Српске буне

[JASON]

Припреме су напредовале и код Срба и код Турака. Крајем 1803. или почетком 1804. једно писмо кнеза Алексе Ненадовића, упућено мајору Митесеру у Земун, било је ухваћено и предато дахијама. Писац тог писма излагао је аустријском официру политичко стање у Београдском пашалуку: 'Да знате да смо ми ове дахије међу собом посвађали, и да ће се скоро између себе потући; зато молимо преправите џебане и официра, а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђан-башу Петра Ичкоглију или Јанка Засића из Скеле и Еладију из Забрежја, они ће вам на уста све казати'.
Дахије су о припремама Срба за устанак сазнале са још неколико страна: 1) писмо нађено у попа Марка у Остружници  (после његовог разговора с турским пријатељем Максимом Губеревчанином) којим су се кнезови дописивали с царским Турцима; 2) вести из Земуна од људи који су се били примили да Србима добављају муницију; 3) достава неког калуђера шабачком муселиму о састанку српских кнезова у неком манастиру; 4) списак 60 кнезова и свештеника, који је дахијама предао Мехмед-ага Коњалија по повратку из Цариграда.
Осим побројаних достава помиње се и један султанов ферман упућен дахијама 19. (31.) јануара 1804. поводом жалбе неких српских кметова, у коме их султан позива да престану с насиљима и прети им да ће послати на њих војску друге вере и друге народности. По његовом пријему, дахије су се саветовале о томе каква може бити војска и пронашле су да ће то бити раја, т.ј. српска војска. Она је, уосталом, против њих суделовала у борбама за време Хаџи-Мустафа паше. А писмо Алексе Ненадовића је већ јасно говорило о везама српским са Аустријом.
Видећи да им опасност прети и из Цариграда и у самом пашалуку, дахије су одлучиле да једним отсудним ударцем унапред спрече избијање устанка. Њихова одлука је била: да побију све знатније људе, па да поставе нове кнезове и старешине; затим да ове домаме у град и задрже их као таоце док не буде раја разоружана; после овога да свако мушко лице коме је у последњем аустријско-турском рату било десет година убију, па остатак приморају са мачем у руци да прими ислам. Најстарији међу дахијама, Фоча-ефендија, саветовао је благост према раји, али његови савети нису усвојени.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Према свима знацима изгледа да су ове одлуке и њихово извршење следовали врло брзо после доласка поменутог фермана. Јер ферман је стигао, као што смо видели, 19. (31.) јануара, а већ 24. јануара (5. фебруара) донесено је првих пет глава српских кнезова у Београд. Уједно је наређено народу да предаје оружје, што је изазвало велики страх, те су многи због тога побегли у шуме.
Дахије су главну опасност очекивале од Ваљевске нахије, где је најважнија личност био Алекса Ненадовић. Они су и иначе од њега зазирали, што је могао свагда дићи 1800 опремљених војника, што је био аустријски официр у фрајкору и што је уживао велики углед код Хаџи-Мустафа паше. Нарочито су његове везе с Аустријом морале дахијама задавати бригу, јер би један устанак под предводништвом Алексе Ненадовића могао пре или касније довести до новог рата аустријско-турског и до аустријске окупације земље. А то би имало за последицу уклањање дахија и јаничара уопште из Београда, као што је то било 1789. године. С тога су дахије мање мислиле на оно што су у Шумадији и преко Мораве спремали Карађорђе и други, иако су о тим припремама биле обавештене. И кад су се решиле да овим припремама стану на пут, нарочиту пажњу су обратиле на Ваљевску нахију. Кад је требало уклонити с пута ваљевске кнезове Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, пошао је лично Фочић Мехмед-ага и понео оно ухваћено писмо Митесеру, док су за сечу угледних људи по осталим крајевима одређени муселими и њихови чиновници.
Алекса Ненадовић и Илија Бирчаним су погубљени, по речима проте Матије Ненадовића, 23. јануара (4. фебруара п. н.) 1804. године. Колико се Фочић Мехмед-ага журио у Ваљево, види се из тога што је он у Зеокама, где је био на ручку, оставио у животу тамошњега кнеза Станоја, који је такође био 'записан у тефтеру да погине', само да се не би чуло и да Алекса и Бирчанин не би побегли, па је тек по погубљењу у Ваљеву послао момке натраг у Зеоке и у манастир Боговађу да погубе кнеза Станоја и архимандрита Рувима. Кнез Станоје је убијен у својој кући, а архимандрит Рувим је дошао у Београд, по позиву владике Леонтија а по наредби дахија и тамо погубљен 29. јануара (10. фебруара п. н.)
О начину извршења сече кнезова прота Матија вели да су дахије својим муселимима 'одредили дан да сваки муселим свога кнеза погуби'. Тако исто и Петар Јокић прича како су дахије расписале 'да се свакојако гледа да се сви они, кметови, буљубаше и други одабранији људи у једно време потуку'. Сама природа посла захтевала је да се он сврши што брже, тако рећи на препад, како кнезови не би добили миг да се склањају испред убица. То потврђује и један допис из Земуна од 9. фебруара (28. јануара п. с.) 1804., у коме, поред осталог, стоји да су при том покољу, који је почео 5 фебруара (п. н.) изгубили живот шездесет најугледнијих старешина и још већи врој простог народа. Из овог излази да је главни део сече свршен за 4-5 дана. Последња жртва био је Хаџи-Рувим. Према писању В. Ст. Караџића ... сечено му је месо са груди и испод пазуха..., па не одајући никог и не признајући ништа, погубљен је  29. јануара 1804. по ст. к.

[JASON]

Док је Фочић Мехмед-ага узео на себе да посече кнезове у Ваљевској и Шабачкој нахији, кренуле су друге дахије у друге нахије: Мула-Јусуф у Грочанску нахију а Кучук-Алија у Поморавље, и тамо свршили свој крвави посао; Аганлија је остао у Београду. Против Карађорђа није пошао ни један дахија, него је налог да се погуби издат Узун-Мехмед кавеџији. Можда дахијама није било довољно познато, шта је он спремао у Шумадији. Сем тога они су рачунали да ће устанак почети у Ваљевској нахији, те су стога први ударац њој наменили. О нападу на Карађорђа постоје разне верзије, које се међу собом не слажу. По некима су људи, одређени да га убију, долазили, али га нису нашли код куће,  те су се вратили необављеног посла; по другима је био свега један, неуспео, напад. Прича се да су седморица Турака које су дахије послале дошле у Карађорђево село у намери да га ухвате или убију, опколили његову кућу, изазвали га напоље и у борби која се тада развила он је двојицу убио, па побегао у шуму. А у прилог тој причи иде и казивање проте Матеје, који вели да је Фочић, дошавши у Шабац 'частио се код свог брата и по лову ишао, но кад чује да Црнога Ђорђа нису послани Турци могли погубити, него је побегао, уплаши се и не смеде преко Ваљевске нахије прећи него седне у чамац и низа Саву у Београд побегне'.
Ако се ослонимо на стихове Филипа Вишњића да су Турци напали Карађорђа 'у суботу уочи неђеље, на освитак неђељи дођоше' , онда бисмо могли узети да је тај напад био 24. јануара у јутру, јер је тога дана била недеља.'
Што се тиче постављања нових кнезова и организовања управе у народу, о томе прота Матија прича само то како је одмах сутрадан, 24. јануара у јутру, Фочић послао неколико људи Јакову Ненадовићу, који је с породицом избегао у оближњу шуму Посово код Бранковине (10 км од Ваљева), са позивом да га постави за оборкнеза на место погубљеног кнеза Алексе; како се Јаков нипошто није хтео тога звања примити, него је најпосле отишао у Ваљево и помоћу тамошњих Турака успео да за кнеза буде постављен Пеја Јанковић из оближњег села Забрдице.

[JASON]

О начину како је сеча кнезова вршена Константин Ненадовић прича: 'Кара-Ђорђе је међу првима био, коме се о глави радило; на њега шиљати су Турци из Београда више пута да га убију, но он је се добро чувао и никакове вере у Турцима имао није. А да би дознавао шта о њему Турци мисле и говоре, и који му о глави раде, он је са Тополским субашом Ханџијом Ибрахимом, а и у селу Бањи до Тополе са Ханџијом Малим Ибрахимом уватио неко пријатељство, с тим, што им је давао на поклон више пута новаца, и лепи хаљина, те су му они намере Турске противу живота његова клонеће се одкривали. Тако једанпут године 1803. у јесен пошљу Дахије из Београда неког Хаџи-Клименту са 7 Турака да убију Кара-Ђорђа у Тополи; Климента дође код Ибрахима у Хан, на конак и стане га питати да ли је Кара-Ђорђе код куће. — Ханџија Ибрахим види зашто су га Дахије послале; па му каже да није: него да је пре једног дана отишао у Остружницу да свиње на скели прода; а у исто време пошље те јави жени Кара-Ђорђевој, како су Турци дошли да та траже, и шта им је он одговорио. Те тако се Кара-Ђорђе уклони у шуму од куће; и кад Климента са Турцима оде Кара-Ђорђевој кући и упита за њега, Кара-Ђорђевица исто потврди, да је отеро свиње на Остружницу да прода: и тако се Хаџи-Климента врати без успешно у Београд Дахијама.
Дахије у своме необузданом свирепству, у коме они ни мере ни границе имали нису, на последку закључили су: да Кара-Ђорђа, све кнезове, и све од храбрости познате отличне људе у Србији, који би противу њиови насиља одупрети се могли, побију. И тако на све стране по Србији од једанпут и изненада тајно пошљу своје људе, и заповести на све војводе и Муселиме по кадилуцима окрузима — да сваки Муселим своје кнезове, а Субаше главније људе које су им они означили, и које су они за њи опасне држали, у одређени њима дан поубијау. А на Кнеза Алексу Ненадовића из Бранковине, Илију Бирчанина на Суводања округа Ваљевског, као најважније у то време личности у Србији, не поуздавши се у другога, одреде и пошљу као најпоузданијег крвопију Дахију Фочић-Мехмед Агу са зликовцем Узун-Мехмед-Кафеџијом и Кара-Усеином са 200 најхрабрији Јаничара; јавивши предходно Кнезовима да у Ваљево ради лова долази, и поручи им да спреме квартире, и рану за људе и коње. И тако Дахија Фочић из Београда крене се, удари преко Београдског округа да успут посече Кнеза Станоја Михаиловића из села Зеока, но пресети се и то неучини, зато, да нечују Кнез Алекса и Бирчанин, па да му непобегну; и тако руча код Станојеве куће, и одма у Ваљево на конак оде. Како дође Фочић у Ваљево застане Кнеза Алексу, и Кнеза Бирчанина, и Милована Грбовића, сина Кнеза Николе из Мратишића, који је дошо у место оца, јербо му је отац болестан био, и који су сва три дошли, да по дужности Дахију дочекају, а по поруци његовој, ненадајући се своме злу!
Дахија-Фочић како кнегови пред њега изиђу, он обоицу: Кнеза Алексу Ненадовића, Бирчанин Илију, а и Милована Грбовића у тамницу баци, и у томруке и лисичине окује. И сутра дан пред вече 23. Јануара 1804. године изведе Кнеза Алексу, и Бирчанина код реке Колубаре на петдесет фати испод ћуприје у вароши Ваљеву, те ји обојицу посече, а главе им пред својим конаком на шиљке набије, а Милована Грбовића невредима пусти. Кад су водили Кнеза Алексу на губилиште, он се окрене да види свога брата Јакова, па изговори ове речи:

Хеј Јакове мој рођени брате,
Ти , недржи веру у Турчину.
Турчин нема вере ни закона
Гди га сретнеш ту га и тамани
Да ти русу непосјече главу!..
Бог убио свакога Србина;
који држи веру у Турчину...

Па онда окрене се и рече: 'Вочићу! Вочићу! ја тебе не молим, за живот; него те молим, посеци ме јуначки бритком сабљом, као што'б ja, Турке секо.' - Кад доведен буде на губилиште, џелат га удари јатаганом по врату; и мало мазне и не одсече му главу, Алекса, викне: 'Удри пacја веро као што би ја тебе!'  Џелат удари и други пут и глава му одлети!
A Бирчанин кажу ишао је и само ћуто, и кад је видео гди Алексу погубише, он рече: 'Еј, Вочићу! Вочићу! Провраће из земље, крвца наша. Помориће вас, и тиранства ваша!' Но у тај га час џелат удари јатаганом, и глава му одлети! Кажу да су оба на губилиште ишли поносито, и без и какове страшљивости.
При сечи овој кнезова, Фочић заповедио је био, те су сви Ваљевци и Срби и Турци морали изићи, да гледе сечу Кнезова, да би ји тим заплашпо. Но и Срби и Турци, а и народ који је ту за послугу Турака дошао био, кад виде то крваво позорије, згрозе се узрујају и стану сви викати противу Дахије, јербо су и Срби и Турци здраво волели Кнезове, а особито Алексу Ненадовића.

[JASON]

Дахија-Фочић кад види yзpyјани народ, а и Турке, не усмели се да иде у Тополу да убије и Кара-Ђорђа. Него одма крадом пошље зликовчину Узун-Мехмед-Кафеџију са Кара-Усеином, и са њима 12 најјуначнији по избор Турака, те оду у Тополу да убију Кара-Ђорђа. А три Турчина пошље да убију Кнеза Станоја Михаиловића у Зеоке; и троицу у Манастир Моравце те погубе Хаџи- Ђеру; и одатле у Боговађу да убију и Хаџи-Рувима. Но Рувим чувши да су Кнезови у Ваљеву посечени, одма побегне у Београд Леонтију Митрополиту надајући се да ће га он као глава цркве сачувати; но Грк Леонтије одма преда га Турцима, који га измуче, посеку и главу му на колац набију. Кнеза Станоја изаслата три Турчина застану код куће, који ненадајући се зашто су дошли, да им ручак, но при ручку дође један петао стане на праг кућни и стане да кукурече, један од Турако рече: 'Кнеже, oћу ли да убијем овога ороза петла.' Кнез Станоје одговори: 'Можеш но ручка има доста.' Турчин извади пиштољ запне, и скреше Кнезу Станоју у прси, и наместо га убије. Синовац Кнеза Станоја, Никола момче од 25 година кад види убијеног свог стрица, утрчи у вајат счепа дугу пушку и кроз кућна врата опали из пушке и убије једнога Турчина, а она друга двојица затворе се у кућу и стану викати: 'E глава за главу немојте на нас вала ми нисмо криви.' Никола је хтео, и на ону другу двојицу кроз кућу да пуца, но родбина и сељаци скоче, те га од тога одврате, и пропусте Турке те у Београд оду. Осим ови Кнезова, Дахије изненадно изашљу своје џелате, те посеку Кнезове Стевана Андреићa Палалију из Бегаљице, Марка Чарапића из Белог потока, и Кмета Јанка Гагuћa па Болеча сва три из Београдског округа; Буљукбашу Мату из Липовца из Крагујевачког округа; Кнеза Теофана из Орашја Смедеревског округа; Гаврила Буђевца из Тавника и многе друге који нису за ту сечу дознали да побегну и да се од смрти спасу.
Дахија-Фочић кад посече Кнеза Алексу и Бирчанина, и пошље у Тополу Узун-Мехмед-Кавеџију да и Кара-Ђорђа убију. Тад закнежи Пеју Јанковића из села Забрдице на Алексино место; а на Бирчаниново место постави његовог Буљукбашу Милића Кедића из Суводања среза Подгорског; па одма остави Ваљево, и похити у Шабац, да тамо Кнезове изсече. Но његов брат војвода Шабачког града, Муса-Ага-Фочић недадне му, но каже: 'Ја узимам моје Кнезове на мој врат, и стоим за њи добар,' и тако ји од покоља спасе.

(Има неки те су писали да је Пеја сродник Ненадовића; но он није био сродник него кум, коме су Ненадовићи кумовали, децу крштовали, и који је уз Кнеза Алексу као момак ишао. Но кад Фочић посече Кнеза Алексу, позове из Бранковине брата Алексиног, Јакова, и рече му: 'Е, Јакове, Алекса xтео је наше главе, па је изгубио своју, него ти да будеш Кнез на његово место.' Јаков му каже: 'Ја немогу бити Кнезом, што сам ја трговац на имам да полажем Немачким трговцима рачуне и паре њиове народу да раздајем за стоку.' Нато му Фочић рече: 'да кад он неможе бити, нека ко други од соја и оџака — куће његове буде.' Јаков на то каже да нема ко; јер Проти као Свештеном лицу то непристоји; а Протина браћа Никола и Петар да су потребни за кућу, и да зато немогу Вилајетске послове вршити. Фочић му каже да из његове Фамилије мора ма ко Кнезом бити, и пусти га да иде у Бранковину да се промисли, и сутра дан пошље Турке те га опет за ото позове. Јаков тад нађе се у чуду, па умоли кума Пеју да се прими кнежства и да се изда да је род Ненадовића; Пеја се ото склони и Јаков га одведе у Ваљево; кога Фочић одма закнежи. И тако је Пеја Јанковић Кнезом постао. Фочић кад је Кнезове изсеко није њиову породицу узнемириво, нити им је њиово имање попалио, и разграбио.)

[JASON]

Узун-Мехмед-Кавеџија 24. Јануара 1804. године у само разсвануће из јутра у Тополу дому Кара-Ђорђевом рупи, са својим буљуком Турака. Како дођу несјашавши с коња, запитају Кара-Ђорђевицу која је се пред кућом десила. 'Јели код куће Ђорђе?' Она одговора да није, него да је рано отишао у планину. Они је упитају оћели скоро, и кад доћи; она им одговори да незна. Тад Турци одјашу коње пред кућом Кара-Ђорђевом у воћњаку, и стану ји провадати. Узун-Кавеџија одјаше и он свог хата, дода, да му се вада, па уцуња у кућу, ваљда да се увери, да се није Кара-Ђорђе прикрио! но кад види да га заиста у кући нема, рече: 'Деде млада донеси нам ракије.'  Па изађе из куће, и како је дан леп, и топал, као у летње доба био, његови Турци у шљиваку простру му сена по земљи и одозго ћилим, и он седне; момци му зауздате коње повежу за шљиве и прошће; заваре каву и Узун-Кавеџији додаду, коју је сркао и на наргиле пушио, па и они поседају и ратлеишу се.
Кара-Ђорђе пред сами долазак ови Турака, из куће тек, изшао је био, и по свом обичају увратио се на свој подрум који је недалеко од куће у шумарку био, да леба заложи и ракије сркне. Но кад Кара–Ђорђевица дође подруму, да уточи и носи Турцима ракије, и срећом затече га у подруму, па му каже за долазак речени Турака, и како су за њега питали, у кућу улазили, тражили га, и како су се у шљивику рахат учинили, и послали је да им ракије наточи и носи. - Па му каже: 'Бог ме господару зло изгледају Турци тринест их је грђи од грђега; живота ми неслуте на добро, да Бог даде, да на добро буде!' Кара-Ђорђе, наточи још једну чашу ракије, и искапије, и рече: 'Које куде носи псима ракију, додај им нек лочу; па се онда затвори у кућу, па никога непуштај, макар у истој и изгорела! А које куде у њину главу ако Бог да бићe.' Гди тако Кара-Ђорђевица и учини.
Па онда Кара-Ђорђе шчепа дугу пушку посреди, и под свим оружијем као и увек, у макне у шуму, и управо у дубраву оборима својим оде, гди су му свиње за трговину рањене. Ту код обора нађе своји шест оружани чобана; оборе отвори и свиње пусти, нека иде куд је коме воља. Па онда прегледи оружије у своји момака дал је добро напуњено, и дал је у реду, охрабри ји, и каже, да за њим пођу да на Турке нападну и да ја побију. У путу им каже, с које стране Турке да обколе, и да сваки поједног Турчина на око узме, али нипошто ниједан пре да непуца докле прва његова пушка непукне, па онда сви сложно да оборе ватру и јуриш на Турке да учине.

[JASON]

Кара-Ђорђе кад тако своје чобане научи и распореди, прикраде се својој кући, обколи Турке, и позна Узун-Кавеџију који је на сиџади седио и на наргиле са Кара-Усеином пушио, гди су ји неки Турци дворили, а неки под шљивама љењствовали или чучали; па кад се близу Турака приближи, у једанпут као муња из честе пред Узуна излети, и викне му; 'Ев Узуне главом Кара-Ђорђа!' пушку скреше, а Узун ти репом олeдину. У тај мах оборе момци своји шест дуги пушака, и убију толико Турака. Потом Кара-Ђорђе громовито викне 'јуриш јунаци', иза појаса потегне један те убије и Кара-Усеина, па и други пиштољ, те још једног Турчина смлави, прочи пет Турака збуне се, појашу на повезане коње за шљиве, од који још тројицу чобани побију, а два пешке надру и побегну друмом у Бању у Хан и ту се затворе. Но Кара-Ђорђе са својим момцима-чобанима удари кроз шуму да ји претече, но они ипак у Хан издру.

Нити би их хрт достигао,
Колике су тад узели тутње
Скок у натјеч нестизо им скока…

Кара-Ђорђе дође и сам Хану у Бањи, и позове Турке на предају, но кад они нехтену, Кара-Ђорђе заповеди да Хан запале; но на молбу Малог Ибрахима Ханџије с којим је Кара-Ђорђе добро живио, од тога, за тад одступи, и Турци му се на веру предаду, од који, Кара-Ђорђе оружије одузме, и одело са њи поскида, па ји пусти те оду у Београд; рече им: 'Које куде по души вас Турској идите тако сад у Београд, и кажите вашим Дахијама како и Срби умеду да бију Турке!'
Потом каже Ханџији Малом Ибраиму који му је више пута добра чинио, подказивао му као и онај у Тополи Ибраим, кад су Турци долазили да га убију, да се склони у Ужички град, јер Срби немогу више да сносу Дахиске зулуме. Тад Ибраим по петља шта је боље и боље имао, и оде још тог дана у Ужице. А Кара-Ђорђе одма врати се у Тополу својој кући, од побијени Турака покупи оружје, посвлачи са њи одело и све на своје момке као и нађени при њима новац подели, а претекше одело и оружије остави те је другима Србима дао; и онда побијене Турке повише своје куће у земљу покопа.

У Шабцу Дахија Мехмед-Ага-Фочић дозна, да Узун-Кавеџија није убио у Тополи Кара-Ђорђа, него да је њега и све његове Турке Кара-Ђорђе побио, и да је по одласку његовом из Ваљева побунио се народ, и да га Јаков Ненадовић брат посеченег Кнеза Алексе и син Алексин Прота Матеја на оружије подиже, и у чете противу Турака купи. Па кад таки за њега неповољан глас чује, несмедне даље од Шабца ићи да кнезове сече, а ни сувим друмом, кроз Ваљевски округ за Београд; него из града Шабачког седне са Јаничарима у лађу и Савом у Београд побегне, и жалостан глас својих Дахијама однесе.

Међутим, Кара-Ђорђе, кад све то изврши, онда склони своју породицу у Крћевачку планину у збег, и остави код ње, и код стоке два своја момка. Па тог дана 24. Јануара 1804. год. пође од куће са своја 4 момка-чобанина који су добро оружани и у Турско лепо чоано руо одевени; трећег дана 26. Јануара, имадне само 9 момака, а седмог дана 30. Јануара, на Три Јерарха искупи до 300 Срба под оружијем; запали Хан у Бањи; а потом и у Сибници и неколико Турака потуче, и пође своме побратиму Станоју Главашу Харамбаши који је имао чету од 40 по избору Хајдука, и у ког је чети био, Вуле Илић из Смедерева, Хајдук Вељко Петровић, Хајдук Милован из Плане, Кара-Стева из Пожаревачке нахије, Милосав Лаповац, Милета из Глибовца, Мата Кара-Тошић из Копљара, и многи други знатни хајдуци, јунаци. Успут са тим бројем први јуначни Срба, идући Кара-Ђорђе да нађе Станоја Главаша, палио је по селима Ханове Турске, и Турке гди је год кога нашао и у путу срео, убијао је, и народ на оружије за обрану чести вере и отечества позивао је, и око себе скупљо, и изашиљо људе на све околне главне Србе; јунаке, и Кнезове да народ у чете збирају и да на скупштину у Орашац 2. Фебруара на Сретеније Господње дођу. И тако идући Кара-Ђорђе, и народ на оружије противу Турака подижући, деветог дана започетог свог светог устанка дође у село Копљаре, ту Станоја нађе и с њиме се састане, који се са својом четом Хајдука, Кара-Ђорђевој војсци које је већ на броју 2.000 Срба било присоједини; и одатле тог истог дана 1. Фебруара оду на конак у Орашац; код Обор-Кнеза Марка куће. Орашачки Хан у ком је 12 Турака било обколе и они им се предаду, и од њи одузму оружије и одело и заточе и, а Xан запале. Па тог вечера из Орашца Кара-Ђорђе пошље Алексу Дукића из Бање са неколико момака те и у Тополи Турски Хан запали, Тополце са Кнезом Матијом Јовичићем на оружије подигне и у Орашац рано дође.

[JASON]

Устанак у Шумадији.

Извештени на време шта је спремљено, више виђених Срба успело је да се спасе. Како су и сељаци из околине, у очајању због многих убистава, почели да се дижу у великом броју, око Карађорђа и Главаша, скупило се, као што пише К. Ненадовић, после десет дана, око две хиљаде људи. 'Ако треба мрети – говорили су они – боље да умремо заједно'. Карађорђе им је прегледао оружје и муницију, али бојећи се да им Турци не одведу децу, пустио их је кућама, пошто су дали обећање да ће се на први позив вратити.
Кад покрет захвати и околне нахије, тада Карађорђе позва сав народ на устанак. Али, одзив није био општи. Ако су сељаци и били огорчени сечом толиких виђених Срба, многи старији, обазриви људи, који су познавали снагу Турака и неспрему Срба за борбу, двоумили су се и питали се куда ће их буна одвести. Карађорђе и другови прибегли су притиску. Тада је цео свет из околине, бојећи се казне, устао на оружје.
Борба је почела паљењем ханова. Растерано је више турских одреда у Шумадији и сви Турци, који су становали у селима, склонили су се у вароши. Али, устанак још није био организован. Сви су осетили потребу за једним вођом и једним општим планом за борбу. С тога је одлучено да се виђенији људи из Шумадије састану у селу Орашцу, у Крагујевачкој нахији. Изгледа да су неки чланови тог скупа предложили најпре за вођу Станоја Главаша, али да се он није хтео примити. 'Ја сам – одговорио је он – само хајдук; ја немам ни огњишта ни станишна, ни поља ни кућа, а народ неће никад примити за вођу човека, који нема ништа да изгуби, нити да спасава'. Затим су се обратили кнезу Теодосију из Орашца. 'Узети кнеза за вођу?! Све треба предвидети – рекао је он – па и случај да будемо потучени. А кад се Турци врате, ко ће онда заштитити народ, ако кнезови буду умешани?' Тада су предложили Карађорђа. И он је оклевао. 'Ја се у томе не разумем – бранио се он – није за мене да управљам људима'. – 'Ми ћемо те саветовати' – одговорили су кнезови. 'Али ја добро познајем себе; ја сам жесток; ја се не могу уздржати. Ако ми ко одрекне послушност, ја нећу умети лепим речима; ја ћу га ударити'. – 'Утолико боље – одговорили су му. У овој невољи потребан нам је вођ кога ће се свак бојати'. Тада је Карађорђе пристао. Чим је изабран за вођу устанка, сви су му се заклели на верност.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]