Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Кара-Ђорђе, договорно са Советом, радио је све онако, како ји је великомоћног цара посланик Родофиникин упућиво, имајући тврду веру и поуздање у Русију, Руског цара, и у Руску војску, која их је читав низ победа над Турцима обећавала; и тако по упутству Родофиникина и главног војсковође у Влашкој, управе и пошљу на исток спрама Видину и Бугарској граници сву готово своју војску, која је тај износила из 46.000 пешака 6.000 коњаника и 1.500 топџија гди је Руса само 5.000 придошло било. За показати истинску помоћ својим сајузницима; негледећи Срби на своје собствене користи, које би имали на западној Дринској граници, гди би могли у Босни, утичући на Србе Босанске границе своје ширити. Но и на источној граници сајужена војска развијањем за нападај није никакова успеха имала.
Наполеон после многи и за њега срећни над Прајзима одржани победа, код Јене и Ауерштета, разорења Еуфрата, прелазка свога преко Елбе и улазка у Постдам и Берлин, принуди Фридриха Вилхелма Краља Прајског, те му половину земаља своји уступи, и мир у Тилзиту 7. и 9. Јуна ове 1807. год. учини. У почетку Јула Кнез Волхонски донесе у главни Руски логор пред Исмајлом вест о закљyчењу овога мира. По којима условима морала је и Турска са Русијом у примирије ступити. На скоро тај глас пукне и по целој Србији. Ибраим-Паша предложи, за све границе примирије, и обуставу војне, које буде у Каменици од Кара-Ђорђа и Генерала Исаијева примљено и са Ибраим-Пашом подписато. Потом главног примирења ради Халиб-Ефенди, Генерал Сергија Лашкарев, Француски Полковник Гиљомино као Пуномоћници у Граду Слободзеји (Собожја) састану се, уговоре премирије, и подпишу, а оставе да други пуномоћници подпуни мир закључе. У томе главном уговору беше само поменуто, да се прекида бој на источној граници Србије; но о јужним и западним границама Србије неспомену ни речи.
Порта мрзећи на Србе, и користећи се тим неподпуним закључењем и за све границе Србије миром. Одреди велики Везир да се војинство против Србије умножи врховно повелителство на место Ибраим-Паше, који је због горњег са Кара-Ђорђем чињеног примирја збачен, предa сe Хуршид-Паши, који код Ниша 55.000 Турака сакупи и 2. Августа на Србе и Русе код Ћипровца и Провалије удари, и потисне ји гди се једва код Алексинца зауставе; но ту сузбију Турке натраг. Сојузници у том боју, које мртви, које рањени имали су 3.000 људи. Кара-Ђорђе ни помислити није могао, да Руси као сојузници неће и за Србију премирије углавити, пак сад, кад види шта је; договори се са Родофиникином, који покуша, код Хуршид-Паше да се и за Србију примирије склопи, но небуде успеха.

[JASON]

Врло је важно и по све значајно, овде напоменути, што баш после закљученог за себног између Руса и Турака примирија, гди о Србији ништа ни речи у закључењу мира споменуто није, и гди је се Србија изненадно у највећој нужди притесњена силом Турском налазила, и баш у то време, пре него што ће Руска војска Србију напустити; 27. Јула дође у Србију руски полковник Маркиз Паулучи, и код Неготине углави са Кара-Ђорђем уговор, по ком Срби подпадају под Руску заштиту и себе подвргавају сваком уређењу и склопу Државном Цара Александра I. који уговор подпише Кара-Ђорђе, Војвода Миленко Стојковић и члан Савета - Јеремија Гагић. И тако ти себе сасвих повере Руском Цару, и стану под заштиту његову. Но тако је тим уговором Кара-Ђорђе себе, и своје, првенство власти, као и сам у независност Србије, у корист Србског народа под заштиту Руску ставио; да би се само Србски народ од Турског ига ослободио; опет неби ништа. Јер у то доба, кад је највећа опасност Србима од Турака грозила; сва Руска војска која је под Исаијевом Генералом у Србији била, негледајући на толико поверење од стране Срба упркос и против погодбе уговора врати се у Влашку, а Срби сами себи остављени буду.
Но сад јошт и већа опасност за Србију наступи, што Руси очисте, и Острово на Дунаву код Праова и к Дњестру одступе, по средством ког су Острова, Срби у свези са Руском војском стајали. Па и то је јошт цвеће било, но Лашкаров допусти Турцима, да са Влашком и и Молдавском тргују, и под тим изговором; Турска војничка флота искрсне на Дунаву спрама Србије, и пресече сообраштај Срба са Влашком страном. Тај поступак Руса, Србе у највећу забуну доведе. Југовић по налогу Совета пише у главни Руски стан писмо; у ком изложи какова опасност Србима прети, што нису Руси и Србе у примирје узели, и што Руска војска Србију напусти. Молио је да ако се ништа друго учинити неможе, да се и за Србију примирије склопи, а оно бар, да у Београд 'yтeшително' писмо пошљу. Родофиникин, и он је писао и казо: 'Ако што скорије Срби небуду умирени, они ће, без сумње пасти у очајање и на све ће прегнути.'
Народ није ништа ни знао, о закључењу примирја Руског са Турцима, па управо није знао ни зашто Руси тако одма одоше, и саме Србе оставише, да се противу Турака боре, па је мислио, и сумњичио, да су Руси из Србије отишли каковим поводом своји Војвода и старешина, па је негодовао и управо викао противу исти. Народ мислио је и то; да га Војводе варају о правој помоћи и сојузу с Русима, кад они само дођоше у две битке бише па одма и одоше; као што је народ велику радост имо у долазак Руса, тако је неизмерно велику жалост имо када га Руси изненадно оставише. Неке Војводе, увиђајући, да је незадовољство у земљи, рекоше Кара-Ђорђу, да је преко потребно, да се сазове скупштина и да се народ утиша. Коју Кара-Ђорђе и сазове. На скупштини искрсну питање под чијом заштитом Срби да остану под Руском или Турском? Договор је био кратак. Кара-Ђорђе се обрну сакупљеном народу са оваким речма: 'Ну ето: тражисте скупштину, она је се ево скупила; говорите шта хоћете?' Тада изиђе из гомиле један стари кмет, и одпочне скупштини оваку причу: 'Један газда имао је стадо оваца, и једног чобанина. Кад иcтера овце у поље, нападну на њи вуци и многе покољу, тако да чобанини дотера кући много мање оваца, но што је отеро у поље. Сутpa дaн, понови се то исто. Трећи дан оста јошт само неколико стари оваца, тако, да најзад дође ред и на јагањце. Кад би јошт потрајало, то би и са јагањцима било оно исто, што и са овцама. Баш иcто је тако и с нама; ми смо се завадили са Турцима, изађосмо први пут противу њи, и изгубисмо многе; изађосмо други пут; и опет изгубисмо многе; скоро ће ред доћи и на децу. Ми признајемо тебе за старешину и господара; мисмо ти покорни и слушамо те. Но и ти ниси Цар, и ми би хтели да знамо, које наш Цар; јер ми изгибосмо, а Руса ни од корова.' Кад то рече стари кмет, умаче, опет у гомилу. Кара-Ђорђе кад то саслуша, запита 'које то био? одакле је ?' Неби одговора. Тада Кара-Ђорђе рече: 'Ви мислите да су Цареви као раци у торби, и да их можемо просути пред вас, а ви да бираше кога вам је воља. Ево вам које куде, два Цара: један у Цариграду, други у Петрограду, бирајте кога хоћете.' Народ се у тиша и разиђе, недавши гласа за Султана. Народ је јошт од пропасти Косовске навикао да има себи Цара за господара, па ма такови и тиранин био, он је мислио, да му је Бог одредио да Цара имати мора, а на мањег владара њему је тешко научити се било, па ма да му је овај највеће добро чинио, он опет мислио је, да повр' тог, опет треба да му је господар Цар.

[JASON]

Докле су се Срби очајно спремали за одпор Турака, и докле је Русија водила са Турском преговоре, о конечном закључењу мира. Порта негледећи ни нашто, опет наново изда заповест на све Паше и Бегове, да се спремају и на Србе ударе. 8. Октомвра скупи Хасан-Паша војнство на Буцави а 10. у 6 сати у јутру преко реке пређе. Срби се повуку к Ужици натраг. Турци пођу у стопце за њима, но кад се близу тврдињи прикуче Срби са сви страна 15. Октомвра нападну на Турке и конечно ји поразе. Овим поражајем Турака, охрабрени Срби пређу Дрину и упуте се по други пут Сарајеву. Но на заповест Совета врате се из Босне и поставе се на граници у одбранителни положај; а тако и Турци зауставе свуд по целој граници Србије непријатељства противу Срба, па и они, поставе се у дефензиву, и пошљу у Београд своје посланике да чине преговоре са Србима.
13. Нојемвра дође у Престолницу Србије Митрополит Аксентије и Видинлија Поповић, који знадијаше Србски, Грчки, и Немачки, са писмама Кара-Ђорђу, Митрополиту Леонтју, и свему Србско му народу. Њима је било поручено, да склоне Србе на покорност, обећавајући бацити у заборав све штоје било, и да допуштају Србима, да могу свој унутрашњи склоп уредити онако, како сами хоће. Највише ваљалоје да се побрину о томе, да Срби пошљу своје посланике у Цариград.
Митрополит Аксентије родом Грк настани се код Митрополита Леонтија Грка, и Грк Родофиникин, заповеди Грку Леонтију, да непушта своме госту никога осим они лица, која су већ позната са свога 'благонамеренија.'
Кара-Ђорђе сазове Војводе и народну Скупштину у Београд; и Родофиникин беше позват да суделује у преговорима. Но сама Руска дипломација, није могла дејствовати одсудно у то доба. Она је стајала под силним упливом Француске дипломације, она није имала сталних убеђења, што се тиче онога положаја, који мора у будуће заузети Србија. Све што је Родофиникин могао радити, то је — да советује Србе да буду умерени! Преговори се протегну до 21. Нојемвра, и најзад беше одлучено; да се Турским посланицима овако одговори: 'Са признањем примају Срби понуду Султанову, и готови су да се користе његовом милошћу, но желе, да ради веће сталности, нуђена им обећања, имају за јемце Руског цара, који с њима једну веру верује и Француског цара као посредника између Русије и Порте.' Би решено јошт, да се пошљу посланици у Цариград; Францускоме посланику Себастијану, и Кнезу Прозоровскоме у Јашу. Уз то Кара-Ђорђе, посла са Митрополитом Аксентијем писмо Цариградском Патријарху. Писмо то беше написато доста умереним изразима; испрва се описиваху патње Срба, од Дахија, за тим како су они вазда спремни за бој, и најзад поверење Рускоме и Француcкoме Цару. Писмо то било је написато под утицајем Родофиникина. Руска је дипломатија ликовала, кад виде да се одлука Србска подпуно подудара са њеним жељама, а оно јемствовање, што Срби захтеваху, беше за Русију веома користно, а Наполеону није било противно. Као што су опуномоћени посланици Портини, овде врло угодна, и врло пробитачна гореозначена условија за коначно мир Србима нудили, Срби, не, што несу умели, и што нису увиђавни били, да се том понудом користе, него нису хтели да се од Русије одључе, а нарочито утицајем повереника Руског Родофиникина, који је више користи за Русију него за Србију пред очима имо. А Срби за неувредити ниучем Русију, као своју сајузницу, негледајући и нато што ји Руси у примирије при уговору са Турцима узели нису, опет све су оно чинили како ји је Родофиникин советовао. И тако уместо да са Турским посланицима коначни и врло проботачни мир, за Србију у главе, и једанпут смире се. Они само обашка, за све границе Србије до 20. Априла наступајуће 1808. године примирије учине; које после тог и на даље на неопредлено време продужено буде.
Како сад мир по свима границама Србије наступи, Кара-Ђорђе нераспусти сазвату народну Скупштину, него се са старешинама и народом постара, о установама земаљским за народ полезним, и о установлењу постојаног правленија; и тако до 20. Декемвра ове 1807. год. под председателством Кара-Ђорђа советујући се установе сљедујући за Србију устав:
1. Србија се на 12 округа дели.
2. Совет полаже своју столицу у Београду и назива се 'Сенат'.
3. У Београду и у већима Варошима постављају се градски поглавари, а по селима Кнезови.
4. Таково званије само они људи получити могу, који су већ у рату служили и који писати и читати знаду.
5. На изображење житеља Србије, да се највеће попеченије обрати.
6. Коншкрипција да се уведе. Свак и за оружије способан Србин јест војник.
7. Кои дјејствително на оружје позвани буду, да унапредак оружије носе.
8. Страни да у Србији немогу куће куповати, и друге непокретности.
9. Да се устројеније Молдавије и Валахије са Србијом соглашава, и да се усвоји; и да се земља Руској заштити подвргне.
На овој Скупштини изберу посланике Павла Поповића Советника, Јанићија Ђурића писара, и Јована Југовића, и прате у главни квартир Руски к Главнокомандујућем Књазу Прозоровском у Јаш, а од њега да иду у Петроград Цару Александру и препоруче народ Србски његовој Царској милости. Потом попуне Сенат са неким новим члановима тако, да из сваког округа буде по један као представник народа, а Младен Миловановић остане као председник Сената. И онда Совет посили устава буде на концу овог месеца Декемвра ове 1807. год. из Смедерева у Београд премештен.

[JASON]

V. година - 1808. ратовања, рада, и догађаја Србског народа под Кара-Ђорђем.

Какоје по учињеном примирију са Турцима свуда мир по границама Србије постојао, Кара-Ђорђе са Советом на основу издaтoг за целу земљу устава; стане се бринути о бољем уређењу државе, и државни власти, заведењу школа, подигнућу и обновлењу Манастира и Цркава, ливењу звона, вадењу руда побољшању трговине и т. д.; и покрај свега тога приправљао се за војну, дао је вечбати Србске војнике у екзерциру по европејском начину, и тврдиње са нуждним војеним стварима снабдјевати. Овај устав, који је Србија сама себи дала и себе с тим од Порте отргла, притворно је гледао Диван; но Срби негледећи на то, по својој у виђавности потребним установама за земљу уређивали су се.
Но покрај тога, терале су се у Београду и интриге, и рађале партаје, нарочито изрођене Митрополитом Леонтијем Грком, који је из Града Београдског Србима привидно пребегао, и као шпијон Турски код Срба пребивао, но ништа сам није могао учинити и раздор међу Србима укоренити, докле недође у Србију за посланика Руски колежски Советник Константин Родофиникин такође Грк. Кога Митрополит Леонтије лукавством својим улови у своју мрежу, и себи привуче, који после кратког времена, доби одвратност спрема Србима, и једино више вероваше Митрополиту Леонтију, него свима Србима и вођама Срба. Леонтије је пањкајући говорио Родофиникину, да су Срби прости, дивљи и варвари, с којима се ништа неможе учинити, и као ђоја да њега Митрополита, није било, они би већ давно и давно пропали. Родофиникин је као Грк, ако су га Срби и лепо дочекивали и предусретали; у свему веровао Леонтију. Срби су то увиђали, и знали су да ји сваки Грк сматра за варваре, па сад увиђали су и осећали да ји и Родофиникин као Грк за такове гледа: које ји је јако вређало, и незадовољство се противу истога рађало. И Родофиникин то је у виђао, но и пак, једнако је се дружио са Митрополитом Леонтијем, с њиме договоре водио, и потајно кроз нека мала потајна врата из његове куће у кућу Леонтију ноћу одлазио и с њиме шурово. Тај поступак њиов, уродио је код Срба незадовољство, а особито код родољуба, и Срба, који су из Аустрије као научени људи упомоћ браћи својој у Србију прешли, да им од користи буду; противу који је Леонтије понајвише интригиро, и код Родофиникина мразио ји, говорећи, да су они одани двору Аустриском а не Руском? У кући посланика Родофиникана само си могао Грке видити, гди је се Грчка реч чула: 'Грк, Грка, Грку,' и т. д. Срби су знали, да кад би посланик био рођени Рус, неби нико дрзнуо да каже што противу Срба рђаво. - А шта више да би он сам Србе презиро.
При таковом стању ствари, и отношају Родофиникина спрема Србима, Срби су трпељиви били и уздисали су из дубљине душе, и вајкали се, што је Руски агент предубеђен према Србима, и што велика Русија може да добије рђав појам о Србима. Готово сви Срби, сматрали су Русију као какову грдну машину, које је главнa пoлyгa био Родофиникин, с којом је управљао Митрополит Леонтије, и на коју је хотео страну, тамо га навадио, и да је управља. У том одношају, Кара-Ђорђе ипак није се подчинио народној мржњи, на Грке, ако ји је и сам мрзио, и није се клонио сношаја са Родофиникином, но на против за љубов обште ствари, угађао му је. Кад га је једном походио; овако му је реко: 'Султан ми је нудио 200 хиљада гроша само за то, да оставим Србију, па да пређем у Кесарију и тамо станујем. Ја нато нехтедо пристати за то, што нехтедо оставиши браћу своју. Затим је Султан нудио опроштај и слободу свима Србима, да можемо управљати сами собом, само да стојимо под неговом врховном управом. Висте ми казали да на то непристанем; ја сам вас послушао. Сада сва судбина Срба зависи од нашег Цара Александра I; што речете, тоће бити. Но кунем вам се Богом живим, да Кара-Ђорђе неће видити Турке у својој земљи, јер они неће моћи другаче прећи овамо, до преко његова тела.' Ово Кара-Ђорђе изрекне Родофиникину, изађе у другу собу, где беху сакупљени, сви чланови Совета, и рекне им, да ће обесити онога, ко уради што преко совета Родофиникинова. Но при свем том Родофиникин ипак осто је Грк и теро фанариотски правац са Митрополитом Леонтијем.

[JASON]

Кара-Ђорђе негледећи на сплеткарење, остане и даље у споразуму са Родофиникином. Но кад се глас разнесе да Французи мисле преко Босне на Србију да на срну, то га јако у бригу баци. А, Аустрија, у виђајући неопределено стање ствари у Београду, пратила је све догађаје који се у Србији збивају, па по средством своји пријатеља, који Србе советоваху, учини, да Срби од Аустрије помоћ потраже. Кара-Ђорђе у Јануару ове године напише писмо Ерцхерцогу Карлу. У томе писму он је захваљиво Аустрији на заштити, којом су се Срби дотле користили, и мољаше га, да му за новце пошље праха и олова, говорећи, да и акоје Русија послала доста џебане, опет би шиљала јошт и више, но јој стоји на путу даљина растојања, и тешкоће саобраштаја. Ово писмо Кара-Ђорђе покаже по средством свог секретара Јанићија и Родофиникину; и да је намеран таково послати по средством Земунски трговаца. Родофиникин примети да то писмо неће трговци ради себичности своје послати Ерц-Херцогу Карлу, а ако новце за џебану пошље, да ће они такове за себе задржати, и џебану за такове дати. А при том да Аустрији није у интересу да Србе подпомаже. А потребе ратне да ће Русија Србији давати. Но Кара–Ђорђе да полацка Аустрији ради добри отношаја на комшилуку, и пак, оправи писмо по средством Земунски трговаца, који оду у Беч и предаду, и отуд, донесу одговор од Ерц-Херцога Карла, тад, само оваки: 'Да Аустрија немисли никако од ступити од строге неутралности, а само да неће пречити тајноме извозу ране и чоје у Србију.' Ово је учињено привидно, али многе војене потреба гледала је Аустрија кроз прсте, које су као тајно у Србију преношене, пропуштала је.
Постакнуте неке Војводе, сад по траже, да им се исплате новци, које су они издали на народие потребе. Неки су тражили по 80 – 90 хиљада гроша. Кара-Ђорђе заповеди те се за измирење дуга продаду Турске куће и дућани, који су остали и за Турака, и које су биле као државио добро. Но новцима од продати кућа немогну се подмирити сви дугови. Војводе захту, да се удари на Народ данак. Кара-Ђорђе им то одрече. Сад покрштени Турци, који су у Београду заостали, замоле, да им се њиово приграбљено имање поврати; одређена буде за ото комисија, која извиди и изнађе, да је већа част имања њиовог у рукама Младена и Милоја. Кара-Ђорђе захте, да се хотмица врати. Младен са неколико Сенатора потужи се за то Родофиникину и хотећи сазвати и народну Скупштину. Родофиникин ту ствар привидно изравња. Но ипак, противници којима је једино било да се обогате, начине тужбу противу Кара-Ђорђа у којој траже ограничење власти његове, или да се збаци; коју предаду Родофиникину, те је тајно кнезу Прозоровском у Влашку пошље. Прозоровски одговори: да он сожаљује што поглавице и старешине народне, у место, да буду углед осталима, а они се кавже и раздорима упропашћују своју отачбину. У то време, пише и Кара-Ђорђу и советује га; да се чува од опаких људи, који га окруживају и којима је једина брига како да се што више обогате, уз то каже; да се учине преко потребне наредбе: да се дозволи свакоме једноверцу да се насели у Србију, да је свакоме житељу Србском осигуран живот и имовина, коју нико да неможе изгубити без одлуке највеће власти, коју је народ изабрао, и потврде Врховног Вожда; да се одреди палата како Врховном Вожду, тако и члановима Сената, и старешинама које служе у отечеству. Но ти савети немогоше помирити Кара-Ђорђа са Младеном, који беше захватио у своје руке цео слаби Сенат, тако да је често радио и противу Врховног Вожда наредаба. Но Кара-Ђорђе ипак није се бојао слабог Сената, ког су се чланови подчинили самовољи Младеновој. А тим више, што је имо за собом јаку партају Јакова Ненадовића, с осталим Војводама који управљаше на западним границама Србије, и која спремаше самоме Младену жесток удар; но како беше забринута, како ће да заштити Отачбину од Турака, то је одложила, и тај удар на удесније време.

[JASON]

Поред сви ти незгода, и партаја које су изродили фанарјотски странаци својим упливом, опет земља је уређењем народни установа, а неимајући рата са Турцима напредовала, и упоредо са Аустрјиским у суседству Србима цветала је. Кара-Ђорђе вишом силом датог му дара, узвишенији био је над страстним партајама, вештом и разборитом управом својом умео је ипак одржати уравнотежи застранење, и заслуживо је да су га звали и сматрали као главу свега народа. Увиђајући и Двор Аустријски унапређење Срба, и нове Србске Државе. Пограничне власти Аустријске, потраже прилику, да се са Врховник Вождом састану и о суседних делима поразговоре. У то око половине Марта, Кара-Ђорђе доби глас да Фелд-Маршал-Лајтнант Симбшен намерава доћи из Петроварадина у Земун да се види и поразговори са Врховним Вождом, ако само он хоће. Кара-Ђорђе саобшти то Родофиникину, и објасни жељу Симбшена о састанку, која беше у сљедству молбе Аустријанаца, да се разреши слободна продаја марве и дрва од стране Срба, и слободно пропуштање Аустријске ране у Србију. Састанак је био 23. Марта. Аустријски Генерал хвалисао је, милости својега Двора, обећавао је да ће послати у Србију солдате и официре, да учи народ војничкој вештини, говорио је, да ће Аустрија позајмити Србима колико год они хоће новаца; само ако Срби буду верни искључиво Аустријском дому; доказиваше, да нема ништа од Руске заштите, јер је Московија далеко од Србије; питао је, шта ће у Београду Руски Генерал и какав склоп заводи у Србији. Кара-Ђорђе захвали свој Немачкој Господи на томе, што се брину о Србима, и увераваше ји, да незна зашто живи Родофиникин у Београду, јер се он немеша у његове послове.
Наскоро после тога, Кара-Ђорђе дозна преко Земунски трговаца, да је Аустрјиски Двор, готов, да узме Србе под своју заштиту, и обрану, ако се само они обвежу да ће до века остати верни поданици Аустрије. Кара-Ђорђе по савету Родофиникиновом, одговори да о таком предмету може водити преписку само са Фелд-Маршалом. Симбшен похита да одговори Кара-Ђорђу, зовећи га у Варадин на лична договарања; говорио је: 'Да се договоримо и наш посао тако уредимо, како ће и теби и целој храброј Србској 'нацији' послужити на срећу, чаcт, дику и радост.'
Родофиникин, опет по саветова Кара-Ђорђа, да неиде сам у Варадин, но да место себе пошље својега Секретара и председника Сената. 8. Маја у Земун дође Ерцхерцог Лудвик, и Срби му са поздравом послаше две старешине. Симбшен замоли, да сутра пошљу пуномоћнике ради преговора. Младен и Секретар Кара-Ђорђев одоше у Земун, и тамо им рекоше, да су од стране Аустријанаца одређена четири пуномоћника, и у томе Земунски варошки управник, трговац Милош, који је до то доба водио своју преписку са Кара-Ђорђем. 10. Маја Ерцхерцог оде из Земуна, а пуномоћници пређоше на Србску страну. Они увераваху Србе да треба написмено да моле заштиту од Аустријског цара, који ће им тада за вођу послати Ерцхерцога Карла, и с њим новаца, топова, оружија, и џебане, да ће Кара-Ђорђу дати титулу Књаза и Фелд-Маршала, Младену Грофа, а осталим старешинама опет награде, налик на ове. Србски посланици одговоре, да су Аустријанци сами одпочели преговоре с њима, па зато ваља чекати писмени предлога од Аустрјиске владе.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

12. Маја био је други састанак, на коме после дужег саветовања беше објављено Србима, да им неће дати обећање на писмено, него нека се ослоне на устмена обећања. Србски посланици замоле за рок неки, док се разговоре са Кара-Ђорђем и осталим Војводама. Рок буде оставлен, за пет дана. Међу тим Аустријска војска стаде се примицати Србским границама, и то нашкоди ономе утиску, који учинише Аустријски предлози на многе Србске Војводе. Кара-Ђорђе и Сенат одговорише писмом, које је написао Родофиникин, на име Симбшена изложив укратко, све минуле догађаје и споменув, да су се преговори са Аустријом почели са том цељи, да се разреше неке пограничне трговачке незгоде; Срби пређоше да траже заштиту Аустрије: 'Такав предлог - каже се у писму - који искрсну од ваши пуномоћника нас је веома зачудио, јер прво, ни ми, ни народ Србски, који је пролио крв за своје ослобођење, неможе на то пристати, а притоме нам и горе насликани положаји наши послова прече, да се подамо. А баш и да пристанемо, то неби имало никака значаја, док неби потврдили велики Цареви, Руски и Француски, у чијим је рукама наша судбина.'
Аустријски Генерал, одговори, да су Срби бајаги сами и  молили за заштиту; а на питања Руске Владе, Бечко Министерство одрече се, да је имало и кака посла са Кара-Ђорђем, и обараше сву кривицу на Земунског старешину, који је токорсе 'својим несташнм владањем дао узрока Русији да подозрева.' Затим су Аустрјиске власти, јошт двапута чекале Србе, но њихове претензије беху одбачене. Том приликом, писао је Књаз Прозоровски, Рускоме посланику Графу Руманцову у Беч: 'Ја налазим, да је поступак Аустрије гнусан, а лукавство њихово подло, и неможе ми се на ино, него морам да закључим, да је цел Аустриског Министерства та, да завади нас са Турцима или и са Французима. Може бити, да ће Аустријанци улити у уши и једнима и другима само да ји противу нас озлоједе - потварајући, да наше намере нишане на то, да присвојимо Србију или јошт нешто и више него то. Суновратност тумачења, по коме, као да наше данашње заштићавање Србије противу угњетавајући је непријатеља, чини је Руском Провинцијом и дакле подводећом под обшту обвезу остали Руски области, тако су та потварања очевидна, да та не захшевају ни даљег доказивања.'

[JASON]

Међу тим Порта да би Србе од Русије одцепила, непрестано је тајна средства употребљавала; у Марту месецу прати посланике Кара-Ђорђу у Тополу, посредством који, ако и непреволе Србе да од сојуза Руског одступе, оно бар, да им докаже, да Русије намерења са Србима, нису искрена; такође, да познаду унутрашње стање Србије, и дух партаја испитају. Ови посланици ништа неуспеду, а будући да је већ и време примирија 1. Априла изишло; зато науми Порта опет оружије против Срба подићи, заповеди да се главни квартир премести код Софије; и Паше добију оштре налоге, да се оружају. Около половине Јуна, једна част главне Турске силе дође у Софију, а Срби скупе своју војску код Ниша и на Дрини. Код Београда скупе 15.000 Срба. Шабац, Смедерево, поправи се, и са нуждним стварима снабдје. По молби Сената, Аустрија дигне затвор, за рану коју допуштала била није, да се из Аустрије у Србију износи. Русија такође војнства своја, у Валахији и Молдавији покрене, и да би се о покретњи Турског војнства известила, Кнез Прозоровски пошље свог једног Генерала у главни квартир Турски, који великоме Везиру објави; да ако Турска војска нападне на Србију, то ће се сматрати да је примирије нарушено.
Но у то време породи се у Константинопољу буна, коју Барјактар-Мустафа-Паша 28. Јуна подигне гди 20.000 Турака падне, Султана Мустафу IV са престола стера и удави, а на његово место, на престо Турски постави Султана Махмуда ІІ а доцније и самом себи Барјатар 19. Нојемвра смрт зада. Диван, овим превратом тако збуњен да није знао, шта би најсовестније било предузети, несмедне напасти на Србију. Велики Везир Књазу Прозоровском одговори, да по примирију, које је учињено у Слободзеји прекидање војне, тиҹе се само они Срба, који живе у околини Видина и Фет-Ислама, а не остали; Књаз Прозоровски одговори; да тај услов нигда Русија није примила, и да са свим непостоји. Руси захту, и даље продужење примирија, које Турци драговољно приме, најпре учини се примирије на два месеца, а потом на неопределено време, гди Порта зажели конечно закључење мира. За који се, место Јаш определи, гди се пуномоћници при концу Декемвра, ради договора скупити имаду. И Турска се војска, са граница Србије уклони. Водећи Турци преговоре са Русијом, тражили су средство да се измире са Србима, без Руског посредништва. Утој цељи, моро је Архијепископ Видински позвати на преговоре Митрополита Леонтија; место за састанак било је одређено село Голубино, близу Пореча.
1. Октомвра беше први састанак: заједно са Леонтијем дође Секретар Кара-Ђорђев, један члан Совета, и прерушен (обучен у Србско одело) Родофиникин под именом Секретара совета. Са Видинским пак Архијерејом, био је и чувар печата Видинског Мула-Паше, и Капућехаја Кнеза Стурзе. Турски посланици уверавали су Србе, да ће они без посредништва других држава, добити 10 пута више од Порте, но са посредништвом њиовим, и да ако Србима треба како јемство, Руско или Француско, онда нека оставе Порти, да она избере чије ће. Србски посланици увераваху, да је сад тешко убедити Народ да положи оружије кога на 80 хиљада војске не броју има; а овамо није ослободио сву Србску земљу, или га сагласити, да престане на јемство једне само државе, јер Порта, може сутра кренути војску, па онда Србија остати на чистацу, без заштитника.
Турски посланици предлагаше Србима, три или четири државе, међу којима би Порта могла изабрати два заштитника. На тај предлог Турака, посланици Србски ништа неодговоре, док не запитају Кара-Ђорђа и Сенат. Ево какав је био одговор: 'Срби не могу улазити ни у кaке преговоре без одобрења Руског цара; jeмство други Дворова је потребно, зато, што блистатeлнa Порта није обвезана да испуњава уговоре и обећања, која даје својим поданицима, као што су Срби, и да Срби избирају за jемце Русију и Француску, зато, што са осталим државама не стоје у додиру.'