њи недостојне мисли, него иј још подржавају и отуда се користе. Има међу њима и данас, па још много таки, кои се не задовољавају тим што протерују нечисте духове из људи разне вере доходећи к њима, већ осим тога раздају за новце амајлије од болести, од зли очију и ђаволске напасти. Те су амајлије савијена артија, на којој су написане или наштампане латинске молитве. Оне се носе на голом телу и има иј у Босни барем на десетине хиљада. Типографије у Загребу и Задру печатају иј у великом броју, да се не би фратор трудио преписивати; чини ми се да народ више цени печатане од писани, не знам да ли по томе што су писмена равнија, или што су израђена на страни. Ставићу овде од чуда три такве амајлије, које сам купио од неких Туркиња. Пошто су ти записи стари и према томе имају двојаку снагу, морао сам иј двоструко платити, т. ј. по 40 сребрни копејким сваки комад.

Записи писани руком:
1) I.№.+R.I.
In conceptione tua Virgo immaculata fuisti, ora pro nobis Patrem cujus filium peperisti. Alleluja Amen.

2) I.№.+R.I.
n.n.d.n.n.s.n.t.d.g. (т. ј. Non nobis, domine, non nobis sed nomini tuo do gloriam.)
Potentia Dei Patris Sapientia Dei Filii Virtus Spiritus Sancti libera Domine famulam tuam ab ista infirmitate qua modo gravante et det illi benedictionem. Alleluja.

Штампани запис:
Zapis protiva svakoj zasidi djavolskoj.
3) I.№.+R.I. Jesus + Maria Joseph. Ecce Crucem + Domini fugite partes adversae, vicit Leo de Tribu Juda Radix David. Alleluja (и т. д. још 23 врсте латинске).

Тако вам се католичко свештенство у Босни, које тамо може уживати блага просвете, руга над светињом и служи се с њом, као оруђем за чарање.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2833 on: December 12, 2020, 09:38:21 am »

Зашто православни 'поп' не може да прогони ђаволе и да даје записе (амајлије), као латински 'фратор'? упитам ја једну жену босанску. 'Ево за што: пре је у Христијана (т. ј. православни) и Латина био један закон; но после, кад се јави Рим-Папа, закони се поделе: наш оде на небо, а латински оста на земљи. Због тога овде на земљи има више власти фратор, него наш поп.' Таким толковањем прост православни Бошњак слаже своје уверење да је његова вера боља с неутешним појавима, које му представља стање његовог свештенства и управа његове цркве, кад се сравни са свештенством и црквеном управом католичком. Остављајући земљу закону латинском, он се не саблажњава његовим практичним успехом. Држећи идеал својега закона на небу, он се опет не саблажњава том жалостном формом, у којој се остварива тај идеал у његовој отачбини. То је смисао овог простонародног толковања.
Треба, доиста, мислити, да се у души православног Бошњака таи, ако и без јасног знања, уверење да је у идеи вера његова боља, кад се он за 400 година није саблазнио ни одступио од ње. Јер иначе и она велика сила, коју је добила православна вера у славенским земљама споивши се с идеом народности, тешко да би се одржала према страшним и бесконачним прогонима, искушавању и саблазнима. О том спојењу православне вере с народности, по мислима Бошњака и други Срба ја сам већ говорио на другом месту..........

Овде је у 'Срб. Нов.' изостављен запис о стању у српској православној цркви у Босни. Тај део текста (в. у загради) преузет je из превода М. Ђ. Милићевића објављеног у књизи 'Часови одмора', књ. III, Београд, 1859, стр. 97—102.

(Сада ћу покушати да читаоца упознам са политичким стањем српске православне цркве у Босни и претпостављам да ће се он, заједно са мном, упитати како се та црква могла тамо досада одржати. У вишој јерархији влада велико зло. Нека нико не помисли да су прејаке и преувеличане тамне боје којима морам окарактерисати грчког владику босанског. Нека се такође не помисли како ми је намера да у његовој личности деградирам светитељски чин или омаловажим јерархију и заметнем неслогу међу чланове православне цркве. Боже сачувај!
Напротив, уважавање светиње вере и јерархије и жеља за миром и љубављу у цркви приморавају ме да читаоцима укажем на дубоке али — уз божју помоћ — кратковечне, ране које су се у Турској отвориле под притиском вековног мрака. Овај дуготрајни притисак и мрак омогућили су да се у јерархији развије користољубље и убитачни монопол којим се подгрејава непријатељство између пастира и стада, непријатељство које се може, уколико га не прекину Грци, завршити само победом католичанства. Тако су православни у мостарској нахији где је највише католика, у селима Баћевићима, Слипчићима, Блатници, Богодолу и Рашкој Гори, заједно са православцима који живе измешани са латинима у почитељској и љубушкој нахији, одлучили да се покоре латинском бискупу.
Ову одлуку донели су после упоређивања своје црквене управе са оном код католика. О томе су обавестили и свога пароха. Док се не постави дијагноза болести не може се ни помишљати на лечење. Хоће ли се о томе побринути сами Грци, међу којима има много поштених људи од срца оданих православљу? Њих сада црква прве позива на посао братске љубави. Мени се чини да је боље говорити истину него је крити из страха да ће се, одлуком о правовременом уклањању неких лица, бацити љага на светињу њиховог чина и на божански идеал који зрачи у цркви. То је неоснован страх и недостојан хришћанина.
Поглавар цркве у Босни туђ је православцима Босанцима исто тако као и у другим областима турске државе. Православни митрополит обично не познаје језик свога стада. Са њим народ разговара уз помоћ преводиоца, исто као и са османлијским пашом. У цркви он чита јеванђеље и молитве грчки. Ако баш и научи понеку кратку молитвицу словенски, он је тако изговара да оставља негативан утисак на вернике и тиме омета и прекида побожност. Епархију посматра само као објекат од кога бере приход. За њу је положио толико и толико новаца и добио је. Сад се мора бринути да поврати уложени капитал (и то врло брзо, јер ни он, као ни паша, не остаје дуго на једном месту) и да се обезбеди за будућност. Зато од народа и узима тако велики данак.
При томе добро пази и на сарајевске вернике разрезује мало, а сав терет сваљује на јадне сељаке. Од првих, ма колико богати били, узима, као што сам рекао, само по 20 пара, а од сељака по 3 цванцика. Сарајлија је мало на броју, али они имају утицаја. Њихове тужбе допиру и слушају се и у самом Истанбулу. Ћутљиви и беспомоћни сељаци морају давати све што се од њих тражи. Ако неко не плати оно што је на њега разрезано, владика ангажује турску полицију и баци га у тамницу.
Владика упропаштава ниже свештенство и манастире. Сваке године шаље свога протосинђела или, ако има, викара (заступника) из парохије у парохију. Овај убире владичин приход и од свештеника и од народа, живећи, и он и његова пратња и коњи на рачун оних парохија које посећује. Ради свега овога народ је огорчен на владику туђина.
У разговору са православним становништвом, а нарочито са сељацима Босанцима, чућете овакве речи: 'Од Турака и од владике не море се живјети'. 'Грк је Грк' и т. д. Шта све неће владика Грк измислити, само да повећа приходе. За новце попи и ђакони, за новце даје парохије, раскида бракове и дозвољава везе међу блиским рођацима. Продаје своје мишљење и суд и за новац се заузима код власти. Наплаћује труд који улаже при изради фермана за грађење нове цркве и њено освећење. Ево шта се догодило лањске године. Становници Високог, варошице близу Сарајева, подигоше цркву и позваше митрополита да је освети. За овај посао митрополит узме од Височана добре паре, али му се учини мало. Он нареди да се обавесте Сарајлије како ће ухватити души места ако запишу своја имена и омогуће да им се вечно чувају у новој цркви. Свако ко је хтео да се запише морао је да плати 3 цванцика. Неколико великих табака испуни се именима. Владика нареди да се овим табацима обележи место на коме је подигнут олтар. Међутим, црквено правило заповеда да се за то узима чиста хартија. Пошто је осветио цркву, владика заповеди да се на ситне комаде исеку срачица и илитон који су били на њему док је служио. Затим је сваки тај комадић продавао народу по 1 цванцику. Колико би се још могло набројати злоупотреба, а народ који све то види и зна шта може захтевати од свога архијереја, ипак остаје побожан пред њим у цркви кад врши богослужење.
Унапред се већ зна да се владичино млађе особље обично угледа на њега. Свештеници морају подмићивати то особље ако желе да им оно у згодно прилици не нашкоди. Ако прост човек треба да моли владику за неку ствар, он пре свега мора дати бакшиш слугама да га пусте преко владичина прага. Затим мора подмитити преводиоца, од кога зависи да ли ће се владици изложити молба како треба или неће. Најпосле излаже владици своју невољу и ту често треба највише платити.
Зна се да грчке владике не подржавају своје словенско стадо у напорима око просвећивања народа, уверени да би код просвећене пастве наилазили на већи отпор. Ако нека општина науми да отвори школу у својој средини, владика ће то некако и поднети. Али, боже сачувај, да дозволи вишу школу, нарочито семинарију за школовање свештенства. То је владикама горе него со у очи. Такву школу би турска власт толерисала, али је владика не би дозволио нипошто. У оваквој ситуацији треба одати признање митрополиту  херцеговачком Григорију који не само што није ометао да се у његовој епархији подигне семинарија, него је овај подухват и потпомогао. И босанском владици су једном приликом говорили о потреби да се у његовој епархији подигне школа за образовање свештенства. 'Мисао је добра', одговори он, 'али како је реализовати? Где ћете наћи учитеље? Добро знате да у семинарију треба учити грчки, турски и француски!'
Данашње време је необично важно за православну цркву у Босни. Овде још није избила поменута свађа између грчке јерархије и словенске пастве, свађа која већ кипти у Бугарској. Али су сви елементи за свађу ту. Пламен ће букнути ако разборитост и присебност самих Грка не отклони пожар. Грци морају бити начисто с тим да ће од непријатељства са Словенима бити доведени упитање њихови властити духовни интереси. Интерна свађа до које долази због туђе јерархије у словенским земљама Турске не само што слаби цркву, него прети и осипањем пастве. Жалосне предзнаке тога видели смо у северозападној Херцеговини. Сваки Босанац из народа види зло које влада у јерархији и слободно говори да се православље не одржава по милости, него упркос вишем свештенству. 'Кад би се угледали на владику, давно би се потурчили или поциганили', то је реч коју слушате од свакога па и од простог босанског сељака.
Још данас, док сукоб није избио на површину у православној босанској цркви, док се страсти нису разбуктале, несреће се могу отклонити и зло поправити без непријатељских сукоба и борбе. Грци би требали ове области да уступе народној јерархији, а да се за то исплаћује одређена свота патријаршији којој заиста таква помоћ може бити потребна. Пример Српске Кнежевине довољно гарантује патријарху да словенска земља може имати своју народну јерархију и опет остати верна православном центру, не помишљајући на непокоравање његовој канонској власти. Без тога православна црква у Босни осуђена је — ако је непријатељи оставе на миру — на вечно мртвило, а ако непријатељи почну да је нападају, на распад и пропаст.
Ниже свештенство налази се у дубоком незнању. Кад се неко рукополаже не питају га шта зна, него се само тражи новац. Догађа се да некакав занатлија или дућанџија коме послови не иду сакупи и посљедњи грош и купи свештенички чин и парохију. Затим оде у неку цркву и тамо се за два-три месеца научи нешто читати и како треба свршавати обреде. Од њега се више и не тражи. Његови учитељи знају онолико колико и он сам, само су стекли више искуства у дугогодишњем служењу у цркви.
У опште говорећи незнање нижег свештенствау Босни превазилази сва очекивања. Има много таквих свештеника који прилично течно читају молитве које се често моле. Али молитве, штампане на другом месту у истој књизи, чији се текстови не читају често, они једва сричу. Неки босански свештеници одали су се пороцима који долазе као последица незнања у истој мери као и већина простог народа. Неки су од њих и врло користољубиви па се у Босни често чују жалбе како деца сиромаха умиру некрштена само зато што свештеник неће да их крсти док му се унапред не плати.)

На чест домаћег босанског свештенства треба казати, да код њега мало има порока и злоупотребљења, колико би могло бити, судећи по његовом незнању. На чест његову треба казати и то, да већи део свештеника подпуно познаје недостатке своје и својег реда и искрено жели просвету. Основне школе, које су ови последњи година заведене по свима главним местима у Босни, све су готово основане настојавањем парохијални свештеника; многи су од њи принели на то корисно дело знатне жертве, многи опет онде, где још школе нема, усрдно се старају завести иј, доказујући сељацима да треба учити децу закону божијем. Многи свештеници, баш и најпростији, дубоко су уверени о важности својег служења и врло се брину о потребама свои парохијана, руководећи иј у сваком обштем делу и утврђујући љубав према својој вери и цркви. Ја знам лично неколико полуписмених попова у Босни кои су, радећи тако, учинили много добра народу и имају велико уважење у целој околини. Дајте само православном србском свештенику у Босни изобразити се, па ће одма преобразити стање православног народа у Босни у свим одношајима, од њега ће се разлити нов живот по целом том народу.
За сада православно свештенство босанско нема, можемо рећи, довољно уплива на наравственост својег стада, и није у стању борити се са сујеверјем, којега се и многи свештеници држе колико и сами простаци. Сујеверје у Босни налази себи место не само по селима међу простацима него и по варошима међу грађанима, не само међу православним, него и међу Мусломанима. Сав народ у Босни верује да има вила, вештица, стухова (духова, кои владају ветром), мора, вампира, и т. д. Како умре дете, одма мисле да га је појела вештица. У самом Сарајеву показују коло, у ком се јављају виле. У самом Сарајеву и данас живи Туркиња, којој долази ђаво ноћу, и сва варош верује, да је ноћни гост доиста ђаво, а не човек. У самом Сарајеву живи и данас једна православна жена, која уме, шапћући којешта над чанком воде, купити дахиру, т. ј. сазивати ђаволе, и од њи дознавати све што год хоће: к њој често долазе кад се кои разболи или га покраду. Ко жели познати старо славенско сујеверје, тај треба само да оде у Босну и распита о томе тамошњи народ.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 332



« Reply #2834 on: December 13, 2020, 09:13:16 am »

'Нов. Срб.' често су писале о злоупотребама од Турака штићених фанариотских владика. Ево два дописа који говоре о jeдном истом догађају (други је допис нешто опширнији).

Србске Новине 117/1858.
Босна и Херцеговина. Из Подриња, 14. Октобра. Ако се и јесте удаљени свет већ наслушао невоља и јада, које подноси кукавна раја по тужној нашој Босни, па је слушајући то, већ и огуглао и чита иј као сваке обичне новости, - опет за то не могу пропустити да не обзнаним јавно каква зла трпимо ми овуда, па и то не од друге вере у душмана какви из света, но од онаки људи, кои су с нама не само једне вере и једног крста, - кои се с нама заједно једним телом и крвљу Христовом из једне чаше и једном кашиком причешћују, но кои би по дужности и свето положеној заклетви пред жертвеником Христа Спаситеља торжествено датој, нас као паству своју од сваког са стране зла и напасти бранити морали.
Пре неколико дана долазио нам је у нахију сребрничку епископ сарајевски г. Мелетије, и онда сазове свештенство, да им да неко писмено, у коме је стајало, да се подигну доходци мирски, и то прва венчаница да је два талира, друга 50 гроша, а трећа 60 гр.; опело мало 10, а велико 50 гр.; крштење 12 гр.; молитва велика 6, а мала 4 гр,; - и још к томе да се сад за њега, т. ј. владику Мелетија, покупи од сваке куће по 10 гроша. Неки свештеници нису хтели на ово пристати, но он иј поапси. Одатле је отишао у Власанице, бирчанском суду, па је онде сазвао свештенике и узео од њи на сваку ожењену главу по 3 гр. и 4 паре, и на сваки дим по 64 паре, - себи и момцима пак по 75 гроша, што су му свештеници поштено платили; али кад је заискао од сваког свештеника по 100 гр., а од народа на сваки дим по 10 гр., на то свештеници нису могли пристати но су му одговорили да за то морају питати народ, што је владику Мелетија веома разљутило, па онако у љутини пошље пандуре те сазове себи коџа-баше, и заповеди да му осим коџа-баша од народа нико на очи не иде; но народ се и сам у повеликој множини искупи, па кад владика поиште на кућу по 10 гр., искупљени народ заплаче и каже да му не може дати. Но место да сузе кукавне оне, до голе душе оглобљене сиротиње, умекшају срце овом Христовом прејемнику, и благости и милосрђа спаситељевог утемелитељу, оне га доведу још у већу јарост, па је јавно псовао народу веру, - коџа-баше поапсио и био, а особито попове Луку и Зарију, кои му је последњи казао: 'Господине! кад ви веру псујете, шта ће наши чобани радити?' – сам својом руком ћушнуо. – Љутито онако архијереј наш поискавао је да му се покаже ферман од школа, и да му се каже ко је народу и поповима допустио да школе граде, а том приликом казао: 'На што вам школе што правите, кад ћу вам и манастир Папраће затворити.' Ето тако је код нас!
Силни цареви и краљеви настају око честитога цара нашег да нам допусти живети као што се људма пристои, и ми се у Бога и јаку реч њину и доброту султанову уздамо, да ће нам то колико год узможе подпуно и одобрити и допустити; али ево већег јада, што нам наш крст и наша вера не да бела зуба помолити ни 'Боже помози' рећи, но нас у душу таче, а све за своју проклету и увек неситу кесу.

Logged
Pages:  1 ... 177 178 179 180 181 182 183 184 185 186 187 188 [189] 190 191 192 193 194 195 196 197 198 199 200 201 ... 299   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 1.431 seconds with 22 queries.