Српске буне

[JASON]

А за што ћемо казати да нема користне радње? за кои недостатак не можемо не укорити босанске францискане? Томе има много узрока: неплодно је само изображење, које они црпу у семинаријама аустријским и италијанским и које стои највише у знању латинског језика и богословске схоластике; други је узрок фанатизам, у ком они сматрају за много важнији труд обратити православно дете у католицизам, него труд око изображења својег духовног стада; даље – недостатак надметања с другим каквим начелом, које би упоред радило о народном изображењу, и на последку, може бити, страх да не изгуби свој уплив кад би се народу већма развио ум. Овај последњи узрок, кои може окривити цели ред да је саможив, ја не би споменуо, да немам довољно разлога. За то имамо јасан доказ и у томе, што неки од францискана (на жалост њи је врло мало), кои су огледали да пробуде у своим парохијанима чуство за народност србску и да зажегу у њима искру духовног живота, нису могли ништа учинити. Наравно у том се није могло лако учинити што код босанских римокатолика: не због њиовог тешког јарма, но само чуство народности код њи је до таквог степена убијено дугим господством 'латинске' цркве, да га не може одма васкснути сила теоретични помисли о славенству и славенском братству. Али је предузеће њиово било благородно и могло је принети добар плод, а потом жалостан је знак, што је већина босански францискана стала супрот томе, и кои су се одушевљавали том мисли, њи је стала гонити: главни представник те мисли, фра Иван Јукић, име које ми спомињемо са особитим уважењем, умро је прогнан.
Наравно, та нерадња босански францискана не може дуго остати при садашњим околностима, које су дале снажан полет римској пропаганди на истоку. Почетак је учињен човеком, кои ће обесмртити своје име у историји латинске цркве у западној Турској. Епископ босански, Баришић виде недостатак тамошње управе католичком црквом, кои долазе отуда, што су сва духовна средства преузели тамо манастири, кои се налазе изван епископске власти и кои калуђери, францискани, држећи се свои привилегија живе сами о себи и без бриге. Не гледајући на то што је и сам био францискан, Баришић науми томе учинити крај. Тога ради међу њим и францискансим редом подигне се дуга парница. Баришић изгуби је и принуђен буде оставити Босну. Али папа одвои за њега Херцеговину од Босне и постави га епископом у Мостару. Ту он с необичајним трудом почне радити по своим начелима. Учини се неограничени владика херцеговачки католика и задоби велики уплив на турске власти; погради цркве, отвори школе по свим важнијим местима у Херцеговини; подигне велики манастир близу Мостара, позове себи у помоћ Језуите. Ако радња Баришићева и није имала у Босни подпуног успеха, она је бар пробудила тамо духовенство католичко. Последице произведеног њиме покрета већ се почињу показивати. У једно и исто време основана су у Босни четири манастира, која сам већ споменуо. Од ти манастира особито су важна два, која су подигнута на североисточном крају у Босни у Плеани и Зовику, како по томе што до сад католици нису имали у оном крају никаквог духовног завода, тако, и по томе што ће ти манастири налазити се у тесној свези са Ђаковаром, главним местом епархије славонске, где Аустрија трудом познатог католика Славенина Штросмајера, спрема јаку пропаганду радњу за Босну, и где она у особитој семинарији обучава Бошњаке, кои ће ступити у ред францискански. Нема никакве сумње, да ће католицизам скорим временом развити у Босни све силе, које су се до сад у њој таиле.

[JASON]

Ученост, којом се францискански монах одликује од сви други житеља босански, и ауторитет, кои римска црква радо придаје овим свештеницима, дају му у очима народним неко значење сврх природе. Нема у Босни ни једног простака, кои не би веровао, да је 'фратор' врач. И знатно је, што то верују и католици и православни и Мусломани. Православни, кои признају да њиов поп није у стању протерати нечастивога и написати амајлију, него фратор, говоре: има власт над ђаволском силом; Мусломани такође говоре, да њиов хоџа, премда може заплашити шејтана и дати амајлију, али фратор веле да је бољи мајстор. На жалост, францискани (и то је карактеристична црта, која допуњава оно, што смо напред казали о њиовом одношају к народу) не само што се не старају искоренити те сујеверне, њи недостојне мисли, него иј још подржавају и отуда се користе. Има међу њима и данас, па још много таки, кои се не задовољавају тим што протерују нечисте духове из људи разне вере доходећи к њима, већ осим тога раздају за новце амајлије од болести, од зли очију и ђаволске напасти. Те су амајлије савијена артија, на којој су написане или наштампане латинске молитве. Оне се носе на голом телу и има иј у Босни барем на десетине хиљада. Типографије у Загребу и Задру печатају иј у великом броју, да се не би фратор трудио преписивати; чини ми се да народ више цени печатане од писани, не знам да ли по томе што су писмена равнија, или што су израђена на страни. Ставићу овде од чуда три такве амајлије, које сам купио од неких Туркиња. Пошто су ти записи стари и према томе имају двојаку снагу, морао сам иј двоструко платити, т. ј. по 40 сребрни копејким сваки комад.

Записи писани руком:
1) I.№.+R.I.
In conceptione tua Virgo immaculata fuisti, ora pro nobis Patrem cujus filium peperisti. Alleluja Amen.

2) I.№.+R.I.
n.n.d.n.n.s.n.t.d.g. (т. ј. Non nobis, domine, non nobis sed nomini tuo do gloriam.)
Potentia Dei Patris Sapientia Dei Filii Virtus Spiritus Sancti libera Domine famulam tuam ab ista infirmitate qua modo gravante et det illi benedictionem. Alleluja.

Штампани запис:
Zapis protiva svakoj zasidi djavolskoj.
3) I.№.+R.I. Jesus + Maria Joseph. Ecce Crucem + Domini fugite partes adversae, vicit Leo de Tribu Juda Radix David. Alleluja (и т. д. још 23 врсте латинске).

Тако вам се католичко свештенство у Босни, које тамо може уживати блага просвете, руга над светињом и служи се с њом, као оруђем за чарање.

[JASON]

Зашто православни 'поп' не може да прогони ђаволе и да даје записе (амајлије), као латински 'фратор'? упитам ја једну жену босанску. 'Ево за што: пре је у Христијана (т. ј. православни) и Латина био један закон; но после, кад се јави Рим-Папа, закони се поделе: наш оде на небо, а латински оста на земљи. Због тога овде на земљи има више власти фратор, него наш поп.' Таким толковањем прост православни Бошњак слаже своје уверење да је његова вера боља с неутешним појавима, које му представља стање његовог свештенства и управа његове цркве, кад се сравни са свештенством и црквеном управом католичком. Остављајући земљу закону латинском, он се не саблажњава његовим практичним успехом. Држећи идеал својега закона на небу, он се опет не саблажњава том жалостном формом, у којој се остварива тај идеал у његовој отачбини. То је смисао овог простонародног толковања.
Треба, доиста, мислити, да се у души православног Бошњака таи, ако и без јасног знања, уверење да је у идеи вера његова боља, кад се он за 400 година није саблазнио ни одступио од ње. Јер иначе и она велика сила, коју је добила православна вера у славенским земљама споивши се с идеом народности, тешко да би се одржала према страшним и бесконачним прогонима, искушавању и саблазнима. О том спојењу православне вере с народности, по мислима Бошњака и други Срба ја сам већ говорио на другом месту..........

Овде је у 'Срб. Нов.' изостављен запис о стању у српској православној цркви у Босни. Тај део текста (в. у загради) преузет je из превода М. Ђ. Милићевића објављеног у књизи 'Часови одмора', књ. III, Београд, 1859, стр. 97—102.

(Сада ћу покушати да читаоца упознам са политичким стањем српске православне цркве у Босни и претпостављам да ће се он, заједно са мном, упитати како се та црква могла тамо досада одржати. У вишој јерархији влада велико зло. Нека нико не помисли да су прејаке и преувеличане тамне боје којима морам окарактерисати грчког владику босанског. Нека се такође не помисли како ми је намера да у његовој личности деградирам светитељски чин или омаловажим јерархију и заметнем неслогу међу чланове православне цркве. Боже сачувај!
Напротив, уважавање светиње вере и јерархије и жеља за миром и љубављу у цркви приморавају ме да читаоцима укажем на дубоке али — уз божју помоћ — кратковечне, ране које су се у Турској отвориле под притиском вековног мрака. Овај дуготрајни притисак и мрак омогућили су да се у јерархији развије користољубље и убитачни монопол којим се подгрејава непријатељство између пастира и стада, непријатељство које се може, уколико га не прекину Грци, завршити само победом католичанства. Тако су православни у мостарској нахији где је највише католика, у селима Баћевићима, Слипчићима, Блатници, Богодолу и Рашкој Гори, заједно са православцима који живе измешани са латинима у почитељској и љубушкој нахији, одлучили да се покоре латинском бискупу.
Ову одлуку донели су после упоређивања своје црквене управе са оном код католика. О томе су обавестили и свога пароха. Док се не постави дијагноза болести не може се ни помишљати на лечење. Хоће ли се о томе побринути сами Грци, међу којима има много поштених људи од срца оданих православљу? Њих сада црква прве позива на посао братске љубави. Мени се чини да је боље говорити истину него је крити из страха да ће се, одлуком о правовременом уклањању неких лица, бацити љага на светињу њиховог чина и на божански идеал који зрачи у цркви. То је неоснован страх и недостојан хришћанина.
Поглавар цркве у Босни туђ је православцима Босанцима исто тако као и у другим областима турске државе. Православни митрополит обично не познаје језик свога стада. Са њим народ разговара уз помоћ преводиоца, исто као и са османлијским пашом. У цркви он чита јеванђеље и молитве грчки. Ако баш и научи понеку кратку молитвицу словенски, он је тако изговара да оставља негативан утисак на вернике и тиме омета и прекида побожност. Епархију посматра само као објекат од кога бере приход. За њу је положио толико и толико новаца и добио је. Сад се мора бринути да поврати уложени капитал (и то врло брзо, јер ни он, као ни паша, не остаје дуго на једном месту) и да се обезбеди за будућност. Зато од народа и узима тако велики данак.
При томе добро пази и на сарајевске вернике разрезује мало, а сав терет сваљује на јадне сељаке. Од првих, ма колико богати били, узима, као што сам рекао, само по 20 пара, а од сељака по 3 цванцика. Сарајлија је мало на броју, али они имају утицаја. Њихове тужбе допиру и слушају се и у самом Истанбулу. Ћутљиви и беспомоћни сељаци морају давати све што се од њих тражи. Ако неко не плати оно што је на њега разрезано, владика ангажује турску полицију и баци га у тамницу.
Владика упропаштава ниже свештенство и манастире. Сваке године шаље свога протосинђела или, ако има, викара (заступника) из парохије у парохију. Овај убире владичин приход и од свештеника и од народа, живећи, и он и његова пратња и коњи на рачун оних парохија које посећује. Ради свега овога народ је огорчен на владику туђина.
У разговору са православним становништвом, а нарочито са сељацима Босанцима, чућете овакве речи: 'Од Турака и од владике не море се живјети'. 'Грк је Грк' и т. д. Шта све неће владика Грк измислити, само да повећа приходе. За новце попи и ђакони, за новце даје парохије, раскида бракове и дозвољава везе међу блиским рођацима. Продаје своје мишљење и суд и за новац се заузима код власти. Наплаћује труд који улаже при изради фермана за грађење нове цркве и њено освећење. Ево шта се догодило лањске године. Становници Високог, варошице близу Сарајева, подигоше цркву и позваше митрополита да је освети. За овај посао митрополит узме од Височана добре паре, али му се учини мало. Он нареди да се обавесте Сарајлије како ће ухватити души места ако запишу своја имена и омогуће да им се вечно чувају у новој цркви. Свако ко је хтео да се запише морао је да плати 3 цванцика. Неколико великих табака испуни се именима. Владика нареди да се овим табацима обележи место на коме је подигнут олтар. Међутим, црквено правило заповеда да се за то узима чиста хартија. Пошто је осветио цркву, владика заповеди да се на ситне комаде исеку срачица и илитон који су били на њему док је служио. Затим је сваки тај комадић продавао народу по 1 цванцику. Колико би се још могло набројати злоупотреба, а народ који све то види и зна шта може захтевати од свога архијереја, ипак остаје побожан пред њим у цркви кад врши богослужење.
Унапред се већ зна да се владичино млађе особље обично угледа на њега. Свештеници морају подмићивати то особље ако желе да им оно у згодно прилици не нашкоди. Ако прост човек треба да моли владику за неку ствар, он пре свега мора дати бакшиш слугама да га пусте преко владичина прага. Затим мора подмитити преводиоца, од кога зависи да ли ће се владици изложити молба како треба или неће. Најпосле излаже владици своју невољу и ту често треба највише платити.
Зна се да грчке владике не подржавају своје словенско стадо у напорима око просвећивања народа, уверени да би код просвећене пастве наилазили на већи отпор. Ако нека општина науми да отвори школу у својој средини, владика ће то некако и поднети. Али, боже сачувај, да дозволи вишу школу, нарочито семинарију за школовање свештенства. То је владикама горе него со у очи. Такву школу би турска власт толерисала, али је владика не би дозволио нипошто. У оваквој ситуацији треба одати признање митрополиту  херцеговачком Григорију који не само што није ометао да се у његовој епархији подигне семинарија, него је овај подухват и потпомогао. И босанском владици су једном приликом говорили о потреби да се у његовој епархији подигне школа за образовање свештенства. 'Мисао је добра', одговори он, 'али како је реализовати? Где ћете наћи учитеље? Добро знате да у семинарију треба учити грчки, турски и француски!'
Данашње време је необично важно за православну цркву у Босни. Овде још није избила поменута свађа између грчке јерархије и словенске пастве, свађа која већ кипти у Бугарској. Али су сви елементи за свађу ту. Пламен ће букнути ако разборитост и присебност самих Грка не отклони пожар. Грци морају бити начисто с тим да ће од непријатељства са Словенима бити доведени упитање њихови властити духовни интереси. Интерна свађа до које долази због туђе јерархије у словенским земљама Турске не само што слаби цркву, него прети и осипањем пастве. Жалосне предзнаке тога видели смо у северозападној Херцеговини. Сваки Босанац из народа види зло које влада у јерархији и слободно говори да се православље не одржава по милости, него упркос вишем свештенству. 'Кад би се угледали на владику, давно би се потурчили или поциганили', то је реч коју слушате од свакога па и од простог босанског сељака.
Још данас, док сукоб није избио на површину у православној босанској цркви, док се страсти нису разбуктале, несреће се могу отклонити и зло поправити без непријатељских сукоба и борбе. Грци би требали ове области да уступе народној јерархији, а да се за то исплаћује одређена свота патријаршији којој заиста таква помоћ може бити потребна. Пример Српске Кнежевине довољно гарантује патријарху да словенска земља може имати своју народну јерархију и опет остати верна православном центру, не помишљајући на непокоравање његовој канонској власти. Без тога православна црква у Босни осуђена је — ако је непријатељи оставе на миру — на вечно мртвило, а ако непријатељи почну да је нападају, на распад и пропаст.
Ниже свештенство налази се у дубоком незнању. Кад се неко рукополаже не питају га шта зна, него се само тражи новац. Догађа се да некакав занатлија или дућанџија коме послови не иду сакупи и посљедњи грош и купи свештенички чин и парохију. Затим оде у неку цркву и тамо се за два-три месеца научи нешто читати и како треба свршавати обреде. Од њега се више и не тражи. Његови учитељи знају онолико колико и он сам, само су стекли више искуства у дугогодишњем служењу у цркви.
У опште говорећи незнање нижег свештенствау Босни превазилази сва очекивања. Има много таквих свештеника који прилично течно читају молитве које се често моле. Али молитве, штампане на другом месту у истој књизи, чији се текстови не читају често, они једва сричу. Неки босански свештеници одали су се пороцима који долазе као последица незнања у истој мери као и већина простог народа. Неки су од њих и врло користољубиви па се у Босни често чују жалбе како деца сиромаха умиру некрштена само зато што свештеник неће да их крсти док му се унапред не плати.)

На чест домаћег босанског свештенства треба казати, да код њега мало има порока и злоупотребљења, колико би могло бити, судећи по његовом незнању. На чест његову треба казати и то, да већи део свештеника подпуно познаје недостатке своје и својег реда и искрено жели просвету. Основне школе, које су ови последњи година заведене по свима главним местима у Босни, све су готово основане настојавањем парохијални свештеника; многи су од њи принели на то корисно дело знатне жертве, многи опет онде, где још школе нема, усрдно се старају завести иј, доказујући сељацима да треба учити децу закону божијем. Многи свештеници, баш и најпростији, дубоко су уверени о важности својег служења и врло се брину о потребама свои парохијана, руководећи иј у сваком обштем делу и утврђујући љубав према својој вери и цркви. Ја знам лично неколико полуписмених попова у Босни кои су, радећи тако, учинили много добра народу и имају велико уважење у целој околини. Дајте само православном србском свештенику у Босни изобразити се, па ће одма преобразити стање православног народа у Босни у свим одношајима, од њега ће се разлити нов живот по целом том народу.
За сада православно свештенство босанско нема, можемо рећи, довољно уплива на наравственост својег стада, и није у стању борити се са сујеверјем, којега се и многи свештеници држе колико и сами простаци. Сујеверје у Босни налази себи место не само по селима међу простацима него и по варошима међу грађанима, не само међу православним, него и међу Мусломанима. Сав народ у Босни верује да има вила, вештица, стухова (духова, кои владају ветром), мора, вампира, и т. д. Како умре дете, одма мисле да га је појела вештица. У самом Сарајеву показују коло, у ком се јављају виле. У самом Сарајеву и данас живи Туркиња, којој долази ђаво ноћу, и сва варош верује, да је ноћни гост доиста ђаво, а не човек. У самом Сарајеву живи и данас једна православна жена, која уме, шапћући којешта над чанком воде, купити дахиру, т. ј. сазивати ђаволе, и од њи дознавати све што год хоће: к њој често долазе кад се кои разболи или га покраду. Ко жели познати старо славенско сујеверје, тај треба само да оде у Босну и распита о томе тамошњи народ.

[JASON]

'Нов. Срб.' често су писале о злоупотребама од Турака штићених фанариотских владика. Ево два дописа који говоре о jeдном истом догађају (други је допис нешто опширнији).

Србске Новине 117/1858.
Босна и Херцеговина. Из Подриња, 14. Октобра. Ако се и јесте удаљени свет већ наслушао невоља и јада, које подноси кукавна раја по тужној нашој Босни, па је слушајући то, већ и огуглао и чита иј као сваке обичне новости, - опет за то не могу пропустити да не обзнаним јавно каква зла трпимо ми овуда, па и то не од друге вере у душмана какви из света, но од онаки људи, кои су с нама не само једне вере и једног крста, - кои се с нама заједно једним телом и крвљу Христовом из једне чаше и једном кашиком причешћују, но кои би по дужности и свето положеној заклетви пред жертвеником Христа Спаситеља торжествено датој, нас као паству своју од сваког са стране зла и напасти бранити морали.
Пре неколико дана долазио нам је у нахију сребрничку епископ сарајевски г. Мелетије, и онда сазове свештенство, да им да неко писмено, у коме је стајало, да се подигну доходци мирски, и то прва венчаница да је два талира, друга 50 гроша, а трећа 60 гр.; опело мало 10, а велико 50 гр.; крштење 12 гр.; молитва велика 6, а мала 4 гр,; - и још к томе да се сад за њега, т. ј. владику Мелетија, покупи од сваке куће по 10 гроша. Неки свештеници нису хтели на ово пристати, но он иј поапси. Одатле је отишао у Власанице, бирчанском суду, па је онде сазвао свештенике и узео од њи на сваку ожењену главу по 3 гр. и 4 паре, и на сваки дим по 64 паре, - себи и момцима пак по 75 гроша, што су му свештеници поштено платили; али кад је заискао од сваког свештеника по 100 гр., а од народа на сваки дим по 10 гр., на то свештеници нису могли пристати но су му одговорили да за то морају питати народ, што је владику Мелетија веома разљутило, па онако у љутини пошље пандуре те сазове себи коџа-баше, и заповеди да му осим коџа-баша од народа нико на очи не иде; но народ се и сам у повеликој множини искупи, па кад владика поиште на кућу по 10 гр., искупљени народ заплаче и каже да му не може дати. Но место да сузе кукавне оне, до голе душе оглобљене сиротиње, умекшају срце овом Христовом прејемнику, и благости и милосрђа спаситељевог утемелитељу, оне га доведу још у већу јарост, па је јавно псовао народу веру, - коџа-баше поапсио и био, а особито попове Луку и Зарију, кои му је последњи казао: 'Господине! кад ви веру псујете, шта ће наши чобани радити?' – сам својом руком ћушнуо. – Љутито онако архијереј наш поискавао је да му се покаже ферман од школа, и да му се каже ко је народу и поповима допустио да школе граде, а том приликом казао: 'На што вам школе што правите, кад ћу вам и манастир Папраће затворити.' Ето тако је код нас!
Силни цареви и краљеви настају око честитога цара нашег да нам допусти живети као што се људма пристои, и ми се у Бога и јаку реч њину и доброту султанову уздамо, да ће нам то колико год узможе подпуно и одобрити и допустити; али ево већег јада, што нам наш крст и наша вера не да бела зуба помолити ни 'Боже помози' рећи, но нас у душу таче, а све за своју проклету и увек неситу кесу.

[JASON]

Србске Новине 125/1858.
Босна и Херцеговина. Из Подриња, 4 новембра. Објавио сам свету, кои је жељан читати какви се јади догађају са несрећним народом нашим по Босни, како кукавна раја босанска пати од они људи, кои су позвани да је с добрим примером и христијанском смерношћу предусретају, да је, колико се год може, заклањају и тужно стање њено ублажују јој. Овом приликом имам пространије јавити о поступцима нашег владике зворничког, кои је попове и коџа-баше овога краја био, апсио и окивао, као што је било:
Из Сребрнице допрате неки од свештеника владику Мелетија у Власаницу, где се овај архијереј наш наљути, што сиротиња нема да му да онолико, колико би он хтео, па коџа-башама и свештеницима, што су овде поиздолазили, опсује веру. Ово се простим нашим људима учини врло противно и необично, чујући да им поборник вере псује веру, као последње окриље, од кога се спасенију и утехи надају у својој горкој тузи и жалостном стању. За то сви свештеници што су се онде десили, поскидају своје гуњеве и епитрахиље па побацају пред владику, и у име свију каже му поп Зарија: 'Господине, кад нам ви веру псујете, онда нам није хасне ни поповати, јер шта ће онда наша чобанчад радити.' А то је овога, у смиренију Христовом далеко заоставшег архипастира у живац дирнуло, па ти дочепа корбач и њиме стаде ударати свештенике и коџабаше, затим иј позатвара и у букагије помеће, Поп-Луке из Тикварића, ноге једва су се с четвртим букагијама подударале. Народ је свештенике и коџабаше одбранио, а владика љутит седне на коња, и оде у Сарајево на тужбу противу народа и свештенства изумевајући да га је народ хтео камењем засути.
Но то су све стари, добро познати поступци наши архијереја по истоку и турском царству, коима је сав посао само како ће кукаван свет глобити и себи што више и што брже новаца накупити, јер знају да им њима подобна браћа, дебљим ил' познијим подкупљивањем брзо могу место преотети. После тога  најглавнијег посла, познато је да се архијереји наши још и о том морају старати, како ће поред мита у новцу, обманљивим прозбама и адресама власт и своје старешине у Цариграду до тога доводити, да и не гледају баш шта они раде, а и што виде, да се учине да не виде. Овако је радио и садашњи наш владика Мелетије, као што смо то сад тек дознали, јер је после онако смирене, кобачким и букагијским каноном прописане и глобљењем практициране каноничке посете своје пастве, послао патријарху и синоду у Цариград писмено једно од стране народа и свештенства нашег, коим се светом синоду изјављује благодарност, што одазвавши у Цариград архиепископа Агатангела, није им заборавио у њиној болести, него иј је послао 'честита и мудра Мелетију', кои је одма мудром речи својом одвратио с пута, на коме су до сада може бити и грешили, па иј је извео на прави пут, где ће и себи и другом бити на корист и властима се учинити послушни.
Осим овога што је владика писао у Цариград, још је и то ставио у исто писмо на патријарха и синод, да је Нури-паша са г. Мелетијем од цара донесен ферман нама прочитао, коим нам се праштају неке погрешке и чине олакшице у трећини, па да на томе од свег срца благодаримо милостивом цару, и уверевамо га да су прочитањем овога фермана удаљена од нас сва дела, што су била замршена и да та од сад не мислимо више имати међу нама.
Овако је исто писмено отишло у Цариград и из други нахија, само је у једном на завршетку измена учињена у томе што се изјављује благодарност и на томе, што им је послан Нури-паша заједно са његовим високопреосвештенством г. митрополитом, те нам разведрио црни облак с нас и жалост и тугу у весеље преобратио.
Тако овде раде ови слабо свесни људи. Сва зла што се по несрећној земљи овој од њи догађају, приписују кукавном народу, па да би иј боље претрпали и замазали, измишљавају којекакве обмане, те варају наше и своје старешине. А овамо се сасвим противно догађа, и ми ни о том ферману ни о писмену у име наше у Цариград послатом ни један ништа не знамо, но смо сад тек за то случајно дознали. Знамо само то, да је лукави владика призивао свештенике и натерао иј те се на нешто подписаше, а на што, они не знају.

[JASON]

Босна на почетку 1858. године (наставак).

Од свештенства босанског ја већ пређох мирјанима. Христијански народ у Босни, као и у Ерцеговини и у млогим областима турским, има ту важну особину, што у њему нема тако званог вишег сталежа: будући се стара аристократија босанска нешто сатрла а нешто истурчила. Но неки од православни варошана, кои су промићурнији и кои су знали ползовати се околностима, богатише се и онда, кад најстрашнији притисак јаничарски гњечаше Босну, и држаху трговину у своим рукама; те тако готово у свима варошима у Босни, особито у онима, где је трговина већа (у Сарајеву, Бањалуки, Ливну, Тузли, Брчком, Новој вароши и др.), постаде особита каста (ред) трговаца, која чини неки род аристократије међу православним житељима босанским.
Пада у очи то, што су већина ови трговаца дошљаци. У варошима босанским мало је староседеоца Христијана: у пређашње време вароши бијаху чисто турске, па и данас турска стихија, као што ја већ рекох, млого је претежнија у њима. У Босни се може наћи занаџија староседеоца варошки; трговци пак готово сви воде своје порекло из Ерцеговине. Ерцеговина је земља гладна но у каменитим планинама њиним расту људи снажни, умерени, паметни и радни; стога се Ереговци радо изсељавају, и највише долазе у богату Босну, где претеку домородце способношћу у пословим трговним. Готово сви православни трговци у Бањалуци, доселили су се из Требиња; трговци сарајевски већином тако исто или сами или њини старији дошли су из различити места ерцеговачки.
Трговац босански тако је далеко од сељака као руски дворјанин од мужика: ја говорим, - дабогме, о друштвеном положењу, а не о грађанским правима и образовању, које је код босански трговаца на најнижем ступњу.Трговци у босанским варошима везани су међу собом врло јаким касетичким духом, и ова каста, на жалост, готово сасвим заслања прости народ. Трговци се увек умеду угодити с турским властима и врло се добро помажу њиима; с њима је такође увек добро и грчки владика и они га имају у своим рукама. Ослањајући се на пашу и на владику, они се једни слушају у пословима, кои се тичу целог православног народа: ако треба изабрати каког депутирца, или решити макар какву обштинску ствар, или поднети паши или влади какав акт, бирају решавају, и акт подписују главни трговци, па и не само у своје име него и у име целог православног народа; а дозвати кога од сељака на договор или да подпише акт, никоме ни на памет непада.
Од занаџија, они што су богатији иду к трговцима, а сиромашнији простоме народу. По положењу разлика је између варошана трговаца и сељака тежака врло велика. Први доиста сад немају места особито се тужити на своју судбу; њима је живот и имање готово подпуно обезбеђено; дажбине им нису тешке, јер најупропастителнији данак — на одкуп давана десетина — пада само на тежаке, а други државни данци, кои су за сељаке врло тешки, јер ови најмање, половину свога прихода морају дати закупцу и спахији, нимало не обремењују трговце. (Ја мислим поглавито о већим варошима у Босни. У варошицама, где је тек десетина Христијана трговаца а и мање, данци су и њима врло тешки, због неправичног разреза, и они још често пате од самовољства и глобе мудира па и од сами прости житеља Мусломана.)

[JASON]

А и владици, као што рекох, варошани млого мање плаћају него сељаци. Ако би православни варошани у Босни (поглавито у већим варошима) и имали места за што жалити се на своју владу, то може бити тек за поједине случаје, у коима је узето мито или учињено злоупотреблење и за страшно мртвило власти, које дави и угушује у земљи живот и развијање. Али кад ови варошани испореде како живе сад и како је било пре 30 — 40 година, за јаничара, кад њиов живот и имање зависаше од воље сваког Мусломана, онда они држе да сад благују. Стога је тако лако странцу преварити се, ако се он тек површно упозна са овим земљама, особито ако он тамо дође, као што чине готово сви западни путници, са спремљеном напред теоријом о прерођењу и почињујућој се 'цивилизацији' Турске. Он наоди вароши, у коима нема, до душе, радње европске, нема људи образовани, па нема ни могућности да се изобразе: али он види да житељи ти вароши живе мирно, раде своје послове, и да Христијане у њима нико не гони и не мучи; он може тамо запитати Христијане како они живе, али кога ће запитати (зна се кога), најбогатије трговце, кои су уобште задовољни својом судбом, а баш и ако знају стање земље неће га одкрити човеку страном, бојећи се да њине речи не дођу до ушију власти, но још пре ће они хвалити доброте најгорег фанатика Турчина и зулумћара. И мој ће путник отићи с пуним убеђењем да у Турској влада једнакост међу Христијанима и Мусломанима и да потомци Османови данас могу озбиља стати у ред цивилизовани и либерални народа.
А особито би се понео Француз или Енглез вером у то преображење ако му дође прилика разговорити се са самим старешинама области. Боже мој! с каквом ће му чистосрдачношћу они приказивати садашње недостатке Турске, које ћемо 'иншалах, химетиниз-иле' (ако Бог да, с нашом добротом), ми скоро поправити, с каквим ће му чувством говорити да у њину срцу нема никакве разлике међу Христијанима и Мусломанима! С каким ће жаром исказивати му своје бриге о том, да народ ужива свако добро, да се подижу цркве, заводе школе, да се граде путови, да се развија трговина и још и још! Странац ће зинути од чуда: он сирома незна изречење, по коме сваки рајетин убеђен дуговременим искуством, одређуе своје одношење к Турцима, и кои је прешао у пословицу, т. ј. да, 'Турчин говори Христијанину зато, да га лаже'; и 'где је Турчин пре радио сабљом ту сад ради преваром'.

[JASON]

Треба само погледати на масу сељака па ће се човек од часа убедити да није у свој Босни онако, како се човеку чини у вароши. Стање сељака већ је описано у записки, коју сам раније навео. Горко је то, што је њима млого теже под управом образовани Османлија, него што је било кад самовољно владаше у Босни капетани и спахије. Бреме данака и дажбина десет пута је теже од онда, одкако су Османлије узеле Босну под своју руку, а суда и правде јадним Христијанима, сељацима, никако нема; нема у земљи каква год напредка, кои би могао увећати њине приходе према захтевању стамболске владе и њини несити чиновника. Све дажбине влади и владици, сви кулуци правитељству, и најпосле све незаконите глобе за обогаћење чиновника, све то лежи на врату јадни тежака Христијана: та Мусломан је свој, зато га нетреба глобити; а трговац, баш и ако је раја, нетреба да се узнемирује: јер ће сва варош повикати па се још и Европљани могу заузети зањ; а ко ће дознати то, што се ради у каквом сеоцу, у планинама, преко кои неће никакав глас до вароши долетети?
Закупци и чиновници упропастише сељаке сасвим, и главна је невоља у том, што аге босанске које пређе бише заклањачи своим кметима, угледајући се на цивилизоване Османлије, сад посташе први њини насилници; они научише од закупаца варати и у цедуљама неписмени народ, те тако удвојавају и утројавају своју глобу. Макар колико да је очевидно зло, макар да су вапијућа страдања сеоски житеља Христијана, опет њима тешко да ће бити помоћи, јербо Турска неће лако укинути систему закупа данака, јер јој је то најпоузданији приход, на кои она може напред рачунати, а зла, која чине закупци и спахије неће престати, поред свију обећања виши власти, - доклегод у Турској узживе Мусломани и Христијани: јербо у души свакога Мусломана, па макар он био и образован колико му драго, тиња дубока мрзост према Христијанину, чврста жеља газити га и гњавити. Стога ће сви закони и наредбе у корист Христијана још задуго остати само на артији у Турској; стога ће дуго још спахије и закупци, чиновници и меџлиси у ортаклуку арати јадне сељаке и недати им да допру пред суд и већу власт; стога ће дуто јоште красна и насељена добрим и снажним народом земља, као што је Босна, бити једна од најсиротији точки на кругу земаљском.
Зна се да сваки Бошњак Христијанин страшно мрзи на Турке како домородце тако и Османлије, само што последње презире и неверује им. Но пада у очи што ова мрзост, бар код простог народа, непростире се чак и на самог Султана. Јадним сељацима босанским 'цар' се чини у даљини, као неко мистично суштество, пуно доброте. 'Цар' вавијек жели добра својој сиротој раи, тако говоре они и мисле о њему, али цара варају чиновници: кад би он само знао како његови везири и мемури арају народ, кад би ми само могли изићи пред његове светле очи, предати у његове биеле руке наше жалбе и казати му све шта је и како је!

[JASON]

Ја реко да је стање сељака православне и римокатоличке вере готово једнако. Но ипак православни више трпе него католици. Последње снажно брани њино свештенство, а духовенство латинско има велики утицај на управљајуће Османлије и стои под заповешћу епископа домородца, кои се брине о своме стаду. Уз то о латинском свештенству и народу брину се и западне државе; аустријска влада, римска и лионска пропаганда подпомажу иј новцем; ту скоро је скупљена по свој аустријској царевини милостиња за Христијане (разуме се католике) у Турској. Посао овај подпомагала је и турска влада. Никаквог заклона никакве помоћи немају јадни православни. Не би ни они горе стајали од католика, кад би добијали од своје браће варошана онаку помоћ какву католици добијају са стране: јер католицима у Босни та је незгода што иј је по варошима мало а трговаца и људи богатији међу њима и нема.
Али на несрећу православни трговци ни најмање немисле да им треба побринути се о својој браћи сељацима. А они би им могли помоћи, кад би употребљавали на њину корист свој утицај на турске власти, кад би казивали зла и неправде, које се њима чине, и кад би подпомагали кукавне сељаке пред судом, тражеће правде. Но трговци су босански онде неми, где се ствар нетиче њиног џепа. Они су саможиви у највећој мери. Штавише они радо пристају уз Турке те заједно гуле сеоску браћу своју. Млоги од православни трговаца узимају на одкуп десетину или под аренду имање од - пропалица бегова, и тешко оним сељацима, кои њима падну шака: трговци православни горе иј цеде него Мусломани! Штавише трговци држе да је за њи боље, што су сељаци сиромашнији: они могу буд-зашто куповати од њи оне производе, које потом износе у Аустрију, које иначе не би сељаци хитали продати. Они немисле да се трговина развија и трговци богате по обштем напредку и благостању земље. Стога је православни трговац пред очима сељака у реду његови насилника: 'нама је велики зулум од ага, од мудира, од десетара, од владике и од трговаца'; ево ово је израз, кои ћете ви чути свакога тренутка од прости православни Бошњака.

[JASON]

Описавши, колико знадо, стање народа у Босни, ја би сад желео представити карактер Бошњака, имаући највише на уму православног житеља. Додуше карактер Бошњака јесте готово онај исти, кои је у свију Срба; али ја незнам подпунце карактер народа у другим областима србским те да би могао потанко га определили. Бошњак је тром и крут; у њега је мало живости али није мало чврстине. Ова чврстина прелази у јогунство, кад се иде на то, да се остави какав стари обичај, па макар он наочиглед био и неваљао; али она прелази такође и у племенито јунаштво, кад бива нуждно бранити своју веру. То, што су Бошњаци тако крути и што немају живости, може се приписати понајвише дуговременом зулуму турском: њи пред Турцима обузима неки страх да и сами незнају зашто, немају никакве предузимателности; страшна безчувственост овладала је њима.
Ерцеговци су с те стране далеко бољи од Бошњака: они су живљи, више имају осећања за обшту дужност и предузимателнији су. Не знам је ли то природно својство или последила историјски узрока. По свој прилици, суседство слободне Црне Горе имало је благодетни утицај на духовну снагу ерцеговачки Христијана: ја то одтуда изводим, што су готово сви они људи, кои су у Босни па и у другим местима ерцеговачким, показали ма какву умну радњу, и већина трговаца, кои се обогатише својом предузимателношћу, дошљаци из Требиња, Попова, Бањана, Дробњака и други ерцеговачки места, која су суседна Црној Гори. Зулум и страх везали су и сам језик простоме Бошњаку: говор је његов збркан и без смисла: он вам од прве речи каже, да страда, да му је тешко, да га је убио зулум; но ви ћете се доста намучити у разговору с њим, докле дознате од њега јасно нашто се управо он жали. Зулум и страх научили су га да лаже и то често врло грубо. Зулум и страх убили су у њему обшти интерес: сваки се брине само да се сам извуче из невоља да себе заклони; прегорење себе у корист обшту још се додуше може наћи међу сељацима и свештенством, али међу варошанима никако.
Уобште несрећне околности развише у наивећој мери у србском народу служење личним користима на штету обштем добру. Дух цепања и неслоге још за независности подгризаше све основе србске државе и најпосле је предаде непријатељима њиним. Од оног доба, кад Срби падоше под власт туђина, Турака, Аустријанаца и Млетака, овај упропашћујући дух мораде још ојачати; јербо оно што подпомагаше његов развитак суштествоваше, а оног што би му могло стати на пут и одолети га, т. ј. обштег народног и државног отечествољубија, небијаше. И доиста цепање и неслога у србском племену дођоше дотле, да се човек упропастити мора кад то види. Међу житељима одвоити земаља србски бива таквог непријатељства и зависти какву Рус ни поњати неможе. У свакој земљи србској нема села, које неби гледало попреко на село суседно; нема села, у коме неби било унутрашње зависти и неслоге. А у Босни је ова оскудица обштега духа још већа него и у којој земљи србској, и то највише због несрећне системе кметовства, о којој ја говорих раније. Глас обште неслоге занемљује само онде, где се ствар тиче вере и цркве: њој су Бошњаци, као и сви Срби предани у највећој мери и готови су сви гинути за њу.