Српске буне

[JASON]

У вече седне Кара-Ђорђе за вечеру, и поред њега све редом старешине, где је коме место било. Милош Поцерац служио је око совре при вечери. Кара-Ђорђе рече те и он седне. Кад се Кара-Ђорђу трећа чаша вина наслужи, он узме чашу и рече: 'Господари и Браћо! ову чашу вина да пијемо у здравље младог јунака Милоша, који је од сад Војвода Поцерски, који с именом својим насљеђује и јунаштво свога имењака Обилића. Здрав си Милоше, Војвода Поцерски!'
Милош скочи да га пољуби у руку, а Кара-Ђорђе с њиме пољуби се у образ, па га врати те седне на своје место. Ето тако Милош Стојићевић, постао је Војводом Поцерским, ког је Кара-Ђорђе врлине јунака укратко познао.
По вечери, рече Кара-Ђорђе оним скупљеним Поцерцима: 'Чусте ли ви, да вам ја постави Војводом Милоша?' Чусмо Господару! Њега да слушате; што год вам заповеди он, то заповедам ја, зато, кад вас он позове, да идете сви за њим без изговора. Оружије сте предали Турцима; него узмите сикире и мотике; мени треба и таки радника, да копају шанчеве, а пушака имам доста. Одговоре: хоћемо Господару! Док један између њи рече: ми међу собом нисмо имали свога Војводе; опрости нам досад, а од сад ми ћемо сви за нашим Војводом, а он за тобом у гору и у воду. Сви за хору, у гору и у воду! Кара-Ђорђе: 'Ето кое куде, да је просто, а од сад да вас видим? Чувајте се да вам више у таке госте недолазим.' Сви му благодаре, и пођу да га у руку пољубе, он недаде, него се са по неким у образ наљуби. Па сад се окрене Војводи Милошу па му рече: 'А теби Војвода Поцерски заповедам, да имаш све моје налоге точно вршити, ако желиш достојан Војводом Поцерским се звати!' Милош му се поклони и рекне: 'Господару! Сто живота да имам, сви ћу сто изгубити, а твоју вољу и заповест до смрти точно испуњава ћy.'
Сутра дан буде опет скуп Поцераца, а нешто и од Мачвана, које Кара-Ђорђе посовету је и заповеди, да народ слуша свога Bojводу Милоша, као самог њега. А Милошу каже, да покупи војску па да за њих у Мишаре дође. Одатле Кара-Ђорђе удари преко Петковице Манастира да би гди Чупића нашао, но у путу сретну 20—30 Турака, које све потуку. Кара-Ђорђе дошто одметне Поцерину, и не нађе Чупића да се с њиме састане и разговори, остави на њега писмо, па се врати у Јаловик к војски.
Војвода Милош Поперац скупи у Поцерини 200 коњаника и 400 пешака, и у очи саме главне битке одведе је на Мишаре у бој; који се у боју врло храбар покаже, и кога Кара-Ђорђе јошт више омили, и својим га посинком назове.

[JASON]

Кара-Ђорђе како дође у Јаловик, он сву војску крене преко Жабара к Мишару. Успут заповеди, те сваки пешак понесе по два, а коњаници по један проштац, којег куршум пробити неможе, ради изненадног шанца (заклона). Па и самог себе са Војводама од тога не изузме. Како 30. Јула дође на Мишаре, одма прво с преда, а после и около зађе, и даде прошће у земљу побити. А тим одмери, и означи шанчеве, који се одма одпочну копати, а нарочито с преда, одакле Турци ударити имаду, и сутра дан већ ископати и готови буду.
На покладе Госпојинске 31. Јула у Суботу, на узвишеном пољу Мишару кроз које друм западно од Шабца а на исток за у Београд просеца, и које поље Мишар од Шабца три четврти, а северно од Саве нешто више од једне четврти сата одстоји, Кара-Ђорђе доврши Шанчеве. Па почем узна, да ће сва сила Турска, од 45.000 Турака, сутра од Шабца на њега ударити. Он те вечери изда наредбу Војводи Јакову Ненадовићу и Луки Лазаревићу, да они са свом коњицом од 1.500 момака у зору 1. Августа у свету недељу из шанца изиђу, и у шуму се са десне стране пута водећег из Шабца сакрију, а на десној страни воде Добраве, пошто им каже и урочи знак, кад и у које време битке, да на Турке ударе. А Кара-Ђорђе остане са 7.500 пешака са једном хаубицом и 3 топа у Шанчевима. Охрабри војску и заповеди да нипошто на Турке, пре нико непуца, док се Турци близу шанца тако неприкуче да ји лако у месо гађати могу, па кад им он знак пуцању са избацајем једног топа дао буде, онда сложно, плутонима линјиским да на Турке ватру оборе. И тако приправан очекивао је Турке. Турска сва сила тог јутра крене се од Шабца пређе Добраву, и охоло потраже, да им се Срби покоре и оружје положе! Кара-Ђорђе им одговори: 'ако хоћете, наше оружје, ево га, дођите, и узмите га.' Потом Турци и саме њихове поглавице идући пред војском широм јурише на Србе у шанцу и кад близу и скоро до самог шанца дођу. Tад Кара-Ђорђев гласник топ пукне, а Срби плотуне из пушака оборе, гди прва нападачка Турска линија сва готово мртва падне, и ватра из пушака Србски непрестанце се оспе, и Турци устукну назад. Па онда по други пут учине на Србе јуриш, но буду опет плотуном, једним, другим, па и трећим дочекани, и кад трећи плотун Срби на Турке из пушака оборе, као знак за коњицу, која сад из шуме излети и у десни бок Турцима удари, отвори се из пушака и топова жестока ватра и сеча, која је 3 сата трајала, гди Турци разбијени буду, те се у логор за Добраву врате. Ту погину многи Турци и Мехмед-Капетан Видаић са његова два сина; а од Срба врло мали број.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Понедељник и Уторник прође без боја, а у Среду 4. Августа, рано, Турци са свом силом више од 45.000 са више топова крену се на Србе. Кара-Ђорђе је војску распоредио као и први дан боја, и урочио кад други његов топ пукне да коњица тад за леђа Турцима удари, а Срби да из шанца изиђу и на Турке оспу ватру. Турци сад смотренији буду, и непођу одма на јуриш, него из јутра прекуче се ближе, и стану намештати кошеве и батерије за топове правити. Кара-Ђорђе тад избаци из шанца један одељ Срба, који у расутом строју као стрељци стану на Турке пуцати, и у њиовом ји послу око правлења батерија узнемиривати, који Турке изазову, те пођу противу Срба, а Срби пуцајући стану шанцу редовно одступати, а Турци ји гонити, но кад Турци близу шанца опет дођу, Срби тад оспу плотунима ватру на Турке, и кад топ пукне, Срби излету на шанца и на Турке стану жестоку ватру просипати, но кад и други топ Србски пукне, који је био знак за коњицу, која груне Турцима косо за леђа, Турци се збуне, разбију, и у долину Савској страни одступе, и стану се искупљати и одмарати. Овај бој трајао је 4 до 5 сати. Кад тако Турци буду разбијени, било је превалило подне. Срби пешаци оду у шанац да ручају. Турци кад виде безбрижне Србе, прикраду се и изненадно јурну на разсуту Србску коњицу, претеку Војводу Луку хатлије, а Јаков намакне за времена у шанац. Лука се бранио докле је пуне пушке имао, па потегне за сабљу, али гајтан који је се око ње обвио био, немогне је извадити, у то један Турчин ухвати под њим коња за узду, други потегне сабљом по руци, а трећи по глави, вичући: 'овамо те браћо ово је наш душман!' Лука удари Турчина арбијом у чело, одскочи онако рањен, од коња, гди му и један рукав пробију и он срећно умакне у честу, и живот спасе. Кара-Ђорђе кад тај нападај Турака види, са неколико коњаника под Јаковом и са пешацима излети из шанца, те се ту наново крвави бој из пушака и топова отвори, гди погине Синан-Паша из Горажда, Капетан из Дервенте, и многе друге Турске поглавице као цвет Босне, бранећи заставе своје, изгину. Но кад их и њин најхрабрији Сераскер Кулин Капетан, који је за турбаном 7 челенака носио, погине, кога Тодор из Каона уби; клону Турци по све духом, и пред само вече око 6 сати разбију ји Срби, у долину стерају, и преко Добраве претерају. Који се тог вечера жалостни врате натраг Шабцу, и несмедну више са Србима у бој упуштати се.

(Турци после првог боја, у Кленку и Митровици у Срему господи и другима говорили су, да су они први дан пробали Србе, и нису хтели да на њи са силом ударе, него да виде сутра како ће ји све потрти а и до Смедерева гонити, за то се многа светина с оне стране Саве спрема Мишару искупи и на дрвеће се испену да боље видити могу. Срби су Сремски изгубили надежду да ће се Срби одржати моћи према грдној великој Турској сили, плакали су и молили су се Богу, клечећи за спасење душе њиове. Но кад виде да Срби Турке надбише, благодарили су Богу, певали, викали, скакали и капе у небо од радости бацали.)

[JASON]

Бој на Мишару, од Косте C. Протића.

Почетком Јула 1806 год. оправила је порта против Србије са стране Дрине, своје две, доста јаке и велике војске, са задатком, да, надирући с два разна краја, продpу обе у Београд, да ту поткрепе и ојачају посаду београдске тврђаве, па после, да одатле, упадају у унутрашњост Србије и пљачкајући је и пленећи, да застраше Србе и умире их.
Једна војска од ових турских, под командом Хаџи-Бега, сребрничког, која је бројала на 3000 људи, била је продрла преко Сокола и Рожња до села Братачића, кад је Карађорђе, сазнавши за намеру Турака, потекао овоме крају у помоћ и приспео са војском, коју је собом водио, у село Лајковце.
Карађорђе је брзо прешао из Лајковца у Ваљево и сместио се, са кнезом Теодосијем из Кнића, и са неколико стотина својих људи, у опкоп на Кличевцу, а војводе, Милана и Милоша Обреновиће, оправио је, са по доста војске и с једним топом, у Братачић противу Хаџи-Бега.
Помагани: Лазарем Мутапом, Јованом Курсулом, кнезом Грбовићем, Миланом Кедићем, протом Матијом Ненадовићем, Живком Дабићем и Михаилом Недићем, Обреновићи, Милан и Милош, после јаких, тешких и очајних бораба, које су имали с Хаџи-Бегом на Братачићу, на пocлeтку су 20. Јула (1806.) поразили и разбили Турке, убили њих 305, и многе израњавили и доста поробили, па све остале и с њима и Хаџи-Бега потисли к Соколу, а много њих и чак на другу страну Дрине, којом је приликом Недић спалио и сагорео касабу Петрц.
Она друга турска војска, продирала је у исто време, с доњега краја Дрине, под командом Кулин-Капетана, Сулејман-Скопљак-паше и Хасан-паше, потискавши из Мачве и Поцерине Стојана Чупића и Проту Смиљанића, па и ону српску војску што је била на Добрави, приспела је са 30.000 људи до близу села Ушћа, на београдском путу. Ту је ова војска требала да се споји с оном Хаџи-Беговом војском, па одатле, обе заједно, да продиру даље Београду.
Противу ове турске војске, Карађорђе је иставио војводе: Јакова Ненадовића, Јанка Катића, Поп-Луку Лазаревића и кнеза Симу Марковића с доста српске војске.
И по срећи, истога дана, 20. Јула 1806 г., кад су Обреновићи, разбили и потукли Хаџи-Бега на Братачићу и ова друга српска војска, под Ненадовићем, успела је да смелим и дрским нападима Поп-Луке Лазаревића и Јанка Катића, разбије на Бељину и ову другу турску војску и да је потисне натраг к Шапцу, изгубивши при овоме и при хватању и гањању Турака, свога храброга војводу Катића Јанка.
Ну и ако потучена и поражена, ова друга турска војска, била је још, доста и многобројна и јака, да, кад се опет среди и дође к себи, по ново и опет пође из Шапца против Карађорђа и против Србије.
Карађорђе се прибојавао од овога у толико више, што је сазнао да је у то баш време, приспео у Ниш, Ибрајим-паша од Шкутара, са 40.000 својих војника и да и овај хоће с овом војском дa нaдире у Србију преко Делиграда.
За то је наумио да што пре сврши с Турцима Бошњацима на овоме крају, па после да се вине оној другој страни. И за то је искупио у једно, све своје војске на овоме крају, и пошао с њоме противу Турака у Шапцу.
Пошто је, на место погинулога војводе Јанка, поставио за војводу његова краја, брата му Марка Катића, и, пошто је одјурио до Дворишта у Церу, те ту казнио смрћу, неколико кметова поцерских и мачванских, што су били почели пристајати уз Турке, и поставио им за војводу Милоша Стојићевића, Карађорђе је свео сву своју војску на Мишар 28. Јула 1806., где су му сутра дан, стигли са Стојићевићем и Мачвани с Поцерцима.
Хотећи одатле да испада и да напада на Турке у Шапцу, Карађорђе је саградио на Мишару, велики четворострани опкоп, у који је сместио сву своју пехоту која је бројала до на 7000 људи и имала уза се један кубус и 3 топа.
Опкоп овај израђен је био врло брижљиво и правилно; ровови у наоколо, били су доста широки и врло дубоки са бркљачама и кољем по дну; у кутовима биле су лепе табле са подлогама за топове, а с поља према рогљевима: засеке и курјачке рупе; цео унутарњи нагиб опкопа, као и нагиби топовских табала, били су обложени лесама и лепим плетовима; банкет је био широк, те су борци, могли у два реда да се распореде по њему; унутра у опкопу саграђена су била и нарочита склоништа за резервну муницију.
Кад су Срби почели да граде овај свој опкоп, неколика турска одељења, која су била још, око Шапца и на Добрави, почела су прилазити Србима и нападати их, хотећи их помести у раду.
Против ових одељења турских, Карађорђе је упутио, с нешто српске коњице, војводу Милоша Обреновића с Мутапом и Цинцар-Јанком и ови су растерали Турке с Мишара, са Добраве па и из околине града Шапца и шабачке тврђаве.
Поражени онако на Бељину и сад стерани у тврђаву, Турци су били и тада још, толико смели и дрски да поруче Србима: да пoлoже своје оружје, па да иду кућама, на шта су им Срби олако одговорили: нек дођу да га узму.
Сутра дан (29. Јула 1806.) по своме доласку на Mишар, и кад је утврђење српско на Мишару, било прилично готово, неки део турске војске из Шапца, пришао је опет српскоме утврђењу на Мишару и напао је на Србе, али су Срби и тада одбили и тај напад Турака без велике муке и с прилично штете на турској страни.
Два дана после овога, били су Турци са свим мирни, али је Карађорђе, за то време, разабрао да се они спремају да с већом силом нападну на Србе на Мишару, а Срби из прека из Аустрије, јавили су му, да ће Турци да га нападну у среду 1. Августа и то, најодсудније и са свом силом својом коју имају у Шапцу.
Знајући како су, и са којих страна, Турци, прилазили до сада Мишарском опкопу, кад су нападали на Србе, Карађорђе је замишљао шта ће и како они радити сад, при овом свом одсудном нападу, па мислећи како и овоме сада, ваља доскочити и Турке одбити, послао је у село Жабаре, мишарском утврђењу са стране и скривено Турцима, све своје коњанике, којих је имао ту на број до на 2000 људи, под командом Поп-Луке Лазаревића, с упутом, да с њима, кад Турци опколе српски опкоп и почну га најжешће нападати, и кад се борба око опкопа са свим и као што треба, развије, приђе к утврђењу преко Јеленче и груне Турцима слеђа и са страна.
Унутра у утврђењу, Карађорђе је разредно по банкету у два реда најбоље своје стрелце; близу иза ових, разместио је, опет у два реда, друге пешаке, који ће истрчавати на банкет, кад где на ватреној линији опкопа, малакше ватра или кад који од бораца, на банкету, падне или погине; позади ових у средини опкопа, разредио је нарочите резерве за сваку страну и за сваки крај окопа. Уз све ово одређени су били нарочити носачи, који ће односити и склањати рањене и погинуле, а и други који ће разносити и раздавати војницима муницију.
Код сваког и нарочитог одељења било је нарочитих старешина којих је била дужност да пазе да сваки врши оно што му треба најтачније и најодсудније.
Карађорђе је изрично заповедио и лепо објаснио и војницима и старешинама, да се пуца и бије тек кад Турци буду у поузданом домашају оружја, да се ни пошто не пуца у ветар и не троши муниција за бадава, и најодсудније је наредио, да нико не почне пуцати пре него што прво не пукне његова пушка.
1. Августа 1806 год., у среду, кад је у велико био грануо дан, опазили су Срби јаке и недогледне масе Турака, да се из Шапца ломе и ваљају право к српскоме опкопу на Мишару. Топови турски, велики и мали, почели су грувати из далека, и још са одстојања одакле никако нису могли, ни приближно, добацивати до српског опкопа. Многе бесне хатлије истрчавале су испред остале турске војске утркујући се и џилитајући се по равноме, мишарcкoме пољу.
Од једном, и док су Турци, још увек, били далеко од српског опкопа, чула се у овоме, једна српска пушка. Тек да је она пукла и Карађорђе је цикнуо: — ко је по души га —, докопавши се свога пиштоља, да казни смрћу преступника његове заповести. — Не господаре, ако Бога знаш — узвикнуле су некоје војводе српске и Ђорђе се тргао угледав, како, као веверица пада с гране на грану, са једног великог бреста, који је био на страни мишарском опкопу, смртно погођен један Турчин, који је с бреста махао везеним својим јаглуком, те казивао турским тобџијама, да им метци турски не допиру још до српског опкопа, па га неки млади Урош није могао да гледа и трпи већ потегао из своје шишане и срозао мртва доле на ледину.
— Срећа твоја момче, што си га тако лепо згодио, проговорио је Карађорђе, на шта су му некоји војници весело одговорили — срећан знак и у добар час Господаре ! и све се је у српскоме опкопу опет ућутало.
Пуцњава топова турских била је све јача и јача и кад су Турци пришли на згодно одстојање, почели су да грувају и српски топови.
У томе, и скоро за овим, почела је и српска војска боље распознавати редове турских војника, који су прилазили српскоме опкопу све ближе и ближе.
Прво, пред свом осталом турском војском, јахали су најчувенији бегови босански с развијеним барјацима у руци; за њима одмах, јездили су на бесним својим хатовима, паше и везири, окружени својим срдарима, буљубашама и другим старешинама турске војске, која је била притисла и покрила докле се само могло догледати, сву раван око Мишара.
Српска војска стајала је мирно у своме опкопу и на банкету са запетом пушком и јако биjућим срцем, чекајући жељени Карађорђев знак да пушке зајече. Старешине војничке ишле су брзим кораком, дуж линија својих војника, дошаптавајући им да пазе, да су мирни и присебни, и да, кад буде време, само добро гађају и и пуцају поуздано.
Топови су још грували на обема странама, Турци су већ, на добар пушкомет пред српским утврђењем, и у томе је планула Ђорђева пушка, која никад не промаша, и плануло је одмах уз њу, још хиљадама њих, на српској страни.
На турској страни, опазио се, међу редовима војника Бошњака, јак прелом; многи бегови и барјактари турске војске, многа самохваљива босанска господа, састављена са земљом, ваљала се у крви и борила с душом.
Топови српски настали су, сада тек, као што треба рикати и грмети, и код Бошњака опажало се све јаче пре ламање и таласање.
Ну, Бошњаци су брзо дошли к себи и, као надражени зверови настали су јурити и наваљивати на српски опкоп. Српске су пушке само циктале и праскале, а старешине српске војске јуриле су сједног краја на други, бодрећи и храбрећи своје војнике. Бошњаци су наваљивали све жешће и све гушће, и пуцњава на српској страни, била је све јача и све чешћа. Топови српски, пуњени су крупним, курјачим ситама — сачмама — те су све жешће проваљивали густе редове турске војске.
Карађорђе и Милош Обреновић, били су се испели на једну топовску таблу и Карађорђе је показивао нешто руком Милошу, по даље на једној страни српскога утврђења. (Ово нас лепо убеђује да се Милош, учио војничким вештинама код Каpaђорђа, а он нас је, позније и уверио, да их је доиста и научио као што треба.) Часак за тим, Поп-Лука Лазаревић, са својих 2000 коњаника, грунуо је као гром Турцима са леђа и са страна, секући, убијајући и газећи све што је пред њиме и што му је на путу.
Турци су се које од чуда, које од страха скаменили и упропастили; застали су и нису знали ни куд ће ни шта ће; у нереду том изгледало је као и да нема међу њима старешина; нити се зна да л' има кога који заповеда, нит кога који треба да слуша. А сеча од стране Срба и примлаћивање Турака, све је жешће, све црње и све горе, и у овоме, од једном, сва турска војска окреће леђа и узмиче Шапцу.
Вратнице на српском опкопу, отварају се, мостови се намештају, Карађорђе, Милош Обреновић, Ненадовић с доста других војвода и старешина и с одређеним одељењима српске војске, излећу из свога опкопа, лете за Турцима, дочекују оне, који су били застали и закаснили се, туку их и убијају и Турци Бошњаци, покривају мишарско поље својим лешевима.
Поп-Лука, чудо од јунаштва и храбрости, јури са својим коњаницима за Турцима све даље и даље, док не допадне тешких рана, пошто је нанео Турцима, многе и многе, црње и горе.
Главни командант турске, босанске војске, Кулин-Капетан, Синан-паша од Горажде, Капетан од Дервена и Мехмед-Капетан од Зворника, са своја два сина, два најлепша цвета босанске, турске војске, уз некоју хиљаду осталих Турака Бошњака, остали су мртви на мишарcкoме пољу, на томе славном бојишту српском у првом српском устанку.
Престрављени погибијом на Мишару и пренеражени толиким губитком вођа, старешина и бөгова својих, а побркани нешто и са Турцима Шапчанима, многи Турци Бошњаци, нису се ни свраћали у шабачку тврђаву, већ су право с Мишара, јурили на Дрину и тражили да се, што пре, дочепају своје поносне Босне. Многи опет, који су се прво свратили у Шабац, напуштали су овај позније и јурили су у Босну.
Сазнавши за ово, Карађорђе је одмах послао око 2000 српских војника под командом Стојана Чупића, проте Николе Смиљанића и Милова Стојићевића Поцерца у Китог и у Цер да тамо пресретају и бију ове бегунце војничке.
И тада су, у Китогу на Дубљу, и на Клењу, прота Смиљанић и Милош Поцерац 13, 14. и 15. Августа сачекали и разбили око 1000 Турака, одсекли 153 турске главе, убили око 200, и ухватили живих око 300 турских коња и отели од Турака све што су ови били повукли у за се.
Стојан Чупић достигао је 7. септембра (1806. на Орашћу, више Козје Баре и код Дреновца, велико одељење Турака, разбио га и убио му вођу Мулу Сарајлију, за кога су Турци Бошњаци, док нису поуздано знали да је погинуо давали злата колико је он тежак, само ако је остао у животу.
Тада је и Цинцар-Јанко, са Лазарем Мутапом, гонећи Турке путем уза Саву преко Дреновца, кад су ови прешли на ону страну Саве, прешао такође на аустриску страну и убио, на реци Босути, Острог-Капетана и старога Хаџи-Мосту.

[JASON]

У славној овој битки на Мишару, врло вешто и веома дрско, Кара-Ђорђем изведеној маневри, Турци буду пометени, и сасвим разбијени; гди ји много мртви и рањени буде, које са собом жалостни у Шабац однесу. А на против Срби су врло мало изгубили људи, али је Војвода Лука тежки рана допануо, за кога је се мислило, кад су на бојишту нашли његов фес разсечен и крвав; који је пре подне тог дана, — са Јаковом из братске љубави мењо, — да је погинуо, и стану га по разбојишту тражити, да га саране. Но он тад сам, сав крвав од рана из честе, пред Кара-Ђорђа изиђе. Кара-Ђорђе кад види да је Лука у животу, тако је радостан био, очевидци казивали су, да га никад дотле, једно због славне победе, а друго, што је Лука у животу видили нису, јербо је он, особито јунака Луку волио, па га је из љубави, и великог у њега поуздања, звао посинком и десном својом руком. Па одма нареди, те Луку у Праовачку Аду однесу, где му је фамилија у збегу била, да се лечи.
При такој јуначкој и дрзкој победи, знао је Кара-Ђорђе да су се Турци поплашили и престравили, и да им више неће напамет пасти, да на Србе скоро ударају, него да ће се сви у Босну повратити. Па одреди свог посинка у боју показаног младог јунака Милоша Стоjићевића Поцерца, који је вичан у пределу Шабачком и пошље га са неколико стотина људи у Китог, с наредбом, да по Мачви путове, са Војводом Протом Николом Смиљанићем и Стојаном Чупићем поватају, и засеку, куда ће Турци од Шабца морати проћи. Гди се у Китогу умножи до 2.000 људи, које поделе у три одељка. Смиљанић остане у среди Китога у Клењу, на главном друму. Чупић увати путове од Дубља, Орашца (Шеварица) па до Саве. А Милош, од Клења до под Цер, и тако узапте све путове, куда ће се Турци из Шабца за у Босну враћати; на те путове посеку и пообарају грмове, и направе засеке, да немогу скоро ни пешаци а камоли кола и коњаници проћи, и у те засеке заседну да дочекају Турке.
Кара-Ђорђе тад нареди, те Јаков Ненадовић војску из Мишара на Духачу четврт сата од Шабца одстојећу премести, и шанац кога су престрављени Турци оставили, и Шабцу се повукли, заузме. Ту остави Јакова са Војводама, узме узa сe 1.000 коњаника и 2 топа па низа Саву, после те славне Мишарске победе, оде у Београд. А одатле пошто нареди да се на Београд напада оде Делиграду.
Престрављени Турци у Шабцу несмедну се више ни на Думачи бавити, него повуку се сви око самог Шабачког Града, и шанчеве поред Саве за обрану ископају, јер у њи такови је стра ушао био, да су се бојали да Срби и на Град јуришом неударе. И видећи да су од Срба обкољени нигди се смели нису маћи, и да им се из Срема, није давала храна, неби шта имали јести. За коње секли су грање те су ји ранили, а траву да косе, нису се смели од Града удаљавати: така је паника њима обвладала била.

[JASON]

Стешњени тако у Шапцу Турци, без хране и пића, обкољени Србском војском побркају се између себе. Па у гомилама пођу кроз Китог, Дрини за у Босну, понесу све што су своје имали, потерају и стоку Србске сиротиње, и повуку све што су могли дограбити. Али ји дочека у Китогу љута гуја Никола Смиљанић; и под Цером Милош Поцерац, а у Мачви Стојан Чупић прозвати Кара-Ђорђем 'Змај од Ноћаја'; које у Китогу, Клењу, Дубљу, Орашцу-Шеварицама и даље гди од 13.—16. Августа Срби од секу 219 Турски глава, убију 200 коња, ухвате живи преко 300 Турака, отму 30 натоварени кола, и поврате сву сиротињску марву и други пљен, који су Турци били понели у Босну. 13. Августа у Китогу Смиљанић убије знаменитог Беширевић-Хасу, кога су Турци држати, 'да га лепшег у свој Босни нема'. Чупић, побије много Турака, и код Дреновца посече знаменитог Мулу Сарајевског, кога су Турци држали, за тако паметна и правична, да и 'цару уме судити.' И за кога су Турци доцније силно благо обећавали дати, ако је жив. Милош Поцерац осим што много Турака изсече, отме своју матер, коју су Турци заробили били и у Босну повели, задобије сво богато одело погинулог на Мишару Кулин-Капетана, Кулиновог хаша, под свом богатом опремом и рахтовима искићеним сребром и златом, и Кулинову сабљу, на којој су исписани били Берати фамилије Кулинове. За ту сабљу, родбина Кулинова, толико је злата Милошу давала, колико је она тежине имала; но он на то ни гледао није, него је на срамоту Турака, а на дику своју и Срба Кулиново руо носио, сабљy Кулинову пасао, и хата му jaхao. Bojвода Смиљанић давајући известије Кара-Ђорђу о дочеку Турака по Мачви, писао је, да му је башча све Турским главама родила. Толика је множина побијени Турака била.
Гонећи тако Срби Турке, који су се једнако из Шабца повлачити, једном, за бегајућим Турцима преко Саве, пређе и у Срем Цинцар-Јанко, који посече Остроч-Капетана, а Лазар Мутап посече старог Хаџи-Мосту код Босута; те тако повреду суседне државе границу. Гди им се зато, наскоро затвори сообраћај и сви Срби налазећи се у Сремском збегу буду у Србију претурени.
После битке Мишарске, једнако је се Турска војска у чопорима из Шабца за у Босну повлачила, гди су ји Срби у Мачви дочекивали и таманили, тако, да су свагда десетковани у Босну одбегавали.
У шабачком Граду после Мишарске битке остало је 5 Паша, који нису смели из Града нигди да се макну, и то: Сулејман-Паша, Ђајин-Паша, Хасан-Паша Бањолучки, Хасан-Паша Сребрнички и Али-Паша Видајић, са многим Беговима, а, са мало војске. Тако у првој половини Декемвра, дође Јакову Ненадовићу у логор, Зворнички Владика, са неколико Турака, да уговарају, за Турке у Шабцу да ји пропусте да у Босну иду. Но Јаков то преговарање протегне докле и Кара-Ђорђе доцније недође, те он са четири горње Паше, предају града на Думачи у петак 25. Јануара 1807 год. уговори; те му Град Шабац — Турци у Суботу 26. Јануара 1807 год. предаду; пошто Турци у 10 сати пре подне из Града изиђу, и у Град Кара-Ђорђе у 1 сат после подне са војском уђе и поседне Град Шабац. О овој предаји Града Шабачког у 1807 год. кад је се и предо Кара-Ђорђу, обширније говориће се.

[JASON]

Кара-Ђорђе, кад под Београд са Мишара дође, нареди, те се Срби приближе Граду, 12. и 13. Августа стану Град бомбардирати, гди многе куће поруше, а 14. Августа нападну на Србе Турци из Града, но буду узбијени. Између тога, добије Кара-Ђорђе од Младена са Мораве извешће, како је Порта, дала неограничену власт Ибрахим-Паши Скадарском Бушатлији, да Србију покори, и да је знатно војинство од Адријанопоља и Софије к Нишу оправила, и њему под управу дала. Тим види Кара-Ђорђе отечество своје у опасности, нареди, да се бомбардирање Београда и даље продужи (које је опет од 27. Августа до 2. Септемвра на Град једнако пуцато) а он оде у Смедерево, и у договору са Советом у почетку Септемвра, позове свакога онога који је за оружје способан био, што више и свештенство говором својим подпомогне позив Кара-Ђорђев, и позове све Србе на обрану вере и отечествa. И зајиста, младеж поврви са сви страна, и око половине Септемвра умножи се војинство до 65.000 људи, а артилерије било је до 24 пољска топа.
За то време докле је Кара-Ђорђе Београд туко, и војску пребиро. Скупи се код Ниша с концем Августа 20.000 Турака, са 14 топова. А, Срба, под управом Младена Миловановића пред Алексинцем било је 27.000 људи. Сааџи-Паша 30. Августа са главном војском дође до Бање са зором, и 31. Августа нападне на средину Србску. Срби имајући у шипрагу сакривене топове, на једанпут опале на Турке, и узбију ји. А кад Турци по други пут сложно ударе: онда опет из потаје, Србски пешаци ударе на десно крило Турско, а коњица иза леђа навали. Дуго се пресудити није могло, чија је победа. Напоследак Турци окрену леђа, и нагну бегати, сам Сааџи Паша, једва се бегством спасе, и с тим се битка оконча, и победа пресуди. 4.000 људи са обе стране остане мртви на бојишту. Срби освоје: Турски стан, четири топа и многе заставе. После ове победе, приспје и Ибрахим-Паша, саједини своје војиство са Сааџиним, које је до 55.000 износило.
У то доба, дође и Кара-Ђорђе у главни стан Србски пред Алексинац, и узме војинство под своју управу, па сазове, војени совет, и договоре се о распореду војске. Гди Кара-Ђорђе одреди Војводу Младена са 6.000 људи, да к Мустафа-Паше-(Ак-Белој)-Паланки као десно крило иде, и да на непријатеља удари. 18.000 људи као средину војинства на Куновачи планини под собом остави; Војводу Миленка са 6.000 људи одреди, да стане као лево крило између Градишта и Бјелградца. Резерву од 1.600 људи, са највише топова остави у шанчевима у Алексинцу, да пазу на Ниш. 20. Септемвра приспједу Турци на своја опредјелена места, а 21. Септемвра започне се битка. Младен са својим војинством буде несрећан, одступи к Алексинцу. Миленко на против одржи победу, и принуди Турке к Смрдану, бегати. Среда пак војинства задржи се, и тек око подне приспје на своје определено место, и одма на Турке удари. Турци са сви страна одступати почну, у том и ноћ наступи. Тај дан Срба остане на бојишту 3.000, које мртви које рањени, а толико и Турака. Срби освоје 8 топова. Затим Кара-Ђорђе 22. Септемвра, са главном силом својом на Ибраим-Пашу удари, који му се са својом силом противу ставио беше; читава три сата борили су се храбро, на последак битка се с тим пресуди што лаки пешаци Србски, и са једне и са друге стране, с крила на Турке навале, и средини ји гонити почну; и тако Турци нагну бегати. У бегству изгубе 6 топова, 2 хаубице и 2.000 људи, а и Срби 1.500 људи изгубе.

[JASON]

При трајућим тако срећним Србским победама, Пасван-Оглу умножи војску код Смрдана до 10.000, и удари 23. Септемвра на Миленка. После дугог и храброг до саме ноћи борења, Пасван-Оглу обрати Миленка у бегство, и гонећи га до Испрељка, гди стигну Миленку 6.000 људи послати од Кара-Ђорђа у помоћ, и гонењу пут пресеку. Срби изгубе свој стан, а њи 900 буду заробљени; које мртви које рањени било је са обе стране преко 1.000 људи.
Везир Ибраим-Паша Бушатлија кад види да Србе разбити неможе, престане од боја и изда заповест Пашама, те се сва Турска војска око Ниша прибере. Потом везир Ибраим-Паша Бушатлија, као што је одступио Нишу, а имајући од Султана неограничену власт, да рат може продужити или мир закључити; а видивши, да није тако лако Србе победити и покорити, тим више, кад дозна како је Босанска војска сва разбијена; пошље једнога од први Паша у главни стан србски Кара-Ђорђу, и понуди га на мир, који се прими. Најпре закључи се примирје за 42 дана, а после Ибраим-Паша пошље Србима царски ферман, којим објави да непријатељства престају. И тад недалеко иза Ниша обележе пограничну демаркацијону линију, између српске и турске војске.
А потом, 26. Септемвра, Кара-Ђорђе оде у Смедерево, и позове тамо све поглаваре, да се са Советом посаветују, какове ће услове мира предложити. Ту већ и турски посланик са ферманом дође. Сад се почну договарати о условима мира, али са великим напором, јер Београд и Шабац још бијаше непрестано у турским рукама; зато га науме најпре освојити. Кара-Ђорђе добије допуштење од турског дошавшег посланика, оде у стан код Београда и 29. Септемвра позове Гушанац-Алију, да му Београд преда, остави му 15 дана на промишљање; у противном случају, да ће Град на јуриш освојити, и целу заштиту изсећи. Ово све не поколеба Гушанца. Он одговори Кара-Ђорђу, да се диви победама његовим. Но он да ће Београд као своје собствено добро, са својим верним до последњег човека бранити, и у њему или господовати или умрети. Не могне се Кара-Ђорђе овим поступком ползовати, врати се у Смедерево, и поглаваре и Совет до тога доведе, да ови закључе, да Београд и Шабац силом освоје; зато се код Београда умножи војинство до 16.000 људи; а код Шапца до 7.000, које градове обседну и бомбардирати почну.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]