Српске буне

[JASON]

Стојан затим прочита неко писмо говорећи да је то наредба руског цара да се Обреновићи врате на престо. Сам се потписао као 'предводитељ народа за васпостављање угњетене законитости'. Верујући да је Стојан доиста руски официр, приђе му Васо Грујовић, да га поздрави. Васо је био бројач попечитељства финансија, и привремено је заступао место благајника, јер се прави благајник М. Весовић, тада у Пешти ради своје болести, на лечењу налазио. Но какав случај, какво изненађење, какав ли ненадан састанак овде. Васо је припадао партији Вучићеваца, њој је служио и срцем и душом, и он одмах при првом погледу у непознатом ђенералу познаде свога, од детињства милог друга, Стојана Јовановића, с коме је заједно у школу ишао, но сада по невољи ево обојица се нађоше у противним таборима један према другоме. Он му приступи ближе и учтиво га поздрави, не издавајући се, да га познаје. Стојан је исто тако и Васу одмах познао, но учини се, да га не познаје и учтиво му, али сасвим хладно отпоздрав врати. У том Васо, добивши га мало на страну, а познавајући његову нечувену дрскост, лагано рече: 'Море Стојане, ако бога знаш, шта то радиш? Ја ти не верујем да су Обреновићи у Србији. Ти ово на своју руку чиниш'. 'Јунаштва ми мога', одговори му гордо Стојан, 'Обреновићи су у Србији'. Затим крену обојица у собу казанчејску, где Стојан заповеди, да му благајну отвори, а Васо не имајући куд, отвори му је и даде Стојану округлу суму од 4000 дуката, уз ову признаницу, коју Васо у благајну остави:

Квита
На четир хиљаде дуката цесарских, које сам потписани примио из касе начелништва шабачког, на име повратка народу српском, пре две године одузете слободе и племена Обреновића.
У Шапцу, 22. септембра 1844. год.
У име народа српског
Стојан Јовановић.

(Ова Стојанова квита, мада је стајала шабачку благајну 4000 цес. дуката, знаменита је по томе, што је Стојан том ценом купио право, да она као први докумант, Вуковим правописом писан,  у архиви српској остане.)

[JASON]

У онај час, кад је разуздана светина по собама началништва беснила, пала су у очи четири катане. Двојица ради ратничког изгледа свог, трећи ради необичне лепоте своје, а четврти опет ради необичне своје ругобе. Први је био Стојанов барјактар, Илија Прокић, родом из Шаторња. То је био млад човек, у пуној мушкој снази, у лицу пун, румен, висок и са стасом  добро развијен, права слика српскога јунака. Други је био Матија, брат по стрицу Илијин, а рођени брат на далеко чувеног попа Јанка; он је био друга Илијина слика и прилика, и био је официр међу катанама, а десна рука Стојанова. Трећи је био Ђорђе Ристић, за време владе Михајлове татарин, то је била ретка мушка лепота, лица бела, очију плавих, средњег, но витког узраста, униформа уланска дивно је на њему стајала, као да је била уз вито његово тело припијена. За време свог бављења у Руми, ишао је сваки дан у хусарску касарну, где је трубу учио да свира, и издавао се за кадета кнежевих катана. Код Стојана, био је трубач.
Четврти је био Настас, брат Спиридина Логофета, арачлије циганског под Обреновићима, страх и трепет за Цигане, због чијих су се злоупотреба многи одрицали 'циганске свободе' и издавали себе за Србе, молећи Милоша да их испише из незнатног циганског харача и порез и харач српски да плаћају. Настас је изгледао као прави Анадолац, црне масти, дуга ружна лица, врат му је био подугачак, прљав. Уланска униформа била му је велика и стајала је на њему као на пању. И док су друге катане које напољу стражариле, које кроз одаје началништва тумарале и с народом се разговарале, он је на кратак чибук пушио и кроз широки ходник безбрижно шетао. Биће да се налазио за важног, што је у катанском оделу, те је и он као какав господин, са припасаном сабљом, горе доле по ходнику началништва шетати могао.
Међутим су у 11 сати већ беспосличари оба гола леша, до пред кућу Кузмановића, извукли. Два три катане разигравали су своје коње на улици и пред светином, прескакајући их, представљали своје вештине.

[JASON]

За то време Стојан узјаше на коња и отиде кући Милоша Богићевића, бивш. помоћника попечитеља внутрених дела. Пре него што је у Милошеву кућу дошао, даде тамо на састанак дозвати Матију црвеног Симића, бивш. мајора и начелника шабачког под кнезом Михаилом, трговца Перу Поповића и друге виђеније Обреновићевце. Нешто катана задржи на окупу, остале пусти да се са својим познаницима и једномишљеницима мало провеселе и допљачкају. У кући Милошевој, договорно са присутнима, постави он за управника вароши Шабца Перу Поповића, а Матију Симића за начелника. Уговоре план, да Стојан из Шапца преко ваљевске Мионице на Крагујевац иде, где ће га чете спремних Михаилових привреженика дочекати и придружити му се. Стојан је наваљивао на Богићевића да се стави на чело покрета и да пише пријатељима како би се спремили да му олакшају долазак у Крагујевац, привукли војску и оданде пошли на Београд. Али се Богићевић томе опирао да би се тиме само могло нахудити угледу пријатеља Обреновића, него је саветовао Стојану, да продужи и даље водити устанак, који је већ повео као руски ђенерал. Још му је саветовао да разгласи, како он то ради у договору са Вучићем, на што опет Стојан није пристао, јер би се та лаж брзо обелоданила.
После овога Стојан објави народу да од сада није више њихов начелник Ђука Стојчевић него Матија Симић. По његовом налогу варошки добошар пође одмах по граду и у свима улицама уз добош прогласи промену начелника.
Пошто је већ било утврђено да Стојан с катанима пође Ваљеву, у последњем часу Богићевић промени мишљење и узе живо доказивати Стојану, како никако не би саветно било ићи на Ваљево, а оставити Лозницу и Подриње себи иза леђа. Он га наговори да најпре заузме Лозницу и Подриње, па онда отуд удари на Ваљево. Стојан послуша Богићевића и доиста уместо Ваљеву, реши да окрене Лозници. Од Шапчана се завереничкој чети придружи на 4-500 добро оружаних коњаника и пешака, те је око пола три сата после подне према Лозници кренула дружина у истом парадном маршу у коме је и дошла.

[JASON]

Неодлучност Богићевићева имала је свог нарочитог разлога. Он није знао да је кнез Милош, чувши за повратак Вучићев у Србију, целу радњу обуставио, нити му је то Стојан казао. Стога је он и пристао уз Стојана, али му је с друге стране било непојмљиво да о свему није био на време извештен. А нарочито је био у недоумици да ли је доиста Влада у Београду оборена, као што му је то Стојан тврдио. Он се бојао опасности за себе у Шапцу, ако Београд не буде пао, а Стојан оде у Ваљево, те Лозница и округ подрински остану у рукама редовних власти.
Не добивши никаква гласа о догађајима на другим странама ни после Стојанова одласка у Лозницу, Богићевић брзо отправи свога човека најпречим путем преко Кленка и Земуна у Београд с писмом на руског конзула Даниловског, коме јави за догађај са Стојаном и катанама. Као повод своме писму навео је то, што је у Шапцу пукао глас да је у Београду цела Владу оборена.
Тек што се завереници удаљише да буне друге крајеве, искупи се тако рећи цео Шабац пред начелство. Међу сакупљеним налазио се и епископ Сава. Начелник Ђука, на многе позиве и молбе Богићевића, сиђе с тавана. Богићевић му изјави да се ни он ни Симић не примају дужности, него сматрају Ђуку и даље за шабачког начелника. На то Ђука предузе звање у своје руке, обавести хитним путем Београд као и све потчињене власти о овом догађају и позове народ из целог округа да неодложно дође с оружјем у Шабац, одакле ће се кренути у борбу против побуњеника.
Доцкан у вече прими Даниловски писмо Богићевићево. У Београду се целога дана – 22. септембра – ништа није знало о  догађајима у Шапцу. Телеграфа није било, а поштански и сваки други саобраћај беху прекинуле страже Стојанове. Мада је Даниловски са својом владом држао страну кнезу Михаилу, ипак није смео ово оћутати а да писмо Милошево не саопшти попечитељу внутрених  дела Илији Гарашанину. Стога он похита Гарашанину и саопшти му садржину писма. Нешто касније у ноћи између 22. и 23. сеп. у Београд је стигао и Ђукин извештај. Одмах су пробуђени и позвани на седницу у Двор сви чланови Државног савета. Влада је била у највећој забуни. Почели су кружити гласови о страшном покољу и пљачки у Шапцу и да се буна све више шири. Требало је радити брзо и одлучно. Под председништвом кнеза Александра саветовало се шта да се предузме за угушење устанка.

[JASON]

Вучић, коме је понуђено да иде угушити буну, дуго се опирао бранећи се слабошћу, замореношћу и потребом за миром и одмором. И тек на наваљивања и молбе Кнежеве, пристане он да иде против бунтовника. И пошто му се, на његов захтев, изда пуномоћство са неограниченом влашћу, дотле клонули и изнемогли старац намах се исправи и преобрази. То беше опет онај стари силни и страшни диктатор. Кнез Кара-Ђорђевић узвиси га на степен војводе, давши му титулу превасходителства, а он одмах узе издавати оштре и одлучне заповести, које су и Влада и Кнез вршили послушно, без поговора. Вучић узме себи за секретара Танасија Николића, начелника полицијског оделења, а за писара Петра Прокића, протоколисту Кнежевске канцеларије. У исто време он постави преки суд, састављен из свих сталежа. За председника тога суда буде одређен Глиша Филиповић, члан Апелације, а за чланове: Јован Ресавац, начелник округа београдског, Марко Дабић, мајор и командант батаљонски, Михаило Лаловић, трговац из Санковића, ваљевске Колубаре, и Живан Маринковић, кмет и трговац из Палежа, а за деловођу Никола Христић, архивар кнежевске канцеларије. У исто време Вучић нареди да се крене редовна војска: батаљон пешадије с потребном артиљеријом, под командом мајора Јована Лукичевића, и изда налог на све капетане по околини да без одлагања похитају к њему са својим четама.
Пошавши из Београда Вучић је имао око себе и око стотину одабраних коњаника сељака из најближих места округа београдског. Окружен овом гардом он је јахао на свом убојном кулашу. Као и увек кад је на челу народа, имао је на себи узане сукнене чакшире, кратко гуњче, црну шубару на глави, калчине и опанке на ногама. За силајем два пиштољa сребрњака, турску криву сабљу обешену преко рамена и два пиштоља у кубурлуцима. Његови лични момци, дванаест Гружана, били су одевени као и он, само што су, поред осталог оружја, имали и по дугу пушку, шешану.

[JASON]

Стојан је увећану своју чету водио у Лозницу преко Љешнице. У Љешници га је затекла ноћ и ту је конаковао. 23. септембра у суботу у подне стигне у Лозницу, где га народ и неки чиновници са неописаним одушевљењем дочекају. У Лозници се већ прочуло шта се догодило у Шапцу, те виђеније присталице Карађорђевића побегну, а обреновићевци дочекају Стојана и његове другове звоњењем звона и пуцањем из прангија. Начелник Уварић, био је негде на путу, а помоћник његов Благојевић видећи, како се народ оружа, и са радошћу Стојану иде у сусрет, побегне у Босну и склони се код Турака. Казанчеј Алекса дограби тада власт окружног начелника у своје руке, а писар среза јадарског, дограби власт начелника среског, и искупи неколико стотина Јадрана на Стојанову страну. Игуман троношки Филимон, како је чуо, да је Стојан покренуо устанак у корист Обреновића, одмах је к њему придружио се, светио је водицу у логору и држао је пред свом војском парастос кнегињи Љубици. Секретар суда под владом Обреновића, Гавра Бошњаковић, највећа узданица Стојанова, предложи, да народ Стојана и његове катане призна за своје избавитеље од Вучићеве тираније, што је овај уз неописиво одушевљење и прихватио. Овако ненадном и одушевљеном дочеку Стојан се јако обрадује, те да би народу још веће одушке за радост и весеље дао, он намери да у Лозници преконачи. Ноћ од 23. на 24. октобар, провели су побуњеници весело, шенлук чинећи, и у вис ракете бацајући. Кад су у недељу кренуле катане према Ваљеву, њихова чета је бројала 8-900 душа.
Истог дана, кад је Стојан победоносно у Лозницу ушао, већ се у Шапцу за извесно знало, да Обреновићи нису у Србију прешли, но да је Стојан буну на своју руку узео. Знало се и то, да се у Београду спрема војска, која ће против Стојана кренути се, да њега и чету његову похвата ил поубија. Већ се по чаршији по гдекоји смелији Вучићевац оружан виђао, а пред вече почеше да долазе гомиле народа оружаног, из среза поцерског и посавско-тамнавског, који су са собом довели капетан Лука Стојчевић, син прослављеног војводе Кара-Ђорђевог Милоша Поцерца, и Хаџи-Тривун, син проте Смиљанића, војводе Кара-Ђорђевог. Видевши ове војводе, начелник Ђука осети се без икаквог значаја и не хтеде ни у шта више мешати се. Он је знао, да су ове војводе дошле, да бунтовни Шабац умире и послушности приведу, па мада су својом војском страх и трепет Шапчанима задавали, Ђука је при свему том равнодушан био. Саме пак војводе како нису знале, шта је са Стојаном, нису хтеле затварања предузимати, да до међусобног боја не дође. Они дозову најглавније Вучићевце: Саву Ђотру, Радовановића, Рекалића, Капађића, те у договору с њима реше, да никог до даљег не дирају, већ само да добошем по вароши обзнане: да, ко је што од туђих ствари пограбио, у начелничество натраг донесе и ту нек их на писмено преда.

[JASON]

24. септ. кренуо је Вучић своју војску те је тог дана ноћио у Палежу, а идући дан се упутио у Ваљево. Он је добро знао, с ким има посла, па се врло споро кретао и врло опрезан био све дотле, док Гружани и Крагујевчани нису стигли, а онда крене се он брзим маршом преко Вел. Дубоког, Палежа и Уба правце Ваљеву.
Бунтовници пак заноћише у Завлаци, а кад у понедељак 25. септембра наставише пут, дочека их из заседе Илија Чворић, начелник подринског округа. Већ први окршај је био тако јак да је и застава устаничка пала у руке Чворићевих људи. Стојан се ипак пробије са својом четом, али после овог сукоба многи Мачвани напустише Стојаново друштво и вратише се кућама.
У путу дочује Вучић да је Стојан кренуо Ваљеву, а у Шабац је са нешто коњице упућен Милосав Ресавац, који, преузевши власт у Шапцу, ухвати Богићевића и Матију Симића и отправи Вучићу на Уб. Овај их обојицу преда преком суду, где остану под стражом док се кривица њихова не извиди.
Међу тим је стигао у Ваљево гласник Гарашанинов да долази Вучић. Власти се тиме охрабре, прикупе народ и са свију страна крену на Стојана и његове катане, који су се Ваљеву примицали. Претходницом војске управљао је совјетник прота Матеја Ненадовић. Војска ова састојала се из 6-700 коњаника и доста пешака. Матеја се крене из Ваљева пут Лознице у недељу ноћу 24. септ. и брзим маршом преко Каменице дође под Плавањ, удаљен од Ваљева 5-6 сати, и ту у планини заузме бусије.
У исто доба Вучићева војска ишла је преко Дубоког. Вучић је имао намеру, да, ако му дође глас, да је Стојан на Плавњу продро, обрне лево на Боговачу или чак на Клештевицу, ваљевско – крагујевачком путу, па тамо да га дочека и разбије. Тако су дакле стајале кнежеве војске на освит понедељка 24. септембра.

[JASON]

Док се овај облак са истока и севера скупљао, да Стојана смрви, он с војском падне на Јаребицу само 4 сата од Лознице пут Ваљева. Одатле крене преко Завлаке и Комирића, и дође пред вече на Плавањ. Како три ноћи није спавао, таква поспаност га спопадне, да даље на коњу није седети могао. Он изда заповест, да се ту ноћи. Барјактар његов Илија Прокић и његов брат по стрицу Милован, говорили су му и молили га, да се ту не ноћива, но да се даље на Ваљево иде, из кога је, како су чули, начелник побегао и где их капетан Ракић чека са 500 оружаних људи, да им се придружи; али Стојан остаде при свом и преда се сну.
Прота Ненадовић са својом војском сакривен, видећи где се ови разбашкарише као да су код куће, не пославши ни извиднице, да место испитају, причека неко време и тада, кад их ухвати тврди сан, прикраде се и опали плутоном на поспалу војску Стојанову. На први пуцањ пушака, буновни Шапчани и Јадрани нагну бегати, за њима даду се и Мачвани, но у том Стојан, са голом сабљом у руци, долети међу њих, охрабри неке и натраг их поведе, и да би их већма осоколио, јурне у прве редове, вичући: Напред јунаци!
Чинио је Стојан чуда од јунаштва, али није свуда доспети могао. Међу првим борцима његовим био је поп Петар и курир Ђорђе, који су са неколико катана у Ненадовићеву војску упали. Поп је био без камилавке на глави, са сабљом у руци секао је где је кога добио. У том Стојана два куршума у прса погодише и он мртав на земљу паде. Не потраја дуго а паде и Петар и крај њега Ђорђе а остала војска, видећи њихову погибију, прсну куд који. На бојишту остаде игуман Филимон с мало катана и нешто сељака, које живе похваташе. Зло прођоше и они Шапчани и Јадрани, што си из битке утекли, да живот спасу. Они се дохватише планине, но не познавајући пута, гонила их је као дивљач и живе хватала војска Ненадовића. Бедевију Стојанову ухвате као ратни плен. Барјактар Стојанов Илија срећно избегне на Рудник планину, одатле умакне на ваљевско гробље, где се у неким врљикама завуче и седам дана и ноћи крио се ту ранећи се дрењинама; напослетку глад га нагна те оде старом пријатељу свом механџији вишњичком и тамо се повери. Овај га, док је спавао, изда властима, које га под тврдом стражом и у тешком гвожђу у Шабац  на суђење пошаљу.
Вучић, чим је о погибији Стојановој извештен, дође с војском у Ваљево. Њему су привели и предали 15- 16 Стојанових катана, међу којима је био и Настас, и до стотину људи, који су уз Стојана пристали били. Он их даде све оковати и под тврд затвор ставити, и преда их одмах преком суду на суђење.

[JASON]

Овде ваља напоменути, какво је било тада законодавство у Србији, и по каквим се законима судило у оно доба онима, који су у земљи буну подизали. Српска влада, коју је Вучић бунтовничким предузећем својим, против кнеза Михаила, успоставио, знала је добро да љубави и ослонца у народу нема, па се постарала да се противу побуне народа осигура. Месеца октобра 1843. Совет и Књаз, који су тада представљали законодавно тело, издају закон у ком су за неке категорије биле одређене казне. Наскоро затим, у јануару 1844. тај закон употребљаван је над учесницима у Рајовића буни. По томе закону имао је, дакле, сада и Вучић да суди.

К. В. N⁰ 1066.
С. N⁰ 1049.

Александер Карађорђевић
Књаз Србскиј
Са согласијем Совета

Желећи права народна, толикима жертвама придобивена, и Устав земаљскиј у невредимости сачувати, народ обезбедити, и мир и поредак, као основ благостојанија народнога, у земљи утврдити, непропуштамо свакога Србина на свете дужности спрама обштега блага отечества опоменути, а при том, да би и главне препоне предупредили и с пута уклонили, определити, какова ће и колика казн непременио постићи свакога онога, кои би себе и срећу отечества заборавивши, на поколебаније Устава, народни права законии властиј, и на нарушеније мира и поредка тежио, да се никако изговарати неби могао: да величину злочинства и казни познавао и предвидио није; које следујућим законом обзнањујемо:

1. Свакиј онај, који би, или сам у дружству, јавно или тајно, таково дело учинио или предзео, које би управљено било противу живота, здравља, слободе, и правителства и правленија владајућега Књаза, или би тежило на разстројеније и поколебаније основнии народни права и Устава земаљског, јест издајник, и његова казн битће смрт.
2. И сам договор са овдашњима или страниима у Сербии или изван Сербије, било заклетвом или без заклетве, са издајничким намерењем учињен, сматра се као издаја, и колoвође подпадају под казн смртну, а остали под вечиту робију.
3. И онај, који би новцем или другим поклоном, и обећавањем зломишљенике на споменутиј конац прибављао, подстрекавао, или средства на то спремао, и на руку давао, сматра се као издајник, и његова казн јесте смрт.
4. Онaј, који је издајничко дело, или договор на то учињениј, или подстрекавање и спремање таково дознавао, па за времена, кад се предупредити могло, власти одкрио и јавиo није, сматра се као и другиј участник издаје, и његова казн битће вечита робија.
5. Онај пак, који би, био он участник или коловођа, покајавши се, таково злоумишљено дело издаје, кад се предупредити могло, обстојателству власти открио и јавио, битће ослобођен од сваке казни, и на зактевање име ће се његово задржати у тајности.
6. Кои би устмено или писмено друге на издајничко дело позивао или подизао, сматра се такођер као издајник, и његова казн, ако би што успео, то јест ма једног на то приволео, битће смрт, ако ли таковиј позив без сваког успеха остао, битће вечита робија.
7. Где би се појавило, да се повише њи наоружани купе, и у гомиле сбијају, тражећи силом против предпостављении властиј и Судова, нарушавајући земаљскиј мир и поредак, такови као бунтовници да се сматрају и најстрожије казне. И то:
8. Казн коловођа и предводитеља такови, ако би и само на скупљању остало, битће смрт.
9. Од остали участника, с овима служивши се, који су дотле остали, да су тек на употребљену од власти силу уступити морали, подстрекачи да се казне вечитом робијом.
10. Ако би пак при оваковом догађају ма који участник, или с договором или без договора, сдружившиј се, или у почетку пошавшиј, или после пришавшиј, осим тога каково друго злочинство учинио, н. пр. кога убио, или ранио, поарао, или опљачкао, на стражу ударио и њу потиснуо, или што упалио и.т.д. онај равно као и коловођа смртју казнен да буде.
11. Ако пак такови узбунивши се, ни сами покајали се неби, нити би на реч власти или други добромислећи житеља коловође своје предали, нити би се у покорности повратили, но би се против њи сила оружја употребити морала, то кои у томе такове убије или рани, или им другиј каковиј вред нанесе, јест слободан од свакога одговора или Суда.
12. Онај, кои би се и сам поједин налогу Правителствеином или предпостављеној власти толико противником показао, да би власти при извршавању налога, Судејски пресуда, или дужности своје, у упорству свом оружаном руком на супрот стао, сматра се као насилник; и подложан је казни робије од 1 до 5 година; ако ли би при том некога ранио, то вечитом робијом, а ако би рана смртоносна била, онда као убојица самом смртју казњен да буде.
13. Онај, који се Полицајним наредбама и определенијама, због безбедности, или обштега мира и поредка ради учињенима покоравао неби хотео, подпада зато под казн затвора од 7 дана до 6 месециј.
14. Поред наведене казни, која ће злочинце овакове постићи, у случају учињене какове штете како појединима житељима тако и Правителству, осудиће се сву участници или другари, причинили они сви или један само из дружства, на подпуну накнаду један за све и сви за једнога из њиовога имања.
15. Овакова злочинства предузиматће се код надлежни Судова изванредно, и пресуђиватће се скоро без сваког отлагања.
16. Ако се који участник добавити неби могао, или би изван отечества отсутствовао, и на позив Судејскиј неби Суду предстао, то ће Суд узевши у смотренију показана доказателства, и против таковога отсутствујућега, као да је он наведена доказателства и признао, пресуду изрећи, и како могуће буде, без даљега испита или иследованија у извршење довести.

У Београду, 22. Октобра 1843. године.

(М.П.) Александер Карађорђевић с.р.
Књаз Србскиј
Вице – Преседатељ Совета, Кавалер
(М.П.) Стојан Симић с.р.
Главни Секретар Совета, Подполковник, Кавалер
Стефан Марковић с.р.
Дужности Представника и Попечитеља Инострании Дела одправљајућиј Директор Књажеске и Попечитељства Инострании Дела Канцеларије, Кавалер
А. Јанковић с.р.

[JASON]

Идући Шапцу, Вучић удари оним истим путем, куда је Стојан прошао, да ту учеснике буне похвата и казни, и законитој власти опали углед успостави. Казна је прво неког Живана из Ликодре и поп Алексу из Јошаве стигла. Њих обојицу он даде везати и на најнечовечнији начин бити, затим их преда преком суду, који их на смрт осуди. Но нарав Вучића, у овој пресуди, није још задовољења имала. Он пошаље једно одељење војске кућама њиховим, да све што тамо нађу ватри и ножу предају, што буде и извршено. По томе истоме начину поступио је и са имањем ајдук Новака из Свешнице, који је био један од најватренијих присталица Обреновића. Но, чим је чуо за Стојанову погибију, Новак се срећно преко Босне спасе и у Влашку са сином Манојлом, на добро кнеза Милоша, утекне.
Војска Милоша Ресавца, која се у Тополику пола сата ниже од Шапца улогорила, опасала је Шабац дуплом стражом, да нико није могао у њега ући ни изаћи. Не долазећи у варош Ресавац заповеди, да се састави одбор од самих Вучићеваца, да попише све оне који су пристанком уз Стојана изашли на рђав глас. Како је још у суботу, сутра дан по Стојановом одласку, по Шапцу телал викао: ко је шта од бачених ствари из конака однео да у начелништво без суда и судишта носи, те како су сви они, који су ствари натраг доносили, пописивани били, тим се начином и за имена криваца дознало. По том списку учини се нов попис, у ком се стави, шта је ко тог дана радио, и колико је изгреда чинио. Овај одбор за кривце пронашао је њих равно 99. У одељку тога списка увршћено је било, шта је ко крив, шта је тог дана радио и због чега се и зашто кривим налази. У том списку увршћен је био онај глувонеми Милош, што је заграничне пасоше пограбио, и Ђока Павловић што је катане по одајама начелничества водио, и устав подерао.
На другу заповест Ресавчеву сви ови кривци похватају се, те их у ред све три по три ужетом повежу, и тако везане у Тополик њему под стражом оправе. Он их у један обор за свиње затвори и под строгу стражу стави. Овде су о овај обор дотеривани и затварани  и сви други кривци, који су Ресавцу са разних страна довођени.Ту је затворен био и Косан из Бањана и Брдар из Кожуара окружја ваљевског.

[JASON]

Вучић је с војском и преким судом врло споро Шапцу ишао, и где год је на конак падао, ту су пред њега Стојанове присталице извођене, он их је прво без суда батинао, неке испитивао а затим суду на суђење давао. Суд их је исте ноћи судио, Вучићу пресуду доставио, а он је одмах сутра изјутра пушкарати их и на точак бацити дао; ко је осуђен да штап трпи, том су солдати на његову заповест оцепили по 25-50 штапа, а ко је пак на робију осуђен, тај је у тешко гвожђе окован био и одмах у Ћуприју отправљен, где је било место за те кривце одређено.
У Лозници бавио се Вучић два дана. На смрт су осуђени Гавро Бошњаковић, казанчеј Алекса и неки Катић и сва тројица одмах су, по заповести Вучићевој, пушкарани и укопани на путу од Лознице идући Шапцу. (То место народ данас назива Катићев гроб.) Вучић је хтео да стреља још неке грађане који су ишли на руку Стојану, али му начелник Чворић, који је са Рађевцима и Ваљевцима потукао бунтовне катане на Сплављу, то није дозволио, већ их је дао батинати преко једног старог камена зв. Бињектош, са којег је начелник узјахивао коња, и који се пред Чворића кућом, на сред авлије, налазио.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Из Лознице идући Шапцу Вучић је с војском и преким судом ноћио у Петковачи и осми дан по одласку катана дође у Шабац. Ту се у шабачком пољу између града и вароши за њега и војску спремао логор. Место, где ће се разапети  чадор Вучића, официра његове свите и судија прекога суда, тродупло је ограђено јаким кољем и липовим гранама. На свакој огради било је шест врата за пролаз, која је требало да чува дупла стража. У авлијама тих преграда подигнути су вењаци за гружанску војску, поуздану стражу војводину. У самој авлији, где је чадор Вучићев разапет, начињена су три мања вењака за знатније кривце. За преки суд подигнут је један огроман вењак, у ком ће свих пет судија са деловођом за асталом седети, и у који је могло, испита ради, да стане 50 криваца осим страже, која ће их допраћати и за време испита чувати. Подигнути су и вењаци за преки суд, где би преко дана судије испитивале кривце и писари и практиканти преко ноћи преписивали пресуде и ноћивали. Даље, подигнути су вењаци за виђеније и теже кривце, дуплим затвором снабдевени и ту су после били затворени Милош Богићевић, Матија Црвени, Перо Поповић, Косан, Брдар, прота Јован Павловић и још неки. Око целог овог логора на 50 хвати обележена је међа, где ће стража бити постављена.

[JASON]

Пред Шапцем опали Вучић четири топа, да обзани сваком: да он долази, да суди. Не беше Шапчанина који тада не задрхта, духом не клону. Разбегну се свет, ћепенци притворише, никог живог на улици, као да куга мори. Не беху Шапчани срца страшљива, од боја са Турчином не би они зазирали, ал мука је кад се браћа подушмане. Љубав, сажаљење и милосрђе оглуше се срцу њихову и постану тврђи од камена.
Не потраја дуго, док затутњи земља – ето Вучића с војском. Напред, ступао је батаљон регуларне војске са натегнутим 'на готовс' пушкама, за њима су вучена четири топа, покрај којих су ишле топџије са запаљеним лунтама, и као заштита ових топова ескадрон београдских катана, за овима јахао је, на помамном кулашу, Вучић, кога је пратила гарда Гружана. Пре него ће поћи на угушење буне, установљен је чин и титула 'превасходителства' нарочито њега ради, јер сви дотадашњи чинови сматрани су недовољни да награде његове заслуге. Први међу српским великашима и господом, па вођ све српске војске, а на њему све просто, сукнено. Ни чоје, ни свиле и кадифе. Заогрнут овчјом губерином, са црном шубаром на глави, а на ногама му свињски опанци; опасан вуненим пасом, утегнутим силајом, са заденутим сребрњацима и кривом турском сабљом о врату, натраг отурену. Војвода Тома Вучић Перишић. Самораст и сила несвесна саме себе. Испод обрва пресецаше оним једним оком, да је свакога стра и трепет подузимао.
За њим силна кола са везаним заробљеницима, међу којима је могло од 12-15 катана бити. Као знак победе носио је један од Гружана побуњенички барјак, а поред њега вођена је оседлана Стојанова бедевија на којој његова ђенералска униформа, сламом испуњена, беше.
Канцеларија преког суда и судије, међу тим, заједно са пртљагом, прошли су преким путем, кроз кнез-Станков сокак, у логор.

[JASON]

Војска Вучићева, која је бројала 2000 пешака и 200 коњаника утабори се на пољани према граду, идући ђумруку. Старешина чврст и строг, Вучић је у својим трупама држао примеран ред: ко би ушао у његов логор, чуо би само рзање коња; људи су, као на стражи, стајали мирно и ћутали.
Пошто се војска сместила, Милосав Ресавац приведе и преда Вучићу све кривце, који су били код њега у Тополику затворени. Он их све редом оштро промотри и даде их под строг затвор у један обор затворити. За једног од тих криваца заузме се владика Сава. То је био Ђока Павловић, рођени сестрић његов, а син проте шабачког Јована Павловића. Пошто је општина шабачка у свом списку, означила је Ђоку као великог злочинца, то се потражило, који зна, да Ђоко није својом руком обијао, и дознало се да је и Јован Алавантић био ту. На Алавантића се позову, и по позиву овај дође Вучићу, прошавши кроз све три дупле страже. Његовим сведочењем, а најпосле кад је Вучић дознао да је Јован син његовог пријатеља и присталице, буде Ђока од Вучића ослобођен. Може бити, да је Вучић на то био расположен, што је на Ђокину слободу настојавао и сам владика Сава, кога је те године поставила Карађорђевићева влада за владику на место погинулог владике Максима.

[JASON]

Вучић је при суду овом био и оптужна и извршна власт: кога је преком суду предао, томе се и судило, али он је могао и да пусти кога је хтео, а да ником за то не одговара. Важнији кривци били су прво од њега испитивани, а незнатнији само онда, ако се с њим доводио у везу какав знатнији човек. Они су тада најужасније бијени и најгрозније злостављани били. На овакве муке није Вучић ни једног од виђенијих људи ударао као што су били Милош Богићевић, Матија Црвени и њима подобни. Они су по доказима суђени, не тражећи од њих признања, без кога се пре није могло никако осудити, осим кад се нађу њиховом руком писана писма, која кривицу довољно обелодањују.
Ћирица Милоша Богићевића, Мита Милосављевић испитиван је у Вучићевом чадору. Вучић га је питао да му овај каже: колико и шта зна о договору Милошеву са Стојаном  или књазом Милошем о овој буни. Па кад Мита не хтеде ништа признати и казати, заповеди он, Вучић, својим пандурима: да Миту за ноге и руке од земље подигну један аршин високо, што ови и учине, а једноме даде ћор-батлу са речима, да удара Миту по леђима… док јаднику не бљуну крв на уста и уши и онесвести се. После пола сата, кад је дошао к себи, почну га поново испитивати и тући. Мита само јаукаше од болова, и кад опет онесвесну под тешким ударцима, спустише га доле и однесоше под један вењак. Ту је лежао неколико дана па је на заповест Вучића пуштен, а преком суду није ни предаван. 
Вучић се никад није набрецивао, осим једном и то свом личном пријатељу Спаси што га је поздравио екселенцијом. Тада му је Вучић по српски одговорио на то. Он је био хладан, мало је и тихо говорио, понашање му је било смерно и достојанствено, и кад је кога дао тући, као Миту ћирицу, то није чинио што је био киван или непријатељски настројен према Мити, него по неодклонимој политичкој нужди. Он, што је на кантару претезао Милоша, једном незнатном слуги, Мити Милосављевићу, учтиво се обраћао: Молимо, па кажите. Али његова крупна мушка прилика, његов јуначки изглед под седим власима, његово злоћудно источњачко господство, - све то, уливало је не само поштовање него и зебњу.

[JASON]

Још док се Вучић у Ваљеву бавио, стрељани су двојица катана, и један је стављен на точак на шабачком, а други на рудничком друму. У Лозници су 1/14. октобра стрељана двојица, која се придружише катанама. Један од ових, по имену Раја Катић, био је млад човек, школован, носио је чин капетана и потицао из угледне породице. Надаље су стрељани и бачени на точак ови знаменити људи: секретар Јован Штитарац, рачуновођа Петар Јовановић, писар Богдан Катић, судбени секретар подринског округа Гавра Бошњаковић, поп Лаза из Брдице и Теша Чотрић из Лознице. Али тек у Шапцу отпоче прави крвави суд.
Из округа подринског и среза мачванског беше дотерано око 4-500 окривљених сељака обреновићеваца, и стрпано у велики обор, где их je наизменице пекло сунце и била киша, и где су у калу лежали као свиње. Све везано, изнурено страхом, па очајнички очекује смрт, или оно што је горе од смрти – мучење. Некима разбарушене кике, рубље исцепано, по неког крвца облила, па узвереним очима гледа око себе. Једни повезани за плот, другима у рогама и клечкама сапели и ноге и руке. А муве и омара да их посатиру. Многи је онде и издахнуо од великих мука.
Вучић ове сељаке не хтеде давати суду, но оде међу њих, изговори неколико речи, што је ишло на прекор и претњу, нареди да по 30, 40 и 50 штапа приме, па их пусти кућама. Причало се међу тим да много људи пушкарано, пребијено топузом и секиром; да је једном бунтовнику стрељана жена; да је један слепац који је певао песме о Стојану Цукићу стрељан с десетогодишњим дететом, које му је било вођа итд. Вучићев властити командир Илија Новаковић, наводно је једном дошао код њега под чадор, и рекао му: Ако си ти дошао да само бијеш и убијаш, ја идем натраг са својим војницима.