PALUBA
November 27, 2022, 08:22:55 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Na forumu PalubaInfo novoregistrovane članove odobravamo ručno, to može potrajati 24 h, ali je neophodno da novoregistrovani korisnik aktivira svoj nalog koji će dobiti putem e-pošte u navedenom vremenu
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 181 182 183 184 185 186 187 188 189 190 191 192 [193] 194 195 196 197 198 199 200 201 202 203 204 205 ... 299   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 494889 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2880 on: January 02, 2021, 12:00:11 pm »

Кара-Ђорђе заузима Крагујевац, осваја од Турака град Рудник и Јагодину, издаје наредбе, и позива народ на скупштину у Остружницу.

Пошто се посланици Дахијски у Београд врате, Кара-Ђорђе добије писмо, од Буљукбаше Арсенија Ломе и Петра Каре, да страни Турци у Рудник долазе, и да ји је већ до 500 придошло Сали-Аги Бику Рудничком упомоћ. Кара-Ђорђе као што је и из Орашца писао Рудничким главнијим људма да народ на оружије дижу, и даће он са војском доћи да Рудник освоји. Тако, сад пошто је поумножио своју војску; из Паланке крене се преко Саранова, и Чумића, и оде Руднику.
У Руднику је тад било двојаки Турака, једни који су били староседиоци под Бегом Токатлићем, као Цару одани; а други Дахијски Јаничари, над којима свима, био је заповедник Београдског четвртог Дахије Кучук Алије брат, Сали-Ага, кога су као што је речено због његовог тиранског насиља женскиња Србског, звали Рудничких Биком. Па како је Кара-Ђорђе устао противу Турака, одредио је Буљукбашу Арсенија Лому и Петра Кару Трешњевичанина, те су са 500 Срба чували путове око Рудника, да Турци Шумадијска села у којима је народ устао противу Турака не изиђу, и штету неучине. Тако Сали Ага-Бик неимајући довољно одбране, позове упомоћ те му дође Ужички Муселим Џавић и Карановачки Пљака са 500 Јаничара.
Кара-Ђорђе како дође с војском Руднику, одма позове Рудничке Турке на договор. Гди му изађе Токатли-бег са два још Турчина. Кара-Ђорђе имао је ту политику, да раздвоји Турке Султанове од Дахијски преврженика, да ји лакше ломити и сатирати може. Па од Токатлића захте да му у руке предаду Сали-Агу-Бика, и дошавше Муселиме Алила-Џавића и Пљаку, или да ји одма са свима Јаничарима изтерају из Рудника, оставивши им рок од 24 сата; па ће он њи као Царске послушне Турке све на миру оставити; неучине ли то, он ће с војском на Рудник ударити запалити га и све под нож ставити. Кад се Токатлић врати у Рудник и каже захтев Кара-Ђорђев, Дахијски Турци кад то чују уђу у Град и стану се за одпор спремати, а тим више што су чули да Дахија Кучук- Алија иде свом брату у помоћ. Кара-Ђорђе и он зато чује, па раздели војску у четири поделе; са првом оде сам уз Јасеницу; другу пошље те оде повише Рудника поред Јасенице; трећу стави код Катрена; а четврту код Звезде; и тако обколи Рудник са свију страна, и позове Турке на предају; но кад Турци нехтену му се предати он 28. Фебруара пред вече удари на Рудник гди 86 Турака побије, и у вече по ноћи више им кућа запали. Тад Турци виде да се одржати немогу, а и ране неимајући, изашиљу Токатлића ћи замоле Кара-Ђорђа да ји пропусти да из Рудника изаћи могу да у Ужице иду. Кара-Ђорђе бојећи да Кучук-Алија са војском Руднику у помоћ недође; одобри да страни Турци изаћи могу, а староседиоци да се ништа не боје нека на свом месту седе. Па одреди један појак одељ Срба и те ноћи пошље ји, те увате заседе на Ужичком путу по више неке старе Црквине, на Рудничиштима одакле се пут за Чачак одваја, с налогом да кад Турци туда ударе, да ји из заседе побију.
И тако, кад то Кара-Ђорђе нареди, сутра дан рано 29. Фебруара Турци и сами из Града изађу и за Ужице побегну; па идући путем за Ужице виде утрвен пут од људи, па се сете да ји Срби негде у заседама чекају; па окрену друмом Чачанским на Јелен-Гроб који утрвен био није. Србска заседа кад то види, она кроз шуму претрчи те ипак увати заседу и на Чачанском друму, и кад Турци наступе, они оспу ватру из пушака и убију до 200 Турака, па и оба Муселима Ужичког Алила-Џавића и Карановачког Пљаку, кога убије Антоније Ристић доцнији Војвода кога Пљаком прозову, зато што је тог Муселима Пљаку убио, а силни Руднички Бик-Сали-Ага са осталих Турцима избегне и од освете Србске спасе се.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2881 on: January 03, 2021, 10:06:03 am »

Кара-Ђорђе по одласку Јаничарски Турака уђе у Рудник, гди нађе до 40—50 Турски заоставши кућа са њиовим породицама, и позове неколико заоставши главнији Турака те му у Турску Мешћему-Судницу дођу, којима каже да се мирно владају и да своје послове као и дотле раде, да се ништа не боје, јер ји нико и ниучем узнемиривати несме. Па како је тог дана дошао био из Бруснице трговац Милан Обреновић са 60—70 Срба Рудничана, њега Кара-Ђорђе пред Турцима постави за старешину Рудника и Рудничког округа, и заповеди му, да обдржава ред у народу и да неби ко Турке узнемиравао јер ће за то главом платити. Но Турци несмедну у Руднику остати него, покупе жене и децу, и сви у Ужице оду, а Рудник пуст оставе. После овога Кара-Ђорђе запали Сали- Aгe-Бика Конаке; распусти Рудничку војску која је под Буљукбашом Арсенијем Ломом, Милићем Дринчићем из Теочина, и Мутапом - Лазаром из Прислонице у боју била, да на три дана кући оду, да узму што им је потребно, па да у Врбицу сви дођу. А Милану Обреновићу као новом старешини заповеди, да иде у округ међу Руднички народ, да га на оружије подигне (јербо је дотле врло мало Рудничана противу Турака устало), па да са свима другима уставшим Србима и он у Врбицу дође. Затим Кара-Ђорђе тог истог дана остави спаљени Рудник пређе с војском преко Рудничке планине, дође у Страгаре на конак, војску одмори, па оде у Тополу и војску распусти на три дана, а после трећег дана оде у Врбицу, да дочека сву војску па да на Јагодину иде, као што је из Орашца, Кнезовима и главнијим људма писао.
Виде Дахије у Београду, да су сви труди и напрезања њиова узалудна, и да Кара-Ђорђе неће мира; него да све више, и више, рају на оружије подиже, по селима и друмовима Турке затире, па да је одпочео и по варошима да Турке бије и вароши пали. А неимајући довољно војске да противу њега пођу и устанак угуше, одреде Дахију Кучук-Алију да са 600 Хатлија трчи Руднику упомоћ, да га одбрани; па да одатле иде у Арнаутлук да покупи војску под плату, па да им час пре у помоћ дође да рају умире.
Кучук-Алија са 600 Хатлија излети из Београда, па пође Руднику, но кад у путу од Кнеза Максима из Губереваца Београдског округа чује, да је Рудник спаљен и Турци истерани и потрвени, и да се Кара-Ђорђе у Врбици очекивајући војску са неколико момака налази. Тако Дахија Кучук-Алија пође Врбици спровођен мукло странпутицама издајице Кнеза Максима*) и изненадно удари на Кара-Ђорђа, који је у Врбици у једној долини на подножју високе планине Венчаца, са своји до 50 момака чекао војску да му дође. Бој се жесток отвори који је читав сат трајао, но кад Хатлије пођу да ји облету, Кара-Ђорђе нађе се принуђен, те са својим момцима одступи уз брдо у планину Венчац, гди Турске Хатлије немогну ји гонити и тако се битка прекрати. Но ту падне у Турске руке Кара-Ђорђева сексана - товарни коњ - са пушкарским алатом на којој је био и Кара-Ђорђев ћурак - горња хаљина - које Турци узму и у Врбицу одступе. После овога боја Кучук-Алија нехтевши ићи Руднику, но одседне у Врбици, и кад се по одмори предвече одјури Крагујевцу.

*) Овај Кнез Максим кад изда своју браћу Турцима побегне у Београд; но кад Бећир-Паша 1805. год. дође у Београд и Дахије буду погубљене, тог Максима изиште Кара-Ђорђе од Бећир-Паше, који доведен буде на Врачар; кога Војвода Јанко Катић посече.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2882 on: January 03, 2021, 10:07:07 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Милан Обреновић.jpg (122.79 KB, 530x746 - viewed 4 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2883 on: January 03, 2021, 10:14:46 am »

Кад те ноћи и сутра дан 4. Марта војска се у Врбици искупи, а и Рудничка под Миланом Обреновићем, Арсенијем Ломом, и другима вођама придође. Кара-Ђорђе одма одвоји један појачи део војске те га пошље правце за Дахијом Кучук-Алијом Крагујевцу. А другу сву војску крене, удари преко Београдског округа, те још неуставше Србе на оружије подигне; изда заповест Чарапићу Васи да друм под Авалом и око Београда чува да не би Турци у народ изашли да штету учине, па пређе у Смедеревски округ, гди се са искупљеном војском под Ђушом Вулићевићем саједини; од које војске неки део одреди и пошље Смедереву да Турке у запту држe дa нeби у народ изашли да штету учине. Па се са свом војском крене Баточини гди је Кучук-Алија послао под Ганићем 250 Арнаута да пут узапте, и да комуникацију од Јагодине за Београд држе. Но како су се ту Арнаути утврдили били, Кара-Ђорђе нехтене ударати на њи но остави један део војске да ји у обсади држи; па нехте ићи ни Крагујевцу почем чује да су сви Турци из Крагујевца са Кучук-Алијом у Јагодину побегли, него од Баточине окрене војску и правце оде Јагодини, гди 9. Марта стигне у село Штипље под планином Црнога-врха; и одатле позове све старешине и јунаке Јагодинског округа којима је из Орашца писао да му дођу да на Јагодину иду.
Но Кучук-Алија у Јагодини дочује, да су му Арнаути у Баточини обкољени и да им опасност од Срба прети, па одреди 500 Хатлија са Делијом Тосун-Агом и пошље га Баточини да Арнауте обсаде ослободе; који се издајом или небрежењем старешине Теодосија Маричевића, који је са 1500 Срба на Липару друм чувао, провуче и оде Баточини гди стигавши нападне на Србе растера ји и Арнауте обсаде ослободи, и остане те ту преноћи. Но Кара-Ђорђе како чује да су Хатлије под Тосуном отишли Баточини. Узме један део војске па сам брзо из Штипља оде за Тосуном Баточини, гди те исте ноћи к Баточини дође; па понамешта пешаке у заседе друмом, куда ће Тосун са Турцима за Јагодину да се врати, а код себе задржи неколико пешака и 600 коњаника; и тако те ноћи приправљен тајно, стане Турке очекивати да из утврђене Баточине изађу. Делија Тосун-Ага сутра дан рано са 250 Арнаута пешака и 500 Хатлија изиђе из Баточине и пође друмом Јагодини, но недошавши до Срба који су га у заседама чекали, примети због утапканог пута да га Срби негде чекају. Па окрене странпутицом преко Кијева к Јагодини. Сад Кара-Ђорђе и са коњанцима и пешацима натури се за Турцима, стане ји гонити, гди ји стигне, и све пешаке Турске а и многе Хатлије побије, и тако Кара-Ђорђе гонећи ји и затирући, једва Газија-Тосун-ага са сто Хатлија у Јагодину жив издре, а остали Турци сви изгину, и Срби леп шићар у хатовима, лепом оружију, оделу новцу и других које какових стварима задобију.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2884 on: January 05, 2021, 10:58:51 am »

Кара-Ђорђе кад ове Турке од Баточине пошавше разбије, 10. Марта дође опет у Штипље, које је од Јагодине два сата удаљено; и онда искупљену, војску за нападај на Јагодину распореди овако: одреди Младена Миловановића са Крагујевачком и Милана Обреновића са Рудничком војском и другим старешинама, да 11. Марта изјутра рано, од Црвеног-брда покажу се с'војском, и ударе на Јагодину, а он сам да ће са Београдском и Смедеревском војском отићи Левчанима преко Бјелице и од Ђурђевог-брда на Јагодину ударити, и тако, кад која војска прва отвори бој са Турцима, да друга, одма удари Турцима у леђа да се разбију и Јагодина освоји.
Сутрадан кад сване, Кара-Ђорђе први са својом војском од Ђурђевог-брда појави се и пође Јагодини, но Турци излете и жесток се бој отвори; Кара-Ђорђе потисне Турке, у варош ји стера и с'краја неколико кућа запали. Но Турци који су се нападају Срба на Јагодину надали, од кад им је дошао Дахија Кучук-Алија, и призво себи из Ћуприје Гушанац-Алију са 1000 Крџалија, били су се утврдили, шанац, и ров ископали, а и од дењкова заклон за одбрану начинили; па у те заклоне и утврђења повуку се, и стану живо пуцати на војску Кара-Ђорђеву, коју од вароши одбију; и Кара-Ђорђе морадне са великом штетом натраг за Ђурђево-брдо повући се; тек у то доба од Црвеног-брда појави се Младен и Милан са војском, и немогну по наредби Кара-Ђорђа ударити Турцима за леђа, због изненадно надошавше реке Бјелице. Тако Турске Хатлије излете на њи ударе, разбију, и Србе у бегство обрате, гди многе Србе изсеку; и у овим биткама нападајућим на Јагодину падне у боју око 150 Срба мртви, 50 рањени и око 20 Турци заробе и изсеку.
Разбијени Срби ипак неизгубе присуствије духа, ни куражи, да за слободу своју мрети нежале; стану се опет у Црном-врху за напад на Турке скупљати. Кара-Ђорђе оде у Темнић, па потом и у Левач, те сав народ округа Јагодинског на оружије подигне; па по други пут са већом војском на Јагодину 16. Марта дође, са свију страна Јагодину обколи и на јуриш варош узме, многе Турке побије и зароби, које озлојеђени Срби због прве битке све изсеку, варош опљене и запале.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2885 on: January 05, 2021, 11:36:32 am »

Но Дахија Кучук-Алија како је сазнао, да Кара-Ђорђе велику војску опет купи да на Јагодину удара, и кад је чуо да он на Јагодину иде, несмедне ићи кроз Јагодински округ к Ћуприји, и одатле у Арнаутлук да војску под плату купи, а и другу битку да дочека. Него 15. Марта изиђе из Јагодине са Гушанцем -Алијом и са 1000 његови Крџлија, пређе Бјелицу и провуче се кроз Црни-врх преко Липара, удари на Крагујевац, и одатле преко Белосаваца и Кораћице на Тополу, гди Кара-Ђорђеву кућу, воденицу, амбар чардаке, и друге зграде попали, рану сву покупи и оде Београду.
Кара-Ђорђе кад освоји Јагодину остави ту Јагодинске старешине да обдржавају ред и поредак у народу, да чувају да не би Турци од Ћуприје продрли, и да војску свагда приправну имаду. Па се са свом својом војском крене за Кучук-Алијом и Гушанцем у потеру. Но како су они по измакли били; Кара-Ђорђе у путу остави пешаке, да полако иду, узме све коњанике и најкраћим путовима које је он познаво поjури, да би Кучук- Алију претеко, но једва га на конаку у Ропочеву стигне; и кад вида да су се Турци око ватри које су наложили били, разазурили раскомотили он онда заповеди те коњаници коње одјашу и подаље од Турака у једном лугу повежу; па онда узме људе, и потајно прикучи се ближе Турака, па на оне који су око ватре седили и лежали из помрчине опали из пушака, и убије десет Турака и многе ји рани, и хтене ји још тући, но Турци у Таламбасе учине узбуну и одма ватре погасу па неспавајући свуноћ, у зору појашу коње и одјуре преко села Врчина Београду. Кара-Ђорђе немогне ји због тешког умора посустали коња, и људи, даље гонити. Него о том хитно извести Bacy Чарапића; и Чарапић који је Београдске Турке у запту држао, кад чује да Дахија Кучук-Алија са Гушанцем-Алијом за Београд преко Лештана иде, узме уза се 70 Срба, потече брзо у Лештане, ту заседу увати, дочека Турке и преко 100 Турака побије, гди Кучук-Алија са Гушанцем без обзирце у Београд побегне. А Чарапић са својим јунацима многи пљен, у добрих хатовима, оружију оделу и других стварима Турским задобије, и са истим своју чету и другу браћу Србе преодене и наоружа.
Кад Кучук-Алија са Турцима из Ропочева побегне. Кара-Ђорђе сутрадан после подне у два сата у Ропочеву дочека војску која је за 14 сати од Јагодине дошла, па је распусти кућама да војници своје послове свршавају, и да су увек готови да на позив у бој пођу. Па учини поруке и разашље писма по свој Србији да се народ гди није усто противу Турака, на устанак покрене, и да се око они вароши из који Турци нису истeрати или побегли, и око градова, чува да у села Турци неизлазе, и да се у народу обдржава ред и поредак; а поред тога да све старешине, са поједно два до три главна човека на скупштину у Остружницу 9. Априла дођу. Па онда одавде Кара-Ђорђе оде у Рипањ под Авалу Васи Чарапићу, те нареди да се добро око Београда чува да не би Турци никуд у села налазили; и потом одатле оде, из округа, у округ, и из села, у село, те је народ бодрио и противу Турака распаљивао, и на устанак обшти подизо.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2886 on: January 05, 2021, 12:00:23 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Младен Миловановић.jpg (67.3 KB, 413x569 - viewed 3 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2887 on: January 06, 2021, 12:30:00 pm »

Устанак у Ваљевској нахији.

Сеча кнезова изазвала је устанак Срба и у другим крајевима Београдског пашалука. Одмах после погубљења Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, породица Ненадовића повукла се била у оближњу шуму. Брат и син кнеза Алексе, Јаков и прота Матија помислили су одмах на устанак, али су се питали да ли ће сељаци, и поред све омиљености погубљених кнезова, поћи за њима. Јаков је похитао да пређе у Аустрију, да што брже прода један чопор свиња и дође до новаца, а прота Матија је остао код куће.
У томе је стигао глас да је устанак плануо у Шумадију. Турци из околине Ваљева повукли су се одмах у варош. Видећи их како беже, прота Матија се одмах састао са својим рођацима и виђенијим сељацима из околине и тада су одлучили да се дигну на оружје. Он се онда вратио у Бранковину, изнео из цркве тробојку и наредио да се пободе пред црквом.
Сутрадан, 28. фебруара, 700 сељака из околине било је окупљено око заставе. Они су били спремни за борбу, али нису имали муниције. Како се Јаков сутра вратио с пута, Матији је поверено да иде и тражи муниције од Аустријанаца.
Он је отишао у Земун мајору Митесеру, добром пријатељу свога оца. Аустријски официр му је одговорио да 'царевина' не може дати ни оружја ни муниције, али му је саветовао да се обрати земунском трговцу Стевану Живковићу, који би му тајно могао набавити муницију. Тако је била извршена прва набавка барута.
У Тамнави је очекивало проту велико изненађење. Слушајући савете виђенијих људи, који нису веровали у могућност успеха, сељаци, које је оставио у Бранковини нису га сачекали, него су се сви разишли. Матија је и сам сретао виђеније људе, који нису хтели да приђу покрету и који су га питали 'како ће се све то свршити'. Међутим, Матија је повео из Земуна неког Дели-Ахмета, за кога је тврдио да је дошао са султановом наредбом да купи војску против дахија и претио је свима који не буду пристали уз устанике. Покрет је брзо захватио долине Тамнаве и Саве. Али муниције није било.
Чим су уређене, устаничке чете кренуле су на Ваљево, чији је муселим Пореч-Алија био врло омрзнут међу Србима. Оне су заузеле и запалиле варош истога дана, кад су Карађорђеве чете отеле Рудник.
Услед недостатка муниције Матија је поново отишао на аустријску границу. Прешао је царинарницу у Бољевцима, и упознао се са аустријским поручником Лајтезером. Тај официр дао му је савет да се обрати српском митрополиту у Карловце и надвојводи Карлу или главном команданту аустријске границе и да од њих затражи заштиту. Осим тога, примио се да пошаље писма, која му буде он написао.
Матија је у први мах оклевао. Још није имао никаквих вести од Карађорђа, нити је знао да ли је он већ предузимао какве кораке. Кад му је Лајтезер донео мастила и хартије, он се тада вратио на Забрежје, к једном свом пријатељу. Ту је на једном троношцу, клечећи поред свеће, коју му је држао домаћин, написао два писма, једно за митрополита Стратимировића, а друго за генерала Генејна (Женеја), команданта славонске генералне команде. Описао је зулуме које је српски народ подносио од јаничара, план дахија по коме је требало погубити све српске кнезове, а нарочито оне који су учествовали у последњем аустријско-турском рату и који су верно служили бечком двору, затим делимично извршење тога плана, бегство млађих људи у шуму и њихову чврсту одлуку да се туку, до краја, против Турака. Напослетку, молио је цара да им подари муниције, оружја и официра и да тако спасе српски народ.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2888 on: January 06, 2021, 12:34:40 pm »

Међутим, по заузећу Ваљева, чете Јакова Ненадовића и Луке Лазаревића биле су опселе Шабац. Један део вароши био је спаљен, а Турци се повукли у град. Тада су устаници добили први топ. То је била црквена прангија, коју је новосадски владика дао да се поправи и послао је с муницијом и једним тобџијом. Овај неочекивани поклон много је обрадовао устанике. Да би охрабрили своје људе, старешине су објавиле да је 'тај топ поклонио сам цар и да ће ускоро стићи и други топови и војници'. Та објава утицала је снажно на морал трупа. Иако је топ био мали, његове су кугле почеле палити турске куће у самом граду.
Усред најжешће борбе пред Шапцом стигао је у стан опсадне војске одговор главног команданта аустријске границе. Генерал је известио проту да је, услед мира и великог пријатељства које влада између султана и аустријског двора, цару немогућно помоћи Србима, али да је он сам готов покушати да их измири с дахијама. Наскоро затим стигао је одговор и од митрополита Стратимировића. Он је јављао да је командант границе доставио њихове 'потребе и невоље' царском двору и аустријском посланику у Цариграду и уверавао да се дворови аустријски и руски и дворови суседних држава налазе у миру и пријатељству са султаном, да би они били задовољни да Срби остану верни своме владаоцу. 'Ја држим – писао је Стратимировић – да, у овом тренутку, не можете од ових дворова очекивати никакву другу помоћ, осим да вас препоруче код султана. Потребно је да доставите своје жеље султану, не заборављајући да сте ви његови поданици и да то морате остати и после устанка. Ви можете од султана тражити само олакшице и обезбеђење за будућност и можете молити остале дворове, наклоњене пријатељски султану да помогну ваше молбе код њега. То је, по мом убеђењу, поуздан пут којим можете поћи'.
Тих дана прота добија и обавештење, да је београдски митрополит Леонтије за умирење устанка нудио Карађорђу, од стране дахија, велику суму новаца и могућност да пређе у Аустрију са својом породицом и да је Карађорђе на то пристао. Уплашен том вешћу, прота Матија пошао је да потражи Карађорђа, у намери да му саопшти писма која је добио, да се споразуме с њим и да израде један општи план за борбу. Али, како Карађорђа није могао наћи, доставио му је само преписе тих писама.
Међутим, опсада Шапца је напредовала. Уплашени, Турци су тражили помоћ из Босне и зворнички паша им је обећао појачања. Србима је било потребно да те трупе што дуже задрже на путу, да би својој војсци дали времена да заузме Шабац. Тако је дошло до боја у манастиру Чокешини 16/28.априла. Борба је трајала читав дан. Како су Турци добили појачања и како је Србима нестало муниције, битка је завршила гушањем, у коме је српски одред био уништен. Јаков је успео да измакне само с неколико својих људи.
Али, тај је судар дао жељени резултат. Турска појачања закаснила су на путу два дана и тако је турски гарнизон у шабачком граду био принуђен да се преда. Акт о предаји Шапца потписан је на аустријском земљишту, преко пута самога града, истога дана кад је био бој на Чокешини. Пуковник Стојичевић, командант аустријскиј пограничних трупа, дао је потпис као сведок, поред потписа српског и турског пуномоћника. Мус-ага, командант Шапца, и сви јаничари морали су отпутовати за Београд. Град је тада предат мирним Турцима као својина султанова, али је у граду остављен један српски одред од 20 људи, ради одржавања реда. Становници града обавезали су се да неће излазити у села и да ће варош држати отворену за трговину.
Вест о предаји града наљутила је јако Турке који су победили код Чокешине и они су одлучили да се врате у Зворник. У том тренутку стигао је проти Матији Карађорђев позив на састанак у Остружницу.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2889 on: January 06, 2021, 01:14:19 pm »

Бој на Чокешини.

Док су се Срби борили с Турцима и с Бошњацима на Шапцу, Мус-ага Фочић, старешина Турака и јаничара у Шапцу и у шабачкој тврђави, видевши да неће моћи да одоли сили и навали Срба, поручио је Али-паши Видајићу у Зворник да му пошље своје војске у помоћ и да га ослободи од Срба, који су га онако незгодно притеснили са свих страна са сува.
И Видајић је на ово с неколико хиљада Бошњака оправио одмах у Србију Мула-Ножину из Маоче у Босни, јаничарског старешину у Београду, који се у време устанка Срба десио на осуству у Босни код своје родбине, па је у то време требао да се врати у Београд на своје место. Сва ова сила босанска прешла је у Србију на скели код села Јање и одатле се кренула за Шабац.
Ножина није смео да иде у Шабац путем преко Китога и Мачве, јер је сазнао да га у Церу чека и прежа хајдук Ђорђе Ћурчија са својом дружином, у којој је било неколико стотина људи, па би га могао напасти с леђа и са стране и одсећи од Босне, и за то се упутио и сам право преко Цера, да прво растера и помлати Ћурчију и дружину му, па после тога да се спусти безопасно у Шабац.
Ну дотле су и Срби на Шапцу, сазнали за Ножину и његове Бошњаке и Јаков Ненадовић узео је од шабачке опсадне војске 3-400 људи, међ којима су били и браћа Недићи, Дамњан и Глигорије*, и похитао је Ножини на супрот, знајући да ће тамо негде бити и Ћурчија са својом четом.
Јаков је нашао Ћурчију и дружину му код манастира Чокешине, али по несрећи српској, ту се заподене између Јакова и Ћурчије препирка с томе, где ће бити најбоље да се сачекају Бошњаци. Јаков је хтео да то буде у самим зидинама манастирским, док је Ћурчија мислио да ће бити боље да то буде гдегод дубље у гори и позади манастира.
У препирци око тога, Ћурчија се на послетку тако расрдио, да је оставио и Јакова и Чокешину, па је отишао са својом дружином у планину. Не осећајући се довољно поуздан, да ће с оно мало своје војске, што је ту има, моћи да противу стане Бошњацима, који су бројали на хиљаде људи, Јаков је предао сву своју војску браћи Недићима, а он је похитао у Шабац, да доведе отуд још српске војске.
Ну Бошњаци су напали на Србе пре но што је Јаков и могао стићи у Шабац.
Недићи су били разместили оно неколико стотина својих људи изнад потока Врањевца** подаље од манастира. а ови су се држали туна добро и јуначки и одбијали су нападе Бошњака одважно и упорно за дуго време.
Ну неколико стотина Срба према некојој и некојој хиљади Бошњака требало је да издржи тешку и мучну борбу и бој се ту био страшан и крвав, Целога дана, кад су неки Бошњаци били одбијани и потискивани, изводио је Ножина нове и одморне своје трупе и Срби су и ове јуначки дочекивали и упорно одбијали. И Бошњака је пало већ доста и много, али је и Срба остајало све мање и мање. Нико се од њих није хтео да макне са свога места, ни да одступи ма и за један корак. Али је и Бошњака било још много и много, који још нису ни улазили у бој.
И по несрећи и код оваког бројног стања, Србима је почело у неко време и да недостаје барута и Бошњаци, кад су то осетили и опазили, настали су тек наваљивати на Србе.
Браћа Недићи довикивали су оближњим својим друговима да им добаце још који фишек, и њихове су пушке још пламтеле и убијале. Ну на крају на српској се страни није ништа чуло; био је потрошен и последњи метак; Недићи су лежали испребијаних костију и сломљених ногу, а српски борци исакаћени и израњављени, уздајући се још само у своје ножеве и своје јатагане. А јунаци Бошњаци сад су тек јурили као помамни са свих страна, и полумртви Срби искасапљени су сви до последњега.
И тиме и тако свршила се 16. априла 1804. на Лазареву суботу, крвава борба браће Недића и осталих српских јунака на Чокешини, на тим српским Термопилима, где јуначки и славно паде и последњи борац, бранећи отаџбину и слободу своју.
Мир пепелу вашем храбри синови Србије, славо наша. Ножина вас је потукао све до последњега, али лешеви ваши не допустише му да помогне Шапцу, и онога часа, кад сте ви јуначки гинули и борили се с душом, Ножинини Турци Шапчани, покорне главе, потписали су уговор о предаји своје тврђаве, а Ножина се вратио из Србије, истина с доста славе, али празних руку и с веома проређеним редовима своје војске.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
* Тако прота Матија Ненадовић, Мемоари, стр. 69. Учитељ Алекса П. Милојковић доказује - Отаџбина, 1891 год., свеска 113 -114, стр. 217 - да је други брат Недића Глигорија, који је пао на Чокешини, био Јанко, који је био још млад, те није ни дошао на Чокешину ради боја, него се ту случајно десио, а Дамњан је био сестрић Глигоријев, и да се презивао Кутишанац.
** М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, стр. 458. Но, учитељ Алекса П. Милојковић, коме су, како се чини, месне прилике око Чокешине изближе добро познате, мисли, да је то било на (Липовцу) Липовици, више брда Џајевца, и да су Недићи пали на месту које се зове Тајинџинац. Види: Отаџбина 1891, свеска 113 и 114.



* Битка код Чокешине.jpg (157.41 KB, 886x588 - viewed 3 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2890 on: January 08, 2021, 11:49:29 am »

O устанку у Ваљевској нахији К. К. Н. овако прича:
У Ваљевском округу Јаков Ненадовић из Бранковине, како му Дахија-Фочић, кнеза Алексу брата, и кнеза Бирчанина посече. Одметне се од куће, у народ, и са синовцем својим протом Матијом, и у договору са кнезом Николом Грбовићем из Мратишића среза Колубарског, и кнезом Милићем Кедићем из Суводања среза Подгорског округа Ваљевског, стане скупљати народ оружан у чете. Турци у Ваљевском округу кад то виде, поплаше се, и побегну из села и варошица као с Уба и Палежа, које у Босну а које у Градове, а и из Ваљева испрате Турци жене и децу у Босну преко Дрине; а сами ратници остану у Ваљеву.
Јаков Ненадовић кад 600-700 војника на оружије око 15. фебруара искупи, науми да удари на варош Ваљево и да га силом од Турака очисти; па пошље синовца свог проту у Земун, да што барута, и други потреба војени прибави, који у Земуну купи само 300 танета и 9 фунти барута и ту напише писма неким Србима у Варадин и друга места, и умоли jи да притечу с новцем за куповање барута и за одржање почетог устанка, па се врати Ваљеву. А, Јаков кад чује, да противу њега из Шабца иде Мусага, брат Фочићев са војском; остави код Ваљева, Колубарског Кнеза Николу Грбовића, Подгорског кнеза Милића Кедића, и Миливоја Тадића да Ваљево у обсади држе, па, узме нешто војске и пође са зетом својим Живком Дабићем, из села Jayшине среза Тамнавском у сусрет војски Мусагиној, гди се у Бељину Шабачког округа сретну, и 23. Фебруара побију; ту погине од Србске стране Буљукбаша Исаило Лазић из Уроваца и неколико Срба ране задобију, а од Турака, погине њиов Бег Арап-Aџић-Ага и више Турака рањени буду. Но Турци, уместо да се врате натраг, сузбију се, окрену Ваљеву, и дођу у село Свилеуву на конак, и почну харати, и нагонити народ да им рану доноси. Јаков, у поредо идући с'њима, претече ји, улогори се на брду Гомилици у селу Свилеуви, и одма живо начини Шанац, на Дугом воћу (ово је први Шанац кога су Сpби у овом устанку начинили) и стане, нападати на Турке и с'њима се пушкарати. Тад Турцима дође помоћ, коју им је Али-Бег-Видaић посло, и науме да на Србе плаховито ударе. Но и Јакову, у то време, дођу храбри Хајдуци, браћа Дамњан и Глигорије Недићи из Осечне, Ђорђе из Остружња и Дамњан из Котешице са понеколико момака, и од Ваљева стигне му упомоћ 200 Срба, које му је Кнез Грбовић и Прота Ненадовић — који је се већ из Земуна вратио био — посто, под командом Луке Милошевића из Котешице.
Турци пођу да ударе на ушанченог Јакова, и кад се близу Шанцу прекуче, Јаков привидно остави Шанац, и повуче се мало натраг, као да несме у бој да се с њима упусти, но кад Турци у исти Шанац уђу, и заузму га, Јаков онда са распоређеном војском, са свију страна обколи и стесни Турке, и стане се с њима тући. Но како су Турци мало ране у торбама за себе, и своје коње понели, стану гладовати, а несмејући из Шанца да изиђу да се кроз Србе пробију, нађу се у чуду, поплаше се, и стану Србе молити дозивати и говорити им, да они нису пошли да се са Србима бију, но само да виде и питају ји, зашто су се подигли, па зато нека ји пусте, да они иду натраг, одакле су и дошли. Јаков се нато склони, но тако, да само Бошњаци изићи могу, а Дахијске Београдлије и Мусаге Фочића Турци да остану, нашто принуђени Турци склоне се. Тад Јаков пошто добро јаке заседе понамешта, отвори пут са Шабачке стране, те из Шанца Турци изиђу, гди уз Бошњаке надру и Београдски Турци. Јаков тaд 28. Фебруара на њи, са свију страна нападне, и разбије ја тако, да сваки на своју страну у нереду побегне, само да живу главу изнети могне; ту падне 270 мртви Турака осим рањени. Они Турци, који су живи остали, побегну у Босну. А Лешњички и Лознички Турци, кад за тај бој узнаду, одмах жене и децу своју брже боље у Босну пребаце.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2891 on: January 08, 2021, 12:04:22 pm »

Кад је Али-Бег Видаић у Зворнику, по позиву Мус-Аге Фочића, из Шабца скупљао војску, да противу Јакова иде. Турци су се грабили који ће пре примљен бити. Неки су говорили, да ће на више влаа ударити и побити ји; а Сејдин Руњански, Субаша, говорио је: 'Ако су то они власи, кад ја прођeм, на њи по 20, у сватовима сретнем, а они одјашу и сакрију оружје под гуњеве; бива ја ћу сам на 50 ударити.' А Мешан Абдурамановић: 'Валах Кардаш ја ћу на 25 Турске ми вире.' А остали су говорили, како ће се напљачкати Тамнавски Сивуља, котлова и другог чега. А после овог пораза на Свилеуви, гди је и сам Субаша Сејдин погинуо, разбијени Турци жалостни кад дођу у Лозницу говорили су: 'Валах, јолдаш! ја сам био на Москову, а на Немцу; aли оваког боја и оваке војске, ја нијесам виђео: сваки носи подоштрен проштац, пободе у земљу, преда се, па пуца иза њега. Е, штаћеш му бива учинити? други казиваше: како фришко пуне пушке и бацају, као да шакама из вреће, и испред себе фишеке узимају, тако танад из пушака бацају; трећи прича: како су власи лепо обучени, све у белим гаћама и у црвеним ћурчићима. Четврти: 'Валах кардаш! Ja caм обелијо, али у хајдука барјака, нити чу, нити га до сад виђо! Јами чоече тако је се Раја по силила и по хајдучила, да јој без велике силе немош на пут стати!'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2892 on: January 09, 2021, 11:00:28 am »

И тог дана 28. фебруара увече, Прота Ненадовић са Грбовићем и Кедићем, случајно запале Ваљево, и побију се са Турцима гди Пореч-Алија поплашивши се, са свима Турцима из Ваљева у зору у Босну побегне, и Срби Ваљево заузму.
Кад Јаков то узна, опијен тим двема победама, са својом војском крене се из Свилеуве са Попа Луком Лазаревићем и са нешто Посаваца и дође опет у Бељини, и одатле 7. Марта осване са војском око Шабца; распореди војску, удари на варош Шабац, неколико кућа запали, гди Турци сви из вароши у Град Шабачки побегну. Јаков заузме варош и на узвишеном месту Баиру, спрема Града, војску своју постави, а и са други страна Град обсади.
Но како, није му могуће било, због Градске топовске ватре, да га јуришом узме, постара се преко своји пријатеља, те један топ из Немачке набави, који му Новосадски Владика Јован Јовановић чрез Димитрија Пуљевића у Варадину справи, кару начини, муницију за исти спреми, и тај топ са једним топџијом Матом Немцем, преко Кленка, крадом ноћу Јакову пошље. Кад овај топ Јаков добије, он наручи те му Новосадски Владика Јовановић доцније јошт један топ чрез Пуљевића оправи и тајно му у Србију достави.*)
Јаков Ненадовић кад варош Шабац са Ваљевском војском и Шабачком Посавином од Турака заузме, пошље људе, да одмећу сав округ Шабачки, гди на позив његов, дође му из среза Тамнавског Кнез Станко из Бошњака, а из Посавине Кнез Теодор из Жабара, са понешто војске, тако и из Мачве Андрија Витомировић из Дреновца и врсни и јуначни Остоја Спуж, са понеколико момака. А и од Ваљева, дође му јошт Срба у помоћ, са Протом, Кнезом Грбовићем и Миливојем, и тад притесну Град Шабачки и његову посаду, тако, да се ни један Турчин из Града нигди маћи није могао. Но кад Јаков, и топ добије, и на Град пуцати стане, Турци се нађу јошт у већој тешкоћи, и стану се, о предаји домишљати, и договарати. Но у исто време Јаков дозна, да су Зворнички Али-Паша-Видаић, и Мула Ножина, покупили војску, дошли у Лешњицу, и да намеравају Шабцу у помоћ Турцима, доћи.
Тад Јаков узме, са собом 400 момака, остави под Шабцем синовца свог Проту Матију са Попа Луком, да Шабац из топа бије, и да гледа да Турке, на предају с'клони. А он похити пред Видаићеву војску, дође у Манастир Чокешину, гди се 18. Априла, у очи Цвети са Турцима жестоко побије. Но почем Хајдук Ђорђе Ћурчија, неслушајући Јакова, и нехтевши се на Чокешини са Турцима тући, у гору Цер са својом четом одступи, а Јаков имајући мало војске, према Турској много већој сили, немогавши одржати се, изгуби више војника, и кад храбра два брата Недића из Осечне, Дамњан из Котешице, и Ђорђе из Остружња сви из Ваљевског округа, који су млого јада задали Турцима, погину. Јаков одступи од Чокешине, и намери да пребере војске из Поцерине и Мачве, па да опет на Турке удари, но кад види, да утом успjети неможе, врати се за у Шабац, гди га у путу позив Протин сретне, да у Шабац час пре дође, да му се Шабачки Турци предаду.
Турци од Чокешине окрену се онда на Ћурчију, који ји у заседама у Церу планини дочека и побије се с њима, гди и ту много Турака мртви падне. Турци кад виде да није лако са Србима се тући, несмедну ићи Шабцу него врате се натраг у Босну.

*) Oсим ова два топа, доцније, Јаков је јошт један топ од 6 фунти у Панчеву са надписом имена свог, на истом, дао тајно излити, лафетирати, и такови својим новцем исплатити и у Србију пренети. Овај је топ по паду Србије, 1813 год. смештен био у Београдском граду, код Пашина Серајла, са Калимегданско-Савске стране. Ја сам га у 1836 год. ту видио, и извајан на њему надпис Јаковљев чито. К. Н. Н.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2893 on: January 10, 2021, 11:05:07 am »

Јаков кад дође у Шабац, каже му Прота, да је он са шабачким Турцима уговорио: да Мусага-Фочић из града са својим јаничарима изиђе, и да аустријском страном у Београд иде, а само шабачки Турци Бошњаци у граду да остану и да се Србима предаду; каже, да му је он о том у Чокешину и писао, и позво га да дође, да капитулацију подпише, јер тако Турци захтевају, да се ти подпишеш, и да се хоће теби да предају, а не другом.
Јаков сутра дан пређе у Кленак са протом, гди и Мусага из града шабачког са неколико шабачки Турака пређе, и ту у присуству обрштера Стојичевића, и капетана Косте Јовановића из Митровице, капитулацију о предаји шабачког града подпишу, и Мусага 20. априла пређе у Кленак на аустријску страну, са својим харемом и са 300 Турака преко Срема и Земуна у Београд оде.
Тог истог дана Срби уђу у град, заузму га, и у граду постави Јаков код царски мирни и верни му Турака, поред турске поглавице, још за поглавицу и Павла из Вуконе, ваљевског округа, са 20 добри момака као заштиту градску и мирни Турака, да их не би ко од Срба нападо и узнемириво; и дозволи, да Срби могу што хоће Турцима у град доносити и продавати. Ово је први град кога су. Срби од Турака заузели.

(Овде нек се разуме овако: у почетку устанка Срба, вође народне увек су народу србском говориле, да би народ слободније противу Турака покренули да ови не војују противу силног цара Султана, за ког је народ држао, да је непобедим, па се не би ни латио оружја за слободу своју; већ су вође говориле народу, да војују против царски одметника, који преко воље султанове народ угњетавају и тиранишу; и тако су као противу бунтовника цареви покренули народ на оружје, а не противу царских Турака као мирни, који су Султану верни, и који, ђоја, не тиранишу народ, па тако су и Турцима вође говориле да их не би противу себе разјарили, па као њима су чинили чест, и за то их Јаков у граду и остави; види у протиним мемоарима на стр. 85, гди прота каже кад су заузели град, како су они лепо, са мирним Турцима као и од пре Бега Бегом навивали, а Агу Агом, и Ефендију Ефендијом и пр. Ово је трајало до одласка Бећир-Паше у Босну, 1805. год. а после јавно су и отворено и противу султана војевали Срби.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 269



« Reply #2894 on: January 10, 2021, 11:17:58 am »

Заоставши у Лешњици Турци кад чују, да се град Шабац Србима предо, сви у Босну побегну; и тако сво и шабачко окружије од Турака очишћено буде. Тад Јаков пошље нешто војске Лешњици, те увате Дрину, и остану да чувају, да не би Турци из Босне у народ продрли. Потом по свом шабачком округу испоставља власти, већу част војске одпусти кућама, да своје домаће послове приређују и нареди, да се сви Срби ваљевског и шабачког округа за рат спреме. И онда Јаков остави попа Луку Лазаревића код Шабца, и оде Ваљеву, те и тамо власти испоставља, па се опет врати у Шабац.
Кад Јаков дође у Шабац, добије потајну поруку од Анте Богићевића из Клубаца, и Јевте Чотрића-Савића из Тршића, округа подринског, да дође у Лешњицу, да би могао уговорити мир са Мехмед-Капетаном Видајићем, који је се показивао да је на царској страни, па и на србској, а противу дахија, противу који су Срби устали. Јаков Ненадовић одма оде и посредством Анте и Чотрића састане се са Мехмед-Капетаном Видајићам, с којим за Србе и србско ратовање углави врло полезан уговор: да Јадар и Рађевина одпадају од београдског пашалука, с којима су дахије господариле, и да буде Мехмед-Капетан Видајић са његови пет синова господар исти срезова. У прочем, учине уговор мира оваки:
1. Да нема више читлука; 2. Да народ ти срезова плаћа Мехмед-Капетану арач и порезу, а више ништа; и те данке да купи Богићевић и Чотрић са другим кметовима, и да предају Видајићу; 3. Да они - Срби - сами између себе суде и уређују по својој вољи; 4. Да Турци никаковим послом не иду по селима, осим Спахија, који да излазе једанпут у години дана, да покупе свој десетак и главницу; 5. Да војска босанска, ако би унапред пошла на Србе у Београдском Пашалуку, не може ићи преко Јадра и Рађевине, него доле на Мачви да прелази Дрину; 6. За знак, да војска Турска унапредак, нит ће преко њих ићи доле на Србе, нити ће њима зулума какова чинити; да им Мехмед-Капетан да свога рођака Дервиш-агу, да седи међу њима - Србима -; и 7. За знак, да они више неће пристајати с'овим Србима одоздо - ратујућим -; одреде и пошљу Мехмед-Капетану неколико Јадрански и Рађевски кметова у залогу, и покупе између себе нешто оружија, те га у манастир Троношу у једну собу сместе и затворе, а кључ даду Дервиш-аги.
(Ово покупљено оружије од народа доцније дођу неки људи из ваљевског округа ноћу, те све ако је и лоше било покраду. Сигурно је то морало бити по наредби Јаковљевој.)
И тад Јаков Ненадовић постави за старешине у Јадру и Рађевини Анту Богићевића и Јевту Чотрића, који ће се старати да се уговор овај врши. Овај уговор, који је Јаков са Мехмед-Капетаном Видајићем учинио, и који је доцније и Кара-Ђорђе одобрио, био је од врло велике користи не само за Јадране и Рађевце, да их неби Турци палили, харали и убијали, него је користан био и за Ваљевску нахију, и сву Шумадију, а нарочито за србско ратовање, јер преко ти места, која су на миру била, Мехмед-Капетан поставши као господар тог Санџака, није пушћо да турска босанска војска преко његовог Санџака на Србе иде. И тако Турцима је само отворен пут био од Лознице до Раче, те су Дрину прелазили, на Мачву нападали и са Србима се били. Но овај уговор доцније хајдук Ћурчија са својим ајдуцима нападањем на Турке тог краја самовољно наруши. Но кад Јаков за тај пуступак Ћурчију смрћу казни, ипак овај уговор, ако га је Ђорђе Ћурчија самовластно нарушио, остао је између Срба и Капетана Видајића до половине Фебруара 1807. године у важности.
Овим срећним независним ратовањем, очишћењем Ваљевског и Шабачког округа од Турака, заузећем Града Шабачког, и закључењем мира са Мехмед-Капетаном Видајићем за Подрински округ, Ненадовићи још веће поштовање код народа задобију, и себе на овој страни Србије у старешинском првенству утврде, тако, да су Јакова Ненадовића тад у овом крају за првог свог господара држали, и наредбама се његовим сваки без разлике покоравао и слушао га.

Logged
Pages:  1 ... 181 182 183 184 185 186 187 188 189 190 191 192 [193] 194 195 196 197 198 199 200 201 202 203 204 205 ... 299   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.04 seconds with 22 queries.