PALUBA
October 06, 2022, 04:09:50 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno,
Obaveštenje o dopunama pravilnika foruma
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 179 180 181 182 183 184 185 186 187 188 189 190 [191] 192 193 194 195 196 197 198 199 200 201 202 203 ... 289   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 478047 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2850 on: December 18, 2020, 12:19:55 pm »

Ова околност изазвала је пре одређеног рока устанак. Устаници се на брзину почну скупљати између Градачца и Брчког и стављати под команду проте Аврамовића. Турци су против њих одмах послали регуларне своје трупе и башибозук, који су од устаника тражили да се предају и положе оружје. Устаници на то не пристану. Зато је 28. септембра 1858. године код Орашја дошло до прве борбе са устаницима, који су имали мало пушака и највише су били наоружани секирама и косама. Борба се водила код села Липика, где је изненађене устанике напала већа турска чета састављена од регуларне војске. Устаници нападну читлук-сахибије, који су стајали напред, па их сузбију и натерају у бег. Војска устави бегунце и врати их натраг. Бој се настави и заврши се поразом устаника, који се разбегну на све стране. Освојивши 28. септембра Орашје, Турци га спале а становништво, које није побегло, покољу.
Са Хаџи поп Петком, у његовом крају Требави, радили су на организовању устанка прота Павле Трифуновић и поп Марко Попадић, оба из Осјечана, те поп Ђурица Живковић из Српске Зелине. Уз њих су били најглавнији помагачи и организатори Цвијан Госпавић – Симић и Ристо Марић, оба из Осјечана. Поред ове двојице били су помагачи: Ристо Миланковић, Јован Радић – Лукић, Милан Милиновић, Саило Јеремић, сви из Горње Толисе; Јован Видић, Симо Рогуљ, Маркан Стјепановић и Јово Мицић – Јовић, сви из Врањака; браћа Стојан и Јевто Кузмановић, Божо Јевтић – Биоградлић и Стеваније Стефановић, сви из Копривне; Јово Мркоњић, Захарије Видовић, Јово Купрес и Никола Тривић, сви из Кожуха; Никола Ђукић зв. Ђукица, Спасоје Павица, Ковач Благоје, Јово Марић, Трифко Божић и Марко Петровић, сви из Осјечана.
Кад су прото Стево и Хаџи поп Петко уговорили да о Покрову пресвете Богородице дигну устанак, уговорили су и то: да Стева први отпочне, и ватром даде знак за устанак у Требави.
Хаџи поп Петко, поп Станко Вуковић и прота Павле Трифуновић, те Васиљ Павичић из Доњих Осјечана, Раде Купрес из Кожуха, Сима Пањић из Горње Толисе, сакупе око 800 устаника и у заказано време запале неколико беговских конака и 'засеку се' на Дугој Њиви. У Требави су узалуд очекивали и погледали из Посавине знак за устанак, али знака није било.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2851 on: December 18, 2020, 12:28:50 pm »

На устанак против трећине одазвали су се и Дугопољци с леве стране Босне, које није застрашио пораз на Зборишту 1834. године. Међу јуначким борцима на Дугој Њиви била је и нека девојка Кева. Успомену на њу чува Кевина Пећина у Вучијаку у којој је она живела и хајдучке састанке имала. Устаници су као и на Липику били врло слабо наоружани. Зато су многи направили 'ражњеве' од дрвета, врхове им зашиљили, па у ватри опрљили и са њима се борили. Имали су и барјак беле боје се крстом. Барјактар је био Симо Ђерић из Кожуха.
Пред сам почетак битке свештеници су одржали молитву и разрешили устанике од греха за убијање Турака. Хаџи поп Петко одржао је говор и храбрио устанике називајући женом, кукавицом и издајицом свакога који се боји Турчина и смрти.
У уторак 30. септембра 1858. године, у саму зору отпочела је битка. Турски башибозук предводио је Ахмет-ага Зукобашић из Грачанице. Турци су навалили, а Срби одбијали и пуцали из шанчева из букава. Нарочито су много Турака побили Васиљ Павичић из Доњих Осјечана и Ристо Миланковић из Горње Толисе. Њих двојица су, по причању сина Ристина пок. Јова Миланковића и других, заузели положаје под жилама једне велике букве, где им је без икакве опасности пунио пушке Јово Новаковић из Доњих Осјечана.
Битка је трајала од зоре до сумрака. Док су Срби имали праха и олова успешно су одбијали Турке. По подне понестане им муниције. Видећи да је даља борба безуспешна, Хаџи поп Петко распусти устанике, па се сви повуку у шуму, а одатле се разиђу по шумама и склонитим местима, јер нису били близу Саве као они са Липика, да би могли пребећи у Славонију. После тога нагрне турски башибозук, читлук сахибије и њихови људи из Прече, од Тузле, Тешња и са других страна, па стану по селима пљачкати, палити куће и убијати. Читава села су тада изгорела као Слатина Гребница и Тишина. У бици на Дугој Њиви римокатолици нису учествовали.
Хаџи поп Петко се склонио у шуму. Турска војска тражила га је свуда, па и у Дугом Пољу. Ту је опсела кућу попа Боже у Човић Пољу, надајући се да ће га ту ухватити. Али Хаџи поп Петко срећно измакне потери. Једне ноћи спустио се чамцем низ Босну и пребацио у Славонију, а одатле прешао у Србију.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2852 on: December 18, 2020, 12:36:59 pm »

Свешеници, бегунци из буне 1858 године и то: Стева Аврамовић, Хаџи поп Петко Јагодић, поп Марко Симић из Батуше, поп Никола Јукић из Обудоваца, поп Станко Вуковић из Врањака, а можда и још који, састали су се у Срему, где их је војна власт предала патријарху Рајачићу, а овај их је послао у мнастир Крушедол. Ту су их посећивали Срби и са нацоналним поносом дивили се њима који су се голоруки усудили да се боре с Турцима, бранећи свој народ од угњетавања. Ту их је видео као млад богослов Никола Живковић, потоњи Глигорије, митрополит зворничко-тузлански.
Поп Аћима, који ваљда не хтеде прелазити Саву, Турци ухвате и дотерају у Градачац, а одатле преко Тузле у Сарајево, где је тамновао. Кад је дошао Топал Шериф Осман-паша (1860) за босанског везира у Сарајево, он га осуди на прогонство у Малу Азију, у провинцију Севаз, одакле је, на заузимање бившег зворничко-тузланског митрополита Агатангела код цариградског патријарха и руског конзула, био преведен у Цариград, а потом помилован. На Ускрс 1870. године вратио се кући у Црквину после 11 година тамновања и на Крстов-дан 1886. године умро. С великим почастима био је сахрањен. Гроб му се налази више олтара црквинске цркве.
После разбојишта, прота Павле Трифуновић склонио се код своје куће у Осјечиним. Ту га Турци примете, из пушке оборе и на кућном прагу прикољу, отсеку главу набију на колац и понесу кроз српска села, па у његову Врњаку видно изложе на коцу ниже куће Теше Спасојевића. Тешо откупи протину главу, па је са још једном главом, непознатог посеченог Србина, сахрани под једним грабићем.
Цркве у Осјечинима и Врањаку Турци су обили и обесчастили, али их нису запалили, као ону у Обудовцу. Кућу Хаџи Петка су разорили и опљачкали.
На Дугој Њиви погинуло је око 17 Срба, а више их је рањено. Међу погинулима били су и Цвијетан Госпавић – Симић и Митар Марић, оба из Осјечана. Поменути Цвијетан Симић и Митар Марић били су с Хаџи поп Петком главни организатори буне у Требави. После погибије другови су их сахранили у густој шуми, а након два дана на Дугој Њиви. Родбина им је подигла крстове. На крсту Марића има натпис:

Овде почива тијело Митра Марића
погинувши за народна права, месеца
30. септембра 1858. године.


На крсту Цвјетановом нема никаквог натписа. – Осталих 17 погинулих сахрањени су у гробље Коњошевац, око 200 метара даље од Дуге Њиве.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2853 on: December 18, 2020, 01:37:27 pm »

Срби, који су у буни заробљени, прошли су горе него поп Аћим. Неки су помрли у Сарајеву, а остали су осуђени на вечиту робију у Видину. Само двојица с тобоже пуштени кући, али су и они из намештене заседе убијени више Сарајева.
Прота Стева Аврамовић, заједно са Хаџи Петком, поп Станком Вуловићем и осталим свештеницима – устаницима, из Срема склонили су се у Србију. Прота С. Аврамовић добио је парохију у Крагујевцу, а Хаџи поп Петко у Крушевцу. После аустро-угарске окупације сви су се повратили кућама. Хаџи поп Петка, иако већ старог, окупаторска власт је протерала као страног поданика, али се он на заузимање митрополита Дионисија поново вратио и убрзо, 15. августа 1880. године, умро. Сахрањен је код врањачке цркве, коју је с народом подигао.
Парох Толички прота Сава Божић оживео је успомену на овај народни устанак, па је иза ослобођења 1919. године завео обичај да се сваке године на Огњену Марију, 30/17. јула, на Дугој Њиви одржава збор, молитва и помен изгинулим. На овом месту подигнута је и школа да народу осветљава успомену на јунаке који су на Дугој Њиви и другим бојиштима изгубили своје животе и борили се за права и слободу.
Након ове неуспеле буне бегови пошаљу депутацију у Цариград и Порта на њихово наваљивање изда ферман 14. сефера 1276. (31. августа 1859. године), којим су регулисани аграрни односи између бегова и кметова у Босни и Херцеговини. Тиме је устанак претстављен као победа бегова и њихових аграрних повластица.
У овој буни значајно је то, што се она територијално одвијала у два правца који у току борбе нису били међусобно повезани, већ су дејствовали сваки за себе и самостално. У једном, под вођством проте Ст. Аврамовића, она се одвијала у пределу између Градачца и Брчког, започела код Орашја а завршила се битком на Липику, у народу и историји позната под именом 'Протина буна'. Други правац, под вођством Хаџи поп Петка одвијао се у пределу Босанског Шамца, Брањака, Требаве, југозападно од Модриче и Градачца. Тај је устанак започет и завршен битком на Дугој Њиви на Требави, у народу и историји познат опет као самостална буна, у народу названа 'Требавска буна', јер  је седиште њено била планина Требава. Затим 'Буна Хаџи поп Петка из Врањака' и ''Буна на Дугој Њиви', с леве стране Босне, ову буну називају 'Буна Поп-Хаџије.'

Литература.
Србске Новине, 114-127/1858.
А. Гиљфердинг, Босна на почетку 1858. године.
Коста Ковачевић, Три поповске буне.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2854 on: December 21, 2020, 09:56:22 am »

(2) Први српски устанак против Турака 1804.


Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија...


После робовања од пола века – од 'београдског уговора' (1793) који их је вратио под власт Турака – Срби из Београдског пашалука ступили су поново, почетком 1788, у борбу против својих угњетача.
Турска је напала Русију, а Аустрија, као савезница Русије, морала је објавити рат Турској. Да би себи олакшали успех, Аустријанци су, још пре почетка рата, позивали Србе на устанак, обећавајући им ослобођење. Одзив је био веома повољан. Знатан број Срба прешао је на аустријско земљиште, да се боље обучи руковању оружјем. Тада су, у децембру 1788, основани српски добровољачки одреди 'фрајкори', под командом пуковника Михаљевића. У исто време сакупљене су чете у земљи, јер се веровало да ће аустријске трупе трупе убрзо прећи Саву. Кнез ваљевске нахије Алекса Ненадовић отерао је Турке чак до Западне Мораве. Покрет око Јагодине био је још снажнији. Тамо је један трговац, познат под именом Капетан Коча, по коме је тај аустро-турски рат и назван 'Кочином Крајином', успео да повуче са собом још више људи и да се са успехом бори против Турака. Аустријанци су заузели Београд у октобру, а, крајем исте године, захваљујући српским добровољцима, цела земља између Тимока и Дрине била је ослобођена од Турака.
Наскоро је цар Јосиф II умро (у фебруару 1790). Пруски краљ Фридрих покушао је да се користи на рачун Аустрије. Нови цар Леополд II, затражио је помоћ од Енглеске и од Холандије. Посредовањем тих држава, Пруска је била принуђена да потпише Рајхенбашку конвенцију (27. јула). Тим су актом изиграни њени планови, али је Аустрија била принуђена да закључи примирје, са обавезом да уговором о миру неће од Турака тражити промену граница. Примирје између Аустрије и Турске потписано је 19. септембра.
Вест да ће Аустрија преговарати с Турцима на тој основи – повраћај стања пре рата – допрла је до извесних српских старешина у Турској. Не познајући тежак положај у коме се Аустрија тада налазила, они су, са Стеваном Јовановићем, архимандритом манастира Троноше, на челу, тражили помоћ за одбрану од Турака, најпре преко карловачког митрополита, а затим од српског народног сабора у Темишвару, али без успеха. После тога покушали су да склоне цара Леополда II да уговором о миру, који је имао да закључи са султаном, заштити оне Србе који су ратовали за Аустрију, од освете Турака. Најпосле одлучили су да за Србију (Београдски пашалук) траже, преко бечког двора, или преко пуномоћника за закључење уговора о  миру, једну врсту самоуправе какву је имала Влашка, т. ј. повластице да Срби могу сами себи бирати једног човека за 'команданта', да султану могу плаћати данак отсеком и да се Турци не мешају у њихову унутарњу управу. Те су жеље хтели унети у једну молбу, на коју би било скупљено што више потписа у народу и коју би онда предали самом цару. Али неизвесно је да ли је та молба могла на време бити написана. Осим тога ни жеља архимандрита Стевана да оде у Свиштов, где су вођени преговори о миру, и да се тамо заузме за српску ствар, није могла бити испуњена.
Тако је уговор о миру између Аустрије и Турске потписан 4. августа 1791. у Свиштову. Све српске земље јужно од Саве и Дунава, које су крвљу српских добровољаца биле ослобођене, враћене су Турцима, а Србима је дат опроштај за њихово учешће у рату против Турске.
Одлуке Свиштовског уговора изазвале су дубоко запрепашћење међу Србима у Турској, а нарочито међу Србима у Београдском пашалуку. Негодовање против Аустрије и страх од Турака достигли су брзо врхунац међу њима.
Хиљадама Срба, који су се борили против Турака и многе породица, које су биле избегле за време рата, остали су на аустријском земљишту, у равницама Саве и Дунава. Бојећи се нарочито освете јаничара, - који су се сад, по њиховом мишљењу, могли вратити у Београдски пашалук, - они су с неповерењем примили опроштај, који је био предвиђен уговором о миру, и нису се смели вратити на своје огњишта. Међутим у Цариграду се тада није мислило на освету. Султан и његова влада били су заузети другим плановима.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2855 on: December 21, 2020, 10:00:07 am »

Јаничари (пешадија), који су раније сматрани као најбоља турска војска и који су проширили турску владавину до срца Европе, изгубили су сваку вредност у току XVIII века. Стега је олабавила и тако су ти непослушни војници постали ускоро елемент нереда у земљи. У исто доба и спахије (коњица) били су у потпуном опадању. Искуство је уверило све турске државнике да је њихова војска растројена. Њена слабост према аустријским и руским трупама била је очигледна. Султан и његов диван (крунски савет) сматрали су да спас царевине захтева што брже укидање јаничара и савремено преуређење турске војске. Али, једна таква коренита промена могла је бити изведена само поступно. Тада је јаничарима забрањен повратак у Београдски пашалук.
Чим је примио дужност нови везир, Абу-Бећир паша, објавио је султанов опроштај свима Србима који су се борили у последњем рату и позвао их да се слободно врате кућама. Тај акт благости и остале предузете мере произвеле су повољан утисак на српске избеглице. Један део њих похитао је да се врати, а многи су напустили мисао да се селе у Срем и у Славонију. Што се тиче Срба, који су у рату доспели до официрског чина, цар Леополд је желео да их задржи у својој служби, у намери да ублажи незадовољство и страх које је међу Србима изазвао Свиштовски уговор.
По царевој жељи пуковник Михаљевић је, одмах по закључењу тога уговора, сазвао своје другове у Карловце и трудио се да их придобије да остану у аустријској војсци. Многим официрима је ласкао тај предлог и они су били раположени да му се одазову. Али нашло се неколико њих који га нису хтели примити. Међу њима био је поручник Алекса Ненадовић, потомак једне виђене породице из Ваљевске нахије. Михаљевић је, узалуд покушавао да га придобије. Набрајао му је награде које су га чекале у аустријској војсци и напоменуо му је да ће иначе погазити заклетву, коју је био положио на верност цару. 'Истина је – одговорио је Ненадовић – да сам се заклео да ћу му бити веран и против Турчина за слободу очевине моје војевати, и познато вам је да ја моје заклетве не преступам, нити цара изневеравам ни остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали често; зато идем натраг преко Саве а немам писара ни других учених људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу да у сваком манастиру запишу, да више никад, ко је Србин, Немцу не верује'. И поред труда пуковника Михаљевића да га разувери, Ненадовић је остао при својој одлуци. Придобио је још четири друга и они су заједно са њим напустили аустријску војску.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Влада Абу-Бећир паше у Београдском пашалуку била је врло добра. Он се трудио да, место насиља и самовоље, заведе ред, правду и трпељивост. Међутим, положај једног дела Турака постао је веома тежак. Султан Селим III нашао је био да треба приступити преуређењу турске војске. Ради тога он је, још за време рата, наредио да се од официра, који су занемарили своје дужности, одузму приходи које су дотле уживали од појединих имања (спахилука). Та иста судбина задесила је и јаничаре Београдског пашалука, који се у рату нису добро држали. Како им је повратак у пашалук већ био забрањен, турска влада је на њихова имања почела насељавати своје поданике из крајева поред реке Уне, који су били уступљени Аустрији, а извесна од њих и продавати. Невоља, у коју су услед тога пали, нагнала их је на отворену борбу против турске владе, у циљу да се у Београдски пашалук врате и да добију своја ранија имања.


* Алекса Ненадовић.jpg (78.15 KB, 415x552 - viewed 4 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2856 on: December 22, 2020, 09:43:14 am »

Абу-Бећир је у јулу 1792. премештен у Битољ, а на место његово је дошао Мехмед-Пекмеџи паша. За време његове владе јаничари су напали пашалук и успели да се 23. октобра докопају и самог Београда, али их је, после месец дана, Топал-Ахмед паша измамио из Београда и заузео га. Већина нападача повукла се тада у Видин.
У јануару 1793. Топал-Ахмед паша постављен је за везира београдског пашалука, али на том положају није дуго остао. Услед многих жалби, које су против њега слате турској влади, он је наскоро смењен и на његово место постављен је, половином јула 1793.  Хаџи-Мустафа паша.
Те исте године султан је установио редовну војску (низам ђедит), сличну војсци осталих европских држава. Та мера била је опасна по јаничаре, а повољна по мирно становништво државе. Да би јој обезбедио успех, султан је хтео да задобије за себе своје хришћанске поданике и подарио је у току 1973/4. Србима у Београдском пашалуку повластице: 1) да могу бирати своје кнезове и обор-кнезове, које ће паша потврђивати; 2) да се Турци не смеју насељавати по српским местима и да не смеју бесплатно и на силу узимати ништа од Срба; 3) да свака пореска глава плаћа по 15 гроша пореза годишње; 4) да, осим пореза, плаћа само редовне дажбине царске и спахијске, и да ће дажбине у натури бити ограничене на извесну количину дрва и сена, и 5) да слободно могу подизати цркве и манастире. Осим тога стављено је било у дужност Србима да и они бране пашалук од јаничара.
Још у лето 1793, одмах по изгањању јаничара из Београдског пашалука, Хаџи-Мустафа је одлучио да заведе сталну пратњу од хиљаду пет стотина људи, од којих би две трећине били Срби, а једна трећина Турци. Он је том приликом један део наоружаних Срба задржао у београдском граду. Почетком 1794. издате су заповести да се међу Србима у пашалуку попишу сви људи способни за војску, са означењем оружја које ко од њих има. Али турска влада је број тих пашиних пратилаца смањила на шест стотина. Тако је основана једна врста пашине гарде. Прота Матија Ненадовић прича у својим  Мемоарима како је сваког пазарног дана викао телал по чаршији: 'Ко је Србин а нема дуге пушке, два пиштоља и велики нож, нека прода једину краву и пусат себи купи. Тако је од честитог везира заповест. Који то не набави, педесет штапа по табани и педесет гроша глобе.'
« Last Edit: December 22, 2020, 09:55:33 am by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2857 on: December 22, 2020, 09:52:15 am »

Међутим, јаничари нису прекидали борбу против управе Београдског пашалука. Они су се борили углавном сами, али без успеха, до у лето 1794. када им се на чело ставио нови вођа. То је био Осман-Пазван Оглу из Видина. Као командант једне чете крџалија, он је успео да се докопа града Видина и да завлада целим Видинским пашалуком. Ускоро је задобио више мањих старешина и с њима је пљачкао и убијао све оне који нису хтели с њима. Они су ударили намете на читаве крајеве у Влашкој и глобили становништво до границе Београдског пашалука.
Отимачина која није престајала у Видинском пашалуку и околини, а коју су вршили плаћеници Пазван Оглу-а досадила је турској влади. Не могући да је подноси даље, наредила је београдском везиру да јој учини крај. Но Београдски пашалук остао је на миру с те стране. Мустафа паша наставио је мудру и благу владу, ослањајући се на кнезове и проширујући повластице које је турска влада дала Србима ферманима од 1793. и 1794. године. Народно благостање је повећано. Али мир није могао дуго трајати. Суседство Пазваново било је опасно.
Хаџи-Мустафа је осетио потребу да одбрана пашалука буде појачана. Услед тога одлучио је да повећа порез. Кнезови су признали оправданост његових побуда, али су налазили да народ не може издржати нове дажбине. Алекса Ненадовић је тада предложио да народ да војнике и да их сам храни, али да се порез не повећава. Везир је на то пристао. Ставио је само као услов да сваки кнез скупи онолико људи, колико је био дао аустријској војсци у последњем рату и наредио им је да војнике држе спремне да се могу на први позив кренути. Тада је у Београдском пашалуку заведена народна, претежно српска војска.
Међутим, турска влада није се могла помирити с тим да у рукама једног бунтовника остави видински град, који је сматран за један од кључева Турске према Аустрији. Осим тога, Пазван је, крајем 1797. напао на Крајину и претворио је у своје лично добро.  Султан је ускоро за тим послао против њега четрнаест паша, међу којима је био и везир Београдског пашалука, на челу многобројних трупа, али победа је услед сплетака између извесних паша опет остала на Пазвановој страни. Поред једног таквог суседа Београдски пашалук није могао остати на миру. И покрај опрезности Мустафа паше и српских кнезова, пашалук није очишћен од јаничара. Било их је много скривених по варошима.
За време борби против Пазван Оглуа 1797.—1799. године, Срби учествују са веома јаким одредима. На челу српске војске био је Станко Арамбашић; у свакој нахији био је заповедник дотични обор-кнез, а у кнежини кнез, који је као подзаповеднике имао буљубаше, односно заповеднике чета са по 70 људи. Као један буљубаша био је и Ђорђе Петровић. Он се истакао у борби код Смедерева почетком фебруара 1798. године, а учествовао је и у осталим акцијама против јаничара.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2858 on: December 23, 2020, 09:25:26 am »

Када је Наполеон преко сваког очекивања упао у Египат и задао Турцима разумљив страх, нашло се у Цариграду да треба попуштати домаћим бунтовницима, односно изгладити све унутрашње спорове. Год. 1799.  порта је издала ферман који је дозволио повратак јаничара у Београдски пашалук а султан Селим III је опростио Пазван-оглуову побуну и именовао га за видинског пашу. То би нова беда за Србе, којима јаничари нису заборавили учествовање у прошломе рату и у портиним експедицијама против њих. Год. 1799.  убијен је Станко Арамбашић; у марту наредне године јаничари су напали усред Шапца тамнавског кнеза Ранка Лазаревића и убили га. Тада су, по наредби самог Мустафа паше, ухваћени кривци, њих двадесет седам, и насред шабачког града обешени.
Користећи се тиме, што је турска влада била заузета у Египту, јаничари из Видинског пашалука одлучили су да поново нападну Београдски пашалук. У новембру 1800. они су заузели Пожаревац, Ћуприју, па чак и Београд. Кнезови западних нахија дошли су са својим војницима пред варош, напали га и отерали јаничаре. Илија Бирчанин гонио их је до саме границе Видинског пашалука. То је био ваљда јединствени призор у турској историји да хришћани, са оружјем у рукама, бране једног султановог пашу од самих муслимана. Али, та чињеница није ниуколико поправила положај самога паше. Напротив, мржња јаничара према Мустафа паши и Србима, који су их потукли и прогнали, постала је много већа. Они су тежили да им се освете по сваку цену.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
У августу 1801. кад се рат између Француза и Турака у Египту ближио крају, у Београдском пашалуку је живео приличан број јаничара. Тренутак је био повољан за извршење њиховог плана. Јаничари су се дигли и, крајем октобра заузели варош Београд. Мустафа се затворио у град и позвао Србе у помоћ. Али, помоћ је касно стигла. Паша је већ био пао у руке јаничарима и они су га убили 27. децембра 1801.
'У самртном страху – стоји у једном допису о овом догађају – лебдео је овај одиста племенити и од свих честитих људи поштовани старац до 27. децембра , који је био последњи дан његова живота. Тројица најсмелијих јаничара од страже постављене на улазу у конак, која је бројала 200 људи, упадоше с помамном бесомучношћу у пашину собу и један од њих стави му сабљу на груди уз громко питање: Где ти је благо? Тек што је паша на то питање ћутећи одговорио показујући на сандуке у соби, паде он мртав на земљу од пиштоља из руке тога истог јаничара, који му одмах отсече главу и баци је на сто који је ту стајао. Силихдар-ага и још три Турчина који су били око паше, хтедоше пашу најпре бранити, али када приметише да су и сами у опасности, потражише спас у бегству.'
Одмах после овог убиства објавио је телал по свима београдским улицама јаничарску заповест да се сви дућани затворе и породице седе мирно у својим кућама; само способни за борбу људи били су позвани да се наоружају и дођу у горњи град. Према другом допису, поменута три јаничара су били: Кучук (Мали)-Алија, Фочић и Мула Јусуф, а као извршилац убиства означава се Кучук-Алија.


* Илија Бирчанин.jpg (57.49 KB, 415x552 - viewed 3 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2859 on: December 23, 2020, 09:39:00 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Убиство Хаџи Мустафа паше.jpg (149.93 KB, 600x440 - viewed 3 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2860 on: December 23, 2020, 09:47:39 am »

Чим је нестало паше, јаничари су се докопали владе. Четири њихова првака Мехмед Ага Фочић, Аганлија, Кучук Алија и Мула Јусуф узели су одмах власт у руке, под именом дахија.
Знајући да ће им се зато турска влада осветити, они су одмах, у име кнезова и раје, написали султану жалбу против Мустафа паше. Оптужили су га као тиранина и непоштена човека, чији су зулуми принудили половину народа да се исели у Аустрију. Јаничарски прваци претстављени су, напротив, као једини истински заштитници и добротвори народа. Сазвали су и кнезове и натерали их да потпишу ту жалбу и да на њу ставе своје печате.
Међутим, глас о Мустафа пашиној смрти и о утврђењу дахиске управе у Београдском пашалуку разнет је далеко. Убрзо су читаве чете јаничара и крџалија нагрнуле у пашалук из Босне, Арбаније, Румелије итд. Како је дахијама била потребна помоћ, они су те разбојнике лепо примили и пашалук је ускоро био њима преплављен. Те придошлице настаниле су се као владини агенти под именом кабадахија, бимбаша, буљук-баша, су-баша итд. Порези су самовољно повећани, кнезови лишени своје власти, све повластице добивене ферманима од 1793. и 1794. укинуте су и пашалук је повраћен под управу, која је у њему владала пре Кочине Крајине.
Нова управа била је несносна не само српској раји, која није била толико имућна да је могла задовољити захтеве спахија и све веће прохтеве нових господара. Несносна је била чак и мирним Турцима, нарочито спахијама, који су дотле уживали поштовање и спокојно живели од својих редовних прихода. Сада су им приходи били смањени претераним захтевима тих дошљака, које су сељаци без одбране морали задовољити.
Незадовољство спахија и свих Турака, оданих султану, ускоро се и јавно показало. Али дахије је подржавао Пазван-Оглу, који је био још увек врло моћан. Да би сачувала спољашност, турска влада се задовољила тиме што је поставила Хасан-ага-пашу за новога везира у Београдски пашалук, на место Мустафа паше. То је био један старац, којим су дахије управљале по својој вољи. Али ускоро се међу Србима, па чак и међу Турцима, јавио један озбиљан покрет против дахија. У околини Пожаревца почео је један устанак 1802. који су дахије одмах угушиле. И поред тога неуспеха завера против њих проширена је у току 1803. Покрету су биле наклоњене чак и аустријске власти.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2861 on: December 24, 2020, 08:25:59 am »

Припреме су напредовале и код Срба и код Турака. Крајем 1803. или почетком 1804. једно писмо кнеза Алексе Ненадовића, упућено мајору Митесеру у Земун, било је ухваћено и предато дахијама. Писац тог писма излагао је аустријском официру политичко стање у Београдском пашалуку: 'Да знате да смо ми ове дахије међу собом посвађали, и да ће се скоро између себе потући; зато молимо преправите џебане и официра, а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђан-башу Петра Ичкоглију или Јанка Засића из Скеле и Еладију из Забрежја, они ће вам на уста све казати'.
Дахије су о припремама Срба за устанак сазнале са још неколико страна: 1) писмо нађено у попа Марка у Остружници  (после његовог разговора с турским пријатељем Максимом Губеревчанином) којим су се кнезови дописивали с царским Турцима; 2) вести из Земуна од људи који су се били примили да Србима добављају муницију; 3) достава неког калуђера шабачком муселиму о састанку српских кнезова у неком манастиру; 4) списак 60 кнезова и свештеника, који је дахијама предао Мехмед-ага Коњалија по повратку из Цариграда.
Осим побројаних достава помиње се и један султанов ферман упућен дахијама 19. (31.) јануара 1804. поводом жалбе неких српских кметова, у коме их султан позива да престану с насиљима и прети им да ће послати на њих војску друге вере и друге народности. По његовом пријему, дахије су се саветовале о томе каква може бити војска и пронашле су да ће то бити раја, т.ј. српска војска. Она је, уосталом, против њих суделовала у борбама за време Хаџи-Мустафа паше. А писмо Алексе Ненадовића је већ јасно говорило о везама српским са Аустријом.
Видећи да им опасност прети и из Цариграда и у самом пашалуку, дахије су одлучиле да једним отсудним ударцем унапред спрече избијање устанка. Њихова одлука је била: да побију све знатније људе, па да поставе нове кнезове и старешине; затим да ове домаме у град и задрже их као таоце док не буде раја разоружана; после овога да свако мушко лице коме је у последњем аустријско-турском рату било десет година убију, па остатак приморају са мачем у руци да прими ислам. Најстарији међу дахијама, Фоча-ефендија, саветовао је благост према раји, али његови савети нису усвојени.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2862 on: December 24, 2020, 08:28:54 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2863 on: December 24, 2020, 08:33:57 am »

Према свима знацима изгледа да су ове одлуке и њихово извршење следовали врло брзо после доласка поменутог фермана. Јер ферман је стигао, као што смо видели, 19. (31.) јануара, а већ 24. јануара (5. фебруара) донесено је првих пет глава српских кнезова у Београд. Уједно је наређено народу да предаје оружје, што је изазвало велики страх, те су многи због тога побегли у шуме.
Дахије су главну опасност очекивале од Ваљевске нахије, где је најважнија личност био Алекса Ненадовић. Они су и иначе од њега зазирали, што је могао свагда дићи 1800 опремљених војника, што је био аустријски официр у фрајкору и што је уживао велики углед код Хаџи-Мустафа паше. Нарочито су његове везе с Аустријом морале дахијама задавати бригу, јер би један устанак под предводништвом Алексе Ненадовића могао пре или касније довести до новог рата аустријско-турског и до аустријске окупације земље. А то би имало за последицу уклањање дахија и јаничара уопште из Београда, као што је то било 1789. године. С тога су дахије мање мислиле на оно што су у Шумадији и преко Мораве спремали Карађорђе и други, иако су о тим припремама биле обавештене. И кад су се решиле да овим припремама стану на пут, нарочиту пажњу су обратиле на Ваљевску нахију. Кад је требало уклонити с пута ваљевске кнезове Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, пошао је лично Фочић Мехмед-ага и понео оно ухваћено писмо Митесеру, док су за сечу угледних људи по осталим крајевима одређени муселими и њихови чиновници.
Алекса Ненадовић и Илија Бирчаним су погубљени, по речима проте Матије Ненадовића, 23. јануара (4. фебруара п. н.) 1804. године. Колико се Фочић Мехмед-ага журио у Ваљево, види се из тога што је он у Зеокама, где је био на ручку, оставио у животу тамошњега кнеза Станоја, који је такође био 'записан у тефтеру да погине', само да се не би чуло и да Алекса и Бирчанин не би побегли, па је тек по погубљењу у Ваљеву послао момке натраг у Зеоке и у манастир Боговађу да погубе кнеза Станоја и архимандрита Рувима. Кнез Станоје је убијен у својој кући, а архимандрит Рувим је дошао у Београд, по позиву владике Леонтија а по наредби дахија и тамо погубљен 29. јануара (10. фебруара п. н.)
О начину извршења сече кнезова прота Матија вели да су дахије својим муселимима 'одредили дан да сваки муселим свога кнеза погуби'. Тако исто и Петар Јокић прича како су дахије расписале 'да се свакојако гледа да се сви они, кметови, буљубаше и други одабранији људи у једно време потуку'. Сама природа посла захтевала је да се он сврши што брже, тако рећи на препад, како кнезови не би добили миг да се склањају испред убица. То потврђује и један допис из Земуна од 9. фебруара (28. јануара п. с.) 1804., у коме, поред осталог, стоји да су при том покољу, који је почео 5 фебруара (п. н.) изгубили живот шездесет најугледнијих старешина и још већи врој простог народа. Из овог излази да је главни део сече свршен за 4-5 дана. Последња жртва био је Хаџи-Рувим. Према писању В. Ст. Караџића ... сечено му је месо са груди и испод пазуха..., па не одајући никог и не признајући ништа, погубљен је  29. јануара 1804. по ст. к.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan korvete
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 6 825



« Reply #2864 on: December 25, 2020, 08:58:02 am »

Док је Фочић Мехмед-ага узео на себе да посече кнезове у Ваљевској и Шабачкој нахији, кренуле су друге дахије у друге нахије: Мула-Јусуф у Грочанску нахију а Кучук-Алија у Поморавље, и тамо свршили свој крвави посао; Аганлија је остао у Београду. Против Карађорђа није пошао ни један дахија, него је налог да се погуби издат Узун-Мехмед кавеџији. Можда дахијама није било довољно познато, шта је он спремао у Шумадији. Сем тога они су рачунали да ће устанак почети у Ваљевској нахији, те су стога први ударац њој наменили. О нападу на Карађорђа постоје разне верзије, које се међу собом не слажу. По некима су људи, одређени да га убију, долазили, али га нису нашли код куће,  те су се вратили необављеног посла; по другима је био свега један, неуспео, напад. Прича се да су седморица Турака које су дахије послале дошле у Карађорђево село у намери да га ухвате или убију, опколили његову кућу, изазвали га напоље и у борби која се тада развила он је двојицу убио, па побегао у шуму. А у прилог тој причи иде и казивање проте Матеје, који вели да је Фочић, дошавши у Шабац 'частио се код свог брата и по лову ишао, но кад чује да Црнога Ђорђа нису послани Турци могли погубити, него је побегао, уплаши се и не смеде преко Ваљевске нахије прећи него седне у чамац и низа Саву у Београд побегне'.
Ако се ослонимо на стихове Филипа Вишњића да су Турци напали Карађорђа 'у суботу уочи неђеље, на освитак неђељи дођоше' , онда бисмо могли узети да је тај напад био 24. јануара у јутру, јер је тога дана била недеља.'
Што се тиче постављања нових кнезова и организовања управе у народу, о томе прота Матија прича само то како је одмах сутрадан, 24. јануара у јутру, Фочић послао неколико људи Јакову Ненадовићу, који је с породицом избегао у оближњу шуму Посово код Бранковине (10 км од Ваљева), са позивом да га постави за оборкнеза на место погубљеног кнеза Алексе; како се Јаков нипошто није хтео тога звања примити, него је најпосле отишао у Ваљево и помоћу тамошњих Турака успео да за кнеза буде постављен Пеја Јанковић из оближњег села Забрдице.
Logged
Pages:  1 ... 179 180 181 182 183 184 185 186 187 188 189 190 [191] 192 193 194 195 196 197 198 199 200 201 202 203 ... 289   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.068 seconds with 22 queries.