PALUBA
February 01, 2023, 08:12:35 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Na forumu PalubaInfo novoregistrovane članove odobravamo ručno, to može potrajati 24 h, ali je neophodno da novoregistrovani korisnik aktivira svoj nalog koji će dobiti putem e-pošte u navedenom vremenu
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 183 184 185 186 187 188 189 190 191 192 193 194 [195] 196 197 198 199 200 201 202 203 204 205 206 207 ... 310   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 518301 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2910 on: January 16, 2021, 11:51:25 am »

Бећир-Паша био је лукав спрема Србима и Кара-Ђорђу, и кад је се опростио Дахија, гледао је да Србе обезглави и покори. Једном пошље тајно на Врачар једног Турчина, да убије Кара-Ђорђа, али сам убилац погине од саме Кара-Ђорђеве руке. Кара-Ђорђе јошт горе огорчи се на Бећир-Пашу, и јошт ближе прекучи војску Београдском граду; и стане захтевати; да му се поднети услови испуне.
У Београду, по одласку Дахија, као што је наведено, приграбио је био власт Гушанац-Алија са Крџалијама и Бећир-Паша код њега није ништа значио. Па и ново назначеног Сулејман-Пашу, дошавшег из Цариграда, не пусте Крџалије у град; већ се и он морао настанити у Смедереву. Но кад из Цариграда стигне му заповест, да каже, шта му фали? воља или сила, што не истерује Крџалије из тврдиње? Сулејман распаљен противу Крџалија, а презирући и Бећир-Пашу, који га је противу Срба тајно наговарао, дође у варош Београд, створи за себе партију од варошана Турака, која је пристајала, да се помири са Србима, па се пусти и у договарање са Кара-Ђорђем.
Бећир-Паша за то дозна, и желећи сам свршити послове и задобити заслуге код своје владе, предухитри Сулејмана, и учини мир са Србима с оваквом погодбом:
1. Кара-Ђорђе има Врховну управу над целом земљом, и плаћа годишње Порти 500.000 гроша.
2. Само Срби могу судити Србима, а ни један Турчин не само да се неможе настанити у селима, него ни привремено не може пребивати.
3. Укидају се Турске порезџије, али се плата Београдском Паши уредно издаје.
4. Што Срби донесу на трг, то Турци да купују за готове новце.
5. Војска се састоји од Турака и Срба; Кара-Ђорђе има своју стражу од 500 момака.
Ова је погодба била послата у Цариград на потврду, али Бећир-Паша ипак тајно поручи Турској влади, да не хита са одговором, па због чекања ове потврде Бећир-Паша с Кара-Ђорђем склопи привремено примирије. Но Кара-Ђорђе, ако је и учинио примирије, ипак није нимало рачунао, да ће Порта послати уговор Султану потврдити. Па намисли, да тражи помоћи у Русији, код самога императора Александра I. Јер су Срби у почетку устанка молили Аустрију, да им у помоћи противу Дахија буде, од које су око 20. Марта добили одговор: 'Да Аустрија, почем се у добром пријатељству са Портом налази, ништа им помоћи не може, но да ће гледати, да их са Дахијама измири,' која је то и покушала 28. Априла у Земуну, чрез генерала Женеја, но успети ништа није могла. Срби су после тога шиљали и у Рисањ, свога посланика тајно, Руском посланику Графу Ивелићу и молили га, за Руску помоћ. Но Ивелић им одговори; као и Аустрија: да је његов Господар са Турчином у великој љубави, и да им помоћи не може, него ји упути, да моле Султана у Цариграду!

(Ненадовићи су шиљали неког Дамњана Милошевића, кума њиовог, из Котешице Ваљевског округа, те је у Црну-Гору Владики Петру Његошу ишо, и молили га, да и он устане против Турака, или да им пошље нешто Црногораца у помоћ, а притом да у Рисањ сврати и да моли Графа Ивелића за Руску помоћ. Дамњана су послали били одма после 20. Марта 1804. год., како су добили од Аустрије одговор на њиову молбу на принца Карла, у почетку Марта послату му, да се никаквој помоћи од ње надати немогу, па су покушали код Ивелића, да би им он код Руског Цара какову помоћ израдио.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2911 on: January 16, 2021, 11:56:56 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Ђорђе Петровић.jpg (314.79 KB, 874x1100 - viewed 4 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2912 on: January 17, 2021, 10:08:29 am »

Аустрија, као суседна са Србијом држава, ако је и одказала Србима помоћ дати, она је ипак велику пажњу на Србију и cрпско ратовање противу Турака обратила. Она је врло добро пратила догађаје на Дунаву, који се збивају јер јој је њен интерес то налагао. Прво, као што је речено, гледала је, да помири Србе са Турцима, а кад није успела, она је кроз прсте гледала, те су Срби разне војничке потребе, и џебану из Аустрије као кришом набављали. Признавала је закључене уговоре Кара-Ђорђеве са њеним поданицима, о разним набавкама, и новчаном зајму. Обдржавала је нерасположење спрема Дахијама, и на послетку; забранила је одношај ране и други потреба у Београдски Град за Крџалије; и тим у свему показивала се, према усташима Србима без јавног мешања у рат — као неутрална — но ипак, била је Србима благонаклона и од користи. Но сва та комшијска наклоност, била је Србима од мале помоћи, према њиховој великој потреби. И тако Кара-Ђорђе, одреди посланике; Проту Ненадовића, Петра Чардаклију и Јову Протића из Пожаревца, и тајно 1. Септембра 1804 године пошље их у Петроград цару Александру да га моле, за помоћ и за заштиту Срба. За ове посланике куда иду могли су само знати први доглавници Кара-Ђорђеви.
За време бављења Бећир-Паше у Београду, и пре него што ће депутација Српска у Петроград цару Александру I. послата бити. Мусага-Фочић, који је 20. Априла 1804 г. у Београд из Шабачког града преко Земуна прогнат био, одакле је преко Аустрије у Босну, пре него што су Дахије погубљене биле, отишао, покупи у Босни нешто коњаника, пређе Дрину и преко Мачве 6. Августа а 1804 год. дође у Шабачки град, и бавећи се само два сата, ископа у граду своји 100 ока дуката које је закопао био; на Бајиру вароши Шабца одсече 70 Српски глава, па се одма врати у Босну без да су га Србске чете око Дрине чувајуће гониле. Дозна за то Кара-Ђорђе, па одма одреди Јакова Ненадовића, Јанка Катића и Симу Марковића с војском да иду и да шабачке Турке зато што су у град Мусагу пустили казне. Па како у зору у Шабац по снегу изненадно дођу, виде отворена на граду врата, па пођу улазити у град гди је пред војском Јаков и Катић ишао. Но како је у то време на џамије мунарету оџа 'дову саба' учио, (јутрењу чинио) опази Србе гди у град улазе, престане се Богу молити, па завиче: 'Аман Турци, умети Мухамед; уђе влах на капију у град.' Турци на глас оџе сви грну на капију, дочекају Србе, многе у кућама побију, и многе у градски шанац стерају, из ког није се могао нико маћи јер је свануло било, па би их Турци гађајући у леђа све побили. И тако Срби, ту, у шанцу као и Јаков, и Јанко Катић вас дан остану, одакле су се бранили; но Турци из града одозго преко шанца сипали су на њи врућу воду, и кошнице са пчелама на њи бацали су, да би ји из рова изгнали да ји бију; но кад се смрачи у вече Срби оставе шанац и побегну у шабачку варош гди око 60 Срба погине, а и Турака је толико мртви пало; тако и Јаков и Катић спасу се. И Турци изневере Србе, и опет у град шабачки затворе се гди су Срби после тога, више пута на град нападали, и доста Србске крви пролили, докле га конечно по други пут 26. Јануара 1807. год. нису узели, и Турке све у Босну прогнали.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2913 on: January 17, 2021, 10:10:15 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Град Шабац.jpg (173.25 KB, 966x568 - viewed 2 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2914 on: January 17, 2021, 10:17:07 am »

После овога боја, Јаков Ненадовић изађе у нахију шабачку и по наредби Кара-Ђорђа позова себи харамбашу Ђорђа Ћурчију и убије га, зато што је он самовластно, позбацао оне људе са званија, које је Јаков у првом освојењу Шабца, и очишћењу Турака из шабачког округа. понамешто; а своје људе самовластно испостављо. Што је учињени уговор мира између Мехмед-Капетана Видајића за Јадар и Рађевину нарушио; и Турке из ти места изгонијо, што је један дућан у ваљевској нахији обио и поарао, и друга зла као одметник чинио; и што није страже око Дрине чувао, него је Мусагу-Фочића у Шабац пропустио, те је 100 ока дуката ископао, 70 Срба посеко у Босну се вратио, и учинио то, те су се шабачки Турци опет од Срба одметнули.
После овога, а у почетку Октобра, из Цариграда стигне Ферман; у коме се заповеда Србима, да се разиђу својим кућама, обећавајући да ће им само тако Порта погодбу мира потврдити, и испунити жеље Србске.
Кара-Ђорђа није могао задовољити такав одговор. А Бећир-Паша није имао довољно војске, да примора Србе, да се по Ферману кућама разиђу, јер од оне војске, коју је из Босне довео, није ни пола такове код себе имо, на то су се сви разбегли, и у Босну вратили; па непрестано је презо, и од бунтовни Крџалија. И тако принуђен буде, те закључи примирје и сојуз са Кара-Ђорђем учини, од кога добије 100 кеса новаца, за свој одкуп од Гушанца и његови Крџалија, који га пусте, те из Београда изиђе, и улогори се близу Срба, на Врачару; и захте од Аустријски власти, у име турског правитељства, да забране, да се ништа Дунавом у град београдски Крџалијама не доносе, који му се захтев и испуни.
Срби продуже обсаду не обзирући се ни мало на Портин Ферман, и надајући се, да ће Турке глађу приморати да им се предаду; скоро настане и зима, и Бећир-Паша, са оно мало војске, која је код њега заостала, 16. Октобра крене се, и у Палеж на конак дође. Гди снег велики удари; Бећир-Паша, сутра дан зовне Јакова Ненадовића који га је пратио, па му каже: 'Јакове, ево ти чадора, ето топова, а ето џебане, то је све царско! И ви ако сте, као што велите царева раја, а ви пошљите за мном, а ја одо, ако нисте царева раја, ето вам топова, а ето и џебане, па шта вам драго.' Појаше коња, и сви по снегу у Босну оду. Јаков немајући куд, не могавши се у то време показати, да су Срби противници султанови, јави о том Кара-Ђорђу на Врачар, и мораде све до на Дрину отерати и код Бадовинаца Турцима на реверс предати. Који је реверс 1. маја у пролеће 1805. год. кад су посланици српски у Цариград шиљати, као за доказ служио, да су Срби права царева раја, и да не војују противу цара, него само противу цареви одметника и зулумћара.
Како Бећир-Паша из града изиђе, почем га најпре Срби новцем од Гушанца искупе; онда у граду остане Сулејман-Паша, који је дошо на место, Хасан-Паше, по одредби Порте из Стамбола. И њега силни Гушанац Алија са Крџалијама, тако притесни да он никакове власти имао није, њега је Гушанац често и апсио, и оно што је он хтео, то је и Сулејман-Паша радити морао.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2915 on: January 18, 2021, 10:04:44 am »

При оваким околностима, Кара-Ђорђе нимало није се бојао внутрењи у Србији по Градовима имајући Турака. Но само на опрезу био је, да спољни Турци на Србију из Турске не нападну. И кад Бећир-Пашу Срби у Босну испрате, с којим је Кара-Ђорђе до 1. Јануара 1805. године примирије учинио. Остави неколико чета под Београдом, да чувају, да не би Крџалије из града излазиле, и народу штету нанеле, а тако исто, нешто војске код Смедерева, Шабца поред Дрине и прама Ужица, Чачка и Карановца, а осталу војску распусти кућама, но с тим, да је сваки и у свако доба готов за скупове и за бој спреман.
Сад Кара-Ђорђе стане се договорно са војводама и осталим поглаварима народним старати, да што новаца од народа скупи, те да се исплате дугови Аустријским трговцима, од који је новац на квите узајмљен, за откуп Бећир-Паше од Крџалија, као и за набављени барут, олово, и остале потребе ратне, тог лета; а и за будуће потребе ратне, које се набавити имају. Ударе данак на народ, на сваку пореску главу по 3 гроша; тако, како ће прорачуната сума новаца као потребна од 500.000 гроша изнети.
Поред тога, Кара-Ђорђе нареди; да се сваки Србин за оружије способан за рат спреми. Да се ред и поредак у земљи одржава, и да се лопови са стране дошавши ватају и прогоне. А потом, он сам пође по народу, да народ храбри, и да га за ратовање одушевљава.
Кара-Ђорђе ако се и није бојао внутрењи Турака налазећи се по Градовима у Србији, и ако је закључио са Бећир-Пашом примирије до 1. Јануара 1805 г. он, у Турцима вере никакове имао није. Он је врло добро пазио, на прилике и догађаје Цариградске, шта раде и смерају Турци и око границе Србске. Пак у Декембру месецу дозна да Мусага-Фочић купи по Босни војску, а Бећир-Паша да је скупио 8.000 Турака, да од Босне преко Дрине на Србију удари, а од Ниша Хафис-Паша са 20.000, покупљене војске, а и Бег од Лесковца, да се спрема да на Србију сложно ударе. Кара-Ђорђе кад се увери о намерама Турским, одма после Божића ове 1804. год. позове на одпусту налазећу се војску на скупове.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2916 on: January 18, 2021, 10:22:04 am »

Закључак ратовања и рада Кара-Ђорђевог, до конца ове I. 1804. год. устанка његовог противу Турака.

Ова прва 1804. година ратовања у којој је Кара-Ђорђе 24. Јануара свој свети рад за ослобођење народа Србског, из Турског робства, одпочео, и народ Србски из мртвила и сна будити стао, била је најтежа. Јер народ утучен тиранством Турским, није ни помишљати мого, да ће се тог зла и тог јарма икад ослободити моћи. Мислио је, да је му та казањ од Бога послата, мислио је, да је сам Бог одредио Турке и њиовог непобедимог Султана, да над њима господари и да га гњави, мучи, убија и сатире. Није ни појма имао за своје ослобођење, а шта више да би смео и помислити, дићи руку противу Цара Царева! Па Кара-Ђорђе није смео народу ни казати, да он војује противу Султана, него је народу говорио, и народ подизо да војује противу Цареви одметника, и непослушни Дахија, по Царевој вољи, а тако исто, и Турцима је казивао, и увераво ји, да је Цару веран, и тако су му веровали и слушали га. Но им поред такови уверавања с тешком је се натегом народ на оружје подизо, гди је Кара-Ђорђе моро употребљавати предосторожне мудре мере, и то такове, да неби народ од себе одвратио, него га за себе придобио.
Он је прво у почетку устанка, у оном селу које није смело, или није хтело, устати да Турке бије, дао убити Турчина, па га о кућним вратима, или о каковом коцу дао обесити, или натераши сељака из тог села, да га он сам својом руком убије, или посече; па онда, сво село, бојећи се да глобу и крварину не плати, на оружије од стра дизало је се, а на неким местима, и с претњом, нагонио је народ у војску противу Турака. Но и осим ти мера, било је доста и свестни људи у народу, који су умели ценити, шта је слобода. А, познавајући редку одважност и мудрост Кара-Ђорђеву, радо су га слушали, и народ на оружије покретали, и у војску њему у јатама врвили. Ко није имао оружија, узајмљиво му је онај, једну малу, или дугу пушку, који је имо две, а гди и тога није било, оружијо се Србин са сикирима, трнокопима, ашовима, косама и прочим алатима, и који је што имо, па у бој ишо. Гди је Турчин убијен или заробљен био, узимато је од истог оружије, и давато ономе Србину који никаково оружије имао није, а по већој части давато је, најхрабријим Србима безплатно, као за отличије, а он његово оружије као лошије, давоје безплатно ономе Србину, који га никако имао није. А и Кара-Ђорђе кад је Турке уцењиво, који су му се предавали, добивено од Турака добро оружује, пушке, сабље, ножеве и коње, делио је Војводама, а Војводе делиле су међу својим поглавицама, и најхрабријим војницима као почаст. Ко није имао фишека, даво му је онај Србин који има, па макар то и по један метак било. И овако је рађено скоро за цело десето-годишње ратовање Кара-Ђорђево. Така је оскудица била у свачему, па и у оружју, једва да је у десетог Србина, што од оружија било; а Прота у својим Мемоарима каже, да је ишо у Земун, и први пут за војску, само 9 фунти барута и 300 куршума, а други пут једну зобницу фишека за своје паре купио; донео и на војнике поделио, кад су на Ваљево ударали, а трећи пут у две врећице, танке као свећице, које је коњма у терћије везо, добавио је, и пола посло стрицу Јакову у Свилеуву, а пола дао Радоју Трнавцу те је однео Кара-Ђорђу у војску.
Причају да је Кара-Ђорђе у почетку, кад је први пут на Врачар дошо, имао добоше од мерице! које је начинио био, а и два дрвена од трешње топа! из коих је са Ташмајдана на Београд пуцао, и недалеко од истог близу Палилулске Цркве стојеће Батал-Џамије Мунаре оборио, у којој од тог доба Турци као ђаурима оскверњеној клањали и Богу се молили никако нису, и отад су је Турци и прозвали Батал- (покварена) Џамија.
Од почетка устанка, до одлазка Бећир-Паше у Босну, разбио је Кара-Ђорђе са Србима Турке на 24 места, и то лично он предводећи војску, прво у мањим бојевима: на Сибници, Орашцу и Врбици, Крагујевачког, и Дрлупама и Pопочеву, Београдског округа, у већим биткама; на Руднику Рудничког и Баточини Крагујевачког округа; на Јагодини двапут, први је пут био сузбијен, а други пут кад је више војске прибрао, на јуриш ју је освојио. После тога, под Војводом Васом Чарапићем на Лештианима; у више бојева око Топчидера, и око Врачара; потом, лично на Пожаревцу, гди му се Турци предаду, на Смедереву гди Турке из Вароши стера у Град, и Град у Муасели, одатле опет у више бојева на Врачару, на Сопоту, Кумодражи и Жељезнику. А на Југо-Западу под Војводом Јаковом Ненадовићем на Бељину 23. Фебруара, на Ваљеву и у Свилеуви 28. фебруара, на Шабцу гди је Варош освојен, 7. Марта, на Чокешини 18. Априла, на Шабцу опет, гди су Турци 20. Априла Град Шабачки Јакову предали. После тога омањи бојева на Лешњици, Липници и Лозници, и опет на Шабцу, и поред ти више, и омањи бојева и чаркања Срби са Турцима имали су и на другим местима; и свуда Турци побеђивани били су, и из ови означени места прогнати.
У овој 1804. години, ако је Кара-Ђорђе велику натегу имо, народ противу Турака подићи, и ако је оскудицу у новцу оружију, баруту и другим ратним средствама јако трпио, ипак је са помоћу Бога, са народом очистио 10 округа Београдског Пашалука, са свим од Турака, у Турску ји прогно или ји у Градове стеро, и главне вароши од Турака ослободио, као: Рудник, Крагујевац, Јагодину, Пожаревац, Варош Смедерово, Ваљево, Варош и Град Шабац, и мање: Баточину, Паланку, Градиште, Палеж, Лешницу; и за Крупањ и Срезове, Јадар и Рађевину, са Мехмед-Капетаном-Видајићем мир учинио, и у свима тим местима народу за старешине ради реда и поредка Србе изпостављо, и судове завео. Ове године у Остружници, прву је народњу скупштину caзвo, договоре и преговоре о побољшању за народ чинио, но бар кад у преговору са Турцима ништа успети није могао; од четири Дахије народње крвопије, видио је пред својим ногама њихове главе, Србском мишицом осечене, и на коље набијене.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2917 on: January 18, 2021, 10:52:35 am »

II. година 1805. ратовања, рада и догађаја Србског народа, под Кара-Ђорђем.

Почем је закључено примирије са Бећир-Пашом 1. Јануара ове 1805. год. истекло. И Турци се спремали, да на Србију ударе, Кара-Ђорђе искупљену војску 11. Jaнуара разреди овако: На Дрини под Војводом Јаковом Ненадовићем постави 4.000 људи. На Морави, под Војводом Миленком Стојковићем 2.000 људи. Код Београда под Војводом Јанком Катићем и Васом Чарапићем као обсаду постави 5.000 људи. Код Гроцке 500, и у Остружници под Кнез Симом Марковићем као резерву остави 3.000 људи, а осим тога код незаузети вароши и Градова намести, по један омањи одељак Срба, да на Турке мотре.
У почетку фебруара, Али-Призрен и Бећир-Ђаковалија са 300 Крџалија, изиђу крадом из Београда, и пођу да у Турску иду. Кара-Ђорђе дозна, и код Баточине дочека ји, и све до једног потуче. Гди много коња, оружја и другог пљена добије, и на војнике подели. 
У то исто време, Фебруара дођу посланици Србски из Русије, који су 1. Септемвра п. г. отишли, и кажу Кара-Ђорђу: 'да им Руси за сад, почем се са Портом у добром отношењу налазе, помоћи немогу. Него су саветовали да Срби поднесу своје молбе Султану. A Цар Александро I. да ће преко свога посланика у Цариграду настати и да Порта исте уважи.'
У следству тог, и наложеног данка, пр. год. Кара-Ђорђе сазове Народну Скупштину 17. Априла у Пећане Београдског Округа. Ту се донесе наложени данак од 500.000 гроша, за исплату дуга учињеног, за одкуп Бећир-Паше од Крџалија, у 200 кеса, и обашка за умирење Крџалија једну знатну суму нoвaца; а остатак, за исплату набављене муниције и други ратни потреба. Кад овде Србске старешине покупљени од народа данак, на један прострти биниш (огртач) саспу и стану новце броjати. Кара-Ђорђе суморно погледи и рекне: 'Које куде, јели ово право оволике силне новце давати Турцима, да нас боље туку, или је боље, за ове овакове новце куповати џебану, па ми да Турке бијемо.'
На ову Скупштину Крџалије из Београда, пошљу са највећом сјајношћу два Цинцарина, која су оденули у богато Бојарско Влашко одело, и који су знали Влашки говорити; са лажним Ферманом, у ком је, написато било, да Султан заповеда Србима; да углаве мир, или ће их најстрожије казнити.
Тај Ферман, уместо да поплаши Србе, горе распали; и сви се до једног закуну, да ће пре сви са оружјем у руци изгинути, него се покорити Турској самовољи.
На овој Скупштини, сачине молбу на Султана Селима, онаку као што су је пр. г. преко Бећир-Паше из 9 точки послали. Изберу посланике: Стефана Живковића, Проту Алексу Лазаревића из Шопића и Јована Протића из Пожаревца, и 1. Маја оправе је преко Влашке у Цариград са молбом, којој и Реверс Бећир-Пашин приложе. Кад посланици у Влашку дођу; Јован Протић ту остане, а на његово место оде Петар Новаковић Чардаклија. Пошто се са Влашким Књазом Ипсиландијем у присуству Генералног Руског Посланика посаветују, о којим исти и извешће своје у Петроград пошљу. Ту је Кнез Ипсиланди, по писму Кара-Ђорђевом посланике Србске врло лепо и љубезно примио, у Цариград ји испратио, и Кара-Ђорђа са писмом својим од 9. Маја известио.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2918 on: January 18, 2021, 11:15:45 am »

Посланици Србски 28. Маја стигну у Цариград, и преко Патријарха Грчког предаду молбу Султану Селиму. Порта у почетку покаже се као наклоњена, да ће одобрити молбу Срба, јер су је у то време узнемиривале и потресале унутарње буне, породивше се у северној Грчкој, Румелији и Египту, над којима је Али-Паша Јањински господарио. Но доцније кад доведе уред своје унутарње размирице, намисли да свом силом противу Србије удари, и у покорност је доведе. и одреди зато Хафис-Пашу.
Кад посланици Србски, за намеру Турску узнаду; посланик Живковић извара се од Турака да у Србију иде и да каже Србима, да се непротиве, него Царској. вољи покоре. Они га пусте, и он преко Влашке дође у Србију и јави само Кара-Ђорђу за праве намере Турске, како Султан под Хафис-Пашом шиље велику војску противу Србије; за које је Кара-Ђорђе јошт зараније знао, па се противу Хафис-Паше да га дочека и спремно био. А осталим Србима Живковић, да ји заплашио неби, казивао је, да је у Цариграду све лепо за народ свршио, и да цар све даје, што су Срби искали, и да је одредио Хафис-Пашу да са триста Турака дође у Београд да седи; но да је се прочуло, да он купи војску од скитница Турака, па да иде на Србију противу воље Царске, и да су га послали напред да каже Србима, ако Хафис-Паша као непослушан Цару, пође на Србију, да га Срби силом одбију.
Она друга два посланика, помоћу пријатеља, 27. Августа умакну на Руску Лађу, доплове у Одесу, и одатле у Петроград оду. И тек идуће године у Србију дођу.
Пре него што је Скупштина caзвaтa, Чачански Турци, даду Србима повода, те 24. Марта у очи Благовести, нападне на Турке Војвода Лазар Мутап и Милић Дринчић са 250 Срба, бој је читав дан трајао, и Турци ноћу искраду се и у Турску побегну. А Срби варош Чачак заузму.
После овога дође Кара-Ђорђу глас, да су се Турци у Карановцу затворили и са Србима побили, и да је три Србина и 9 Турака погинуло. Кара-Ђорђе узме 5.000 пешака и 1.000 коњаника, и са више Војвода 15. Јуна дође под Карановац, и са свију страна, са војском обколи га, и стане га бити и стешњавати. 18-га нареди јуриш, но због јаке кише тог дана, и због јаког Турског у тврђења ништа неучини. Он добави јошт један топ, и Турке боље обсадом стесни, и стане на варош жестоко пуцати, и кад варош запали гди 700 кућа изгоре, и њиов најбољи јунак и поглавар Згуро погине од руке Васе Чарапића, Турци онда понуде Кара-Ђорђу да се предаду. 28. Јуна уговор предаје, буде учињен, и 29. Јуна на Петровдан Турци изиђу из Карановца и по уговору, испраћени буду до Србске границе за у Нови-Пазар. Овде Турака много погине, а Срба буде 15 мртви и 30 рањени.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2919 on: January 19, 2021, 11:09:39 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Васа Чарапић.jpg (186.75 KB, 574x770 - viewed 2 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2920 on: January 19, 2021, 11:16:05 am »

У то време како је код Ужица један мали одељак Срба стајао, и на Турке мотрио, да не би из Града у села излазили и штету Србима наносили, Турци једне ноћи излете и на спавању 150 Срба посеку, а остале растерају. Зађу у околна села, поробе, попале и још 309 Срба побију, па се у град врате. Усљед тога Кара-Ђорђе изда на војску оваку дневну наредбу: 'Браћо! Нека вам је Бог у помоћи! Вршите добро своју дужност. Нека су људи свагда на опрези. И ако је душман далеко, но он је свагда близу нас. Чувајте се Турака. Зар ће вам боље бити, ако погубите своје главе као Ужичани. Нека они сад презају од нас, којима смо се ми негда покоравали; сада су они под нама; недајмо се да нас варају!'
По том Кара-Ђорђе одреди одма Јакова Ненадовића, који од Дрине са 3.000 Срба пође, и узпут, из Соколске и Ужичке нахије све Турке у селима заоставше у Босну прогна, и србске власти понамешта, дође код Ужице, обколи је и запали, гди 5000 кућа изгоре и 300 Турака мртви падне. Турци се у Град збију, но кад Јаков стане на Град из топова жестоко пуцати, Турци кад виду опасност, пошљу своје посланике Јакову, понуде предају, уговоре, и 20. Jула на Светог Илију Јакову Град Ужице предаду.
Овде Турци, кад изиђу да предају уговоре, и кад виде Србске топове, опипају их с руком, и увере се да нису дрвени, него метални, ударе им сузе из очију. И један од Турака запита Јакова, и рече: 'Куд си пошао и рад што је пошла султанова раја, да удари на царске градове?' Јаков му одговори, да он није пошао противу цареви верни Турака, него противу цареви одметника и силеџија, који народ србски угњетавају! — И по том уговор се предаје закључи.
Ужичани Турци положе Јакову уцену од 50.000 гроша, и 830 хатова, које Јаков све на војнике подели. И осим тога, на захтевање проте Ненадовића издаду му Турци Осман-Аге Фочићевог сина, оног дахије, што му је оца - Кнез Алексу - посекао, белога хата под свом богатом опремом. А тако и Луки Лазаревићу, издаду једног хата Бега-Новљанина, који му је брата Кнеза Ранка 1801. год. посекао. Немирни Турџи буду у Босну испраћени; а прочи остану у граду.
Јаков постави за заповедника Ужице, Алексу Поповића; а поврати се натраг, и у Соколској нахији, за старешину постави Архимандрита Хаџи-Милентија Рачанског, а, код Сокола, са једним одељком људи остави Кнеза Милића Кедића и дође на Дрину с војском.
Кара-Ђорђе ако је и оправио посланике у Цариград, да моле султана, да народу србском даде права. Ни мало држао није да ће Порта Србске жеље испунити, па је за одпор навале Турске, једнако војску умножавао, и долазеће добровољце из разни србски крајева: Босне, Херцеговине, Црне-Горе, Бугарске и Албаније под најам у војску узимао. И тако до пред конац јула месеца имао је под оружјем преко 40.000 људи, међу којима и 7.000 коњаника. А кад дозна, да се Турци противу Србије спремају и србској граници приближују, од Босне Бећир-Паша, а из Руменлије Хафис-Паша од Ниша. Он војску распореди овако: код Београда остави 2.000 људи, Моравску војску умножи на 18.000 људи; од које, Миленкову војску код Параћина на Иванковцу умножи на 4.000 људи, са једним топом, гди се добро опкопима утврди. Код Јагодине у Гиљу на левој обала Мораве на главном друму за у Београд, гди је се надао, да ће туда Турци на њега, задржи 10.000 људи, а прочи 2.000 људи подели у мање одељке, с којима почевши од Крагујевца до Пожаревачког предела, по планинама, увати путове и богазе, а и според Мораве до Крушевца. На Дрини умножи под Јаковом војску на 12.000 људи. Гди се Јаков опкопа и утврди, и постави чете на Каблар планини, и предстраже свуд границом поред Дрине и Сокола до Ужице. У Тополи резерву остави од 4000 људи, која би у нужди имала подкрепити војску на Дрини или Морави. А поред тога, код свију места, гди је Турака још у земљи било, стајало је по нешто војске. Кара-Ђорђе овако спреман очекивао је турску силу.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2921 on: January 20, 2021, 11:48:05 am »

Кара-Ђорђе је са Миленком заједно држао да ће Хафис-Паша проћи Миленка и друмом ударити на Јагодину, па да га он са прсију а Миленко с леђа увате, и да га разбију. Но Хафис-Паша надао је се том колачу, па не смедне даље ићи. Но поручи Миленку, да му се преда, оружје положи, и да га пусти да преко Пожаревца у Београд иде. Миленко му одговори, и упути га да он иде Царским друмом преко Јагодине. А што се тиче предаје и оружја, да ће се за то разговарати кад у Београд дође. Хафис-Паша разљућен рекне: 'Зар ћу ја хајдука питати, којим ћу путем у Београд ићи.' Па одма удари из Ниша, са 45.000 Турака, дође под Параћин, и 31. јула на обкопе, Војводом Миленком брањене, гди су се Срби цео дан јуначки борили и Турке сузбијали. Но кад им Кара-Ђорђе сутра дан рано 1. августа са 6.000 људи од Јагодине у помоћ дође, ударе на Турке, и тако их разбију, да је 400 коња и 7.000 Турака само мртви пало. Хафис-Паша буде од распрснуте србске кумбаре у ногу рањен, гди одма са војском у највећем нереду у Ниш побегне. И ту на скоро, неки кажу од ране, а неки да је се од срамоте отровао, на пречац умре. Срби су тако срећни били, да није више него 420 људи погинуло. Ово је први бој који је Кара-Ђорђе са правом султановом војском био.
Хафис-Паша кад је на Србију пошо, мислио је да ће он Србе лако прегазити. Па је узa се повезо неколико кола натоварени личине, неки робски црни капица, и бритвица кеба. Да кад Србе покори, да ји веша и у лику опаше, а у место лепи капа, да им робске капе на главу на туче, а уместо оружија, кад од Срба одузме да им кебе као поругу за појас даде. Но Бог и срећа јуначки Срба, то противно одреди.
Кара-Ђорђе не уђе за тад у Параћин, зато што је с лесковачким пашом у добром одношају био, под чијим је пашалуком и Параћин лежао. Па би га заузећем противу себе навукао. Остави Миленка на Иванковцу, са нешто војске, а прочу сву војску врати у Остружницу.
Бећир-Паша, у то време био се прекучио Дрини са војском састављеном из најамника и Спахија. Но кад види, јаку Србску војску на Дрини под Јаковом. Неусуди се ударити на Србе, него се на левој обали Дринској задржи. А по кратком времену, војска му се већа част разбегне, и он врати се натраг.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2922 on: January 20, 2021, 12:23:28 pm »

Бој на Иванковцу.

Победа на Иванковцу особито је важна, не толико што је њу одржала шака Срба над 30 - 40 хиљада Турака, колико с тога што су се шумадински устаници на Иванковцу први пут сударили с правом султанском војском и, поразивши је, ступили у непосредну борбу с турском царевином. За то ћемо ми проговорити коју реч више о боју и победи на Иванковцу.
У пролеће године 1805. скупе се српски главари на скупштину у село Остружницу да се договоре шта ће да раде. Ту, између других послова, одаберу они и пошљу посланике у Цариград да, у име народа, траже од султана: 1 да Срби турском двору плаћају одсеком за све дaциje a у земљи сами да суде и да управљају; 2 да би им то било тврђе и сталније, да им се допусти да се у све градове у београдском пашалуку метне српска војска, да их она унапредак чува.
Посланици који су ове захтеве однели у Цариград били су: Стеван Живковић, из Београда; Алекса Лазаревић, прота из Шопића; и Јован Протић, из Пожаревца. (Овај је после остао  у Букурешту, а место њега отишао је Петар Новаковић - Чардаклија).
Живковић је на скупштини говорио да Турци ово не ће дати ни пошто, али други главари рекну да се другојачије не може нико ослонити на Турке.
Кад посланици у Цариграду покажу шта народ захтева, Турци се упрепасте и повичу:
- Шта ће раји градови?! Та ово није раја; ово су хајдуци!
Сву тројицу српских посланика метну одмах под стражу, а цар постави Афис-Пашу, из Ниша, за београдског везира, и заповеди му да одмах купи војску и да иде да умири Србију.
Сад Стеван Живковић, који је добро знао и грчки и турски, стане говорити турској господи:
- Ето цар шаље Афис-Пашу у Србију, а народ, не имајући од нас никаква гласа, не ће знати ни веровати да је то царска заповест, па ће се побити с њиме, и биће на ново веће невоље. Него пустите ви мене да идем у Србију, да кажем народу да је то царска воља, и да се не противе већ да приме Афис-Пашу у Београд.
Турци то приме и пусте га.
Живковић препоручи своје другове (Проту Алексу и Чардаклију) неком пријатељу да их тај, чим чује да се Афис-Паша прикучио Србији, одмах изведе како год ноћу и да их сакрије где било. Удесивши ствар тако, Живковић потрчи брже боље у Србију. На Ниш није смео ударати, јер би га тамо познали Турци, него пође уз Дунаво. Око Пореча ухвате га Реџепови Турци и хтедну га посећи, али се он ипак, премда с великом муком, одговори и измоли те га пусте.
Кад наступи на побуњену Србију, стану га људи питати: како је, јесу ли што свршили? а он им почне овако казивати:
- Добро, браћо; никад боље, хвала Богу: цар нам даде све што смо хтели и желели, и одреди нам Афис-Пашу с три ста људи у Београд, колико да се зна да је земља царска; него после дођоше гласови да је Афис-Паша накупио којекаквих својих рођака, момака, и беспоcличара на неколико хиљада људи, и тако, место три ста људи, дигао читаву војску. За то из Цариграда послаше мене напред да вам кажем, и да гледамо: ако Афис-Паша дође с три ста људи, да га примимо у Београд, ако ли поведе више, да се бијемо с њим, јер и он не слуша цара како не влада по његовој заповести.
Те гласове расеје Живковић по народу куд год прође, а Карађорђу и другим старешинама каже управо онако како је. На таке гласове Срби почну свуда купити војску, и Миленко Стојковић и Петар Добрњац с пожаревачком нахијом похитају ближе к Ћуприји и укопају се у Иванковцу.
Карађорђе пак кретао је нахије: београдску, смедеревску, крагујевачку, и јагодинску.
А Афис се збиља спремао не само да угуши устанак, него да затре и помисао о таком чему у напредак. За то је не само водио силну војску (30 - 40 хиљада људи), него је још носио мноштво личина да веша српске поглавице, и гонио неколико кола капа aбeнaчa и малих кеба (бритвица) да капе Србима натуче место весова и шалова, а кебе да им предa место оружја.
Ни то није сва опасност. У граду Београду стојао је Гушанац- Алија са својим крџалијама са сумњивом лојалношћу према Султану а с таким истим пријатељством према Србима. Ваљало је и њега учинити безопасним. Тај посао узме опет Живковић на се. Пређе, дакле, у земунски контуманац на састанак Гушанцу, па на питање његово:
- Шта свршисте у Цариграду? каже му ово:
- Искасмо тебе за везира, и изнајпре нам обрекоше да ће тебе поставити; али Афис-пашини пријатељи подвалише новце и поставише Афис-Пашу. И ето га он сад иде у Београд, а ми не знамо шта ћемо? Шта нам велиш ти, Алил-Ага?
- Бите се, и никако га не пуштајте к Београду, одговори Гушанац.
Вештом овом маневром Живковић обезбеди српска села од стране Београда, те су све војводе могле поћи да уставе силнога Афиса.
Последњих дана месеца Јула 1805, Афис-Паша стигне у Параћин, и, на Госпођине Покладе (31. Јула), његови коњици већ допру до српских шанчева на Иванковцу.
Из Параћина Афис-Паша пошље Смаил-агу бањскога и још неколико Турака да се разговоре с Миленком и Добрњцем, који су се с две хиљаде пет стотина људи и једним гвозденим топом били улогорили на Иванковцу. Афис je поручивао Србима ово: Паша хоће да иде у Београд десном страном Мораве, него да му гледају да нареде конаке, и народ да да оружје па да буде раја као што је и био. Срби му на то одговоре:
- Лепо! ми смо чули да везир иде у Београд, и наредили смо му конаке али не преко нахије пожаревачке, него на Јагодину и на Хасан-Пашину Паланку, царским путем, куда су и до сад ишли везири; а ове нахије преко Мораве похаране су, попаљене, и готово опустеле: људи немају ни сами шта да једу а камо ли војсци конаке да дају. За оружје пак, кад дође у Београд, гледаћемо како ћемо; а ми смо царева раја и онако.
Афис-Паша као да је знао да га Срби маме у шуме и гудуре кроз које ваља проћи док се из Јагодине дође до Гроцке, па не пристане, него опет пошље своје људе на разговор. Миленку и другим главарима обећа, ако се уклоне и покоре, царске берате, а ако се успротиве, загрози страшном каштигом.
Миленко, подбочивши се на ашов којим је копао шанац, одговори овако:
- Што смо одговорили честитом везиру, оно је; његов ми берат не треба ништа; а што прети, не ће нас уплатити. Нека удари слободно са свом својом војском. Рђа био ко му се измакао. Него опет велимо нека он иде царским друмом, на Јагодину.
На то Афис-Паша срдито рекне :
- Знам ја и сам где је Београд, нити требам хајдука да ми казују и заповедају којим ћу путем ићи.
Дигне дакле војску из Параћина и удари на српске шанчеве у Иванковцу да их онако узгред очисти, да му не остају за леђима. Али се зачуди отпору на који ту наиђе. Од јутра до мрака трајао је крвав бој. Турци истина освоје мали шанац у ком је био топ, али се у великом одупру Срби јуначки. Они пак који нису били ни у једном шанцу, отму у шуми турску џебану. У овом боју, нарочито у јуришима, изгине Турака тако много да се сам Афис-Паша уплаши и почне о Србима са свим другојачије мислити.
Други дан Турци се повуку на траг у Параћин. Пред вече пак стигне Карађорђе, а с њим и Младен, Кнез Сима, Вуле, и Главаш.
Срби своје погинуле укопају, а Турцима поизодсецају главе и понабијају на коље око шанца. Србима се у овом боју распренуо онај гвоздени топ од препуњивања.
Карађорђа је још на левој страни Мораве срео глас о овој славној победи, и војску његову веома - овеселио.
Прешавши преко Мораве, Вожд се одмах састане с Миленком те чује све шта је било. Иза тога, кажу, оде у село Извор Илији Барјактаровићу и унита га:
- Шта мисли параћинска нахија ?
- Једва чека да ти дођеш па да се диже и она, одговори Илија.
- Па лепо, коекуде! ти скупи људе с мотикама и секирама јер знам да оружја немате.
- Хоћу драге воље! одговори Илија.
Одатле се Карађорђе врати у Иванковац, па онда сву војску примакне к Параћину. Дошавши до близу вароши, заузме висове где су параћински виногради, и почне копати шанчеве. Било је већ вече, и месец се час показивао на шаровитом небу а час залазио за облаке.
После дужег колања, Карађорђе седне на један топ и рекне :
- Ала, коекуде, да је једна чаша ракије.
Има, Господару, одговори сеиз, и одмах му донесе чутурицу и једну погачу.
Карађорђе (све ово прича Петар Јокић) напије се на пружи нама редом да се и ми напијемо. Узевши погачу, он стане крижати кришчицу по кришчицу те давати нама, а и он је сам мезетио. Параћин пак, доле у равни, рекао би човек да гори у ватри. У њему беше све живо узаврело. Светли се онај конак у ком је био Афис-Паша; свирају свирале; биjу бубњи, и необично весеље.
Док ето ти к нама Стеве Писара који се беше прилично накитио. Хода поводећи се и нешто загледа око топова, па ће тек рећи:
- Чујеш, Господару, да избацим и ја један топ на Турке.
- Остави се спрдње, Бога ти! рече Карађорђе.
- Молим ти се, Господару, само да погодим у онај конак.
- Зар да убијеш пашу? настави Карађорђе.
- Па да га убијем ја, прихвати Стева.
- Ха, ха, ха; немој, болан, остаће му деца сироте: нема им ко купити патица, па ће их похватати грозница од босотиње.
- Баш ако ће, рече неодступни Стева; него ми допусти то, кад те молим!
- Одлази! одбруси Карађорђе, дајући до знања да му више није до шале.
- Господару, умеша се Јанко Катић, човек те закле у срећу. Подај му. Ако ништа не учини, бар ће Турке узнемирити.
- Е, па удри кад си толико навалио! дозволи Карађорђе и устаде с лафета.
Стева скочи, наврте оне шајтове онако весео као што беше, да тек повика: пали!
Кумбара пуче. Ђуле излете као светлица кроз ваздух, и паде баш у он у кућу која се највише светлела.
На један мах, све се утиша; свеће се погасише; свирке престаше; врева се утишта.
- Видите ли да ја убих пашу, рече поносито Стева.
- Куда ће његове сироте? рече Карађорђе шалећи се.
Ноћ прође мирно. Како заплави зора, Карађорђе повика:
- Коњици на поље из шанца!
Изишав из опкопа, коњици се поставе у бојни ред. Ето и Турака; нападоше, вели Јокић, као гладни вуци. Ми их одбисмо а они јурнуше на Миленка; ама их и он дочека јуначки. Већ припече сунце да узаври мозак у глави. Око по дне Турци се повукоше на одморак. А кад би 4 - 5 сата ударише опет ама много слабије. Они не прелазе Црницу к нама а и ми не идемо онамо к њима.
У један мах опазисмо ми да они узмичу, и видесмо онамо иза Параћина на Црвеном Брегу да измичу: пешаци напред а коњици сви беже !... У тај исти мах указаше се седам људи Параћинаца, 3 Србина и 4 Турчина, иду овамо к нама. Од она три Србина један беше кнез Вељко, отац Јована Вељковића. Међу Турцима беше један с белом брадом који је говорио за њих све. Кад дођоше упиташе се и Карађорђе им рече да седну па их онда запита:
- Коекуде, а камо вам Турци?
Онда онај седе браде Турчин скочи, клече на колена, и поче овако говорити:
- Бег-Борђије! ниси толико јунак, нити се хвали јунаштвом, али ти је дао Бог.
- Вала нека је Богу, рече Карађорђе својим обичним танким гласом.
- Ето кад дође из Ниша Афис-Паша с оноликом и онаком војском, продужаваше Турчин: - ми смо у Параћину мислили да нема цара који ће га уставити, а камо ли сиромах Миленко да може што учинити. Он прође и удари на Иванковац. Мало постаја док тек почеше доносити мртваце и рањенике све више и више па се најпосле врати и он сам: Миленко са шаком људи разбио Афис-Пашу и онаку његову војску! У то се чу, продужава Турчин, да си стигао и ти. Паша нас све скупи синоћ око себе на диван и почне говорити:
- Нас Миленко осрамоти; али нека, ево је дошао и онај црни пас, за то сутра да ударимо, и само по једну кубуру да избацимо па за сабље.
Сви му доглавници одобрише то. У тај мах пуче онај твој топ, ђуле паде усред нас и распрште се. Сви се ми устурисмо куд који и повикасмо: медет! Али кад се донесе свећа имамо шта и видети: комад од ђулета пребио паши ногу на двоје. Јутрос се Турци нису ни били; паша јауче, а војска виде да теби Бог помаже. Кад одолеше муке, паша уви ногу па у зобницу у вруће мекиње, и оде. Бог сам зна докле ће. Ми остасмо сада о Богу и о теби, Бег-Ђорђије! Ми смо твоји; даваћемо све што иштеш само нам немојте у рз дирати.
- Коекуде, рече Карађорђе:— ја и не ћу да војујем на Параћин; то је лесковачки пашалук; али је Афис прешао био границу, за то сам га и одбио. Сад ја своју војску враћам.
И доиста је за онда врати.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2923 on: January 21, 2021, 09:45:59 am »

У Иванковцу 26. Августа 1846.
Казивање Јована Станишића рођ. у месту, бивша у боју 1805. око 26 год. стара.

Војска Афис паше, ком су Миленко и Петар Добрињац говорили да иде у Београд оном страном Мораве, и да му спремају конаке, а мислили да га у путу дочекају из бусија, а војска из Иванковца да му удари с леђа, удари из Ћуприје к Иванковцу, јербо је паша видио шта му Срби спремају па рекао: ја оћу да идем пољем до Београда. Но Миленко и Петар рекли му ми недамо, но дођи у Иванковац, да се бијемо. Срби су били у Иванковцу оградили 4 шанца: један великиј око целога села а 3 на брду. Онај великиј био је утврђен прошћем и бркљачама, а ови други само су били покривени ћерамидама. Турци дођоше на Госпоинске покладе.
Млоги њиови коњици ударише од Краљева поља од источно-јужне стране; а од наши на чарку изиђоше њи 6-торица чак у Краљево поље пред њи; тако и од њине стране, и тераше се по пољу. У то приближи се Турски коњик, учини дову и јуриши на шанац. Но изиђоше Србски пешаци пред њи у јарак и бацише један плутон, па уђоше у шарампов. Топова није било ни у једном шанцу, но и у Турака.
Турчин се био зарекао 3-ћиј дан да напои коња у Дунаву.
Затим су Срби из шарампова пуцали.
Турски коњици затим измакоше се у брдо к истоку на један пушкомет. На то Турски пешак стиже на малиј шанац на брду од запада и тукао се са Србима од јутра до вечера, па прескочи у шанац те се клао и кијачки био са Србима, и онај шанац с великом својом штетом освоио. Срби од коиј је до 40 пало, утекоше у великиј шанац. Кара Стеван из Пр'ова, окр. Пожарев. бившиј у оном шанцу изнео је 7 рана убивши без броја Турке – посече том приликом и Турчина и 'ата.
Кад дође у великиј шанац, заиште онако рањен: дај те ми 'ата да идем, да им се осветим, но недаде му његов Господар Миленко. Оно вече још дође у помоћ Младен, а у јутру Сима из Борка, а на 2 сата после стиже и Кара-Ђорђе. Турци нису смели више ударати но одоше Параћину. А Кара-Ђорђе, кад они преноћише, дође тамо другиј дан. И Турци одма стану бежати, а овај из топова удри прво у конаке, па после у пољу у шаторе, и тако Турци с великом штетом оду натраг, до 5000 свои изгубивши. Мртваце Срби укопаше, а Турске, кои нису однешени, оставише, пошто им главе око шарампова подигоше и натакоше.

Из она два мала на брду с леве стране од означеног лежећа шанца Срби су, намамивши Турке, измакли, које у означениј, које у великиј око села, у ком се налазило млого шљива, које су браниле и заклањале тако, да је само један човек, некиј Аврам Арнаутин код Добрињца, дошљак из Влашке, но Србин, у великом шанцу погинуо.
Срби су имали једну прангију, којом су плашили Турке, но и ова се распала, кад је једном препунише.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 988



« Reply #2924 on: January 21, 2021, 09:49:20 am »

У Пожаревцу 29. Августа 1846.
Од Милана Павловића, Кукића, члена суда Окр. Подринског. Бившег буљукбаше код Петра Добрињца, 25 година стара 1804-те, родом из Златова у Окр. Пожаревачком.

У Иванковачком великом шанцу Грејанчу Јовану родом из Брзова, Морав. среза, Пожар. Окружија, разбили су Турци с брда вилицу са зубима па се излечио.
Афис паша био је онда у Параћину и давао бакшише татарима док су ови добре гласе доносили.
Толико је мртви Турака било које онде, које по друмовима, да Кнез Параћинскиј Милосав Обрадовић није могао довољно кола настачитио да иј потрпају.
Младен пушкарао се неко време са Србском војском мислећи да је Турска, кад је дошао у помоћ. По добошу су се познали.
Илију Барјактаревића марвеног трговца у Извору, позвао је Кара-Ђорђе да се подигне са људима и да удари с њима заједно на Параћинску.
Милош бећар, момак Миланов, дошљак из Влашке, решио је бој између коњика на Параћану, посекавши једног турског хатлију.
Кад је Афис паша стао к Нишу узмицати, повикао је на њега Кара-Ђорђе: Ај Афис – псето! трипут, срамота је море вртати бритвице и капице; но подај твојој војски море, подај!
Logged
Pages:  1 ... 183 184 185 186 187 188 189 190 191 192 193 194 [195] 196 197 198 199 200 201 202 203 204 205 206 207 ... 310   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.061 seconds with 22 queries.