Српске буне

[JASON]

Овде треба казати да сељаци млого радије дају на цркву него варошани. Сељак је готов дати последњу своју крвавицу, да би подигао цркву у своме селу; а трговац нерадо даје на цркву и део онога, што му претиче. Друга красна црта у карактеру православни босански сељака јесте жеља за науком: међу њима ћете наћи млого самоука, кои знају и читају књиге црквене; сви из реда желе да им се деца науче читати и писати, и у млогим местима у Босни имају основне школе, које су подигли сами сељаци, под управом и настојавањем свештеника. Србски се народ праведно поноси своим јунаштвом, но Бошњаци су, чини ми се , и у старо доба уступали другим Србима у том послу, а сада се о јунаштву Бошњака христијана неможе ни говорити зато што су се они сасвим одучили од оружја; па и Мусломани немогу се назвати јунацима, већ напротив они показаше противно качество, и то не једном, у војнама своим на Црну Гору и у своим устанцима противу султанске власти. Наоружаног Христијанина они се боје као ватре; а кад иј године 1852. отераше у солдате, онда старешине њине бише врло незадовољне њином глупошћу и непослушношћу. Међутим Бошњаци су стасити, снажни и изгледа доста јуначког, и ја држим, да њи задане макар какво патриотско чувство а да дођу у руке добрим вођама, од њи би изишла врло ваљана војска.
У осталом, Бошњаци се одликују љубављу к животу породичном, добродушјем, гостољубљем и природним појетичким духом, својственим свима Славенима. Доцније, ако им се олакша тешка судба, нестаће, надам се, оног њиног мртвила, пропашће рђава качества — чеда зулума и страха; али, проричем смело, ако иј због какви му драго околности, раније или доцније, ма чија сила споља неподржи и неупути, Бошњаци, остављени сами себи, никад се неће отрести своје садашње апатије (безчувствености) ни постати учестници радње славенски народности. Овако немило прорицање ја оснивам прво на томе, што је народ босански подељен на три непријатељуће једна другој вере које потиру сваку могућност заједничке радње у тој земљи; друго на томе, што у православнима, кои су и најјачи бројем и по природи најсклонији на на рад и развијање, саможивост и неслога затиру сваку тежњу к обштој користи. Овим жалостним прорицањем завршујем ја свој опис данашњег стања Босне; но у Бога је дуга рука а велика милост: кад се даде православним Христијанима босанским моћ сачувати своју веру и своју народност кроз страдања од толико векова и кроз толике саблазне, онда то јемачно није било зато, да они довека остану сужњи у мртвоме сну; јемачно ће и они бити награђени за своју мученичку прошлост и безутешну садашњост лепшом будућношћу, у којој ће се развити тињајуће у њима силе и они ће пристати у заједнички живот славенске породице.

У Мостару 25. Марта 1858. године. А. Гиљфердинг.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У бањалучком листу 'Развитак', број 5. и 6. из 1910. године, штампан је чланак Три поповске буне, које је по народном приповедању, забележио Коста Ковачевић, свештеник. Писац поменутог чланка, између осталог, пише:

У Босанској Посавини биле су три буне које су, и по времену и по мјестима гдје су се збиле, у близу биле. Све трима овим бунама били су покретачи свештеници који су се увијек јављали као вође и браниоци народа свога, како ријечју тако и дјелом, како с крстом тако с пушком у руци. Ове три буне народ је назвао по именима свештеника и који су их покренули и руководили, те им је тако из признања имена обесмртио и овјековјечио. Ну, ми ћемо ове буне назвати овдје још и по именима мјеста у којима су биле. Прва буна, названа Поп Јовичина Буна или Дервентска Буна, била је 1834. године; друга, названа Поп Хаџина  или Требавска Буна, била је 1858. године, а трећа, Протина Буна или Орашка Буна, била је такође 1858. године. (Ове исте године била је буна и на Дољанима код Бихаћа коју је покренуо Ристо Јејић, те је сва прилика да су њихови покретачи споразумни били.)
Ове пошљедње двије буне, и ако су биле у једној истој години, и ако су споразумно и заједнички припремане и предузете, ипак их народ назива и сматра као двије засебне буне, и то поуздано зато што се њихове вође и устаници нису могли спојити и што су им битке засебне и одвојене биле, једна у Требави а друга у Орашју на Сави.
Ове су све три буне биле против трећине, јер је она тада нашем народу у Посавини била нова и врло тешка установа. Против увођења трећине народ је најприје законитим путем, усмено и писмено, протествовао, па кад му ти бездимни протести нису користили, он се тада прихватио ватре и кубуре палио је и убијао!
Поп Јовичина буна (в. стр. 186.).
Поп Хаџина буна. Поп Хаџина буна била је концем септембра 1858 у Градачкој Нахији, а захватила је неколико села и данашњег Грачаничког Котара. И ова је буна била такође против трећине, и успјела је у толико што од тада, па и данас, у Тузланском Округу кмети не дају агама од сијена половину, као што је то по другим Окрузима, него само трећину.
Прије ове буне, скоро на годину и више дана, свијет се по селима почео против терета трећине тужити и викати, са агама и беговима кавжити се, предајући турским властима молбе и жалбе, и пријетећи чак да неће више земље обрађивати. Наши тежаци у турско вријеме највише су нерадом пријетили, и то на овај начин: Покупе се из једног или више села на стотине тежака, поскидају с плугова све гвожђе - цртала и лемеше - те пођу у град, и то обично недјељом или пазарним даном, да је више граје и тако дођу пред укумет, и ту почну бацати на гомилу цртала и лемеше, вичући кајмакаму и осталим забитима: 'Ево вам нашијех плугова! Ми више не можемо и нећемо радити земљу, ако нам нећете наше терете облакшати!'
Пошто је тада на тај начин и у Градачкој и Грачаничкој Нахији почео свијет викати, бунити се и пријетити да неће радити земљу, излазили су многи царски људи те народ по селима умиривали. По жељи турских власти ишао је тада по варошима и селима и владика зворнички Агатангел који је, по казивању народном, био добар владика, те је народ молио и савјетовао да се умири. Кад га свијет није хтио да послуша и да се умири, он се, видјећи, да ће букнути права буна, врати у Зворник, остави епархију и оде у Цариград, а у Тузли остаде његов помоћник епископ Мелентије.

[JASON]

За то вријеме док се народ бунио и против трећине протествовао, Поп Хаџија и Прото из Орашја су се састајали, договарали и кројили план како да подигну прави устанак. Њих су двојица најприје ишли у Славонију, тамо се с неким договарали и барут наручивали. Пошто су тако пушке и барут наручили и пошто су се споразумјели да заједнички устанак подигну и да претходно припреме за дјело попове и све виђеније људе по селима, они се врате из Славоније у Босну и оде сваки своме крају.
Поп Хаџија је донио собом један товар барута и само седам великих пушака кремењача (шоца) а остало му је у Славонији обећано да ће се накнадно послати, но он више није добио ни пушака ни барута. Осим тих седам 'шоца' имало је само неколико његових устаника дугачке старинске пушке кремењаче и нешто малих пушака, а сви остали имали су само заоштрено и опаљено коље, те су се морали доцније тим тући и борити.  (Хаџи-поп Петко Јагодић рођен је у Бабешници, засеоку села Врањака, у Градачком Котару. За вријеме буне било му је од прилике 40 година.)
Помоћници Попа Хаџије били су прото Павле из Осјечана и поп Станко Вуковић који је живио у кући свога оца Вуке Марића у Врањаку, а село му је Копривна била парохија. Поп Павле је погинуо послије буне код своје куће. Убио га је неки булугбаша Девереџија. Поп Станко је послије буне побјегао у Србију и тамо и умро. За њега је свијет говорио да га пушка не бије, јер је, веле, носио некакву светињу уза се.
Поп Хаџија је на 20 дана прије битке отишао у Требаву, и ту је, у кући Митра Марића, био с њиме сакривен Симо Стјепић из Врањака, неки Боко Крајишник из Крајине и један младић из Славоније, по имену Милош, коме је било од прилике 18 година. Они су редовно, пуних 15 дана, свако вече излазили на брдо Вис више куће Митра Марића и погледали су хоће ли се угледати ватра и пламен доље код Саве гдје је био прото Орашки који би, према споразуму, почео први палити беговске чардаке, па би и они одмах отпочели.
Ну, пошто је тада, пошљедњих дана мјесеца септембра, била велика магла, није се могло видјети када је паљење у Орашју почело. Они, дакле, нијесу могли ватре опазити, али је неко случајно из доњих села дошао и јавио да је прото у Орашју већ почео палити. Чим је то Поп Хаџија чуо, одмах нареди да се почну палити беговски конаци у Скугрићу, Копривни, Осјечанима, Кожусима, Чифчијама и т. д., те је тако палио и уједно народ дизао на оружје против обијесног беговата.
Пошто су многи католици били дошли и јавили се Попу Хаџији, то су Срби устаници одмах предложили Попу Хаџији и попу Павлу да их приме, а тако исто и да све околне католике на устанак дигну. Поп Хаџија је хтио пристати на тај устанички предлог, али поп Павле рече: 'Нека католици оду најприје својим законошама, па ако њихове законоше хтједну с њима у устанак поћи, онда ћемо братски и заједно ратовати, а ако не хтједну, не треба да их ми силом нагонимо.'

[JASON]

Устаници су се почели скупљати у суботу, и то прикупљање је трајало до сриједе, те је битка с Турцима била у сриједу 30. септембра, уочи Покрова Богородичног који је био у четвртак. Једни опет веле да је битка била баш на сам Покров Богородичин. Битка је отворена и вођена на Дугој Њиви која се налази између села Ријечана, Палежнице, Врањака и Сјене. Сада је Дуга Њива граница између котара Градачца и Грачанице.
Срби су ископали на Дугој Њиви један дугачак шанац и засекли се поврх тога кладама и шумом. Барјактар је био Симо Ђерић из Адара, млад, снажан и прикладан момак. Очевици веле да се насмијао када су му свештеници барјак предали. Барјак је прављен у селу, на брзу руку, и био је бијел, а около црвен са крстом горе.
Док су се наши устаници скупљали у Требави на Дугој Њиви, дотле су се Турци прикупљали у Грачаници и отуда преко села пошли према Дугој Њиви. Турке је, веле, предводио Ахмет-ага Зукобашић из Грачанице, и с њиме је било највише грачаничких Турака којима су се придружили и Турци из Тареваца. Они су сви били наоружани пушкама, сабљама и ножевима. Топови им још нису били стигли. Турака је било много више него Срба, али веле да их је много више и изгинуло, и то највише Турака Таревљака. У самој битки погинуло је, кажу, око 130 Турака, а 12 Срба. Али су Турци доцније изван битке, идући по селима, много више Срба побили да се накнаде за оно што се у боју изгубили.
У овом боју зна се да се ови угледни људи изгинули: Митар Марић и Цвијан Симић из Ријечана, Пејкан Вуковић и Лука Акшамовић из Врањака, Симо Јањић, син у то вријеме чувеног Јање Путаљевића из Толисе и многи други. Ну, двојица од првих и главних устаника, Зарија Мијатовић и Васиљ Павичић, оба из Осјечана, нису погинули. Зарија Мијатовић имао је сабљу, и он се је у том боју показао најхрабрији. Васиљ Павичић показао се је такођер врло храбар и јуначан, али он се послије боја није више враћао кући него је дуго по Босни хајдуковао. Осјечанци су се уопште у љутој борби на Дугој Њиви показали као прави јунаци.
Требавска битка била је страшна и очајна, и трајала је готово читав дан. Срби су били потрошили сав барут. Поп Хаџија је прије боја послао био 50 момака на Орашје да од Проте орашког донесу џебане, али су се момци вратили без џебане. Свијет је непрестано викао и тражио од Попа Хаџије оружја и барута, а он је, надајући се да ће момци донијети, говорио устаницима да се притрпе и да ће доћи колико год треба. Кад напошљетку, није ништа дошло, устанак се није могао даље ни продужити, те се свијет, без оружја и барута а пред много већи бројем Турака, морао ту вече повући са бојишта.

[JASON]

Сјутра дан послије боја, то јест, у четвртак на Покров Богородичин, устаника није већ било на Дугој Њиви, и тек тадa нaвaлише Турци са свију страна. Нуман-бег из Добоја довео је Турке добојске, тешањске, травничке и маглајске. Асан-бег из Градачца дошао је са градачачким и тузланским Турцима. Ови су били већ и топове извукли, али устаника на окупу није било више, јер су се били повукли у дубину шума.
Поп Хаџија је одмах иза битке, када је видјео да неће добити оружја и барута, узео Симу Стјепића из Врањака, који је такође у боју био, те с њим преко Врањака сишао Босни. Ту су узели чамац, спустили се низ Босну испод Тареваца поред Модриче у Б. Шамац, прешли преко Саве у Славонију, а одатлен су отишли у Србију, гдје је Поп Хаџија добiо парохију.
Када се jе буна слегла и народ примирио, дошао је један турски паша да испита народ о узроцима који су га кренули на устанак. Са пашом је испитивао народ и епископ Мелентије. Сви су се кнезови тужили паши на трећину. Од свију кнезова највиши се одликовао Зарија Видовић, кнез из Врањака, човјек вјешт, отресит, рјечит и слободан. Када је паша питао да му кнезови означе ко су били коловође устанка, тада је Зарија Видовић, досјетивши се, брзо одговорио испред свију кнезова да су коловође и зачетници устанка они што су већ били изгинули, и стао их је по имену ређати. Кнез Зарија је знао да би Турци живе коловође похватали, мучили и сјекли. Зато је, да би живе спасао, свалио кривицу на мртве!
На годину дана послије вратио се је Поп Хаџија из Србије у Босну, те дошао у своју стару парохију Врањак и почео је послуживати, и ако је имала свог пароха, не питајући за дозволу ни патрике ни владике, како то народ каже. Пошто су га сматрали као једног мученика и страдалника, и како је био већ сасвим остарио и обијелио, нису га хтјеле узнемиривати ни црквене ни политичке власти, и он је послије непуну годину дана мирно склопио очи, и сахрањен је у својој родној земљи, за коју се је на Дугој Њиви храбро и јуначки борио!

Протина буна. Ова је буна била само неколико дана прије Хаџине Буне, дакле и она у мјесецу септембру 1858 године. За вријеме ове буне погинуо је неки Салих-бег из Градачца. Вели се да га је убио Прото. Прото је узео Салихбегово оружје и коња алата. На овоме алату је Прото послије битке препливао Саву и пребјегао у Славонију, а одатле отишао у Србију.
Тада су Турци запалили стару обудовачку цркву. С тога је доцније султан односно Блистателна Порта дала 100.000 гроша за зидање нове цркве у Обудовцу. И заиста, нешто тим новцем, а више народним радом и многим прилозима сазидана је данашња лијепа и велика црква у Обудовцу.
Зна се да је са Протом у Орашкој буни учествовао и поп Марко Симић, родом из Ријечана, а кућа му је и парохија била у Баткуши близу Обудовца. Он је такође послије битке побјегао у Србију, и доскора је живјео у Крупњу, у Подрињском Округу.

[JASON]

Успомене проте П. Јовановића, Буна у Посавини 1858. године (или протина и хаџијина буна).

До 1848. године раја је била дужна држави давати десетину, бегу деветину и ићи у беглучење. Тахир-паша је 1848. укинуо беглучење. Укидање беглучења био је за бегове велики губитак, па су зато тражили од султана да им се досуди трећина. Но раја никако не пристаде, поче се бунити и трећину ускраћивати. Кад су бегови трећину почели насилно скупљати и у закуп давати, крајем 1852. г. јављају се покрети бунтовног расположења. Један такав покрет јавио се 1853. г. у Градачкој нахији, јер је у том крају, тих година, јако порастао закуп трећине. Та борба бегова и кметова наставља се стално и 1854. и 1855. и 1856. године.
У мају 1857. одржана је у Тузли скупштина хришћана сељака. На њој је израђена претставка за султана. Ова претставка, као и друге раније, остала је без успеха. Једног дана дође мноштво сељака из Зворничке нахије у Тузлу пред конак Мустафа-паше да га моли да трећину укине, и почну плакати и јаукати. Овај јавни протест сељака, кои је познат под именом 'плач раје Зворничке нахије', само је пашу разбеснео, те је рају растерао а коловође позатварао. Сељаци и даље продуже да траже укидање трећине. Нури-паша, тузлански кајмакам, покушао је разним средствима да сељаке присили на трећину и у ту сврху послужио се Мелентијем, Грком, замеником зворничко-тузланског митрополита Агатангела, затим бискупом фра Маријаном Шуњићем и неким виђенијим трговцима, да они саветима наговоре кметове да пристану на трећину. Овај покушај Нури-паше завршио се потпуним неуспeхом. Али због неуспеха страдао је митополит Агатангел. Бегови су га свргли с положаја, јер је, насупрот своме помоћнику, Мелентију, био на страни кметова.
Кад су молбе сељака остале без икаквог успеха и када је Нури-паша почео народне изасланике хапсити, окивати и терати у Сарајево, где им се заметао траг, борбенији сељаци почну да помишљају на одпор оружјем. Ситуација се у току зиме 1957. и пролећа 1858. године све више погоршавала тако да је скоро сав народ био за покрет.Односи између бегова и раје су се погоршавали и претворили у прави устанак. На збору у Градачцу Нури-паша је прочитао наредбу да кметови отсада морају беговима давати трећину. Против овога одлучно је иступио поп Стоја Стојачевић из Жабара са 11 кметова. Нури-паша, љутит, одмах је још на збору ухватио попа Стојана и свих 11 кметова и ставио их у окове. Осталима рече да се добро промисле, јер да ће се после три дана трећина силом узети од кметова. Овај поступак узбуни целу градачку нахију. Народ поче палити беговске конаке. За ово бегови похватају 13 коловођа и оковане их пошаљу у Сарајево, и дођоше у село Врањак, па ухвате и Хаџи поп Петка Јагодића. Овај поступак бегова распали народ.

[JASON]

На једном састанку одабрани људи придобију Стеву Аврамовића, проту из Орашја, да у овој борби преузме вођство, што он и прихвати. Прота Аврамовић био је за ову прилику као наручен. Имао је под својом управом свештенике Градачке и Орашке нахије, који су били уз народ и против трећине.
Прота  Стева је пореклом Херцеговац. Његов родоначелник, Хаџи поп Стеван Поповић доселио се у горњу Слатину за време Карађорђевог устанка, а одатле се, после извесног времена, отселио у Орашје. Из Орашја је опслуживао сва села уза Саву, од Човића Поља па до Босне. Последњи поп из ове поповске породице Хаџи попа Стевана, колико се зна, био је Максим, поп у Човић Пољу. Прото је по неким уредбама учествовао као претседник приликом суђења Србима и као такав био заступник интереса српског народа. Био је човек бистар, речит, одважан и енергичан. Стога су га Срби волели и поштовали, а Турци га се прибојавали. Најзад, прота је био на граници, где је лако одржавао везе са руским и аустриским конзулом у Жупањи, као и са српским избеглицама у Аустрији и Србији.
Поред проте Стевана Аврамовића, друга важна личност у овој буни био је Хаџи поп Петко Јагодић из Врањака. За порекло Хаџи поп Петка не зна се тачно. Вероватно је потомак попа Ђерка који је у Врањаку и Копривини поповао крајем XVIII или почетком XIX века. Успомена на попа Ђерка је 'Ђелинско брдо', где му је била ћелија.
У самом почетку прота Стева је био за мирно решење, јер је био свестан турске снаге и био је очевидац трагедије попа Јовице Илића. Преузевши вођство, прота је одмах ступио у везу са свештеницима и виђенијим људима Орашке и Градачке нахије и предузео потребне припреме за случај дизања буне. Поп Јаћим Степановић из Црквине одлазио је у Београд и доносио упуства за устанак. Хаџи поп Петко и прота Павле Трифуновић из Осјечана преузели су на себе бригу о организовању устанка у њиховом крају, у Требави. Како је и римокатолике иста невоља тиштала, прота Стева је ступио у везу са својим суседом фра Стјепаном Микићем-Швабићем, гвардијаном манастира Рашчице, у Доњој Толиси. Овај му се радо одазвао и преузео вођство римокатолика. Прота га је код Обудовачке цркве Србима претставио, и он је дао реч да ће с њима заједнички радити. Овај родољубиви фрањевац доиста је био одан тој народној ствари и долазио је на тајне састанке и радио у споразуму с протом Стевом.
После састанка у Горњем Жабару преузео је прота Стева наоружање из Аустрије, из Винковца и Вуковара, преко босанских избеглица Ристе Јовичића – Стојанчевића, званог чике из Брвника, и Ристе Јејића из Црквине. Неки тврде да је прота био у вези с кнезом Милошем и МИхаилом. Оружје је плаћено стоком. Веле да је 500 волова и 100 коња пребачено преко Саве за муницију и наручено 3000 пушака и 15 товара барута и олова.

[JASON]

Почетком Покровског поста дошао је извештај да ће муниција стићи лађом у тишанске врбаке, ниже Босанског Шамца. Дана 23. и 24. септембра 1858. године дошли су с воловским колима људи из Баткуше и Брвника по муницију. Како још није дошла лађа с муницијом, колари се сакрију у врбак и кукурузе. Таман кад су муницију натоварили појави се са заптијама Мехмед-ага Громић, буљубаша из Градачца. Колари (рабаџије) тад оставе кола и разбегну се по кукурузима, а Мехмед-ага отера муницију. Затим крене у потеру за рабаџијама и не могавши их похватати потера њихове строднике, и то: Марка Јовановића, Нику Петровића и Ђорђа Косановића, све из Баткуше; Илију Ђорђевића из Брвника; Лазара Софрена Тешића из Доње Слатине и још неке друге.
Кад прота и остале вође чују да су издани и да је муниција ухваћена, а поменути Срби повезани и потерани у Градачац, Перо Стојанчевић са неколико одважнијих другова похита у Тишину да отме муницију, али је муниција до његовог доласка била већ одвезена у Градачац. Тада они запале ђумуркану у Босанском Шамцу.
Слутња Срба да ће их римокатолици издати овом приликом се обистинила. Они не само да су одустали од сваке акције, кад је муниција у Шамцу ухваћена, већ су још и обудовачког субашу склонили од устаничке потере у манастир Рашчицу, а Марка Арсића из Орашја, кад је дошао да их диже на устанак, затворили су.
Крајем септембра сељаци су почели да пале беговске чардаке у околини Орашја што је прихватио и грачанички крај. За час су били у ватри конаци у Скугрићу, Копривни, Ослечанима, Кожухама, Чивчијама итд. До веће борбе дошло је 26. септембра код Обудоваца, у којој је пало 15 Турака… У хришћанском логору је владала општа строгост. Све што припада беговима бива сравњено са земљом, исто као и куће оних хришћана које означе као отпаднике и издајице. Испред устаника Турци су се склонили у Градачац. Устаници су посели мостове и кланце, да спрече Турцима долазак помоћи.

[JASON]

Ова околност изазвала је пре одређеног рока устанак. Устаници се на брзину почну скупљати између Градачца и Брчког и стављати под команду проте Аврамовића. Турци су против њих одмах послали регуларне своје трупе и башибозук, који су од устаника тражили да се предају и положе оружје. Устаници на то не пристану. Зато је 28. септембра 1858. године код Орашја дошло до прве борбе са устаницима, који су имали мало пушака и највише су били наоружани секирама и косама. Борба се водила код села Липика, где је изненађене устанике напала већа турска чета састављена од регуларне војске. Устаници нападну читлук-сахибије, који су стајали напред, па их сузбију и натерају у бег. Војска устави бегунце и врати их натраг. Бој се настави и заврши се поразом устаника, који се разбегну на све стране. Освојивши 28. септембра Орашје, Турци га спале а становништво, које није побегло, покољу.
Са Хаџи поп Петком, у његовом крају Требави, радили су на организовању устанка прота Павле Трифуновић и поп Марко Попадић, оба из Осјечана, те поп Ђурица Живковић из Српске Зелине. Уз њих су били најглавнији помагачи и организатори Цвијан Госпавић – Симић и Ристо Марић, оба из Осјечана. Поред ове двојице били су помагачи: Ристо Миланковић, Јован Радић – Лукић, Милан Милиновић, Саило Јеремић, сви из Горње Толисе; Јован Видић, Симо Рогуљ, Маркан Стјепановић и Јово Мицић – Јовић, сви из Врањака; браћа Стојан и Јевто Кузмановић, Божо Јевтић – Биоградлић и Стеваније Стефановић, сви из Копривне; Јово Мркоњић, Захарије Видовић, Јово Купрес и Никола Тривић, сви из Кожуха; Никола Ђукић зв. Ђукица, Спасоје Павица, Ковач Благоје, Јово Марић, Трифко Божић и Марко Петровић, сви из Осјечана.
Кад су прото Стево и Хаџи поп Петко уговорили да о Покрову пресвете Богородице дигну устанак, уговорили су и то: да Стева први отпочне, и ватром даде знак за устанак у Требави.
Хаџи поп Петко, поп Станко Вуковић и прота Павле Трифуновић, те Васиљ Павичић из Доњих Осјечана, Раде Купрес из Кожуха, Сима Пањић из Горње Толисе, сакупе око 800 устаника и у заказано време запале неколико беговских конака и 'засеку се' на Дугој Њиви. У Требави су узалуд очекивали и погледали из Посавине знак за устанак, али знака није било.